Prada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prada
Osnovano1913.
Milano, Italija
OsnivačiMario Prada
Rukovodioci
Mijucija Prada
Patricio Berteli
Proizvodiodeća, satovi, obuća, kožni proizvodi
Prihodoko € 3,9 milijardi (2016)
Veb-sajtwww.pradagroup.com

Prada (stariji naziv Frateli prada) italijanski je modni zavod, koji je godine 1913. osnovao u Milanu Mario Prada. U svojim počecima ovo je bila modna kuća koja je prodavala luksuzne kožne proizvode i njihove dopune.

Firma je postala u celosvetskom smislu poznata kada je propadajuće preduzeće nasledila unuka Mijucija Prada i posvetila se kreaciji modnih kolekcija i kada je njen suprug Patricio Berteli preuzeo upravu nad preduzećem.

Prada poseduje 250 prodavnica u 65 zemalja sveta. Sarađuje sa poznatim arhitektima koji predlažu prodavnice u raznim krajevima sveta.

Prodavnica Prada u Milanu

Istorija[uredi | uredi izvor]

Osnivanje[uredi | uredi izvor]

Kompaniju su 1913. godine osnovali Mario Prada i njegov brat Martino kao prodavnicu kožne galanterije - Frateli Prada - u Milanu, Italija.[1]

Mario Prada je smatrao da ne žene treba da imaju ulogu u poslu, pa je sprečio članove ženske populacije u okviru porodice da ulaze u kompaniju. Mariov sin nije imao nikakvih interesa za posao, tako da je njegova ćerka Luisa Prada preuzela Pradu i vodila je skoro dvadeset godina. Njena kćerka, Mijucija Prada, pridružila se kompaniji 1970. godine, na kraju je preuzela kompaniju od svoje majke 1978. godine.

Mijucija je započela proizvodnju vodootpornih rančeva. Ona se sastala sa Patricijem Bertelijem 1977. godine, Italijanom koji je u svojoj 24-oj godini započeo sopstveni biznis robe, a nakon toga se pridružio kompaniji. On je savetovao Mijuciju o poslovanju kompanije, koju je vodila. Savet je bio da prekine uvoz engleske robe.

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Mijucija je nasledila kompaniju 1978. godine, kada je prodaja iznosila 450.000 američkih dolara. Berteli je bio njen poslovni menadžer. Mijucija je imala mogućnost da sprovede svoju kreativnost u dizajnu kompanije.[2]

Ona je izdala svoj prvi set rančeva 1979. godine. Izrađivani su od čvrstog vojnog crnog najlona koji je njen deda koristio kao obloge za parne kade. Početni uspeh nije bio trenutan, jer je bilo teško prodati robu zbog nedostatka reklama i visokih cena.

Mijucija i Berteli su zatim otvorili robne kuće i butike širom sveta 1983. godine. Prada je otvorila drugi butik u centru galerije Vitorio Emanuele u Milanu u šoping-srcu, na mestu prethodnog istorijskog London House-a koji je vodila Felica Belini od 1870. do 1960. godine, tako da podseća na originalnu radnju, ali sa elegantnim i modernim kontrastom.

Sledeće veliko izdanje je bila najlonska torba. Iste godine, kuća Prade počela je širenje širom kontinentalne Evrope otvaranjem lokacija u istaknutim trgovačkim okruženjima u Firenci, Parizu, Madridu i Njujorku. Linija cipela je takođe objavljena 1984. godine. 1985. Mijucija je izdala Klasičnu torbu za Pradu koja je postala senzacija preko noći. Iako nepraktična i čvrsta, njene elegantne linije i izrada su imali luksuz koji je postao potpis Prade.

1987. godine Mijucija i Berteli su se venčali. Prada je lansirala svoju žensku konfekciju 1989. godine, a dizajn je postao poznat po svojim luksuznim i uskim pojasevima. Popularnost Prade se povećala kada je modni svet upoznao luksuzne linije, bogate tkanine i osnovne boje.

Logotip nije bio tako očigledan element kao na torbama iz drugih istaknutih luksuznih brendova kao što je Lui Vuiton. Pokušala je da na tržištu nadomesti nedostatak uložene primedbe, uključujući i odeću.

