Окланд

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Окланд
Auckland
Tāmaki-makau-rau
AucklandMontage24032011.jpg
Колаж знаменитости Окланда
Административни подаци
Држава Нови Зеланд
РегионОкланд
Основан1350. (Маори)
1840. (Европљани)
Становништво
Становништво
 — 2013.1.415.550 [1]
 — густина1.303,45 ст./km2
Агломерација1.486.000
Географске карактеристике
Координате36°51′00″ ЈГШ; 174°47′00″ ИГД / 36.85° ЈГШ; 174.783333° ИГД / -36.85; 174.783333Координате: 36°51′00″ ЈГШ; 174°47′00″ ИГД / 36.85° ЈГШ; 174.783333° ИГД / -36.85; 174.783333
Површина1.086 km2
Окланд на мапи Новог Зеланда
Окланд
Окланд
Окланд на мапи Новог Зеланда
Остали подаци
ГрадоначелникФил Гоф
Поштански број0600–2699
Позивни број+64 (0)9
Веб-сајт
aucklandcouncil.govt.nz

Окланд (енгл. Auckland; на маорском Tāmaki-makau-rau) је град на Сјеверном острву Новог Зеланда и представља најнасељенију урбану средину у држави, са 1.467.800 становника према процјени из јуна 2019.[1] Град представља конурбацију неколико мањих општина: Централни град, Вајкатере, Манукау и Северни град који заједно чине Окланд, којим управља Савјет Окланда. Град лежи у региону Окланд, између залива Хаураки и Пацифика на истоку и обухвата насељена мјеста и острва у заливу, што чини укупну популацију од 1.642.800 становника.[1] Окланд је разнолик, мултикултуралан и космополитски град и има највећу популацију полинежана на свијету.[2] На маорском назив за Окланд је маор. Tāmaki Makaurau, што значи „Тамаки желе многи“, у смислу пожељности његових природних ресурса и географије.[3]

Окланд заузима подручје од Хаураки залива на истоку, а затим се шири до планинског ланца Хунуа на југоистоку, луке Манукау на југозападу и планинског ланца Вајтакар и мањих ланаца за западу и сјеверозападу. Брда која га окружују су богата кишним шумама, а пејзаж је испрекидан са 53 успавана вулканска конуса. Централни дио урбаног подручја заузимају уски земљоузи између луке Манукау на Тасманском мору и луке Вајтемат на Тихом океану. Окланд је један од неколико градова на свијету који има луке на оба главна водена тијела — мору и океану.

Земљоуз на којем се налази Окланд први пут је насељен око 1350. године и био је цијењен због богате и плодне земље. Популација Маора у области је процијењена на око 20.000 прије доласка Европљана.[4] Након што је Британска колонија успоставила власт над Новим Зеландом 1840, Вилијам Хобсон, британски гувернер Новог Зеланда, изабрао је Окланд за главни град. Назвао га је по Џорџу Едену, грофу од Окланда, управнику британске ратне морнарице. Сукоби између Маора и Европљана око земље, довели су до рата средином 19. вијека. Године 1865, Велингтон је постао главни град Новог Зеланда, умјесто Окланда, али је прилив становништва усљед миграција остао велики и Окланд је остао најнасељенији град у држави. Данас, Централни пословни округ Окланда, који такође називају и центром града, је средиште економије Новог Зеланда.

Универзитет Окланда је основан 1883. године и највећи је универзитет на Новом Зеланду. Разнолике културне институције, као што су Меморијални ратни музеј Окланда, Музеј саобраћаја и технологије и Галерија умјетности, као и националне историјске локације, фестивали, умјетнички наступи а спортске активности су важне туристичке атракције. Архитектонски рељефи укључују мост Харбоур, градску скупштину и Небески торањ — телекомуникациони и опсерваторијски торањ. Аеродром Окланд мјесечно има око милион иностраних путника. Без обзира на то што је један од најскупљих градова на свијету,[5] Окланд је проглашен као један од најпогоднијих градова за живот, нашавши се на трећем мјесту 2019, у годишњем прегледу квалитета живота у укупно 231 граду на свијету, који спроводи Мерсер. На првом и другом мјесту нашли су се Беч и Цирих.[6][7]

Историја[уреди | уреди извор]

Период прије Европљана[уреди | уреди извор]

Маори су населили земљоуз Окланд око 1350, називајући га маор. Tāmaki или маор. Tāmaki Makaurau, што значи „Тамаки желе многи“, у смислу пожељности његових природних ресурса и географије.[3] Уски земљоуз је била стратегијска локација, са двије луке које обезбјеђују приступ мору и са западних и источних обала. Посједује плодно тло, које олакшава хортикултуру, док двије луке обезбјеђују много морске хране. Маори су изградили утврђена села у низу — на вулканским врховима.

Племе Ngāi Tai, потомци народа Тајнуи (Tainui), настанили су се у граду Мараетај. Остали потомци народа Тајнуи, били су припадници племена Te Kawerau ā Maki, који су живјели испод шумског прекривача у планинском ланцу Вајтакар и контролисали су дио сјеверно до луке Кајпара, преко ријеке Махуранги до Такапуне. Племе Ngāti Te Ata било је настањено јужно од луке Манукау. У предјелу заједно са обалом од Вангапарое до ушћа Тамс, било је настањено племе Ngāti Pāoa. Доминантна сила на земљоузу Тамака била је заједница племена Te Wai-o-Hua, под влашћу племена Te Hua-o-Kaiwaka.[8]

У периоду између 1600 и 1750, племена Тамакена настанила су вулканске конусе, градећи утврђено село . Широм земљоуза, развили су. 2.000 хектара земље за узгој батата. На врхунцу просперитета, популација на земљоузу је износила неколико десетина хиљада. То је била најнасељенија област Новог Зеланда прије доласка Европљана. Ипак, од раног 18. вијека, народи Ngāti Pāoa су почели да се селе у залив Хаураки и сјеверно у Махуранги. Између 1740 и 1750, племе Ngāti Whātua-o-Kaipara доселило се са југа, упали су на земљоуз и убили сталног поглавицу племена Wai-o-Hua, Kiwi Tаmaki. Након тога су узели њихово последње насеље у четврти Мангере. Племе Ngāti Ngā Oho, потомци племена Wai-o-Hua. Услиједио је период мира, у којем је дошло до сукоба између племена Ngāti Pāoa's и Ngāpuhi на сјеверу, због чега су племена Тамаке била рањивија на напад.[8]

Долазак Европљана[уреди | уреди извор]

Племена Ngāti Whātua и Tainui била су најбројнија племена када су Европљани стигли у нови Зеланд, а укупна популација Маура у Окланду до доласка Европљана процијењена је на око 20.000.[4][9] Појава ватреног оружја на крају 18. вијека, пореметила је равнотежу моћи и довела је до ратова мушкетама почетком 1807. године, што је довело до масовних селидби породицеiwi, која није имала много новог оружја.[10][11] Племе Ngāpuhi и њихови савезници, добијали су размјеном мушкете од Европљана. Упркос томе што су имали мање мушкета, племе Ngāti Whātua је побиједило племе Ngāpuhi, у бици Моремонијума, у којој је убијено 150 људи, (1807 или,1808).[12]

Одштампани цртеж луке Окланда 1857.

