Pregovori o stupanju Sovjetskog Saveza u Trojni pakt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Joakim fon Ribentrop dočekuje Vjačeslava Molotova u Berlinu, novembar 1940.

Pregovori o stupanju Sovjetskog Saveza u Trojni pakt održani su u oktobru i novembru 1940. u vezi sa potencijalnim pristalicom Sovjetskog Saveza kao četvrte sile Osovine tokom Drugog svetskog rata. Pregovori, koji su vođeni tokom ere pakta Molotov-Ribentrop, uključivali su dvodnevnu konferenciju u Berlinu između sovjetskog ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova i Adolfa Hitlera i nemačkog ministra spoljnih poslova Joahima fon Ribentropa. Nakon razgovora, obe zemlje su razmenile pisane predložene sporazume.

Posle dvodnevnih pregovora od 12. do 14. novembra 1940. Nemačka je Sovjetima predstavila nacrt pisanog sporazuma o paktu Osovine koji je definisao svetske sfere uticaja četiri predložene sile Osovine (Nemačka, Italija, Japan i Sovjetski Savez).[1] Hitler, Ribentrop i Molotov pokušali su da postave nemačke i sovjetske sfere uticaja. Hitler je ohrabrio Molotova da pogleda na jug ka Iranu i konačno Indiji, da sačuva nemački pristup finskim resursima i da ukloni sovjetski uticaj na Balkanu.[2]

Molotov je ostao čvrst i nastojao je da ukloni nemačke trupe iz Finske i dobije luku na Baltiku. Sovjetske spoljnopolitičke kalkulacije bile su zasnovane na ideji da će rat biti dugoročna borba, pa su nemačke tvrdnje da će Ujedinjeno Kraljevstvo biti brzo poraženo tretirane sa skepticizmom. Pored toga, Staljin je nastojao da ostane uticajan u Bugarskoj i Jugoslaviji. Ti faktori su doveli do toga da Molotov zauzme čvrst stav.

Prema studiji Aleksandra Nekriča, 25. novembra 1940. Sovjeti su predstavili Staljinov pisani kontrapredlog kojim se prihvataju pakt četiri sile, ali uključuje sovjetska prava na Bugarsku i svetsku sferu uticaja, koji će biti usredsređen na oblast oko Iraka i Irana.[3] Nemačka nije odgovorila[4] i ostavila je pregovore nerešene.

U vezi sa kontrapredlogom, Hitler je svojim najvišim vojnim šefovima ukazao na to da Staljin „zahteva sve više i više“, „on je hladnokrvni ucenjivač“ i da je „nemačka pobeda postala nepodnošljiva za Rusiju“ tako da „ona mora da se baci na kolena kao što pre."[5] Nemačka je okončala Pakt Molotov-Ribentrop juna 1941. invazijom na Sovjetski Savez.

U narednim godinama, Sovjetski informacioni biro je objavio knjigu pod nazivom Falsifikatori istorije, koju je uglavnom uređivao sam Staljin, u kojoj je sovjetski premijer tvrdio da je on jednostavno testirao svog neprijatelja. Ovo je postala zvanična verzija događaja koja je opstajala u sovjetskoj istoriografiji sve do raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Prema rečima sovjetskog diplomate Viktora Israeliana, knjiga „sigurno nije učinila ništa da opovrgne postojanje sovjetsko-nemačke saradnje u prvim godinama Drugog svetskog rata, saradnje koja je u izvesnoj meri pomogla Hitlerovom planu“.[6]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Ribentrop i Staljin na potpisivanju Nemačko-sovjetskog pakta

Nemačko-sovjetski sporazumi iz 1939. i prošla neprijateljstva[uredi | uredi izvor]

Tokom leta 1939, nakon što je vodio pregovore sa britansko-francuskim savezom i sa Nemačkom o potencijalnim vojnim i političkim sporazumima,[7] Sovjetski Savez je izabrao Nemačku, što je rezultiralo nemačko-sovjetskim trgovinskim sporazumom od 19. avgusta koji je predviđao trgovina izvesnom nemačkom vojnom i civilnom opremom u zamenu za sovjetske sirovine.[8][9] Četiri dana kasnije, zemlje su potpisale sporazum Ribentrop—Molotov, koji je sadržao tajne protokole kojima su države severne i istočne Evrope podeljene na nemačku i sovjetsku „ sferu uticaja“.[10]

Neposredno pre potpisivanja sporazuma, strane su se pozabavile ranijim neprijateljstvima, a nemački ministar spoljnih poslova Joakim Ribentrop rekao je sovjetskim diplomatama da „ne postoji problem između Baltičkog i Crnog mora koji se ne može rešiti između nas dvojice“.[11][12][13] Diplomate iz obe zemlje su se osvrnule na zajednički jezik rekavši „postoji jedan zajednički element u ideologiji Nemačke, Italije i Sovjetskog Saveza: opozicija kapitalističkim demokratijama“,[12][14] „ni mi ni Italija nemamo ništa u zajedničko sa kapitalističkim zapadom“ i „čini nam se prilično neprirodnim da socijalistička država stane na stranu zapadnih demokratija“.[15]

Nemački zvaničnik je objasnio da je njihovo prethodno neprijateljstvo prema sovjetskom boljševizmu splasnulo sa promenama u Kominterni i odricanjem Sovjeta od svetske revolucije. Jedan sovjetski zvaničnik okarakterisao je razgovor kao „izuzetno važan”. Prilikom potpisivanja, Ribentrop i Staljin su uživali u toplim razgovorima, razmenili zdravice i dalje razgovarali o svojim ranijim neprijateljstvima između zemalja 1930-ih.[16]

Ribentrop je izjavio da je Britanija oduvek pokušavala da poremeti sovjetsko-nemačke odnose, bila je „slaba“ i želela da „pusti druge da se bore za njenu drsku tvrdnju da ima svetsku vlast“. Staljin se složio dodajući: „Ako je Engleska dominirala svetom, to je bilo zbog gluposti drugih zemalja koje su uvek dopuštale da budu blefirane“. Ribentrop je izjavio da Antikominternski pakt nije bio usmeren protiv Sovjetskog Saveza već zapadnih demokratija, i „uplašio je uglavnom Londonski Siti [britanske finansijere] i engleske trgovce“.

