Oda slavuju

Netbi, 1899. ilustracija za "Odu slavuju"

„Oda slavuju” (engl. ”Ode to a Nightingale”) je pesma Džona Kitsa napisana ili u vrtu Spenjards In paba u Hampstedu ili, prema Kitsovom prijatelju Čarlsu Armitejdžu Braunu (eng. Charls Armitage Brown), ispod šljive u vrtu Kitsove kuće, takođe u Hampstedu. Prema Braunu, jedan slavuj je napravio gnezdo u blizini kuće koju su Kits i on delili tokom proleća 1819. Kako je bio inspirisan pesmom slavuja, Kits je napisao pesmu za dan. Ubrzo nakon toga, ova pesma je postala jedna od njegovih poznatih oda iz 1819. i jula sledeće godine je bila objavljena u Analima lepih umetnosti (eng. Annals of Fine Arts). Ova oda je jedna od najčešće antologizovanih pesama na engleskom jeziku.

„Oda slavuju” je lična pesma koja opisuje Kitsovo putovanje u stanje negativne sposobnosti (eng. negative capacity). Ton ode odbacuje optimističnu potragu za zadovoljstvom koja se može naći u ranim Kitsovim pesmama. Ona istražuje teme poput prirode, prolaznosti i moralnosti.

U pesmi je opisano kako slavuj doživljava neku vrstu smrti, ali u stvari ne umire. Umesto toga, slavuj nastavlja da živi kroz svoje pesme, što nije u ljudskoj prirodi.  Pesma se završava prihvatanjem činjenice da zadovoljstvo ne traje i da je smrt neodvojivi deo života. U odi Kits takođe zamišlja nestanak fizičkog sveta i vidi sebe mrtvog poput „zemlje” iznad koje slavuj peva. Taj kontrast između besmrtnog slavuja i smrtnog čoveka koji sedi u svom vrtu je još snažniji kada se upotrebi mašta. Vreme kao motiv je takođe primetno unutar pesme pošto je 1819. proleće poranilo i sa sobom donelo slavuje širom vresišta Hampsted.  

Pozadina

Džosef Severn slika Kitsa dok sluša pesmu slavuja (1845)

Od svojih šest velikih oda iz 1819, Kits je „Odu psihi” (eng. Ode to Psyche”) najverovatnije prvu napisao, a „Jeseni” (eng. “To Autumn”) poslednju. Negde između ove dve napisao je „Odu slavuju”. Verovatno je da je „Odu slavuju” pesnik napisao negde između 26. aprila i 18. maja 1819. godine, na osnovu vremenskih prilika i sličnosti između slika iz pesme i onih iz pisma poslatog Feni Brauni (eng. Fanny Brawne) jednog majskog dana. Kits je pesmu napisao u Hampstedu, u kući koju je delio sa Braunom, verovatno dok je sedeo ispod šljive u vrtu. Prema Kitsovom prijatelju Braunu, pesnik je završio odu za jedno jutro. Braunova priča je lična, pošto govori kako je Kits bio direktno inspirisan kućom, premda se oslanjao i na svoju imaginaciju, kao i druge književne izvore prilikom opisivanja slavuja.

Tačan datum kada su nastale „Oda slavuju“, „Oda lenjosti“ (eng. “Ode to Indolence”), „Oda melanholiji“ (eng. “Ode on Melancholy“ ) i „Oda grčkoj urni“ (eng. “Ode on a Grecian Urn“) nije poznat, pošto je Kits sve stavio pod ’maj 1819’. Međutim, vidi se da je pesnik radio istovremeno na njima, jer postoji jedinstvo između njihovih refrena i tema. Redosled nastanka ovih oda je takođe nepoznat, premda svojom strukturom one prave niz. Dok je Kits pisao „Odu grčkoj urni“ i ostale pesme, Braun ih je transkribovao i predao Ričardu Vudhausu (eng.Richard Woodhouse). Tokom ovog perioda, Kitsov prijatelj Bendžamin Hajdon (eng. Benjamin Haydon) je dobio kopiju „Ode slavuju“ i podelio ju je sa Džejmsom Ilmesom (eng. James Elmes), urednikom Anala lepih umetnosti. Ilmes je kupio Kitsovu odu za malu količinu novca i pesma je bila objavljena u julskom broju. Oda je kasnije uključena u Kitsovu zbirku pesama iz 1820. – Lamija, Izabela, Veče uoči praznika Svete Agnese i druge pesme (eng. Lamia, Isabella, The Eve of St Agnes, and Other Poems). 