Āpihai Te Kawau (око 1790–1869), вођа клана Ngāti Taou, из племена Ngāti Whātua, био је добар пријатељ са Самуелом Марсденом. У периоду од десет мјесеци, током 1821–1822, играо је значајну улогу у експедицији од 1.600 km. Серија сукоба је планула у централном и јужном дијелу Сјеверног Острва.[13]

Такође, 1821, ратни вођа племена Ngāpuhi —Хонди Хика, стекао је неколико стотина мушкета у Сиднеју, што је промијенило баланс моћи међу породицом iwi. У септембру 1821, Хонги Хика је предводио експедицију која је напала и узела два села племена Ngāti Pāoa, на територији Маунаина и Мокоја, на територији данашњег Панмура. Хонги Хика је наставио са нападима на територији данашњег Тамса и у Ваикуту. Експедиција Кавауа је прекинута након што су нападнути од стране племена Ngāti Whātua, које се ујединило са племеном Таранаки и побиједили су Матакикије, припаднике снага Хонгија Хике. Године 1825, Хика је побиједио племе Ngāti Whātu, у бици познатој под нaзивом zhnne Ika a Ranganui, близу Каиваке, и преживјеле су отјерали у Волкат.

Европљани су такође са собом донијели нове болести, као што су богиње и туберкулоза, које су имале велику стопу смртности Маорима, што је довело до тога да Окланд буде виртуелно празна тампон зона између породице iwi, чија је процијењена популација била између 500 и1840.[4]

Први гувернер Новог Зеланда, Вилијам Хобсон, прогласио је Окланд главним градом колоније 1841, на земљи коју им је уступило племе Ngāti Whātua.

Како су се ратови мушкетама ближили крају, вршен је велики притисак на Британију да интервенише и угуши безакоње, посебно од стране мисионара како би заштитили Мауре. Капетан Вилијам Хобсон послат је у Нови Зеланд од стране владе Велике Британије, како би убиједио Мауре уступе њихов суверенитет Британској круни.[14] Као реакција на потезе компаније Новог Зеланда, која је креирала план да купи велики дио земље и направи колонију на Новом Зеланду,[15] 15. јуна 1839. године, Летерс Патентом проширена је територија Новог Јужног Велса, који је заузео цијели Нови Зеланд. Гувернер Новог Јужног Велса, Џорџ Гипс, постављен је за гувернера Новог Зеланда, што је представљало прву јасну назнаку Британаца да хоће да анексирају Нови Зеланд, а Џејмс Кук је тврдио да Нови Зеланд припада Британцима јер су га открили. На дан 6. фебруара 1840. године, Хобсон и око 40 поглавица Маора, међу којима и поглавица племена Ngāti Whātua, потписали су међународни уговор Вајтанга, у Вајтангу о куповини острва.[16] Хобсон је копије уговора носио широм острва, како би га потписале и остале поглавице, али велики број њих је или одбио или није ни понуђен да потпише. Уговор је потписало укупно више од 500 Маора.[17]

Племе Ngāti Whātua је тражило британску заштиту од племена Ngāpuhi, као и узајаман однос са Круном и Црквом. Недуго након потписивања уговора, племе Te Kawau понудило је Хобсону, гувернеру Новог Зеланда, земљу у луци Харбоур за нови главни град, који је Хобсон именовао по Џорџу Едену, грофу Окланда, који је тада био гувернер Индије.[18][19][20][21][22] Окланд је формиран 18. септембра 1840, а званично је постао главни град Новог Зеланда 1841. године.[23][24]

Како је популација Маура опадала скоро цијели вијек, тако је опадала и количина земље коју је у свом посједу држало племе Ngāti Whātua. За 20 година, изгубили су 40 % своје земље, од чега су један дио изгубили преко конфисковања од стране Владе. У периоду када им је популација била најмања, племе Ngāti Whātua држало је у свом посједу само неколико хектара земље у региону Оракеј, што је названо „последње упориште“. До краја 1840-их, Маори су били мањина у. региону Окланд. Упркос страху током Новозеландских ратова, Маори су остали културна и политичка сила након окупације Бастиона и Маури су културно оживјели крајем 20. вијека.[25][26]

Формирање града[уреди | уреди извор]

Прва црква у Окланду, црква Светог Павла, сликана око 1880.

Недуго након потписивања међународног уговора, гувернер Новог Зеланда, Вилијам Хобсон морао је да изабере главни град колоније. У то доба, већина европских досељеника била је смјештена на Јужном Острву, али је Хобсон знао мало о њему и није му одговарала географска локација. Након препоруке мисионара Хенрија Вилијамса и подршке генерала Фелтона Метјуа, Хобсон је изабрао јужну страну Валтемате за будући главни град, док је привремено смјестио администрацију у Окијату. Поглавица племена Ngāti Whātua — Te Kawau понудио му је земљу у луци Харбоур за нови главни град, што је Хобсон прихватио и капетан Вилијам Симондс купио је земљу од 12 km², у вриједности од 341 фунту и именовао га по Џорџу Едену, грофу Окланда.[18] Окланд је званично проглашен за главни град 1841, а селидба администрације завршена је 1842.[27]

Хобсонова барка, „Ана Вотсон“, упловила је у луку Окланд 15. септембра 1840, три дана прије него што је упловио брод Компаније Новог Зеланда, „Платина“. На броду је било 130 колониста и монтажна резиденција гувернера, слична оној изграђеној за Наполеона Бонапарту на острву Света Јелена током његовог прогона. У граду су доминирали досељеници из Новог Јужног Велса. Међу првим досељеницима било је католика и 1841. године, отворили су школу за дјечаке, што је била прва школа у Окланду било које врсте.[28][29][30] Црква Светог Павла изграђена је 1841. године[31][32] и служила је као англиканска катедрала преко 40 година. Срушена је 1885. године, али је нова изграђена како би је замијенила у Улици Симондс.[33][34]

Први мигрантски бродови који су пловили из Британије, почели су да пристижу од 1842. У почетку, источни дио остао је резервисан за владине званичнике, док су остали, „незванични досељеници“, били смјештени на западном дијелу. Оваква социјална разлика постоји и данас у Окланду, јер се у источном дијелу углавном налазе богатији становници.

Зграда треће Владе Новог Зеланда, сликана око 1860—1870.

Крајем 1840-их, досељеници су направили руралне заједнице у Тамакију, Епсому и Ремуери, гдје је одређено да борави особље и студенти Теолошког факултета Свети Џон, изграђеног 1843. године. Прва католичка црква отворена је 1843, а касније је постала Катедрала Светог Патрика.[33][35] Џорџ Греј је био увјерен да главни град неће бити нападнути, као што је био нападнут претходни — Расел. Између 2847. и 1852. године, велики број пензионисаних британских војника са породицама, доселио се у Окланд, гдје су формирали села, са циљем да заштите град. Војници су морали да имају испод 48 година и добре особине. Села су направили у Ховику, Панмуру, Отахухуу и Онехунги. Имали су прославе 12 дана годишње, а учествовали су и у црквеним парадама сваке недеље. За пет година стигао је 681 војник, на 10 бродова. Такође, Греј је продао земљу у Менгереу вођи Маора, Te Wherowhero, за 149 чланова племена Ngāti Mahuta. Били су запослени исто као и британски војници. Имали су британске официре, али су сами набављали оружје. У априлу 1851. године, група од око 350–450 припадника племена Ngāti Pāoa из Темса, напали су Окланд у 20 група Док су стигли у механички залив, британски пук позван је како би заштитио град. Разлог за то напад било је хапшење поглавице племена Ngāti Pāoa, због крађе. Племе се предало и признало британску власт.[36][33]

Англиканска школа свети Стивен, отворена је у Кохимараму 1847. године, а затим је премјештена у Парнел 1850. Првобитно је била намијењена само образовању Маори дјевојчица, а касније и дјечака.[35][37] Црква Свети Метјуз изграђена је 1853, након чега је изграђена катедрале Свете Марије у Парнелу 1860. Године 1865, изграђен је Храм Христовог Васкрсења, који је првобитно служио као капела у оквиру гробља Симондс, затим као болница и као затвор.[35][38]

Краљичина улица у. Окланду 1919.