Nemački i sovjetski vojnici tokom zvaničnog prenosa Bresta pod sovjetsku kontrolu ispred Staljinove slike

Dodao je da su se Berlinčani šalili da će se Staljin i sam pridružiti Antikominternanskom paktu.[17] Staljin je predložio zdravicu Hitleru, a Staljin i sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov su više puta nazdravljali nemačkoj naciji, paktu Molotov-Ribentrop i sovjetsko-nemačkim odnosima. Ribentrop je uzvratio zdravicom Staljinu i nazdravljajući odnosima obe zemlje.

Kada je Ribentrop otišao, Staljin ga je odveo u stranu i izjavio da je sovjetska vlada vrlo ozbiljno shvatila novi pakt i da će on „garantovati časnu reč da Sovjetski Savez neće izdati svog partnera“.

Odnosi tokom podele Poljske[uredi | uredi izvor]

Nedelju dana nakon potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop, podela Poljske započela je nemačkom invazijom na zapadnu Poljsku.[18]

Sovjetska Kominterna je suspendovala svu antinacističku i antifašističku propagandu objašnjavajući da je rat u Evropi stvar napada kapitalističkih država jedna na drugu u imperijalističke svrhe.[19]

Kada su u Pragu u Čehoslovačkoj izbile antinemačke demonstracije, Kominterna je naredila Češkoj komunističkoj partiji da upotrebi svu svoju snagu da parališe „šovinističke elemente“. Moskva je ubrzo primorala Francusku komunističku partiju i Komunističku partiju Velike Britanije da zauzmu antiratnu poziciju.

Dve nedelje nakon nemačke invazije, Sovjetski Savez je izvršio invaziju na istočnu Poljsku u koordinaciji sa nemačkim snagama.[20] Sovjeti i Nemci su 21. septembra potpisali formalni sporazum o koordinaciji vojnih pokreta u Poljskoj, uključujući „čišćenje“ od diverzanata.[21] U Lavovu i Brestu održana je zajednička nemačko-sovjetska parada.[22]

Staljin je u avgustu odlučio da će likvidirati poljsku državu, a nemačko-sovjetski sastanak u septembru se bavio budućom strukturom „poljskog regiona“. Sovjeti su u septembru izjavili da moraju ući u Poljsku da bi „zaštitili“ svoju etničku braću Ukrajince i Beloruse u njoj od Nemačke, ali je Molotov kasnije priznao nemačkim zvaničnicima da je izgovor bio neophodan jer Sovjeti nisu mogli da nađu drugi izgovor za svoju invaziju.[23]

Sovjetski i nemački generali prilikom zvaničnog prelaska Bresta pod sovjetsku kontrolu, 23. septembra 1939. godine

Tri baltičke države opisane u Paktu Molotov-Ribentrop (Estonija, Letonija i Litvanija) nisu imale drugog izbora osim da potpišu „Pakt o odbrani i uzajamnoj pomoći“, koji je Sovjetskom Savezu dozvolio da u njima stacionira trupe.[24]

Proširenje sirovinske i vojne trgovine[uredi | uredi izvor]

Hitlerov pritisak na nemačku invaziju na Poljsku 1939. godine stavio je ogroman pritisak na nemačku ratnu mašinu, koja se postepeno pripremala za totalni rat tek 1942. ili 1943.[25] Nedostatak sirovina u Nemačkoj značio je da je morala da traži povećanje snabdevanja spolja. Međutim, došlo je do britanske blokade, zbog čega je bila sve očajnija za materijalima. Jedina zemlja koja je još uvek mogla da snabdeva Nemačku naftom, gumom, manganom, žitaricama, mastima i platinom koji su joj bili potrebni bio je Sovjetski Savez. U međuvremenu, potražnja Sovjeta za proizvedenom robom, kao što su nemačke mašine, rasla je, a njihova sposobnost da uvoze tu robu izvana se smanjila kada su mnoge zemlje prestale sa trgovinskim odnosima nakon što su se Sovjeti pridružili paktu Molotov-Ribentrop.[26]

Shodno tome, Nemačka i Sovjetski Savez su 11. februara 1940. ušli u zamršeni trgovinski pakt, koji je bio preko četiri puta veći od onog koji su obe zemlje potpisale u avgustu 1939. godine. Novi trgovinski pakt pomogao je Nemačkoj da zaobiđe britansku blokadu.

Prve godine Nemačka je dobila stotine hiljada tona žitarica, ulja i drugih vitalnih sirovina, koje su transportovane preko sovjetskih i okupiranih poljskih teritorija. Pored toga, Sovjeti su obezbedili Nemačkoj pristup Severnom morskom putu i za teretne brodove i za napadače (iako je samo juriš Komet koristio rutu pre juna 1941). Ovo je primoralo Britaniju da zaštiti morske puteve i u Atlantskom i u Tihom okeanu. [27]

Pogoršanje odnosa sredinom 1940. godine[uredi | uredi izvor]

Mapa koja prikazuje veći deo centralne i istočne Evrope i pokazuje granice iz 1938. zajedno sa nemačkim (crnim) i sovjetskim (crvenim) vojnim i političkim napretkom do kraja 1940.

Finska, Baltik i Rumunija[uredi | uredi izvor]

U novembru 1939. Sovjetski Savez je izvršio invaziju na Finsku,[28] što je rezultiralo velikim gubicima i ulaskom u privremeni mirovni sporazum u martu 1940. kojim su Sovjetskom Savezu dodeljeni delovi Karelije i Sale (9% finske teritorije). Sredinom juna 1940. godine, dok je međunarodna pažnja bila usmerena na nemačku invaziju na Francusku, sovjetske trupe NKVD-a su izvršile raciju na granične prelaze u Litvaniji, Estoniji i Letoniji[29] i zamenile svaku vladu prosovjetskim političarima, koji su tada tražili ulazak za svoje zemlje u Sovjetski Savez.[30] U junu, Sovjeti su postavili ultimatum tražeći Besarabiju i Bukovinu od Rumunije.[31] Nakon što su se Sovjeti dogovorili sa Nemačkom da će svoja potraživanja u Bukovini ograničiti na severnu Bukovinu, Nemačka je pozvala Rumuniju da prihvati ultimatum. [32] Dva dana nakon ulaska Sovjetskog Saveza, Rumunija je pristala na sovjetske zahteve, a Sovjetski Savez je okupirao tražene teritorije, a takođe i region Herca, koji nije bio uključen u ultimatum.