Struktura

Prema Braunu, Kits je verovatno prvo napisao „Odu slavuju“, a posle nje „Odu Psihi“. Dokazi za ovu tvrdnju se takođe mogu pronaći u strukturi pesama pošto Kits kombinuje dva različita tipa lirske poezije poput eksperimenta: odu u vidu himne i liriku zvuka koji odgovara ovoj odi. Ova kombinacija unutar strukture je slična onoj u „Odi grčkoj urni“. U obe pesme dvojni oblik stvara neku vrstu dramatičnog elementa. Strofe unutar pesme su kombinacija Petrarkinog i Šekspirovog soneta.

U pesmi se nalazi složena asonanca – ponavljanje vokala – po tačnom obrascu, što se može videti u Kitsovim odama. Takvo korišćenje asonance se javlja u malom broju engleskih pesama. Unutar „Ode slavuju“ primer ovog obrasca se može pronaći u 35. stihu „Gle, već sam kraj tebe! Noć se blaga sprema“ gde se ’e’ kod „već“ povezuje sa ’e’ iz „tebe“ i ’a’ kod „kraj“ povezuje sa ’a’ iz „blaga“. Isti obrazac se može videti u 41. stihu „Ne mogu nazreti cvetova obrise“. U Kitsovoj zrelijoj poeziji, asonanca se može pronaći u otprilike deset odsto stihova.

Što se tiče ostalih stilskih figura, u odama iz 1819. Kits je koristio duplu ili trostruku cezuru u oko 6% stihova. Kao primer može se uzeti „Oda slavuju“ gde se u 45., 46. i 57 stihu „I gustom čestaru, krošnji gloga belog / I plodu divljine, trnove ružice / I cvetu ljubičice, krhke, umiljate“ uz pomoć zareza koristi „muška“ cezura. Nadalje, Kits je smanjio upotrebu latinskih reči i sintakse koje je prethodno koristio, čime je skratio dužinu bitnih reči u pesmi. Takođe postoji i naglašenost kod reči koje počinju suglasnikom, ponajviše kod onih reči koje počinju sa ’b’, ’p’ ili ’v’. Ova tri konsonanta su podosta vidljivi u prvoj strofi, i Kits ih takođe koristi kako bi kroz eliziju pesmi dao ritam.

Što se tiče poetskog metra, Kits koristi spondej u svojim odama iz 1819. i u malo više od 8% stihova „Ode slavuju“. 

Pesma

Holografija Kitsove „Ode slavuju" napisana maja 1819.

Rukopis "Ode jeseni" Džona Kitsa.

Potpis Džona Kitsa. 

Bol mi srce steže, čulo otupljuje,
K’o da sam otrovnih najeo se trava,
Il’ ispio piće koje omamljuje,
Pa tonem do reke večnog zaborava:
Ne opi me zavist što si ptica čila, 5
Već radost zbog tvoga silnog radovanja
Kad u nekom svome melodičnom svetu.
K’o Driada lakokrila
Sred zelen-bukvika, senovitog granja,
Iz prepunih grudi pevaš pesmu letu. 10
Da kap vina srknem ladnog što odleža
U zemlji duboko, kroz stoleće celo,
Sa ukusom Flore i seoskih vreža,
Uz pesmu Provanse, sunčano poselo!
Da mi vrelog juga pehar grlo kvasi 15
Sa Hipokreninog vrela što je stidno,
S penom što bisernim treptanjem me mami
I grimizom usne krasi;
Pa iskapiv’ pehar, da s tobom nevidno
Pred svetom iščeznem u šuminoj tami; 20
Da se sav istopim, predam zaboravu
To što usred gaja tebi nije znano:
Jad i silni zamor, bedu grozničavu
S ovog sveta gde se kuka neprestano,
Gde od kapi dršće retka kosa seda, 25
Gde mladost ubledi i k’o avet mine,
Gde je mis’o svaka - očaj pun bolova
Što olovnim okom gleda,
Gde sjaj Lepotinog oka brzo gine,
A utehu lako nađe ljubav nova. 30
Beži, dok za tobom pohrlilo nije,
Bez Bahovih kola, moje biće celo
Na nesagledanom krilu poezije;
Um dosadni zalud sputava mi telo!
Gle, već sam kraj tebe! Noć se blaga sprema, 35
I sve je pod vlašću carice Selene
Što je jatom prate zvezde vilovite;
Al’ svetlosti ovde nema
Sem kada s neba lahor u nju ne odene;
Sred zelene tame, staze zavojite. 40
Ne mogu nazreti svetova obrise
Ni to što miriše k’o tamjan na grani,
Već sred balzam-tame nagađam mirise
Što ih svako doba dariva poljani
I gustom čestaru, krošnji gloga belog, 45
I plodu divljine, trnove ružice
I svetu ljubice, krhke, umiljate,
I mezimcu maja zrelog,
Tom mošusnom cvetu što noćne mušice
Sve rosom omami kad se kraj njeg sjate. 50
U tami te slušam; srce mi je znalo
Za laganom smrću često da zažudi,
U mnogome stihu nju je prizivalo
Da mi dah odnese iz slabašnih grudi;
A raskoš bi bila da preminem sad 55
Kad otplovi ponoć, da minem bez bola
Dok dušu istačeš kroz poj tako čio,
U zanosu takvog sklada!
A ti bi još pev’o; rekvijem sred mola
Ja već ne bih čuo, jer bih zemlja bio. 60
Ti i nisi rođen da te smrt odnese!
Još te ne pogazi pokolenje gladno;
Tvoj glas što ga slušam istu čar donese
I caru i ludi kroz pojanje skladno:
To je možda pesma što stazu napravi 65
Do Rutinog srca kad srede tuđeg žita
Za domom je svojim gorke suze lila;
To je pesma što zatravi
Kraj opasnog mora okna tajnovita
U zaboravljenim krajevima vila. 70
U zaboravljenim! I ta reč me prenu
K’o pogrebno zvono i vrati me meni!
Sad zbogom mi ostaj, jer mašta u trenu
Um ljudski prestane svemoćno da pleni.
Sad zbogom! Tvoj poj se gubi u dolini, 75
Niz potoke tihe, poljsko zelenilo,
I uz breg se penje, pa se obrušava
U gajeve u daljini:
Da l’ se oko mene sve to stvarno zbilo?
Te muzike nesta: - je l’to san il’ java? 80