Окланд је био смјештен у провинцији Окланд од 1853 до 1876. и расформирања провинције. Године 1865. Порт Николсон, који је касније постао Велингтон, именован је за нови главни град Новог Зеланда. Окланд је реаговао на губитак статуса главног града кампањом реконструкције и изградње, укључујући и реконструкцију зграде Владе, са намјером да поврати статус. Зграда је коришћена до 1862, када је зграда четврте владе Новог Зеланда изграђена у Моунт Едену.[39] У град је долазио велики новац преко златних поља, што је резултирало изградњом неколико зграда и постројења.

Почетком 1860-их, Окланд је постао база за операције Џорџа Греја против покрета Маора,[40] гдје је стационирано 12.000 британских војника, што је довело до пораста локалног комерцијализма и доласка великог броја становника.[41] Грејова идеја била је проходност до Валката и Краљеве земље изградњом путева, првенствено Велике јужне улице (која је данас дио аутопута 1). То је довело до бржег кретања и пресељења не само војника, већ и цивилног становништва. Развој града омогућио је европским Новозеланђанима (Pākehā) да прошире свој утицај тамо. Популација у граду је нагло расла, од 1.500 1841. године до 3.635 1845. и до 12.423 до 1864. године.[41] Средином 19. вијека, европски досељеници на Новом Зеланду углавном су били настањени на Јужним Острву, али је Окланд постепено постао комерцијална пријестоница колоније.

Модерна историја[уреди | уреди извор]

Поглед на источни дио области која је постала четврт Вајнард, 1950.

Трамвајске и жељезничке пруге масовно су грађене у Окланду у првој половини 20. вијека. Ипак, након Другог свјетског рата, главни начин транспорта у граду постала су моторна возила.[42] Артеријски путеви и улице за моторна возила постале су неизоставне у урбаним срединама. То је омогућило будућу масивну експанзију града, која је довела до раста неурбаних подручја, као што је Сјеверни Шор, посебно након изградње моста Окланд Харбоур 1850-их и Манукау Сити на југу.

Економска дерегулација средином 1980-их, довела је до драстичних промјена у економији Окланда, због чега су бројне компаније измјестиле своје сједиште из Велингтона у Окланд, који је постао центар националне економије. Зарада је долазила и од таласа туризма; у Окланду авионом долази 75 % укупног броја туриста Новог Зеланда, док лука Окланда доноси 31 % укупне трговине државе до 2015.[43]

Облик урбанизације Окланда промијенио се када је Влада дозволила улазак имиграната из Азије 1986. Према попису становништва из 1961, Маори и Пацифички народи чинили су 5 % укупне популације, док су Азијати чинили мање од 1 %.[44] До 2006, популација Азијата достигла је 18 % у Окланду и 36 % у централним градовима. Долазак досељеника из Хонг Конга, Тајвана и Кореје дали су препознатљив облик подручјима у којима су се груписали, док је разноликост осталих имиграната у град довело до градњи џамија, хинду храмова, а доведени су и халал месари и отворени етнички ресторани у тим четвртима.[43]

Географија[уреди | уреди извор]

Обим урбанизације Окланда (црвеном бојом), до 2009.

Подручје[уреди | уреди извор]

Границе Окланда нису прецизно дефинисане. Већи, урбани дио, према подацима Статистике Новог Зеланда, заузима површину од 1.102.9 km²[45] и простире се до Вајвере на сјеверу, Кумеа на сјеверозападу и Рунсимана на југу. Не граничи се са њима; област од Вајвере до Вангапарое је одвојен од најближе градске четврти, Лонг беја. Окланд је најнасељенији дио Новог Зеланда.

Насељени дио Окланда налази се у региону Окланд, који је добио име по граду. Регион обухвата центар града, као и приградски дио, градове који га окружују, острва и насељена подручја сјеверно и јужно од насељеног дијела града.[46]

Централни пословни округ Окланда — центар града, најразвијенија је област региона. Заузима површину од 433 хектара,[47] и граничи се са приобаљем код луке Вајтемата[48] и четвртима у унутрашњости града: Понсонби, Њутон и Парнел.[47] Метрополитанско подручје Окланда чини преко 200 насељених градских четврти. Најудаљеније четврти су Орева на сјеверу, Папакура на југу, Хендерсон на западу и Ховик на истоку. Изван ових четврти леже градови Велсфорд, Варквоурт и хеленавил на сјеверу и Клеведон, Пукекох и Вајиуку на југу.[49]

Панорама Окланда, гледано са Моунт Едена. Најближи облик воде је лука Вајтемата, док је залив Хаураки удаљенији.

Луке, заливи и ријеке[уреди | уреди извор]

Сателитски поглед земљоуза Окланд и луке Вајтемата.

Окланд лежи на и око земљоуза, док је најужа тачка мања од 2 km, између увале Манжер и ријеке Тамаки. Двије луке окружују земљоуз: Вајтемата на сјеверу, која отвара пролаз источно до залива Хаураки и одатле до Пацифика и лука Манукау на југу, која отвара пролаз западно до Тасманског мора. Укупна дужина обала у Окланду је 3.702 km.[50]

Мостови спајају дјелове обје луке, нарочито мост Окланд Харбоур, који пролази луку Вајтемата западно од центра града. Мостови Манжер и Горњи Харбоур спајају горње дјелове лука Вајтемата и Манукау. У ранија времена, стазе за превоз укрштале су се са најужим дјеловима земљоуза.

Неколико острва у заливу Хаураки су дио региона Окланда, мада нису дио урбаних области града Окланда. Дјелови острва Вајхеке функционишу као четврти Окланда, док су неколико мањих острва који се налазе у близини, класификовани као „простор за рекреацију на отвореном“ или као природна свјетилишта.

Окланд такође има укупно 21.000 km ријека и потока, од чега је 8 % у урбаним четвртима.[50]

Клима[уреди | уреди извор]

Поглед преко рафинерије шећера Челси, на мост Окланд Харбоур.

Клима у Окланду је класификована као океанска, Cfb у Кепеновој класификацији климата, док је Национални институт за истраживање воде и атмосфере (NIWA), класификовао као суптропску, са топлим и влажним љетима и благим зимама.[51][52] Најтоплији је велики град на Новом Зеланду, као и један од градова са највише сунчаних дана, са просјечно 2.003.1 сунчаних сати годишње. Просјечна максимална дневна температура износи 23.7 степени целзијуса у фебруару и 14. 7 степени у јулу. Највиша максимална забиљежена температура износила је 34.4 степена целзијуса 12. фебруара 2009,[53] док је најнижа забиљежена температура -3.9 степени, мада постоји незванични податак о температури од -5.7 степени у Риверхеду, у јуну 1936. године.[54] Снијег пада јако ријетко, најзначајнији пад у 20. вијеку био је 27. јула 1939. године, када је пало 5 cm на Моунт Едену, а снијег се топио на одјећи прије него што је пао на земљу.[55] Пахуљице су такође виђене 28. јула 1930. и 15. августа 2011. године.[56][57] Године 1853, рано јутро у Окланду описано је као мирно јутро на земљоузу током стабилне климе, прије него се дигне повјетарац са мора. „У свим годишњим добима, љепота дана је рано јутро. У том периоду, генерално се задржава свечана тишина, која обезбјеђује савршени мир“.[58]

Окланд повремено погађа загађење ваздуха, због емисије штетних честица у атмосферу.[59] Такође, повремено се повећа ниво угљен-моноксида.[60] Морски вјетар углавном релативно брзо растјера загађење, али је понекад примјетан смог, посебно у мирним зимским данима.[61]