Sovjetska invazija na Finsku, koja joj je bila tajno ustupljena prema tajnim protokolima Pakta Molotov-Ribentrop, stvorila je domaće probleme za Hitlera. [33] Nemačko stanovništvo nije znalo za tajne protokole koji su delili sfere uticaja. Mnogi Nemci su se protivili sovjetskoj invaziji, a Finska je imala bliske veze sa Nemačkom.[34] Hitler je morao da odvrati protivljenje nemačkoj prosovjetskoj politici čak i od pristalica Nacističke partije. Podrška sovjetskoj invaziji postala je jedan od ideološki i politički najtežih aspekata pakta koje nemačka vlada treba da opravda.[35]

Tajni protokoli su doveli do toga da Hitler bude u ponižavajućem položaju da je bio primoran da u žurbi evakuiše etničke nemačke porodice, Folksdojče, iako su oni vekovima živeli u Finskoj i baltičkim zemljama, sve vreme da bi zvanično odobravali invazije.[36] Kada su tri baltičke zemlje, koje nisu znale za tajne protokole, poslale pisma protestujući protiv sovjetskih invazija u Berlin, Ribentrop ih je vratio.[37]

U avgustu je Molotov rekao Nemcima da bi sa promenom vlade mogli da zatvore svoje baltičke konzulate do 1. septembra Sovjetske aneksije u Rumuniji izazvale su dodatno naprezanje. Nemačka je u tajnim protokolima dala Besarabiju Sovjetima, ali ne i Bukovinu. Nemačka je želela 100.000 tona žitarica za koje je prethodno ugovorila sa Besarabijom, garancije za bezbednost nemačke imovine, garancije za 125.000 folksdojčea u Besarabiji i Bukovini i uveravanje da će železničke šine sa rumunskom naftom ostati na miru.

Sve veća zavisnost Nemačke od sirovina[uredi | uredi izvor]

U leto 1940. Nemačka je postala još više zavisna od sovjetskog uvoza.[38] Nemačka okupacija Francuske, Holandije i Belgije stvorila je dodatnu potražnju i smanjila mogućnosti indirektne ponude. U poređenju sa podacima iz 1938. godine, proširenoj Velikoj Nemačkoj i njenoj sferi uticaja nedostajalo je, između ostalog, 500.000 tona mangana, 3,3 miliona tona sirovog fosfata, 200.000 tona gume i 9,5 miliona tona nafte. U međuvremenu, invazije na Baltiku dovele su do sovjetske okupacije država na koje se Nemačka oslanjala za 96,7 miliona rajhsmaka uvoza 1938.[39] po ucenjenim povoljnim ekonomskim uslovima, ali iz kojih su sada morali da plaćaju sovjetske cene. Hitler je sve više verovao da je konačna invazija na Sovjetski Savez jedini način da Nemačka reši tu krizu resursa. Konkretni planovi još nisu napravljeni, ali je Hitler u junu jednom od svojih generala rekao da su mu pobede u zapadnoj Evropi „konačno oslobodile ruke za njegov važan stvarni zadatak: obračun sa boljševizmom“.[40] Međutim, nemački generali su rekli Hitleru da bi okupacija Zapadne Rusije stvorila „više odvod nego olakšanje nemačkoj ekonomskoj situaciji“.[41]

Suspenzija sovjetskih sirovina u Nemačku[uredi | uredi izvor]

U avgustu 1940. godine, Sovjetski Savez je nakratko obustavio svoje isporuke prema svom komercijalnom sporazumu nakon što su odnosi bili zategnuti nakon neslaganja oko politike u Rumuniji, Sovjetsko-finskog rata, zaostajanja Nemačke u isporuci robe prema paktu i Staljinove zabrinutosti da Hitler rat sa Zapadom mogao bi se brzo završiti nakon što Francuska potpiše primirje. Suspenzija je stvorila značajne probleme sa resursima Nemačkoj.[42]

Krajem avgusta odnosi su se ponovo poboljšali pošto su zemlje prekrojile granice Mađarske i Rumunije i izmirile neke bugarske pretenzije, a Staljin je ponovo bio ubeđen da će se Nemačka suočiti sa dugim ratom na zapadu sa poboljšanjem Britanije u vazdušnoj borbi protiv Nemačke i pogubljenjem sporazuma između Sjedinjenih Država i Britanije u vezi sa razaračima i bazama.[43]

Međutim, krajem avgusta Nemačka je ugovorila sopstvenu aneksiju dela Rumunije, koja je ciljala naftna polja. Taj potez je podigao tenzije sa Sovjetima, koji su odgovorili da je Nemačka trebalo da se konsultuje sa Sovjetskim Savezom u skladu sa članom III Pakta Molotov-Ribentrop.[44]

Trojni pakt[uredi | uredi izvor]

Pre nego što su sklopili sporazum sa Italijom i Japanom, nemački zvaničnici su razgovarali o izvodljivosti uključivanja Sovjetskog Saveza kao četvrte članice koja će usmeriti sovjetski fokus na jug, na Indijski okean i Persijski zaliv, od kojih su oba bila u britanskoj sferi uticaja. Nemački zvaničnici su nagovestili da bi bili voljni da daju Sovjetskom Savezu slobodu da deluje istočno od Dardanela.[45]

Neposredno pre potpisivanja sporazuma, Nemačka je obavestila Molotova da će ući u pakt i da, iako to nije eksplicitno navedeno, pakt je efektivno usmeren protiv „američkih ratnih huškača“ tako što im je demonstrirala ludost rata sa tri velike sile koje su bile suprotstavljene njih.[46] Moskva je zapravo bila svesna predloženih uslova pakta iz sovjetskih obaveštajnih izvora u Japanu.

Dana 27. septembra 1940. Nemačka, Italija i Japan potpisale su Trojni pakt, koji je podelio svet na sfere uticaja i bio implicitno usmeren na Sjedinjene Države. Pakt je sadržao eksplicitnu odredbu (član 5) u kojoj se navodi da se ne tiče odnosa sa Sovjetskim Savezom. Molotov, zabrinut da pakt sadrži tajni kodeks koji se posebno odnosi na Sovjetski Savez, pokušao je da izvuče informacije od japanskog ambasadora u Moskvi, Togo.[47]

U kućnoj poseti, nemački vojni ataše u Sovjetskom Savezu Ernst Kostring izjavio je 31. oktobra da „u meni stalno raste utisak da Rusi žele da izbegnu bilo kakav sukob sa nama”.