Teme

Crtež slavuja.

„Oda slavuju“ opisuje niz sukoba između stvarnosti i romantičarskog ideala zasnovanog na jedinstvu sa prirodom. Naravno, unutar ode je pesma slavuja dominantna slika i „glas“. Takođe, slavuj je predmet empatije i hvaljenja u pesmi. Međutim, slavuj i govor o slavuju ne predstavljaju samo to, već celo ljudsko iskustvo uopšte. Premda, ne treba reći da je cela pesma jedna metafora, već složena slika koja je stvorena kroz interakciju sukobljenih glasova i pitanja.Nadalje, kako bi stvorio sliku besmrtnog slavuja, narator raskida svaku vezu između sebe i slavuja.

Pesma slavuja u odi je povezana sa umetnošću muzike isto kao što je urna u „Odi grčkoj urni“ povezana sa umetnošću vajanja. Tako slavuj predstavlja očaravajuće prisustvo i, za razliku od urne, direktno je povezan sa prirodom. Kao prirodna muzika, pesma je tu zbog lepote i unutar nje nedostaje poruka o istini. Kits prati Kolridžovo verovanje, koje se može videti u „Slavuju“, u odvajanje od sveta putem gubljenja sebe u pesmi ptice. Iako Kits preferira ženskog slavuja za razliku od Kolridža koji više voli pticu muškog pola, obojica odbacuju tradicionalan način opisivanja slavuja povezanog sa tragedijom Filomele. Njihova ptica pevačica je srećan slavuj koji ne budi melanholična osećanja poput prethodnih poetskih opisa. Ptica je samo glas unutar pesme, premda je glas koji navodi naratora da se pridruži i da zaboravi na životne nedaće. Međutim, vidljiva je tenzija između naratora kojeg Kits krivi za smrt Toma Kitsa (eng. Tom Keats), pesnikovog brata. Kraj pesme predstavlja rezultat pokušaja bekstva u carstvo mašte.

Poput pesme „Oda poljskoj ševi“ (eng. “To a Skylark“) Persija Biša Šelija (eng. Percy Bysshe Shelley), Kitsov narator sluša pesmu slavuja, ali slušanje pesme unutar „Ode slavuju“ je skoro bolno i slično smrti. Narator teži da bude poput slavuja i napušta čulo vida kako bi prihvatio zvuk s ciljem da podeli tamu sa pticom. Na kraju pesme, trans koji je proizveo slavuj nestaje i narator ostaje zapitan da li je to bila prava vizija ili samo san. U ovoj odi pesnik koristi proces spavanja, što je svim Kitsovim pesmama zajedničko, a takođe deli i temu sa „Snom i poezijom“ (eng. “Sleep and Poetry“) i „Večeri uoči Svete Agnese“. Slika sna naglašava skrivenost i prolaznost.