Клима Окланд
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 30,0
(86)
30,5
(86,9)
29,8
(85,6)
26,0
(78,8)
24,6
(76,3)
23,8
(74,8)
19,0
(66,2)
20,6
(69,1)
22,0
(71,6)
23,6
(74,5)
25,9
(78,6)
28,3
(82,9)
30,5
(86,9)
Средњи максимум, °C (°F) 27,6
(81,7)
27,6
(81,7)
26,4
(79,5)
23,7
(74,7)
21,2
(70,2)
19,2
(66,6)
18,3
(64,9)
17,6
(63,7)
20,0
(68)
21,3
(70,3)
22,4
(72,3)
25,2
(77,4)
27,6
(81,7)
Максимум, °C (°F) 23,1
(73,6)
23,7
(74,7)
22,4
(72,3)
20,1
(68,2)
17,7
(63,9)
15,5
(59,9)
14,7
(58,5)
15,1
(59,2)
16,5
(61,7)
17,8
(64)
19,5
(67,1)
21,6
(70,9)
19,0
(66,2)
Просек, °C (°F) 19,1
(66,4)
19,7
(67,5)
18,4
(65,1)
16,1
(61)
14,0
(57,2)
11,8
(53,2)
10,9
(51,6)
11,3
(52,3)
12,7
(54,9)
14,2
(57,6)
15,7
(60,3)
17,8
(64)
15,2
(59,4)
Минимум, °C (°F) 15,2
(59,4)
15,8
(60,4)
14,4
(57,9)
12,1
(53,8)
10,3
(50,5)
8,1
(46,6)
7,1
(44,8)
7,5
(45,5)
8,9
(48)
10,4
(50,7)
12,0
(53,6)
14,0
(57,2)
11,3
(52,3)
Средњи минимум, °C (°F) 11,4
(52,5)
11,8
(53,2)
10,9
(51,6)
7,4
(45,3)
5,5
(41,9)
2,7
(36,9)
1,9
(35,4)
3,0
(37,4)
4,9
(40,8)
6,5
(43,7)
8,3
(46,9)
10,5
(50,9)
1,9
(35,4)
Апсолутни минимум, °C (°F) 5,6
(42,1)
8,7
(47,7)
6,6
(43,9)
3,9
(39)
0,9
(33,6)
−1,1
(30)
−3,9
(25)
−1,7
(28,9)
1,7
(35,1)
−0,6
(30,9)
4,4
(39,9)
7,0
(44,6)
−3,9
(25)
Количина кише, mm (in) 73,3
(2,886)
66,1
(2,602)
87,3
(3,437)
99,4
(3,913)
112,6
(4,433)
126,4
(4,976)
145,1
(5,713)
118,4
(4,661)
105,1
(4,138)
100,2
(3,945)
85,8
(3,378)
92,8
(3,654)
1.210,7
(47,665)
Дани са кишом (≥ 1.0 mm) 8,0 7,1 8,4 10,6 12,0 14,8 16,0 14,9 12,8 12,0 10,3 9,3 135,7
Релативна влажност, % 79,3 79,8 80,3 83,0 85,8 89,8 88,9 86,2 81,3 78,5 77,2 77,6 82,3
Сунчани сати — месечни просек 228,8 194,9 189,2 157,3 139,8 110,3 128,1 142,9 148,6 178,1 188,1 197,2 2.003,1
Извор #1: Национални институт за истраживање воде и атмосфере (NIWA),[62] CliFlo[63]
Извор #2: MetService[64]

Вулкани[уреди | уреди извор]

Вулканско острво Ранигитото у заливу Хаураки. Види се са Моунт Викторије преко Девенпорта.

Окланд је смјештен на вулканском пољу, које је произвело 90 ерупција из 50 вулкана у последњих 90.000 година.[65] Једини је град на свијету који је изграђен на вулканском пољу које је још увијек активно. Процијењено је да ће поље остати активно још око милион година. Површински рељефи укључују конусе, језера, острва, лагуне и низије, а неколико је испољило обимно отицање лаве. Конуси и отицања су дјелимично или потпуно направили каменоломе. Индивидуална вулканска поља се сматрају изумрлим, како вулканска поља сама по себи само успавана.

Мишљење је да ће последња ерупција да се деси на сјеверозападном дијелу поља. Окланд има 14 великих цијеви за лаву, које су постављене дуж вулканског дна и иду у море. Нова градска четврт, Стонефилд, изграђена је на ископаној лави, сјеверозападно од вулканског врха Маунгареј, који је претходно коришћен као каменолом.

Вулкани на Окланду си у потпуности напуњени мафичном магмом, за разлику од експлозивних субдукционих вулканизама у централном дијелу Сјеверног Острва, као што су Руапеху и Језеро Таупо, који су тектонског поријекла.[66] Најскорији и далеко највећи вулкан је Ранигитото, који је формиран у последњих 1.000 година и његова ерупција уништила је насеље Маура у области острва Мотутапу, прије 700 година. Величина Ранигитота, симетрија и позиција, чувају улаз у луку Вајтемата, и његова видљивост из већине дјелова региона Окланда, чини најизгледнију природну карактеристику града. Због богатства кисјелом сољу и типа флоре која расте на каменитом земљишту, једино неколико птица и инсеката настањују острво Ранигитото.

Демографија[уреди | уреди извор]

Азијати су најбрже растућа етничка група у Окланду.

У урбаном подручју Окланда живи 1.467.800 становника, судећи према процјени Статистике Новог Зеланда из јуна 2019. године. То је 29.9 % укупне популације Новог Зеланда.[1]

Многе етничке групе, из свих дјелова свијета су присутне у Окланду, што га чини далеко најкосмополитским градом у Новом Зеланду. Европљани чине већину популације, али присутни су одређени проценти Маура, Пацифичких народа и Азијата. На Окланду такође живи највећа популација Полинежана од свих градова на свијету.[2] На попису становништва 2013, у граду је било 13 етничких група са више од 1 %; Европљани су чинили већину од 52.3 %, док је популација Маура износила 10.7 %. Од осталих етничких група, Кинези су чинили 8.4 %, Индијци 7.5 % и Самоанци 7.2 %.

Укупно, 59.3 % становништва Окланда изјаснило се као Европљани, 23.1 % као Азијати, 14.6 % као Пацифички народи, 10.7 као Маори, 1.9 % као Блиско-источани, Латино Американци или Африканци и 1.1 % осталих народности.[67]

Националност и миграције[уреди | уреди извор]

Највеће групе становника рођених у другим државама[68]
Нација Популација (2018)
 Кина[a] 96,540
 Индија 71,358
 Енглеска 68,799
 Фиџи 44,658
 Самоа 38,232
 Јужноафричка Република 36,759
 Филипини 30,237
 Аустралија 21,903
 Јужна Кореја 21,753
 Тонга 20,913

Становништво на Окланду је доминантно европског поријекла, мада се број оних азијског или другог неевропског поријекла повећао последњих деценија, усљед миграција[69] и уклањања забране доласка становништва из Азије. Миграције на Новом Зеланду су углавном концентрисане на Окланд, што је довело до тога да службе за миграцију додјељују додатне бодове у захтјеву за издавање визе људима који намјеравају да мигрирају у остале дјелове Новог Зеланда.[70] Прекоморске миграције у Окланд су дјелимично изједначене миграцијама из Окланда у друге регионе Новог Зеланда, углавном Вајканто и Беј оф пленти.[71]

На попису становништва 2013, 39. 1 % популације рођено је у прекоморским крајевима; у регионима Пукетапапа и Ховик, популација становништва рођеног преко мора надмашила је број рођених у Новом Зеланду.[72][73] На Окланду се налази 51.6 % од укупног становништва рођеног у прекоморским крајевима у Новом Зеланду, као и 72 % укупне популације Пацифичких народа у држави, 64 % популације рођене у Азији и 56 % Блиско источана и Африканаца.[72]

Религије[уреди | уреди извор]

Око 48.5 % становника Окланда на попису 2013. изјаснило се као Хришћани, а 11.7 % су биле друге религије, док их се 37.8 % изјаснило као нерелигиозни, а 3.8 % није се изјаснило. Римокатолицизам је највећа хришћанска религија, са 13.3 %, након чега слиједи Англиканизам са 9.1 % и Презвитеријанство са 7.4 %.[72]

Имиграције из Азије у модерном добу, довели су до религијске разноликости града, што је довело до пораста броја становника у другим религијама, као што су Будизам, Хиндуизам, Ислам и Сикизамм.[74] Такође, постоји и мала Јеврејска заједница.[75]

Будући раст[уреди | уреди извор]

Пројекат раста популације у региону Окланда до 2031.