U međuvremenu, od avgusta do oktobra, Nemačka je vodila masovnu vazdušnu kampanju protiv Britanije kako bi se pripremila za operaciju Morski lav, plan za invaziju Britanije.[48]

Rat ili pakt na višem nivou[uredi | uredi izvor]

Ambasador Fridrih Verner fon der Šulenburg

Hitler se tokom leta kolebao između planova da napadne Sovjetski Savez ili da mu ponudi deo sporazuma kao što je pakt Molotov-Ribentrop, osim onog koji bi gledao na jug, gde bi Sovjeti dobijali luke samo na zapadnoj strani Crnog mora, ili bi mogao dobiti Bosfor ako bi Nemačka zadržala prijateljsku državu treće strane sa pristupom, kao što je Bugarska.[49]

Nemački ambasador u Moskvi, Fridrih fon der Šulenburg, razmišljao je o potencijalnom paktu četiri sile od kolapsa Francuske u junu.[50] Nakon što je tajno saznao za Hitlerove potencijalne planove sovjetske invazije, kojima se on suprotstavljao, fon der Šulenburg i drugi počeli su da pokušavaju da utiču na Hitlera i njegov kontingent da bar produže do njihovog sporazuma sve dok su ruske pretenzije ostale u oblastima Turske i Irana.[51] Čak je u svojim izveštajima Berlinu sakrio sumnje Sovjeta u nemačku dobru veru nakon aneksije u Rumuniji.

Kostring, fon der Šulenburg i drugi su sastavili nacrt memoranduma o opasnostima nemačke invazije na Sovjetski Savez koji je uključivao da će Ukrajina, Belorusija i baltičke države na kraju biti samo dodatni ekonomski teret za Nemačku. Državni sekretar nemačkog ministarstva spoljnih poslova Ernst fon Vajceker je tvrdio da su Sovjeti u svom sadašnjem birokratskom obliku bili bezopasni, da okupacija ne bi donela dobit Nemačkoj i „zašto se ne bi dinstala pored nas u svom vlažnom boljševizmu?“

Razmena Staljin-Ribentrop u oktobru[uredi | uredi izvor]

U oktobru 1940. Staljin je zatražio da se Molotovu dozvoli da razgovara sa Hitlerom o budućim odnosima zemalja.[52] Ribentrop je odgovorio Staljinu u pismu da „po mišljenju Firera... izgleda da je istorijska misija četiri sile — Sovjetskog Saveza, Italije, Japana i Nemačke — da usvoje dugoročnu politiku i da usmeravaju budući razvoj njihovih naroda u prave kanale razgraničenjem njihovih interesa u svetskim razmerama“.[53]

Dostava Ribentropovog pisma Staljinu je odložena. To je rezultiralo, posle ranijih novinskih priča, da ideje više nisu delovale „sveže“, što je dovelo do toga da se Ribentrop obruši na osoblje nemačke ambasade u Moskvi.[54] Predajući pismo, fon Šulenburg je izjavio da će Berlinska konferencija biti preliminarni sastanak koji prethodi sazivanju četiri sile.

Staljin je bio vidno zadovoljan pozivom na razgovore u Berlinu.[55] Staljin je napisao pismo odgovarajući Ribentropu o sklapanju sporazuma o „trajnoj osnovi“ za njihove „zajedničke interese“.[56]

Kostring je 6. novembra napisao da „pošto je Gering sada stavio naše vojne isporuke u ravnotežu sa ruskim, možemo se nadati da će se pregovori završiti u miru i prijateljstvu”. Tokom prve dve nedelje u novembru, nemački i sovjetski ekonomski pregovarači u Moskvi imali su umeren uspeh.[57] Nemački vojno-ekonomski pregovarači su se nadali uspehu u pregovorima, delom zato što su smatrali da će to ojačati njihove argumente protiv Hitlerove politike, koja je bila sve više antisovjetska.[58]

1. novembra, načelnik Generalštaba armije Franc Halder se sastao sa Hitlerom i napisao: „Firer se nada da može da uvede Rusiju na antibritanski front“.[59] Nakon što je Frenklin D. Ruzvelt pobedio na predsedničkim izborima četiri dana kasnije nakon što je obećao da neće biti stranih ratova ako bude izabran, Gebels je primetio da „posle njegove izjave Ruzvelt teško da će moći da aktivno uđe u rat“. Na sastanku sa Benitom Musolinijem, Ribentrop je objasnio nemački stav o sastancima da će kiselinski test biti stav Sovjeta na Balkanu. S obzirom na to da su Balkan i Bosfor potencijalno „opasno preklapanje interesa“, ako bi Sovjeti odstupili od toga, to bi bila mirna, pa čak i poželjnija alternativa invaziji.

Hitler je otkrio Musoliniju da nije očekivao da će Sovjetima udovoljiti osim što će prisiliti Tursku da popusti nekim garancijama na Bosforu. Takođe, nije želeo da Staljin uzme rumunsku ulaznu tačku na Bosfor i naveo da „jedna rumunska ptica u ruci vredi više od dva Rusa u žbunju“. Međutim, Hitler je izjavio da je skeptičan jer veruje da je Staljin opsednut Dunavom i Bugarskom. Nemačka je bila svesna da je Sovjetski Savez pokušao da pruži garancije Bugarskoj da postane njen saveznik i da je Bugarska to odbila.[60]

Molotov putuje u Berlin[uredi | uredi izvor]

Molotov odmah po dolasku u Reičskanzlei u podne
Naslovna strana Pravde, sa fotografijama Molotova u Berlinu

12. novembar[uredi | uredi izvor]

Staljin je poslao Molotova u Berlin da pregovara o uslovima da se Sovjetski Savez pridruži Osovini i potencijalno uživa u plenu pakta.[61] Molotov je proveo veći deo puta do Berlina tražeći prislušne uređaje u svom vagonu.[62] Molotovljev voz je stigao u 11:05 pre podne 12. novembra.[63][64] Bio je loš znak za uspeh što je fon Šulenburg, arhitekta sastanka, bio isključen. Molotova je Ribentrop dočekao na železničkoj stanici ukrašenoj sovjetskim i nemačkim zastavama iznad velike korpe sa cvećem, uz orkestar koji je svirao Internacionalu u Nemačkoj prvi put od 1933. godine[65] Nakon kratkog doručka, razgovori su počeli istog dana u hotelu Schloss Bellevue. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, jedan moskovski časopis je objavio određene odabrane prepiske otkrivajući da je Staljin pomno nadgledao Molotovljeve razgovore putem telegrama, ali neki od tih telegrama ostaju neobjavljeni.[66]

Na početku je Ribentrop izjavio: „Engleska je poražena i samo je pitanje vremena kada će priznati svoj poraz... Britanskoj imperiji je sada stigao početak kraja. Dalje je izjavio da „ulazak Sjedinjenih Država u rat nema nikakve posledice po Nemačku. Nemačka i Italija nikada više neće dozvoliti da se anglosaksonci iskrcaju na evropski kontinent... Ovo nije uopšte vojni problem... Sile Osovine, dakle, ne razmišljaju kako mogu da dobiju rat, već koliko brzo mogu da okončaju rat koji je već dobijen“. On je dalje naveo da su Nemačka i Sovjetski Savez zajedno „odradili dobar posao“.