Na pola puta unutar pesme dolazi do odvajanja dve radnje: prva teži da se identifikuje sa slavujem i njegovom pesmom, a druga govori o stapanju prošlosti i budućnosti prilikom doživljaja sadašnjosti. Druga tema predstavlja podsećanje na Kitsove stavove o ljudskom napredovanju iskazane u „Palati sa mnogobrojnim odajama“ (eng. “Mansion of Many Apartments“) i o tome kako se čovek razvija uz pomoć iskustva i jedine želje da spozna istinu koja predstavlja kombinaciju zadovoljstva i bola. Jelisejska polja i pesma slavuja u prvoj polovini pesme predstavljaju prijatan trenutak koji, poput droge, preovlađuje nad pojedincem. Međutim, doživljaj ne traje zauvek, pa telo ga priželjkuje dok narator oseća da je bespomoćan bez zadovoljstva. Umesto da prihvati istinu, narator se hvata za poeziju kako bi pobegao od gubitka zadovoljstva. Poezija ne donosi zadovoljstvo za kojim je narator prvenstveno težio, premda ga oslobađa toga da želi samo zadovoljstvo.

Albert Gerar Mlađi (eng. Albert Guerard Jr.) spominje kako u pesmi Kits ne ističe želju za umetnošću, već želju za slobodom svake vrste sanjarenja,] dok Fogl (eng. Fogle) govori kako je Gerar pogrešno razumeo to da je Kits bio ateista. No, prihvatanje gubitka zadovoljstva pri kraju pesme je u stvari simbol prihvatanja života i smrti. Kits je konstantno koristio smrt kao temu u svojoj poeziji zato što je bio izložen smrti svojih članova porodice tokom života. Slavuj doživljava određenu vrstu smrti, pa čak i sam bog Apolon doživljava smrt, ali ova smrt prikazuje njegovu ličnu svetost. S druge strane, kako oda ističe, ljudi to stanje ne mogu da dožive – bar ne na racionalan način.

Pesma takođe podseća na Kitsov pređašnji stav o zadovoljstvu i optimističnom pogledu na poeziju, koji se može videti ponajviše unutar „Sna i poezije“, gde se u toku radnje pesme odbacuju ti Kitsovi stavovi. Ovaj gubitak zadovoljstva i uključivanje slike smrti daju pesmi tamnu atmosferu, što povezuje „Odu slavuju“ sa drugim Kitsovim pesmama, kao npr. „Lamijom“, gde se govori o demonskoj prirodi poetske imaginacije. Kits u pesmi zamišlja gubitak fizičkog sveta i vidi sebe mrtvog – pri čemu koristi odsečnu, skoro brutalnu reč za to – poput „zemlje“ iznad koje slavuj peva. Taj kontrast između besmrtnog slavuja i smrtnog čoveka koji sedi u svom vrtu još je snažniji kada se upotrebi mašta.

Recepcija Kitsa

Portret Džona Kitsa.

Savremeni kritičari Kitsa uživali su u pesmi, i ona je često citirana u njihovim prikazima. U jednoj anonimnoj recenziji Kitsove poezije, koja je izlazila u avgustovskom i oktobarskom broju Skots magazina (eng. Scots Magazine) iz 1820. godine, navodi se: „Među manjim poemama dajemo prednost 'Odi slavuju'. Zaista, skloni smo da je volimo više od bilo koje druge poeme u knjizi; ali dopustimo čitaocu da presudi. Treća i sedma strofa za nas poseduju šarm koji je teško objasniti. Čitali smo odu iznova i iznova, i svaki put sa sve većim ushićenjem“. Tada je i Li Hant (eng. Leigh Hunt) napisao prikaz Kitsove poeme za Indikator u dva navrata: drugog i devetog avgusta 1829. godine. „Kao primerak Poema, koje su sve lirske, moramo da se prepustimo citiranju čitave 'Ode slavuju'. Tu se nalazi mešavina istinske melanholije i imaginativnog oslobođenja, koju nam sama poezija nudi u svom 'začaranom peharu', a koju su neki preterano racionalni kritičari preuzeli da pronađu pogreške, što uopšte nije istina. Ne sledi da ono što nije istinito za njih nije istinito ni za druge. Ako je oslobođenje stvarno, mešavina je valjana i zadovoljavajuća“.

U prikazu koji je izašao 21. januara 1835. za London žurnal (eng. London Journal), Hant je tvrdio da se, dok je Kits pisao pesmu, „nad pesnikom tada nadvila smrtonosna bolest, i on je to znao. Nikada glas smrti nije bio slađi“. Dejvid Mojer (eng. David Moir) je 1951, razmatrajući „Veče uoči praznika Svete Agnes“, naveo: „Mi ovde imamo primerak deskriptivne moći koja je raskošno bogata i originalna; ali sledeći stihovi, iz 'Ode slavuju', teku iz mnogo dublje fontane nadahnuća“.