Окланд очекује значајан раст популације кроз мигриције (двије трећинеи и природног раста популације (једна трећина).[76] Процијењени је да ће популација порасти на 2 милиона до 2050. године, на основу годишњег раста од 1.2 % из 2013.[77] Значајан раст популације ће имати битан утицај на саобраћај, куће и осталу инфраструктуру, што је у већини случајева већ под притиском. Неке организације, као што је Регионални савјет Окланда, плаше се да ће раст популације довести и до раста урбаног подручја, што је неопходно проактивно додати у политику јавног планирања.

Стратегија за регионални раст је усвојена како би се предвидјеле границе будуће подјеле и интезивирања постојећих, као мјера одрживости.[78] Ова политика је оспорена јер ограничава употребу приватног земљишта, посебно подјелу урбаних површина,[79] што је наведено у оквиру Метрополитанског урбаног лимита у плановима документа, налик на план округа.[80]

Према подацима са пописа 2006, сценарио средње варијанте показао је да ће са пројектованим растом, популација достићи 1.93 милиона до 2031. године. Сценарио највеће варијанте, показао је да ће популација прећи два милиона становника до 2031.[81]

У јулу 2016. године, Савјет Окланда објавио је трогодишње истраживање и мишљења народа, у свом плану за Окланд. Планом је предвиђено да се ослободи још 30 % земље за изградњу кућа и да се дозволи интезивирање постојећих урбаних подручја, што би донијело нових 422.000 места за становање у наредних 30 година.[82]

Мапа региона Окланд. Наглашене су области са највећом густином становништва. Црвена боја означава урбани дио Окланда.
Мапа региона Окланд. Наглашене су области са највећом густином становништва. Црвена боја означава урбани дио Окланда.

Попис становништва[уреди | уреди извор]

Националност Попис 2001 Попис 2006 Попис 2013 2018
Број % Број % Број % Број %
Европљани 755,967 68.5 700,158 56.5 789,306 59.3 841,386 53.5
   Новозеландски Европљани 685,965 62.2 611,898 49.4 696,963 52.3
   Јужноафриканци 9,183 0.8 12,888 1.0 15,741 1.2
   Енглези 13,398 1.2 16,008 1.3 13,497 1.0
   Британци 6,468 0.6 9,603 0.8 12,087 0.9
   Европљани (није даље дефинисано) 10,197 0.9 9,162 0.7 10,668 0.8
   Холанђани 7,728 0.7 7,785 0.6 7,998 0.6
   Аустралијанци 7,200 0.7 8,637 0.7 7,065 0.5
Азијати 151,644 13.8 234,279 18.9 307,233 23.1 442,674 28.2
    Кинези 65,952 6.0 92,889 7.5 112,290 8.4
   Индијци 40,326 3.7 69,315 5.6 97,875 7.5
   Корејци 13,272 1.2 21,354 1.7 21,981 1.7
   Филипинци 6,312 0.6 9,822 0.8 20,499 1.5
   Индофиџијци 1,281 0.1 4,170 0.3 8,067 0.6
   Јапанци 4,221 0.4 5,289 0.4 6,720 0.5
Пацифички народи 154,683 14.0 177,948 14.4 194,958 14.6 243,966 15.5
   Самоанци 76,584 6.9 87,840 7.1 95,916 7.2
   Тонганци 32,538 3.0 40,140 3.2 46,971 3.5
   Маори са Кукових Острва 31,077 2.8 34,374 2.8 36,549 2.7
   Ниуејци 16,035 1.5 17,667 1.4 18,555 1.4
   Фиџијци 4,155 0.4 5,850 0.5 8,493 0.6
Маори 127,704 11.6 137,304 11.1 142,767 10.7 181,194 11.5
Блиско источани/Латино Американци/Африканци 13,335 1.2 18,558 1.5 24,945 1.9 35,838 2.3
Остали 276 <0.1 100,110 8.1 15,639 1.1 16,746 1.1
   Новозеланђани Н/Д 99,474 8.0 14,904 1.1
Укупно становништва 1,102,818 1,239,054 1,331,427 1,517,718
Нису нигдје укључени 57,453 5.0 65,907 5.1 84,123 5.9 0 0.0

Култура и стил живота[уреди | уреди извор]

На стил живота у Окланду утиче чињеница да је 70 посто града рурално подручје, а 90 % Оукланђана живи у руралном подручју.[83]

Позитивни аспекти живота у Окланду су блага клима, много прилика за образовање и запослење, као и доста мјеста за провођење слободног времена. Са друге стране, многи становници навели су проблеме у саобраћају, недостатак доброг јавног превоза и раст цијена кућа као главне негативне факторе живота у Окланду,[84] уз криминал.[85] Ипак, Окланд се нашао на трећем мјесту у годишњем прегледу квалитета живота у 231 граду, које спроводи Мерсер; на првом и другом мјесту нашли су се Беч и Цирих.[86]

Разонода[уреди | уреди извор]

Једрилице на плажи Такапуна на Сјеверној Обали.
Јахте усидрене у марини Вестхевен, у луци Вајтемата.

Једно од надимака града је „град једрења“; надимак му је дат због популарности једрења у региону.[87] 135.000 јахти и баркаса је регистровано у граду и око 60.500 од укупно 149.900 једриличара колико их има у држави, налази се у Окланду,[88] док једно од три домаћинства има брод.[89] Вијадукт Басен, са сјеверне стране центра града, био је домаћин два Америка купа, 2000. и 2003.

Лука Вајтемата су дом неколико јахтинг клубова и марина, укључујући Новозеландски Скадрон и Вестхевен Марину, највећу марину на Јужној Хемисфери.[88] Лука Вајтемата има неколико плажа за пливање, укључујући плаже Мишен и Кохимарама на јужној страни и плажу Стенли на сјеверној страни. На источном приобаљу Сјеверне Обале, гдје канал Рангитото раздваја горња острва залива Хаураки од оних што ниже на земљи, постоје плаже у Челтенхаму, Девенпорту, Такапуни и Милфорду, као и даље сјеверно, у подручју познатом као заливи Источне Обале.

Западна обала има популарна мјеста за сурфовање, као што су Пиха, Муривај и Те Хенга. Вангапарао Пенинсула, Орева, Омаха и Пакири на сјеверу, такође су у близини. На већини плажа патролирају клубови за спасавање живота сурфера, као што је Пиха. Сви клубови су дио организације Спасилачки сурферски клубови сјеверног региона.

Краљичина Улица, као и улице Бритомарт, Понсонби, Караганхап, Њумаркет и Парнел су локална мјеста гдје се обавља малопродаја, док улице Отара и Авондејл нуде алтернативну куповину викендом ујутру. Већина шопинг центара налази се у средишњим и спољашњим четвртима, док су Силвија парк и Вестфилд Олбани. највећи.

Умјетност[уреди | уреди извор]

Бројни фестивали умјетности се одржавају у граду, укључујући Окландски фестивал, Окландску трогодишњицу, Међународни фестивал комедије Новог Зеланда и Међународни филмски фестивал Новог Зеланда. Филхармонијски оркестар Окланда наступа изводећи серију концерата, опера и балета. Догађаји који прослављају културну разноликост града су Фестивал Пацифик, Полифест и Фестивал фењера. Сви су највећи фестивали свије врсте у Новом Зеланду. Такође, Окланд је домаћин Краљевског балета Новог Зеланда и Филхармонијског оркестра Новог Зеланда, који једном годишње наступају у граду. Окланд је дио Креативне мтрже градова УНЕСКО-а у области музике.[90]

Модерна секција галерије умјетности у Оклебду, завршена 2011.