Shodno tome, Ribentrop je zaključio da je došlo vreme da četiri sile (Nemačka, Sovjetski Savez, Italija i Japan) definišu svoje „interesne sfere“.[67] On je naveo da je Hitler zaključio da će se sve četiri zemlje prirodno širiti "u pravcu juga". Ribentrop je rekao da se pita da li bi Sovjeti mogli da skrenu na jug prema moru, a Molotov je upitao: "Koje more?" Ribentrop je izjavio da bi se „dugoročnije najpovoljniji pristup moru za Rusiju mogao naći u pravcu Persijskog zaliva i Arapskog mora “.

Što se tiče podele sveta na četiri sfere uticaja, Molotov je rekao da je nova ideja „veoma interesantna” i vredna rasprave u Moskvi uz učešće Ribentropa.[68] Staljina je iznervirao Molotovljev telegram u kojem se navodi da je pakt Molotov-Ribentrop „iscrpljen“ sa izuzetkom finskog pitanja, pri čemu je Staljin izjavio da će mu se svi budući sporazumi dodati samo zato što služi kao temeljna osnova za Sovjetsko-nemački odnosi.

Popodne, Molotov je posetio Hitlera u kancelariji Rajha. Hitler je takođe govorio o zadavanju tog „konačnog udarca protiv Engleske“ i naveo da je „vreme da se razmisli o podeli sveta posle naše pobede“. Povodom "problema Amerike", prema rečima Širera, on je naveo da ona ne može "ugroziti slobodu drugih naroda pre 1970. ili 1980. godine". Hitler i Molotov su se složili da Sjedinjene Države nemaju posla u Evropi, Africi ili Aziji. Hitler je izjavio da nema suštinskih razlika između dve zemlje u njihovoj težnji za „pristupom okeanu”. Molotov je izrazio saglasnost sa Hitlerom o ulozi Amerike i Britanije i o sovjetskom učešću u paktu Osovine u principu, ali samo ako bi Sovjeti mogli da učestvuju kao aktivni partner.[69] Istog dana, Nemačka je takođe odložila svoje planove za invaziju na Britaniju za sledeću godinu zbog neuspeha u vazdušnoj kampanji protiv Britanije.

Molotov se složio sa Hitlerom da među državama nema nerešenih problema osim Finske. Kada se Molotov vratio u hotel, izjavio je da mu je „laknulo zbog Hitlerove ljubaznosti“. U telegramu Molotovu te noći, Staljin je insistirao na tome da se bezbednost Sovjetskog Saveza ne može obezbediti „bez obezbeđivanja mira u oblasti moreuza“ u vezi sa Bosforskim moreuskom za ulazak u Crno more. To je bilo direktno povezano sa sovjetsko-bugarskim sporazumom o prolasku sovjetskih trupa za „odbranu ulaska u Crno more“. Staljin je dodao da „ovo pitanje i dalje ima aktuelnu važnost i ne dozvoljava nikakvo odugovlačenje”.

13. novembar[uredi | uredi izvor]

Bosfor preseca Istanbul u jugozapadnom uglu Crnog mora. Bugarska je na severu.

Molotov i Hitler su nastavili razgovore sledećeg jutra.[70] Molotov je tražio da zna zašto su nemačke trupe okupirale Finsku, a Hitler je odgovorio da putuju kroz Finsku u Norvešku i pitao se da li Sovjeti nameravaju da ratuju zbog Finske. Iako se Hitler složio da je Finska u sferi uticaja Sovjeta, on je takođe naglasio da Nemačka ima legitiman ratni interes u snabdevanju Finske niklom i drvetom i da bi svaki novi sukob na Baltiku doveo do ozbiljnog zaoštravanja odnosa. Molotov je zaključio da od daljih razgovora o Finskoj ne može biti ništa dobro i naveo da ne vidi znake bilo kakvog obnavljanja sovjetsko-finskog sukoba.[71] Prema Hitleru, međutim, Molotov je izjavio, „Rusija se ponovo osećala ugroženom od Finske, Rusija bi trebalo da bude u stanju da likvidira Finsku“, što je za njega „bilo prvo pitanje na koje mi je bilo teško da odgovorim. Ali nisam mogao drugačije nego da odbijem ovo".[72]

Molotov je preneo Staljinov interes da preispita status Bosfora i tražio je garanciju za Bugarsku, barem u principu. Molotov je kasnije primetio da je Hitler postao „izrazito uznemiren“ na zahtev da se ukinu garancije Rumuniji. Molotov je naveo Staljinovu želju da Bugarskoj da garanciju sličnu onoj koju su Nemačka i Italija dale Rumuniji. Hitler je istakao da su Sovjeti ušli u Bukovinu u Rumuniji, što je prevazišlo Pakt Molotov-Ribentrop.[73] Hitler je naveo da su strane prethodno usmeno dogovorile da bivše austrijske teritorije, poput balkanskih država u okviru Austro-Ugarskog carstva, potpadnu u nemačku sferu uticaja. Hitler je istakao da je primarni cilj pakta Molotov-Ribentrop bio obnavljanje starih imperija zemalja. Staljin je, još uvek nadajući se da će dobiti nacrt sporazuma, telegramom pratio razgovore i poslao telegram Molotovu da podseti Hitlera na važnost obezbeđenja Bosfora koji je objasnio događaje iz Krimskog rata. Hitler je izjavio da ne može da donosi odluke u vezi sa Bugarskom dok ne razgovara sa italijanskim liderom Benitom Musolinijem.

Hitler je promenio temu na šire pitanje mogućnosti koje su mu bile dostupne nakon osvajanja Engleske. Hitler je rekao Molotovu:

Molotov je rekao Hitleru da je „sada došlo vreme da se razgovara o širem sporazumu između SSSR-a i Nemačke“, ali je sovjetska vlada prvo želela da sazna tačno značenje „novog poretka u Evropi“ u vezi sa zemljama učesnicama i krajnjim ciljevima pakt. Molotov je tada trebalo da se tog popodneva sastane sa Ribentropom.