Na kraju XIX veka, analiza pesme koju je uradio Robert Bridžis (eng. Robert Bridges) postala je dominantno gledište i uticaće na njene potonje interpretacije. Bridžis je 1895. izjavio da je ova pesma najbolja među Kitsovim odama, ali je mislio da sadrži previše veštačkog jezika. Posebno je naglasio upotrebu reči „zaborav“ i „zaboravljeni“, kao i poslednju strofu, kao odgovarajuće primere Kitsovog veštačkog jezika. U „Dve Kitsove ode“ (1897), Vilijam K. Vilkinson (eng. William C Wilkinson) je naveo da je „Oda slavuju“ puna nedostataka zato što sadrži suviše „nepovezanih razmišljanja“, tako da nije uspela da obezbedi logičnu normu koja bi dozvolila čitaocu da razume vezu između pesnika i ptice. Pa ipak, Herbert Grirson (eng. Herbert Grierson) je 1928. izneo mišljenje da je „Slavuj“ superioran u odnosu na „Odu grčkoj urni“, „Odu melanholiji“ i „Odu psihi“, uz argumente koji su sušta suprotnost Vilkinsonovom tumačenju, pošto je izjavio da je „Slavuj“ zajedno sa „Jeseni“, pokazao veću količinu logične misli i podrobnije predstavio stvari koje je i nameravao da predstavi.

Kritika u XX veku

Bista Džona Kitsa u Svetom Džonu-Hampstedu.

Na početku XX veka, Radjard Kipling (eng. Rudyard Kipling) je upućivao na stihove 69 i 70, zajedno sa tri stiha iz Kolridžovog Kublaj Kana, kada je govorio o poeziji: „Među milionima napisanih stihova čovek samo za pet—pet malih stihova—može reći, 'Ovi su magija. Ovi su vizija. Ostalo je samo Poezija'“. 1906. godine, Aleksandar Meki (eng. Alexander Mackie) navodi: „Slavuj i ševa u dugo kontrolisanom poetskom idolopoklonstvu—povlastica koju uživaju samo na račun njihovih nadmoći kao ptice pevačice. Kitsova 'Oda slavuju' i Šelijeva 'Oda ševi' su dve dike engleske književnosti; ali obe su napisali muškarci koji ne poseduju posebno ili tačno znanje o ornitologiji kao takvoj“. Sidni Kolvin (eng. Sidney Colvin) je, 1920. godine, polemisao: „Kroz ovu odu Kitsova genijalnost je na visini. Imaginacija ne može biti plodnija i ubedljivija, blaženstvo izraza i kadenca ne mogu biti potpuniji, nego u nekoliko suprotstavljenih strofi koje pozivaju na kap vina [...] Slaviti umeće odlomka poput tog u četvrtoj strofi [...] slaviti ili komentarisati ovakav umetnički potez znači baciti sumnju na čitaočevu moć da to sagleda sam za sebe“.

Bridžisovo tumačenje „Ode slavuju“ je preuzeo H. V. Garo (eng. H. W. Garrod) u svojoj analizi Kitsovih poema iz 1926. Kao što će Albert Žerard (eng. Albert Gerard) tvrditi kasnije 1944, Garo je verovao da je problem unutar Kitsove pesme u naglašavanju ritma i jezika umesto glavnih ideja pesme. Kada je opisivao četvrtu strofu pesme, Moris Ridli (eng. Maurice Ridley) je 1933. tvrdio, „I tako stiže strofa, sa tim izvanrednim delom imaginacije na kraju koji se čini lako poput daška povetarca, jedan od onih karakterističnih iznenadnih blesaka pomoću kojih Kits ispaljuje najobičniji sadržaj“. On kasnije izjavljuje o sedmoj strofi: „I sada velika strofa u kojoj je imaginacija rashlađena, uprkos bliskoj toploti, strofa za koju bi se svi, verujem, složili da zajedno sa Kublaj Kanom nudi vradžbine Romantizma u najčistijem obliku“. On zaključuje o strofi da „Ne verujem da će bilo koji čitalac koji je posmatrao Kitsa kako radi na izvrsnim završnicama strofa u 'Večeri uoči praznika Svete Agnese', i video kako se ovaj zanatlija polako razrađuje i oplemenjuje, ikada poverovati da se ovako savršena strofa postiže sa takvom lakoćom izraza sa kojom je, u skici koju imamo, očigledno zapisana“. 1936. F. R. Livis (eng. F. R. Leavis) je zapisao, „Pesma se pamti kako po tome što beleži, tako i po tome što sama predstavlja zadovoljstvo za čitaoca“. Sledeći Livisa, Klint Bruks (eng. Cleanth Brooks) i Robert Pen Voren (eng. Robert Penn Warren), u eseju iz 1938. vide pesmu kao „izuzetno bogatu. Ona sadrži neke složenosti koje ne smemo zataškati, ako želimo da cenimo dubinu i značaj pitanja koja postavlja“. Bruks će kasnije raspravljati u Dobro iskovanoj urni (1947) da je poema tematski ujedinjena dok se suprotstavlja mnogim negativnim kritikama usmerenim protiv nje.