Важне институције укључују Галерију умјетности, Ратни меморијални музеј, Поморски музеј Новог Зеланда, Национални музеј морнарице Новог Зеланда и Музеј саобраћаја и технологије. Галерија умјетности Окланда, сматра се домом за визуелну умјетност у Новом Зеланду, са преко 15.000 умјетничких радова, укључујући истакнуте умјетнике Новог Зеланда и Пацифичких острва, као и скулптуре и колекцију цртежа од 1376. до данас.

Године 2009, галерији је обећан поклон[91] од 15 умјетничких радова, од стране сакупљача умјетнина и филантропа из Њујорка — Џулијана и Џесија Робертсона. Поклон је уручен 2011, а у њега спадају радови Пола Сезана, Пабла Пикаса, Анрија Матиса, Пола Гогена и Пита Мондријана.[92] То је највећи поклон који је неко уручио некој галерији умјетности у Аустралазији.[92]

Паркови и природа[уреди | уреди извор]

Алберт парк, у централном дијелу Окланда.

Окланд Домајн је један од највећих паркова у граду, близу је центра града и пружа добар поглед на залив Хаураки и вулканско острво Ранигитото. Мањи паркови су Алберт парк, Мјерс парк, Западни парк и Викторија парк.

Док је много вулканских конуса у вулканском пољу Окланда, погођено каменоломима, много преосталих конуса налази се у парковима и задржали су природнији изглед него у другим градовима. Праисторијски земљани радови и историјска фортификација види се у неколико паркова, укључујући Моунт Едену, Норт Хед и Он три Хил.

Остали паркови око града су у Вестерн Спрингсу, који има велики парк који се граничи са музејом Мотат у зоолошким вртом Окланд. Ботаничка башта Окланда је даље на југу, у Мануреви.

Трајекти обезбјеђују превоз до паркова и природних резервата у Давенпорту, на острвима Вајхеки, Ранигитото и Тиритири. Ланац Вајтаке је регионални парк на западу Окланда и има релативно нетакнуту природу, као и Хунуа ланац на југу.

Спорт[уреди | уреди извор]

Локације[уреди | уреди извор]

Рагби јунион, крикет, рагби лига, фудбал и нетбол су спортови моји се највише играју и прате. Окланд има значајан број терена за рагби јунион и крикет, као и за кошарку, тенис, бадминтон, нетбол, фудбал, рагби лигу, као и многе друге спортове, укључујући објекте за пливање и мотоспортове.

Такође, ту су и три стазе за јахање, које се користе у коњичком спорту. Стазе Елерсли и Авондал служе за јахање чистокрвних коња, док стаза Александра парк служи за трке са упрегнутим коњима.

  • Еден Парк је главни градски стадион и дом за међународне утакмице рагби јуниона и крикета. На њему игра и Блуз, клуб Супер рагбија.
    Стадион Еден парк, са статутом Rongomātāne.
  • Сјеверни стадион Харбоур се углавном користи за рагби јунион у фудбал (сокер на Новом Зеланду), али такође служи и за концерте. Домаћи је стадион клуба Норт Харбоур, а од 2019. постао је и дом јединог бејзбол тима на Новом Зеланду, Окланд Таутаре.
  • Стадион Смарт се користи за мечеве рагби лиге и домаћи је стадион Њу Зеланд вориорса, који се такмичи у националној лиги — НРЛ. Такође се користи за концерте, а претходно је био домаћин музичког фестивала Биг деј аут, који се одржавао у јануару сваке године.
  • АСБ тениски центар првенствено се користи за одигравање тениских мечева. Домаћин је ВТА и АТП турнира Окланд опен.
  • Спарк арена је дворана која првенствено служи за концерте и међународне мечеве нетбола
  • Арена Труст је арена у којој се примарно играју нетбол мечеви и дом је тима Нортеен мистикс. Такође, била је домаћин Свјетског нетбол првенства 2007, док се свјетска серија у пикаду одржава у арени од 2015. године.
  • Центар Сјеверна обала је арена која је првенствено користи за кошарку. Дом је Њу Зеланд брејкерса.
  • Водафон центар је арена у којој се одржава велики број догађаја и дом је клуба Нортерн старс.
  • Пукекох парк је стаза за мото трке и кочињке спортове. Најважније коњичко такмичење одржава се сваке године крајем новембра, док се такмичење В8 Суперкар одржава сваке године, заједно са другим тркама.
  • Стадион Западно прољеће домаћин је великог броја концерата и мото трка током прољећа, од 1929.

Клубови[уреди | уреди извор]

Спортски клубови из Окланда који се такмиче у домаћим или међународним такмичењима су:

  • Бивши Окланд блуз, Блуз је тим у супер рагбију. У Окланду се такође налазе у и три клуба рагби јуниона, који се такмиче у ИТМ Купу. Тимови су: Окланд, Норт Харбоур и Каунти Манукау.
  • Претходно познати као Окланд вориорси, Новозеландски вориорси су тим рагби лиге, који се такмичи у првенству Аустралије. Утакмице на домаћем терену игра на стадиону СМАРТ, мада неке утакмице игра и на Еден Парк у. Поред њих, у Окланду се налазе и два тима рагби лиге који се такмиче у првенству Новог Зеланда, Акарана фалконси и Каунти Манукау.
  • Мушки крикет тим, Окланд ас, утакмице на домаћем терену игра на Еден парку. Женски тим, Окланд хартс, домаће утакмице игра на Мелвил парку, у Епсому.
  • Фудбалски клубови Окланд Сити, Вајтакер јунајтед и Истерн Субурбс наступају у Првој лиги Новог Зеланда.
  • Нортен мистикс и Нортен старс су нетбол клубови. Мистикси своје утакмице играју на стадиону Трустс, док Старси играју у Водафон центру.
  • Њу Зеланд брејкер је кошаркашки клуб који се такмичи у Аустралијској националној лиги — НБЛ; домаће утакмице играју у арени Сјеверна обала, мада неке утакмице играју и у Спарк арени. Поред Брејкерса, у граду се налази и кошаркашки клуб Супер сити Ренџерс, који се такмичи у лиги Новог Зеланда.
  • Клубови у хокеју на леду, Ботани сварм и Вест Окланд адмиралс, такмиче се у лиги Новог Зеланда у хокеју на леду.

Главна такмичења[уреди | уреди извор]

Годишња спортска такмичења која се одржавају у Окланду укључују:

  • Окланд Опен за жене и Окланд опен за мушкарце, су тениска такмичења за мушкарце и жене, одржавају се сваке године у АСБ центру у јануару. До 2016, турнир за мушкарце звао се Хајнекен опен.
  • Окланд суперспринт је аутомобилска трка која се одржава сваке године на Пукекох парку.
  • Окландски маратон (који укључује и полумаратон), је маратон који се одржава сваке године и окупља хиљаде такмичара.
  • Такмичење у пливању у луци Окланд, од сјеверне обале до вијадукта Басен, годишње је такмичење које се одржава љети, укупне дужине од 2.8 km. Учествују хиљаде такмичара, претежно аматери.[93] То је најдуже такмичење у пливању у океану у Новом Зеланду.[93]
  • Турнир у забавном трчању стартује у граду, након чега иде 8.4 km дуж приобаља до кварта Сент Хелерс. Окупља хиљаде људи и одржава се сваке године у. марту, од 1972.[94]
  • Окланд мастерс, турнир у пикаду, одржава се, од 2015, сваке године у Труст арени.