1990-e[uredi | uredi izvor]

Pradina originalnost ju je učinila jednim od najuticajnijih modnih kuća, a brend je postao statusni simbol devedesetih.[2]

Prodaja je iznosila 70 milijardi dolara, odnosno 31,7 miliona dolara 1998. godine. Patricio di Marko je zadužio rastući posao u Sjedinjenim Državama nakon što je radio za kuću u Aziji. Bio je zaslužan u tome što su Prada torbe vidno prikazane u robnim kućama, tako da su postale hit sa modnim urednicima. Nastavak uspeha Prade pripisan je njegovoj temi working-class koju je Đina Belafante objavila u časopisu The New York Times Magazine: „postala je elegantna u ranim devedesetima, koja je pokrenuta IPO“. Potom, tada muž i žena, Mijucija i Berteli su pokrenuli seriju Prada proizvoda do kojih je bilo teško doći.

1992. godine pokrenuta je modna robna marka Miu Miu, nazvanu po nadimku Mijucije. Miu Miu je poslužio mlađim potrošačima, kao i poznatim ličnostima. Do 1993. godine Prada je nagrađena nagradom Saveta za modne dizajne Amerike.[2]

Muška konfekcijska kolekcija je pokrenuta sredinom devedesetih. Do 1994. godine prodaja je iznosila 210 miliona dolara, a prodaja odeće iznosi 20%. Prada je dobila još jednu nagradu od CFDA, 1995. godine kao dizajner godine. 1996. godine svedoči o otvaranju butika Prade od 1670 kvadratnih metara na Menhetnu u Njujorku, najvećem lancu u to doba. Do sada je Dom Prade radio na 40 lokacija širom sveta, od kojih je 20 bilo u Japanu. Kompanija je posedovala osam fabrika i drugih 84 proizvođača kao podizvođača u Italiji. Mijucijina Prada i Bertelijeva kompanija spojene su u Prapar B. V. 1996. godine. Ime je, međutim, kasnije promenjeno u Prada B. V., a Patricio Berteli je imenovan za izvršnog direktora luksuzne kompanije Prada.

Prodavnica Prada u Petoj Aveniji na Menhetnu

Godine 1997. Prada je ostvarila prihod od 674 miliona dolara. Iste godine otvorena je još jedna prodavnica u Milanu. Prema Wall Street Journal, Berteli je razbio prozore radnje dan pre otvaranja, nakon što je postao jako nezadovoljan opremanjem. Prada je takođe stekla akcije u grupi Guči. U junu 1998. godine, Berteli je dobio kamate od 9,5% na 260 miliona dolara. Analitičari su počeli da špekulišu da pokušava da preuzme Guči grupu. Međutim, malo verovatno, jer je Prada tada bila mala kompanija i u dugovima. Funding Universe navodi da je u najmanju ruku Prada imala glas kao jedan od najvećih akcionara Gučija (10% posedovanje bi bilo potrebno za pravo da zatraži sedište) i da bi postigao dobitak ukoliko neko pokuša da preuzme preko Gučija. Međutim, Berteli je prodao svoje akcije Moet-Henesi-ju – Louis Vuitnovom predsedniku Bernardu Arnaultu u januaru 1998. godine za profit od 140 miliona dolara. Arnault je zapravo pokušavao da preuzme Guči. U to vreme LVMH kupuje modne kuće i poseduje Dior, Givenči i druge luksuzne brendove. Međutim, Guči je uspeo da ga odbrani prodajom 45% udela industrijalisti Fransoisu Pinaultu, za 3 milijarde dolara.

Prada je bila odlučna da održi vodeći portfolio luksuznih brendova, kao što su Guči grupa i LVMH. Prada je u martu 1999. godine kupila 51% kompanije Helmut Lang iz Njujorka za 40 miliona dolara. Langova kompanija je vredela oko 100 miliona dolara. Mesec dana kasnije, Prada je platila 105 miliona dolara kako bi imala potpunu kontrolu nad Jil Sander A. G., nemačkom kompanijom sa godišnjim prihodom od 100 miliona dolara. Kupovina je dobila Pradu u Nemačkoj, a mesecima kasnije Jil Sander je podnela ostavku kao predsedavajuća svoje firme za imanje. Church & Company, proizvođač engleskih proizvoda za cipele, takođe je preuzeta od strane Prade, kada je Prada kupila 83% kompanije za 170 miliona dolara. Zajedničko ulaganje između Prade i De Rigo grupe takođe je formirano te godine kako bi proizvodili Prada naočare. U oktobru 1999. godine Prada se pridružila LVMH-u i ubedila Guči da kupi 51% udela u Rimskom Fendi SpA. Prada udeo u kupovini (25,5%) vredi 241,5 miliona dolara od ukupno 520 miliona dolara koje su platili oba, Prada i LVMH. Prada je preuzela dugove Fendija, jer druga kompanija nije dobro finansirala.