Ričard Fogl (eng. Richard Fogle) je 1953. odgovorio na kritički napad na Kitsovo isticanje rime i jezika koji su razvili Garo, Žerard i drugi. Njegov argument je nalikovao Bruksovom: pesma je tematski koherentna i unutar nje se nalazi pesnik koji se razlikuje od Kitsa, koji ju je napisao. Kao takav, Kits svesno bira smene u temama pesme, a kontrasti unutar nje predstavljaju osetan bol u poređenju stvarnog sveta sa onim idealnim svetom koji počiva u imaginaciji. Fogl takođe direktno odgovara na tvrdnje koje je izneo Livis: „Nalazim da je gospodin Livis previše strog, ali on ukazuje i na kvalitet koji je Kits očito tražio. Njegova raskoš i rasipnost je, zapravo, prilagođena načelima trezvenosti“. Moguće je da su Foglovi iskazi odbrana Romantizma kao grupe koja je bila ugledna i u pogledu misli i u pogledu poetske sposobnosti. Vaserman (eng. Wasserman) je, potom, 1953. tvrdio da je „od svih Kitsovih pesama, najverovatnije 'Oda slavuju' najviše mučila kritičare [...] u bilo kom čitanju 'Ode slavuju' nemir nije splašnjavao. Sile se sučeljavaju mahnito unutar pesme, ne samo bez odlučnosti, već i bez mogućnosti odlučivanja; čitalac se nakon iskustva čitanja oseća kao da je bio u 'divljem bezdanu'“. On zatim objašnjava, „Ova uskomešanost je, pretpostavljam, i dovela Alena Tejta do ubeđenja da oda 'makar pokušava da kaže sve što poezija može da kaže'. Ali ja predlažem da je 'Oda grčkoj urni' ta koja je uspela u kazivanju onoga što poezija može reći, a da druga oda pokušava da kaže sve što pesnik može“.

Potonji kritički osvrti

Statua Džona Kitsa u vrtu Gajs bolnice u Londonu.

Iako je nekoliko kritičara stalo u odbranu pesme, E. K. Petit (eng. E. C. Pettit) se vratio argumentu da joj nedostaje struktura, a kao dokaz svog tumačenja navodi naglašavanje reči „zaboravljeni“. U svom radu iz 1957. Petit je hvalio pesmu rečima „'Oda slavuju' ima poseban uticaj na ono prema čemu bi se većina nas odnosila kao prema najplodnijoj predstavnici među svim Kitsovim poemama. Dva razloga za ovakav kvalitet su lako uočljiva: tu je neuporediva evokacija tog kasnog proletnjeg i ranog letnjeg doba [...] i tu je izuzetan stepen 'destilacije' intenzivnog sećanja“. Dejvid Perkins (eng. David Perkins) je osećao potrebu da brani upotrebu reči „zaboravljeni“ i tvrdio je da ona opisuje osećanje nemogućnosti bivstvovanja u svetu mašte. Kada je hvalio pesmu 1959. godine, Perkins je istakao: „Iako se 'Oda slavuju' pruža šire od 'Ode grčkoj urni', ona se može takođe posmatrati kao istraživanje ili ispitivanje simbola, i, u poređenju sa urnom kao simbolom, čini se da slavuj ima i ograničenja i prednosti“. Volter Džekson Bejt (eng. Walter Jackson Bate) je na identičan način branio reč „zaboravljeni“, uz tvrdnju da je svet oslikan opisivanjem nemogućnosti da se do te zemlje stigne. Kada je analizirao pesmu u poređenju sa ostatkom engleske poezije, Bejt je 1963. uvrstio „Odu slavuju“ među „najčuvenije lirske pesme na engleskom“ i opisao je kao jedinu koja je napisana sa takvom visprenošću: „Imamo svu slobodu da sumnjamo da je bilo koja druga pesma na engleskom jeziku uporedive dužine i kvaliteta bila napisana tako brzo“. 1968. godine Robert Gitins (eng. Robert Gittins) izjavljuje, „Ne bi bilo pogrešno odnositi se prema ['Odi indolenciji' i 'Odi melanholiji'] kao prema Kitsovim ranijim esejima u ovoj formi [ode], a prema veličanstvenom 'Slavuju' i 'Odi grčkoj urni' kao prema njegovim zaokruženijim i kasnijim radovima“.