Такмичења која су раније одржавана у Окланду укључују Игре Британског краљевства 1950 и Игед Комонвелта 1990,[22] као и бројне утакмице на Свјетском првенству у рагбију, укључујући полуфинале и финале 1987 и 2011.[95] У периоду од 2012 до 2015, одржавана је финална серија Свјетског купа у триатлону.[96] Окланд је био домаћин Свјетских Мастерс игара 2017.[97] Предсезонско такмичење у рагбију 9, одржавано је у периоду од 2014. до 2017. на Еден парку.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Копнена Кина, није укључен Хонг Конг

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Subnational Population Estimates: At 30 June 2019”. Statistics New Zealand. 22. 10. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  2. 2,0 2,1 „Auckland and around”. Rough Guide to New Zealand, Fifth Edition. Архивирано из оригинала на датум 27. 02. 2008. Приступљено 16. 2. 2010. 
  3. 3,0 3,1 „About Auckland”. The Auckland Plan 2050. Архивирано из оригинала на датум 17. 1. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Ferdinand von Hochstetter (1867). New Zealand. стр. 243. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2009. Приступљено 30. 5. 2020. 
  5. ^ „Auckland among world's most expensive cities”. The New Zealand Herald (на језику: енглески). 31. 12. 2016. Архивирано из оригинала на датум 28. 8. 2017. Приступљено 30. 5. 2020. 
  6. ^ „Best UK cities revealed in Mercer's quality of life rankings for 2019”. Evening Standard (на језику: енглески). 13. 3. 2019. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  7. ^ „Quality of Living City Ranking”. mercer.com. 2019. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2018. Приступљено 30. 5. 2020. 
  8. 8,0 8,1 McClure, Margaret (5. 8. 2016). „Auckland region - Māori history”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (на језику: енглески). Приступљено 30. 5. 2020. 
  9. ^ Sarah Bulmer. City without a state? Urbanisation in pre-European Taamaki-makau-rau (Auckland, New Zealand) (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 6. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  10. ^ „Ngāti Whātua – European contact”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2008. Приступљено 30. 5. 2020. 
  11. ^ Michael King (2003). The Penguin History of New Zealand. Auckland, N.Z.: Penguin Books. стр. 135. ISBN 0-14-301867-1. 
  12. ^ Smith, S. Percy (1910). „Moremo-nui, 1807”. Maori Wars of the Nineteenth Century. Whitcombe and Tombs Limited (republished in New Zealand Electronic Text Collection). стр. 47. Приступљено 30. 5. 2020. 
  13. ^ Pihema, Ani; Kerei, Ruby; Oliver, Steven. „Apihai Te Kawau”. 1t42. Приступљено 30. 5. 2020. 
  14. ^ „Hobson's Appointment 1839 [1839] NZConLRes 1”. New Zealand Legal Information Institute. 30. 7. 1839. Приступљено 30. 5. 2020. 
  15. ^ McLintock, Alexander Hare; Lucas, Percy Hylton Craig. „Settlement from 1840 to 1852”. An Encyclopedia of New Zealand 1966 (на језику: енглески). Ministry for Culture and Heritage. 
  16. ^ „Signing the Treaty in Manukau in 1840”. Auckland Council. Архивирано из оригинала на датум 04. 06. 2016. Приступљено 30. 5. 2020. 
  17. ^ Orange, Claudia (20. 6. 2012). „Treaty of Waitangi - Interpretations of the Treaty of Waitangi”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 30. 5. 2020. 
  18. 18,0 18,1 Pihema, Ani; Kerei, Ruby; Oliver, Steven. „Apihai Te Kawau”. 1t42. Приступљено 30. 5. 2020. 
  19. ^ „Āpihai Te Kawau”. Research and Publishing Group of the New Zealand Ministry for Culture and Heritage. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  20. ^ „Apihai Te Kawau”. Ngāti Whātua-o-Ōrākei. Архивирано из оригинала на датум 11. 8. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  21. ^ „Cultural Values Assessment in Support of the Notices of Requirement for the Proposed City Rail Link Project” (PDF). Auckland Transport. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 11. 12. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  22. 22,0 22,1 „What's Doing In; Auckland”. The New York Times]]. 25. 11. 1990. Архивирано из оригинала на датум 24. 1. 2009. Приступљено 30. 5. 2020. 
  23. ^ Social and Economic Research and Monitoring team (2010). Brief history of Auckland's urban form. Auckland Regional Council. ISBN 978-1-877540-57-8. 
  24. ^ Russell Stone (2002). From Tamaki-Makau-Rau to Auckland. University of Auckland Press. ISBN 1-86940-259-6. 
  25. ^ „Ngati Whatua”. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  26. ^ „Ngāti Whātua history”. Архивирано из оригинала на датум 6. 12. 2006. Приступљено 30. 5. 2020. 
  27. ^ Russell Stone (2002). From Tamaki-Makau-Rau to Auckland. University of Auckland Press. ISBN 1-86940-259-6. 
  28. ^ A. G Butchers (1929). Young New Zealand. Coulls Somerville Wilkie Ltd, Dunedin. стр. 124 — 126. 
  29. ^ Auckland's First Catholic School – And its Latest. Zealandia. 1939. стр. 5. 
  30. ^ {{cite book|author=E.R. Simmons|title=In Cruce Salus, A History of the Diocese of Auckland 1848 – 1980|publisher=Catholic Publication Centre, Auckland |year=1982|pages=53—54.
  31. ^ „Where we've come from”. Kate Hannah (Research Development Manager, The University of Auckland) St Paul's Church, Auckland. Приступљено 30. 5. 2020. 
  32. ^ Brief history of Auckland's urban form. Social and Economic Research and Monitoring team. Auckland Regional Council. 2010. ISBN 978-1-877540-57-8. 
  33. 33,0 33,1 33,2 „Auckland region – The founding of Auckland: 1840–1869”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 30. 5. 2020. 
  34. ^ „St Paul's Church (Anglican)”. New Zealand Historic Places Trust. Приступљено 30. 5. 2020. 
  35. 35,0 35,1 35,2 „History of the Diocese of Auckland”. Anglican Diocese of Auckland. Приступљено 30. 5. 2020. 
  36. ^ R. Alexander; G Gibson; A. LaRoche (1997). The Royal New Zealand Fencibles 1847–1852. стр. 64, 71, 80, 108, 110, 717. 
  37. ^ „History of St Barnabas”. St Barnabas Anglican Church. Приступљено 30. 5. 2020. 
  38. ^ „Church of the Holy Sepulchre and Hall”. heritage.org.nz. Приступљено 30. 5. 2020. 
  39. ^ „Other Government Houses”. Приступљено 30. 5. 2020. 
  40. ^ „Slide to war - The Treaty in practice | NZHistory, New Zealand history online”. Nzhistory.net.nz. Архивирано из оригинала на датум 24. 10. 2016. Приступљено 30. 5. 2020. 
  41. 41,0 41,1 O'Malley, Vincent. „'The great war for NZ broke out less than 50 km from Queen St': Vincent O'Malley on the Waikato War and the making of Auckland”. Spinoff. Архивирано из оригинала на датум 30. 12. 2016. Приступљено 30. 5. 2020. 
  42. ^ „The transport plan that changed Auckland - Greater Auckland”. Greater Auckland (на језику: енглески). 1. 8. 2011. Архивирано из оригинала на датум 27. 12. 2017. Приступљено 30. 5. 2020. 
  43. 43,0 43,1 „Auckland Region – Driving the Economy: 1980s Onwards”. Te Ara, Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2013. Приступљено 30. 5. 2020. 
  44. ^ „Auckland Now”. Royal Commission on Auckland Governance. Архивирано из оригинала на датум 8. 7. 2012. Приступљено 30. 5. 2020. 
  45. ^ „Population density: are we talking about the same thing?” (PDF). Monitoring Research Quarterly. 4 (1): 4. март 2011. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 2. 2014. Приступљено 30. 5. 2020. 
  46. ^ McClure, Margaret (6. 12. 2007). „Auckland region - Landforms”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  47. 47,0 47,1 McClure, Margaret (6. 12. 2007). „Auckland places - Auckland central business district”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 26. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  48. ^ „Auckland's CBD at a glance”. Auckland City Council. Архивирано из оригинала на датум 16. 4. 2009. Приступљено 30. 5. 2020. 