Ove kompanije dovele su Pradu na vrh tržišta luksuznih proizvoda u Evropi. Prihod se utrostručio od 1996. na trilion dolara. Uprkos očiglednom uspehu, kompanija je i dalje bila u dugu.

2000-e[uredi | uredi izvor]

Spajanje kompanije i kupovina ostalih usporili su se u 2000-im. Međutim, kompanija je potpisala labav dogovor sa Azedine Aliza. Proizvodi za negu kože u jediničnim dozama uvedeni su u SAD, Japanu i Evropi 2000. godine. Ponuda za čišćenje za 30 dana bila je plasirana po maloprodajnoj ceni od 100 američkih dolara. Da bi uspela u otplati dugova od preko 850 miliona dolara, kompanija je planirala da na junskoj berzi uvrsti 30% kompanije na Milansku berzu u junu 2001. godine. Međutim, ponuda je usporila nakon smanjenja troškova luksuzne robe u Sjedinjenim Državama i Japanu. Tokom 2001. godine, pod pritiskom njegovih bankara, Berteli je prodao 25,5% udela Prade u Fendiju za LVMH. Prodaja je povećala samo 295 miliona dolara.

Do 2006. godine prodate su oznake Helmut Lang, Ejmi Fejrklu, Ghee i Džil Sander. Džil Sander je prodat privatnom vlasništvu kompanije Change Capital Partners, koju je predvodio Luk Vandevelde, predsednik kompanije Carrefour, dok je oznaka Helmut Lang sada u vlasništvu japanske modne kompanije Link Theory. Prada se još oporavlja od duga Fendi. Nedavno je 45% udela brenda Church & Company prodato kompaniji Equinox.

Prodavnica Prada na Chater Road u Hong Kongu

Modna revija Prada proleće/leto 2009, održana 23. septembra 2008. godine u Milanu, dobila je zloglasnu pokrivenost zbog činjenice da su svi modeli na pisti popadali[3] - nekoliko njih se saplelo,[4] dok su dva modela pala ispred fotografa, a gledaoci su morali da im pomognu da ustanu. Oni su skinuli cipele kako bi nastavili hodanje.[5] Još jedan model (Sigrid Agren) čak je morala da se zaustavi i vrati se tokom finalne šetnje jer više nije mogla da hoda u svojim visokim štiklama. Na intervjuu odmah posle izložbe, jedan model je izjavio: „Imala sam panični napad, ruke su mi se tresle. Štikle su bile toliko visoke.“ Dizajner Mijucija Prada, s druge strane, nije krivila visinu štikli, ali jeste male svilene čarape, koje su bile klizave i pomerane unutar cipela, sprečavajući time da noge modela imaju čvrsto prianjanje na podlogu.[6] Mijucija Prada je takođe uveravala da će cipele prodate u prodavnicama imati nižu petu,[7] i da će se male čarape prišiti u cipele kako bi se sprečilo dalje klizanje. Međutim, mnogi modisti su s pravom tvrdili da će čarape, jednom zašivene u cipele, biti nepraktične za upotrebu jer ih je nemoguće oprati i time će se brzo zaprljati.[8] Shodno tome, cipele nikada nisu bile komercijalno prodate.

Prema magazinu Fortune, Berteli planira povećanje prihoda kompanije do 5 milijardi dolara do 2010. godine.