Od poznih šezdesetih godina 20. veka pa nadalje, mnogi pripadnici jejlske škole kritike opisuju pesmu kao obradu Miltonove poetske didaktike, ali su takođe tvrdili da pesma razotkriva Kitsov nedostatak pesničke sposobnosti kakvu je posedovao Milton. Kritičari Harold Blum (eng. Harold Bloom) (1965), Lesli Brizman (eng. Leslie Brisman) (1973), Pol Fraj (eng. Paul Fry) (1980), Džon Holander (eng. John Hollander) (1981) i Sintija Čejs (eng. Cynthia Chase) (1985) fokusirali su se na ideju o Miltonu kao praocu „Ode slavuju“, potpuno ignorišući druge mogućnosti, uključujući i Šekspira, koji je često bio navođen kao izvor mnogih Kitsovih fraza. Odgovarajući na tvrdnje o Miltonu i Kitsovim manama, kritičari poput R. S. Vajta (eng. R. S. White) (1981) i Vilarda Spigelmana (eng. Willard Spiegelman) (1983) su iskoristili šekspirovske odjeke kao dokaz o postojanju mnoštva izvora za pesmu i argument za osporavanje teze da je Kits pokušavao da odgovori samo Miltonu ili da pobegne od njegove senke. Umesto toga, „Oda slavuju“ je originalna pesma, kako je Vajt insistirao: „Pesma je duboko prožeta Šekspirom, pa ipak su asimilacije tako duboke da odu čine jedinstvenom, u celosti kitsovskom“. Na isti način, Spigelman je zagovarao ideju da je Šekspirovo Snoviđenje u noć ivanjsku „začinilo i dovelo do sazrevanja ovu potonju pesmu“. Za ovim sledi i tvrdnja Džonatana Bejta (eng. Jonathan Bate) iz 1986. da je Kits „ostao obogaćen Šekspirovim glasom, tom 'besmrtnom pticom'“.

Fokusirajući se na kvalitet pesme, Stjuart Speri (eng. Stuart Sperry) govori 1973. da „'Oda slavuju' predstavlja vrhunac izraza u celokupnoj Kitsovoj poeziji pobude za imaginativnim begom, koja živi uprkos ograničenom ljudskom znanju, pobude koja je u potpunosti izražena u 'Beži, dok za tobom pohrlilo nije'“. Volf Hirst (eng. Wolf Hirst) je 1981. opisao pesmu kao „opravdano slavljenu“ i tvrdio da „S obzirom na to da je ovaj pokret u beskrajno carstvo pesme jedan od najveličanstvenijih u književnosti, pesnikov povratak u stvarnost je tim strašniji“. Helen Vendler (eng. Helen Vendler) se nadovezala na prethodno viđenje da je poema veštačka, ali je dodala i da ona predstavlja pokušaj da bude estetska i spontana, što je kasnije izostavljeno. 1983. godine ona tvrdi da „U svom nedostatku odlučnosti i svom napuštanju sanjarenja, pesma se dopada čitaocima, koji je ocenjuju kao izuzetno ličnu, više no očigledno spontanu, na prvi pogled najlepšu i najintimniju od svih Kitsovih oda. Verujem da 'događaji' u odi, koji se vremenom razvijaju, imaju više logike no što im se dodeljuje, kao i da se najbolje vide u vezi sa Kitsovom potragom za idejom o muzici kao nepredstavljačkoj umetnosti“.

U pregledu savremene kritike o „Odi slavuju“ iz 1998. godine, Džejms O’Rurk (eng. James O'Rourke) je iskazao da je „u procenjivanju na osnovu obima, raznolikosti, izazvane polemičke sile modernih kritičkih odgovora, postojalo nekoliko momenata u istoriji engleske poezije koji su zbunjujući isto koliko i Kitsovo ponavljanje reči 'zaboravljeni'“. Govoreći o idejama Džona Drajdena (eng. John Dryden) i Vilijama Hazlita (eng. William Hazlitt) koje postoje unutar pesme, pesnik laureat Endru Moušn (eng. Andrew Motion) 1999. navodi da „pesma savršeno ilustruje njihove predstave o poeziji kao 'pokretu' od lične svesti do svesnosti o patnjama čovečanstva“.