U telegramu koji je Molotov poslao Staljinu na sastanku sa Hitlerom je istaknuto „veliko interesovanje Hitlera za postizanje sporazuma i jačanje prijateljskih odnosa sa SSSR-om u pogledu sfera uticaja“. Molotov je izjavio da njegov razgovor ni sa Hitlerom ni sa Ribentropom nije dao željene rezultate, pošto pitanja sa Turskom i Balkanom nisu bila rešena.

Zbog britanskog vazdušnog bombardovanja, Ribentrop i Molotov su te noći vodili razgovore u skloništu za vazdušne napade.[74] Ribentrop je ponovio da su glavni ciljevi definisanje interesa četiri sile i postizanje sporazuma sa Turskom o pitanju Bosfora. Ribentrop je predložio nekoliko paralelnih koraka koje bi stranke tada trebalo da preduzmu, kao što je Molotov koji je razgovarao o pitanjima pokrenutim u Berlinu sa Staljinom, dok je Ribentrop o njima razgovarao sa Japanom. Nemačka, Italija i SSSR bi takođe izvršili pritisak na Tursku da pristane na sovjetske zahteve u vezi sa Bosforom. Nakon toga, strane bi pregovarale i izradile nacrte poverljivih dokumenata imajući u vidu da bi konačni sporazum bio sovjetski ulazak u Osovinu. Ono što Molotov nije znao je da je Hitler iste noći izdao tajno "Uputstvo br. 18", navodeći svoje snage da nastave da se pripremaju za rat na istoku "bez obzira na rezultate koje su ove rasprave donele".[75][76]

Nemačka je predložila nacrt sporazuma[uredi | uredi izvor]

Ribentrop je dao Molotovu nacrt sporazuma u protivvazdušnom skloništu sa dva dela. Kao što je to postala praksa između strana, jedan deo je bio sporazuma koji će na kraju biti javno objavljen, a drugi je sadržao tajni sporazum. Javni deo sadržao je sporazum sa rokom trajanja od deset godina po kome će strane poštovati prirodne interesne sfere jedne druge, a Nemačka, Italija i Japan potvrditi svoje priznanje postojećih sovjetskih granica.

Nacrt tajnog sporazuma sadržao je obavezu da se ne učlanjuju ni u jedan savez usmeren na četiri potpisnika i da jedni drugima pomažu u ekonomskim pitanjima. Tajni sporazum je sadržao protokol koji je definisao teritorijalne ciljeve četiri potpisnice, pri čemu Nemačka polaže pravo na Centralnu Afriku, Italiju u severnoj i severoistočnoj Africi, Japan u jugoistočnoj Aziji i sovjetsku zonu na „centar južno od nacionalne teritorije Sovjetskog Saveza Unije u pravcu Indijskog okeana.”[77] Drugi tajni protokol predviđao je da Nemačka, Italija i Sovjetski Savez „oslobode“ Tursku njenih međunarodnih obaveza sa Britanijom da garantuje njene granice.

Molotov je naveo da je Sovjetski Savez zabrinut za nekoliko evropskih pitanja, poput Turske i Bugarske, ali i za sudbinu Mađarske, Rumunije, Jugoslavije i Grčke. Osim toga, Sovjeti su bili zainteresovani i za pitanje švedske neutralnosti i izlaska iz Baltičkog mora. Molotov je takođe oštroumno primetio da ako je sudbina Engleske zapečaćena, zašto su razgovarali u skloništu za vazdušne napade.

Reakcija na Molotovljevo putovanje[uredi | uredi izvor]

Vest da je Molotov vodio razgovore u Berlinu u početku je zaprepastila svetske medije, a britanska štampa je pokušavala da utvrdi da li se Sovjeti spremaju da se pridruže paktu Osovine. Kada se Molotov vratio, primetio je da sastanak nije doneo „ništa čime bi se mogao pohvaliti” i da se više ne pominje planirano putovanje Ribentropa u Moskvu, ali da je nemački nacrt predloga doveo do samozadovoljnog, a ne kriznog pristupa nastavka pregovora „diplomatskim kanalima”.[78] Nemci pro-„kontinentalnog bloka“ u Ribentropovom okruženju očekivali su da će Staljin na kraju popustiti, s obzirom na slabost Crvene armije. Vajceker je prokomentarisao da „možemo da nastavimo još dugo“ i da je „rat sa Rusijom nemoguć sve dok smo zauzeti Engleskom, a posle će biti nepotreban“. Kostring je 14. novembra ponovio svoje uverenje da Sovjeti zaista nisu imali agresivne planove. Naprotiv, „Molotovljevo putovanje (u Berlin) je za mene samo još jedan dokaz ideje koju sam dugo zastupao, naime, da Sovjetski Savez želi da ima mir sa nama, jer ne može očekivati nikakvu korist od sukoba sa nama.... Odlučujući faktor u [izazvanju] sovjetske želje za mirom je i ostaje pokazana snaga naše vojske“.

Bugarski pritisak i iznenađenje[uredi | uredi izvor]

Hitler je već izdao tajnu direktivu o eventualnim pokušajima invazije na Sovjetski Savez.[79] Još nije napustio mogućnost drugih političkih ishoda i još je govorio o „velikoj svetskoj koaliciji koja se protezala od Jokohame do Španije“, ali je odlučio da ne odustane od Balkana.[80]

U međuvremenu, Sovjeti su odmah pozvali bugarskog ambasadora u Ministarstvo spoljnih poslova i izjavili da Sovjeti moraju da sklope dogovor sa Bugarima pre nego što se pridruže Osovini i da Nemačka pokušava da od njih napravi marionetsku državu. Bugari su odbili ponudu i procurili je u Nemačku. Hitler se još nadao da će odvratiti Staljina od davanja garancija Bugarskoj ako se pitanje Bosfora može rešiti, i pritiskao je bugarskog ambasadora da se Sovjeti mogu ubediti protiv otpora ako se Bugari pridruže paktu, i upozoravao je na strahote sovjetske okupacije.

Sovjeti su u međuvremenu priredili najveće iznenađenje. U nenajavljenoj poseti Sofiji 25. novembra, Sovjeti su bugarskom premijeru Bogdanu Filovu rekli da ako Bugarska dozvoli pristup sovjetskim trupama, Sovjeti su spremni da odustanu od prigovora na ulazak Bugarske u Osovinu, i što je najčudnije, Sovjeti su izjavili da to verovatno ne bi predstavljalo problem, jer bi "veoma verovatno, skoro sigurno" dovelo do samog ulaska Sovjeta u Osovinu.[81] Zaprepašćeni Filov je izjavio da to zahteva dalje razmišljanje. Sovjetski pregovarači su zaključili da je bugarska vlada „već do kraja posvećena Nemačkoj“.