Prada je glavni kupac turske kožne fabrike Desa, koju je turski Vrhovni sud proglasio krivim za nelegalno otpuštanje radnika koji su se pridružili sindikatu. Kampanja Clean Clothes Campaign, organizacija za radna prava sa sedišptem u Evropi, pozvala je Pradu da osigura da se u fabrici poštuje sloboda udruživanja. 30. januara 2013. godine kampanja Clean Clothes Campaign je objavila: „Nadležnost sindikata se nastavlja u dobavljaču Prade“.[9]

6. maja 2011. godine, Hongkong berza je optužena za odobravanje Prada IPO tokom slučaja Pradine diskriminacije koju je Prada na kraju pobedila. Ženske nevladine organizacije i član zakonodavnog veća Hongkonga i tvorca zakona Li Čeukjan protestovali su ispred Hong Kong Stock Exchange.[10]

2005. godine instalacija je napravljena nekoliko milja od najbližeg grada u Teksasu. Naziv umetničkog dela nazvan je Prada Marfa, a podseća na butik Prada. Svrha ovoga je bila da se prodavnica proširi na okolinu.

Brend je naveden na Hong Kong Stock Exchange-u kako bi prikupio 2,14 milijardi dolara, ali nije uspio da ispuni očekivanja AAP-a 17. juna 2011. godine i Blumberg-a.[11]

Prada je u 2015. godini ostvarila promet od 3.551,7 miliona evra, što je za 1% više nego u 2014. godini, dok je bruto operativni profit pao za 16,5% na 954,2 miliona evra.

U julu 2016. godine, Prada odeća postala je dostupna za kupovinu preko Interneta po prvi put putem Internet portala i MyTheresa.[12]

Biznis danas[uredi | uredi izvor]

Prethodni modeli i glumci Prade su Daria Verbovi, Gema Vard, Vanessa Akente, Suvi Koponen, Ali Stivens, Vlada Rosljakova i Saša Pivovarova, koji su se pojavili u reklamnim kampanjama Prade šest uzastopnih sezona nakon otvaranja izložbe piste iz Prade 2005. Prada muziku je komponovao Frederik Sančez.

Butici[uredi | uredi izvor]

Prada u Madridu (2016)

Prada je uposlila arhitekte, naročito Rem Kulhasa, i Hercog i de Meurona, kako bi dizajnirali vodeće prodavnice na različitim lokacijama. Dvostruki megastor otvoren je u Kuala Lumpuru krajem 2008. godine. Prada je naručila neuobičajenu višenamensku zgradu zvanu Prada Transformer u Seulu. I 2009. godine otvorena je nova radnja na šetalištu Venecija u Milanu, koju je dizajnirao arhitekta Robert Bakioki, fokusirajući se na kolekciju Prada Made to Order. U junu 2012, Prada se vratila na Bliski istok otvaranjem svog najvećeg butika ikada u Dubaiju – Mall of the Emirates.

Satovi[uredi | uredi izvor]

Proizvodnja satova započeta je 2007. godine, a obustavljena 2012. godine. Jedan od Pradinih modela, Prada Link, kompatibilan je sa blutut tehnologijom i može se povezati sa LG Prada II mobilnim telefonom.[13]

Parfemi[uredi | uredi izvor]

  • PRADA za žene, 2004.
  • Tendre za žene, 2006.
  • PRADA Amber pour Homme (Prada Man) za muškarce, 2006.
  • Benjoin (Essence exclusive N°9) za žene, 2007.
  • Infusion d'Iris za žene, 2007.
  • Infusion d'Homme za muškarce, 2008.
  • L'eau ambrée za žene, 2009.
  • Prada Amber pour Homme Intense za muškarce, 2011.
  • Prada Candy za žene, 2011.
  • Prada Olfactories collection, 2015.
  • La Femme Prada za žene i L'Homme Prada za muškarce, 2016.
  • La Femme Prada Intense za žene i L'Homme Prada Intense za muškarce, 2017.
  • La Femme Prada L'eau za žene, 2017

Od 2003. godine parfemi Prada pripadaju kompaniji Puig.[14]

LG Prada mobilni telefoni[uredi | uredi izvor]

U maju 2007, Prada je započela proizvodnju mobilnih telefona s kompanijom LG Electronics. Na osnovu ove saradnje nastala su tri mobilna telefona: LG Prada (KE850), LG Prada II (KF900) i LG Prada 3.0.

Američki kup i Prada kup[uredi | uredi izvor]

28. septembra 2017. godine od strane Royal New Zealand Yacht Squadron[15] najavljeno je da će Prada biti generalni sponzor Challenger Selection Series na Američkom kupu 2021. godine, nadjačavajući ulogu Louis Vuitona započetu još 1983. godine.