U fikciji

F. Skot Ficdžerald (eng. F. Scott Fitzgerald) je dao naziv svom romanu Blaga je noć (eng. Tender is the Night) prema 35 stihu iz ode.

Pesma je citirana u prvom poglavlju P. G. Vudhausovog (eng. P. G. Wodehouse) romana Pun mesec (eng. Full Moon) (1947): „'Dolaziš li? Fredi?' Čulo otupljuje, k'o da sam otrovnih najeo se trava“.

Odlomak pesme citira se u seriji Peni Dredful (eng. Penny Dreadful), kada se Lucifer pojavljuje pred Vanesom Ivs, sa namerom da je dovede u iskušenje, i u toku razgovora je recituje.

Literatura

• Bate, Jonathan (1986). Shakespeare and the English Romantic Imagination. Oxford: Clarendon. ISBN 978-0-19-812848-9. 
• Bate, Walter Jackson (1962). The Stylistic Development of Keats. New York: Humanities Press. 
• Bate, Walter Jackson (1963). John Keats. Cambridge, Mass: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-8262-0713-5. 
• Bloom, Harold, The Visionary Company (Rev. and enl. ed.), Ithaca. . Cornell University Press. 1993. ISBN 978-0-8014-9117-7. 
• Brooks, Cleanth & Warren, Robert Penn (1968), "The Ode to a Nightingale", in Stillinger, Jack, Keats's Odes, Englewood, NJ: Prentice-Hall. стр. 44–47.
• Evert, Walter (1965). Aesthetics and Myth in the Poetry of Keats. Princeton: Princeton University Press. 
• Finney, Claude (1936). The Evolution of Keats's Poetry. II. Cambridge, Mass: Harvard University Press. 
• Fogle, Richard (1968), "Keats's Ode to a Nightingale", in Stillinger, Jack, Keats's Odes, Englewood, NJ: Prentice-Hall. стр. 33–43.
• Gittings, Robert (1968). John Keats. London: Heinemann. ISBN 978-0-14-005114-8. 
• Grierson, H. J. C. (1928), Lyrical Poetry from Blake to Hardy, London: L. & Virginia Woolf.
• Guerard, Albert, Jr. (1944), "Prometheus and the Aeolian Lyre", Yale Review, XXXIII.
• Hirst, Wolf, John Keats, Boston: Twayne. 1981. ISBN 978-0-8057-6821-3.
• Kuić, Ranka (1986), Antologija engleske romantičarske poezije, Matična knjiga, Beograd
• Leavis, F. R (1936). Revaluation. London: Chatto and Windus. ISBN 978-0-8371-8297-1. 
• Mackie, Alexander (1906), Nature Knowledge in Modern Poetry, New York: Longmans-Green & Company, OCLC 494286564.
• Matthews, G.M, Keats: The Critical Heritage, New York: Barnes & Noble. 1971. ISBN 978-0-415-13447-7.
• Motion, Andrew (1999). Keats. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-1-84391-077-0. 
• O'Rourke, James (1998). Keats's Odes. Gainesville: University of Florida Press. ISBN 978-0-8130-1590-3. 
• Perkins, David (1959). The Quest for Permanence: The Symbolism of Wordsworth, Shelley, and Keats. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. 
• Perkins, David (1964), "The Ode on a Nightingale", in Bate, Walter Jackson, Keats: A Collection of Critical Essays, Englewood, NJ: Prentice-Hall. str. 103–112.
• Pettit, E. C (1957). On the Poetry of Keats. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Ridley, Maurice (1933), Keats' Craftsmanship, Oxford: Clarendon, OCLC 1842818.
• Sperry, Stuart (1994). Keats the Poet. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00089-3. 
• Spiegelman, Willard (1983). „Keat's "Coming Muskrose" and Shakespeare's "Profound Verdure"”. ELH. 50 (2): 347—362. JSTOR 2872820. doi:10.2307/2872820. 
• Stillinger, Jack (1998), "Multiple Readers, Multiple Texts, Multiple Keats", in Ryan, Robert; Sharp, Ronald. The Persistence of Poetry. Amherst: University of Massachusetts Press. 
• Wasserman, Earl (1953). The Finer Tone. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-0657-5. 
• White, R. S. (1981), "Shakespearean Music in Keats's 'Ode to a Nightingale'", English, 30. str. 217–229
• Wilkinson, William C (1897), Two Odes of Keats's, Bookman.
• Vendler, Helen (1983). The Odes of John Keats. Cambridge, Mass: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-63075-8.