Sovjetski kontrapredlog sporazuma[uredi | uredi izvor]

Staljin je šefu Kominterne, Bugarinu Georgiju Dimitrovu, rekao da Nemačka želi Italiju na Balkanu, ali u krajnjoj liniji nije imala drugog izbora nego da prizna sovjetske interese u održavanju pristupa Crnom moru i da uveri da Bosfor neće biti korišćeni protiv njih.

Staljin je uputio Molotova da izradi novi pakt mnogo većeg obima, uključujući podelu Evrope, Azije i Afrike između četiri sile.[82] Dana 25. novembra, istog dana kada je iznenađujuća izjava o sovjetskom otporu pridruživanju Bugarske Osovini i potencijalnom sovjetskom pridruživanju paktu [83], Sovjeti su ponudili kontrapredlog Ribentropovom nacrtu sporazuma. Počelo je „Sovjetska vlada je spremna da prihvati nacrt Pakta četiri sile o političkoj saradnji i ekonomskoj uzajamnoj pomoći“. Umesto dva tajna protokola, Staljin je predložio pet:

  1. Nemačke trupe bi napustile Finsku u zamenu za sovjetsku garanciju za nastavak isporuke nikla i drveta i mir sa Finskom
  2. Pakt o uzajamnoj pomoći koji će biti potpisan sa Bugarskom u narednih nekoliko meseci koji bi dozvolio sovjetske baze
  3. Centar sovjetske teritorijalne dominacije bio bi južno od Bakua i Batumija (luke sada u Azerbejdžanu i Gruziji, južno od kojih su Irak i Iran)
  4. Japansko odricanje od prava na koncesije za naftu i ugalj severnog Sahalina u zamenu za odgovarajuću kompenzaciju
  5. Potvrda da je sovjetsko-bugarski sporazum o uzajamnoj pomoći bio politička neophodnost.

Predlozi su dolazili istovremeno sa masovno povećanim ekonomskim ponudama.[83] Sovjeti su obećali do 11. maja 1941. isporuku 2,5 miliona tona žitarica, 1 milion tona više od njihovih sadašnjih obaveza. Oni su takođe obećali punu odštetu za imovinska potraživanja Folksdojčea.

Nemačka reakcija[uredi | uredi izvor]

Nemački pregovarač Karl Schnurre [de], koji nije mogao da sakrije svoje oduševljenje ponudom, odmah je telegramirao Berlinu da „s obzirom na sadašnji status pregovora ovde, današnje Molotovljeve izjave moraju se posmatrati kao iznenađujući pokazatelj dobre volje sovjetske vlade. Molotovljev predlog o nadoknadi imovinskih zahteva u baltičkim državama znatno prevazilazi naša očekivanja“.

Hitler je, međutim, video sovjetske teritorijalne ambicije na Balkanu kao izazov za nemačke interese i video je plan kao efektivno pretvaranje Bugarske u dodatak paktu Osovine. Molotov je u nekoliko navrata tražio od nemačkih zvaničnika odgovor na kontrapredloge Moskve, ali Nemačka im nikada nije odgovorila.[84][85] Odbijanje Nemačke da odgovori na kontrapredlog pogoršalo je odnose između zemalja.[86] Povodom kontrapredloga, Hitler je svojim najvišim vojnim šefovima primetio da Staljin „zahteva sve više i više“, „on je hladnokrvni ucenjivač“ i da je „nemačka pobeda postala nepodnošljiva za Rusiju“ tako da „ona mora da se baci na kolena kao što pre".

Direktiva br. 21: Operacija Barbarosa

Hitler je 5. decembra primio vojne planove za moguću invaziju i sve ih odobrio, sa rasporedom koji bi trebalo da počne u maju 1941. Hitler je 18. decembra 1940. godine potpisao Firerovu direktivu br. 21 nemačkoj vrhovnoj komandi za operaciju, sada pod kodnim nazivom Operacija Barbarosa, u kojoj se navodi: „Nemački Vermaht mora biti spreman da slomi Sovjetsku Rusiju u brzoj kampanji“.[87] Datum invazije određen je za 15. maj 1941. Sa druge strane granice, Staljin je očekivao eventualni rat protiv Nemačke. Obraćajući se svojim generalima u decembru, Staljin je pomenuo Hitlerovo spominjanje sovjetskog napada na Majn Kampf i izjavio da oni uvek moraju biti spremni da odbiju nemački napad, da je Hitler mislio da će Crvenoj armiji trebati četiri godine da se pripremi i tako „mi mora biti spreman mnogo ranije“ i da ćemo „pokušati da odložimo rat za još dve godine“.

Dana 17. januara 1941, sedam dana nakon nemačko-sovjetskog graničnog i trgovinskog sporazuma, Molotov je pitao nemačke zvaničnike da li bi strane tada mogle da naprave sporazum za ulazak u Pakt Osovine.[88] Molotov je izrazio čuđenje zbog izostanka bilo kakvog odgovora na ponudu Sovjeta od 25. novembra da se pridruže paktu i nikada nije dobio odgovor. 1. marta 1941. Bugarska se pridružila Osovini, što je dodatno uznemirilo Staljina nakon što je Nemačka nastavila da ignoriše Staljinov predlog za ulazak u Osovinu od 25. novembra 1940. godine[89]. Posle šest meseci priprema, Nemačka je 22. juna 1941. napala Sovjetski Savez, što je okončalo svaku nadu za predloženi savez.

Fon der Šulenburg je pogubljen kao jedan od zaverenika u zaveri 20. jula 1944. za atentat na Hitlera.[90]

Posleratne sovjetske reakcije: falsifikatori istorije[uredi | uredi izvor]

Godine 1948, mesec dana nakon što su Sjedinjene Države javno objavile dokumente ministarstva spoljnih poslova nacističke vlade koji opisuju pregovore, Sovjetski biro za inostrane informacije napisao je odgovor u knjizi, Falsifiers of Histori.[91][92] Nakon što je dobio prevode novoobjavljenih dokumenata, Staljin je lično uredio, udario i prepisao rukom čitave delove nacrta koje je dobio o Falsifikatima pre objavljivanja knjige u februaru 1948.[93]