Challenger Selection Series koja je bila Louis Vuiton kup, sada će biti poznata kao Prada kup, a Američku kup utakmicu će predstaviti Prada. Biće održan u Oklandu, Novi Zeland, januara 2021.

Treba napomenuti da ako se zbog prirodne katastrofe ili drugih neplaniranih okolnosti događaj spreči da se održi u Oklandu, održaće se u Italiji.

Tužba protiv diskriminacije[uredi | uredi izvor]

Rina Bovrise je 10. decembra 2009. godine podnela tužbu protiv Prade Japana optužujući ih da diskriminiraju žene na radnom mjestu koje nisu bile mlade i privlačne. Pre suđenja Bovrise je potvrdila svoje tvrdnje da mediji okupljaju podršku među aktivističkim grupama nakon sveg publiciteta. Prada je potvrdila klevetu karaktera. U oktobru 2012. godine sudija Okružnog suda u Tokiju Ređo Morioka presudio je u korist Prade, rekavši da je njihova navodna diskriminacija prihvatljiva za luksuznu modnu etiketu. Bovrise je tvrdila da sud nije bio fer i optužila sudiju. Bovrise je podnela svoje tvrdnje o diskriminaciji u Ured visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava . Komitet je, bez pominjanja Bovrisa, izdao izveštaj japanskoj vladi pozivajući ih da donose propise kojima bi seksualno uznemiravanje na radnom mestu bilo nezakonito. Od januara 2014. godine Pradina kontratužba je još uvek u toku.[16]

Istraga o utaji poreza[uredi | uredi izvor]

Od 2014. godine, italijanska tužilaštva istražuju Pradu zbog eventualne utaje poreza nakon što je kompanija luksuzne robe otkrila neprijavljen oporezivi dohodak. Prada SpA predsednik Mijucija Prada, glavni izvršni direktor Patricio Berteli i knjigovođa Marko Salomoni su imenovani za moguće neprijavljene ili lažne poreske zahteve. Predsedavajuća Prade se suočava sa istragom pošto se navodi da je kompanija izbegla skoro 400 miliona funti u porezu prenošenjem usluga u inostranstvu. Italijanski list Corriere della Sera izjavio je da su Prada i Berteli platili 420 miliona evra (571 milion dolara) italijanskoj poreskoj agenciji za rešavanje njihovih poreskih poslova. U izveštaju se takođe navodi da su dvojica bili pod istragom uprkos poravnanju.[17]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Prada Group”. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  2. ^ a b v „The History of Prada”. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  3. ^ „It's a devil to wear Prada... Models topple off heels at show”. dailymail.co.uk. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  4. ^ „Photo (High Quality)”. ekstrabladet.dk. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  5. ^ „Model Katie Fogarty removing her high heels...”. cmestatic.com. Arhivirano iz originala 24. 02. 2016. g. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  6. ^ „Close-up photo of the little socks and shoes”. novinky.cz. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  7. ^ „Prada high heel disaster: enough of this stiletto tyranny - Telegraph”. fashion.telegraph.co.uk. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  8. ^ „At Prada, Milano”. thesartorialist.com. Arhivirano iz originala 15. 01. 2018. g. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  9. ^ „Trade Union Harassment Continues at Prada Supplier”. cleanclothes.org. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  10. ^ „Prada Hong Kong debut lackluster”. taipeitimes.com. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  11. ^ „Prada HK IPO fails to meet expectations”. Arhivirano iz originala 10. 06. 2015. g. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  12. ^ „Prada is now available to buy online. Here's our fantasy shopping edit”. telegraph.co.uk. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  13. ^ „Orologi Prada, The Link con tecnologia Bluetooth”. orologiecronografi.com. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  14. ^ „Puig invests 20 million in Prada”. economiadigital.es. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  15. ^ „AC36: Protocol (Notice of Race) has just been announced in Auckland at RNZYS; it's Back to the Future”. sailingillustrated.com. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  16. ^ „Prada Vs The UN”. vogue.co.uk. Pristupljeno 26. 5. 2018. 
  17. ^ „Prosecutors seek to close Prada CEO tax case: sources”. reuters.com. Pristupljeno 26. 5. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Prada na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прада&oldid=26980016”