  49. ^ McClure, Margaret (5. 8. 2016). „Auckland region - Overview”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 10. 11. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  50. 50,0 50,1 Auckland Council (2012). Draft Long-term Plan 2012–2022. стр. 13. 
  51. ^ Peel, M. C. and Finlayson, B. L. and McMahon, T. A. (2007). „Updated world map of the Köppen–Geiger climate classification” (PDF). Hydrol. Earth Syst. Sci. 11 (5): 1633—1644. ISSN 1027-5606. doi:10.5194/hess-11-1633-2007. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 3. 2. 2012. Приступљено 30. 5. 2020. 
  52. ^ „Overview of New Zealand Climate—Northern New Zealand”. National Institute of Water and Atmospheric Research. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2012. Приступљено 30. 5. 2020. 
  53. ^ „Climate Summary Table”. MetService. Архивирано из оригинала на датум 7. 4. 2014. Приступљено 30. 5. 2020. 
  54. ^ „Auckland Climate” (PDF). National Institute of Water and Atmospheric Research. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 23. 5. 2017. Приступљено 30. 5. 2020. 
  55. ^ Brenstrum, Erick (март 2003). „Snowstorms” (PDF). Tephra. Ministry of Civil Defence. 20: 40—52. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 24. 1. 2016. Приступљено 30. 5. 2020. 
  56. ^ Brenstrum, Erick (новембар 2011). „Snowed in”. New Zealand Geographic. Kowhai Publishing (112): 26—27. 
  57. ^ Wade, Amelia (15. 8. 2011). „Snow falls in Auckland for first time in decades”. The New Zealand Herald. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2011. Приступљено 30. 5. 2020. 
  58. ^ William Swainson; Smith Elder (1853). Auckland, the Capital of New Zealand. 
  59. ^ „Air pollutants – Fine particles (PM10 and PM2.5)”. Auckland Regional Council. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2010. Приступљено 30. 5. 2020. 
  60. ^ „Air pollutants – Carbon monoxide (CO)”. Auckland Regional Council. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2010. Приступљено 30. 5. 2020. 
  61. ^ „Auckland's air quality”. Auckland Regional Council. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2010. Приступљено 30. 5. 2020. 
  62. ^ „Auckland 1981–2010 averages”. NIWA. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2013. Приступљено 30. 5. 2020. 
  63. ^ „CliFLO – National Climate Database”. NIWA. Архивирано из оригинала на датум 27. 11. 2015. Приступљено 30. 5. 2020. 
  64. ^ „MetService Auckland historical averages”. Metservice. Приступљено 30. 5. 2020. 
  65. ^ „Seven eruptions have covered Auckland in ash”. The New Zealand Herald (на језику: енглески). 12. 1. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  66. ^ Ian E.M. Smith; Sharon R. Allen. „Auckland volcanic field geology”. Volcanic Hazards Working Group, Civil Defence Scientific Advisory Committee. Архивирано из оригинала на датум 10. 4. 2013. Приступљено 30. 5. 2020. 
  67. ^ „2013 Census about a place: Auckland region, Cultural Diversity”. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. Приступљено 30. 5. 2020. 
  68. ^ „Birthplace (detailed), for the census usually resident population count, 2006, 2013, and 2018 Censuses (RC, TA, SA2, DHB)”. nzdotstat.stats.govt.nz. Приступљено 30. 5. 2020. 
  69. ^ „New Zealand – A Regional Profile – Auckland” (PDF). Statistics New Zealand. 1999. стр. 19—20. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 25. 10. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  70. ^ „Residence in New Zealandarchive” (PDF). Immigration New Zealand. Приступљено 30. 5. 2020. 
  71. ^ „New Zealand's population is drifting north – Population mythbusters”. Statistics New Zealand. 22. 6. 2012. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2015. Приступљено 30. 5. 2020. 
  72. 72,0 72,1 72,2 „2013 Census QuickStats about culture and identity – data tables”. Statistics New Zealand. 15. 4. 2014. Архивирано из оригинала на датум 24. 5. 2014. Приступљено 30. 5. 2020. 
  73. ^ „Birthplace (detailed), for the census usually resident population count, 2001, 2006, and 2013 (RC, TA) – NZ.Stat”. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 3. 4. 2019. Приступљено 30. 5. 2020. 
  74. ^ „What we look like locally” (PDF). Statistics New Zealand. стр. 7. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 11. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  75. ^ „Auckland Hebrew Community ~ Introduction page”. Архивирано из оригинала на датум 26. 5. 2008. Приступљено 30. 5. 2020. 
  76. ^ „Can We Stop growth?”. Auckland Regional Council. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  77. ^ „Executive Summary” (PDF). Auckland Regional Growth Strategy document. Auckland Regional Council. новембар 1999. Приступљено 30. 5. 2020. 
  78. ^ Arbury, Joshua. „From Urban Sprawl to Compact City: an analysis of Auckland's Urban Growth Management Strategies” (PDF). University of Auckland, New Zealand. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 6. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  79. ^ Cumming, Geoff (28. 4. 2007). „Green belt under siege”. The New Zealand Herald. Приступљено 30. 5. 2020. 
  80. ^ „Growth Strategy: Glossary and References” (PDF). Auckland City Council. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 6. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  81. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 13. 4. 2014. Приступљено 30. 5. 2020. 
  82. ^ „Auckland's future unveiled”. New Zealand Herald. 27. 7. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 8. 2016. Приступљено 30. 5. 2020. 
  83. ^ „Auckland Council – History in the Making”. Our Auckland. Auckland Council. март 2011. стр. 5. 
  84. ^ „Central Transit Corridor Project”. aucklandcity.govt.nz. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  85. ^ „Crime and safety profile – 2003”. Auckland City Council. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  86. ^ „Quality of Living global city rankings 2009”. Mercer Management Consulting. Архивирано из оригинала на датум 2. 5. 2014. Приступљено 30. 5. 2020. 
  87. ^ Ihaka, James (13. 10. 2006). „Punters love City of Sails - National - NZ Herald News”. The New Zealand Herald. Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  88. 88,0 88,1 Eames, David (26. 1. 2006). „Passion for boating runs deep in Auckland”. The New Zealand Herald (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 16. 10. 2017. Приступљено 30. 5. 2020. 
  89. ^ „The Hauraki Gulf Marine Park, Part 2”. Inset to The New Zealand Herald. 2. 3. 2010. стр. 4. 
  90. ^ „Auckland joins UNESCO Creative Cities network”. OurAuckland (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2018. Приступљено 30. 5. 2020. 
  91. ^ „Julian and Josie Robertson Collection”. Auckland Art Gallery. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2013. Приступљено 30. 5. 2020. 
  92. 92,0 92,1 „Julian and Josie Robertson's Promised Gift”. Приступљено 30. 5. 2020. 
  93. 93,0 93,1 „Harbour Crossing”. Auckland City Council. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2007. Приступљено 30. 5. 2020. 
  94. ^ „Ports of Auckland Round the Bays (Official)”. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2012. Приступљено 30. 5. 2020. 
  95. ^ „Eden Park to host Final and semi-finals”. 22. 2. 2008. Архивирано из оригинала на датум 16. 6. 2008. Приступљено 30. 5. 2020. 
  96. ^ „ITU World Championship Series Grand Final”. Triathlon New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2013. Приступљено 30. 5. 2020. 
  97. ^ „Glowing report on World Masters Games”. NZ Herald. 30. 4. 2017. Архивирано из оригинала на датум 25. 5. 2017. Приступљено 30. 5. 2020. 

Библиографија[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]