U Falsifiers, Staljin je tvrdio da je on samo "ispitao" Nemačku u pregovorima Osovine i da je potpuno odbacio Hitlerov predlog da podeli podelu sveta. Ta verzija je opstajala bez izuzetka u svim istorijskim studijama, zvaničnim izveštajima, memoarima i udžbenicima objavljenim u Sovjetskom Savezu do 1990. godine. Prema rečima njegove ćerke Svetlane Alilujeve, ona se „sećala kako je njen otac posle [rata] rekao: Zajedno sa Nemcima bili bismo nepobedivi”.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 201
  2. ^ „Soviet Foreign Minister Molotov Leaves Berlin after Four-Power Talks”. Arhivirano iz originala 19. 11. 2020. g. Pristupljeno 29. 03. 2024. 
  3. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 203
  4. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 204
  5. ^ Shirer 1990, str. 725
  6. ^ Israelyan, Victor (1. 11. 2010). On the Battlefields of the Cold War: A Soviet Ambassador's Confession (na jeziku: engleski). Penn State Press. str. 28. ISBN 978-0-271-04773-7. 
  7. ^ Shirer 1990, str. 515–540
  8. ^ Shirer 1990, str. 668
  9. ^ Ericson 1999, str. 57
  10. ^ Text of the Nazi-Soviet Non-Aggression Pact, executed August 23, 1939
  11. ^ Roberts 2006, str. 30
  12. ^ a b Fest 2002, str. 589–90
  13. ^ Vehviläinen, Olli (2002). Finland in the Second World War: Between Germany and Russia. Macmillan. str. 30. ISBN 0-333-80149-0. 
  14. ^ Subrenat, Jean-Jacques (2004). Estonia: Identity and Independence. Rodopi. str. 131. ISBN 90-420-0890-3. 
  15. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 115
  16. ^ Shirer 1990, str. 539
  17. ^ Shirer 1990, str. 540
  18. ^ Roberts 2006, str. 82
  19. ^ Cohen, Yohanan (1989). Small Nations in Times of Crisis and Confrontation. SUNY Press. str. 110. ISBN 0-7914-0018-2. 
  20. ^ Roberts 2006, str. 43
  21. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 130
  22. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 131
  23. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 128–129
  24. ^ Wettig, Gerhard (2008). Stalin and the Cold War in Europe: The Emergence and Development of East-West Conflict, 1939-1953. Landham, Md.: Rowman & Littlefield. str. 20—21. ISBN 978-0-7425-5542-6. 
  25. ^ Ericson 1999, str. 63–4
  26. ^ Ericson 1999, str. 66
  27. ^ Philbin III 1994, str. 130–142
  28. ^ Kennedy-Pipe, Caroline (1995). Stalin's Cold War: Soviet Strategies in Europe, 1943 to 1956. New York: Manchester University Press. ISBN 0-7190-4201-1. 
  29. ^ Senn, Alfred Erich (2007). Lithuania 1940: Revolution from Above. Amsterdam, New York: Rodopi. ISBN 978-90-420-2225-6. 
  30. ^ Simon Sebag Montefiore. Stalin: The Court of the Red Tsar. str. 334. 
  31. ^ Roberts 2006, str. 55
  32. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 181
  33. ^ Philbin III 1994, str. 71
  34. ^ Shirer 1990, str. 665
  35. ^ Philbin III 1994, str. 129
  36. ^ Ericson 1999, str. 134
  37. ^ Shirer 1990, str. 794
  38. ^ Ericson 1999, str. 127–8
  39. ^ Hehn 2005, str. 212
  40. ^ Ericson 1999, str. 129–130
  41. ^ Ericson 1999, str. 138
  42. ^ Philbin III 1994, str. 48 & 59
  43. ^ Philbin III 1994, str. 60
  44. ^ Shirer 1990, str. 720
  45. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 196
  46. ^ Shirer 1990, str. 721
  47. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 197
  48. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 192
  49. ^ Gorodetsky 2001, str. 69–70
  50. ^ Gorodetsky 2001, str. 67
  51. ^ Gorodetsky 2001, str. 68
  52. ^ Shirer 1990, str. 722
  53. ^ Philbin III 1994, str. 49–50
  54. ^ Gorodetsky 2001, str. 71
  55. ^ Gorodetsky 2001, str. 72
  56. ^ Roberts 2006, str. 58
  57. ^ Ericson 1999, str. 143
  58. ^ Ericson 1999, str. 144
  59. ^ Berthon & Potts 2007, str. 44
  60. ^ Gorodetsky 2001, str. 74
  61. ^ Brackman 2001, str. 341
  62. ^ Murray & Millett 2001, str. 111
  63. ^ Berthon & Potts 2007, str. 45
  64. ^ Shirer 1990, str. 723
  65. ^ Gorodetsky 2001, str. 73
  66. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 198
  67. ^ Brackman 2001, str. 342
  68. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 199
  69. ^ Weinberg 1995, str. 200
  70. ^ Shirer 1990, str. 724
  71. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 200
  72. ^ Adolf Hitler Explains His Reasons for Invading the Soviet Union
  73. ^ Berthon & Potts 2007, str. 47
  74. ^ Shirer 1990, str. 726–7
  75. ^ Weeks, Albert Loren (2003). Stalin's Other War: Soviet Grand Strategy, 1939-1941. Rowman & Littlefield. str. 74—75. ISBN 0-7425-2192-3. 
  76. ^ Overy 2004, str. 489
  77. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 202
  78. ^ Gorodetsky 2001, str. 75–6
  79. ^ Roberts 2006, str. 59
  80. ^ Gorodetsky 2001, str. 77
  81. ^ Gorodetsky 2001, str. 80–1
  82. ^ Lukacs 2006, str. 65
  83. ^ a b Weinberg 1995, str. 201
  84. ^ Donaldson, Robert H.; Nogee, Joseph L. (2005). The Foreign Policy of Russia: Changing Systems, Enduring Interests. M.E. Sharpe. str. 65—66. ISBN 0-7656-1568-1. 
  85. ^ Churchill, Winston (1953). Their Finest Hour. Houghton Mifflin Harcourt. str. 520—21. ISBN 0-395-41056-8. 
  86. ^ Ericson 1999, str. 146
  87. ^ Brackman 2001, str. 344
  88. ^ Weinberg 1995, str. 202
  89. ^ Nekrich, Ulam & Freeze 1997, str. 208
  90. ^ Shirer 1990, str. 1392
  91. ^ Henig 2005, str. 67
  92. ^ Roberts 2002, str. 96
  93. ^ Roberts 2002, str. 98

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Berthon, Simon; Potts, Joanna (2007), Warlords: An Extraordinary Re-creation of World War II Through the Eyes and Minds of Hitler, Churchill, Roosevelt, and Stalin, Da Capo Press, ISBN 978-0-306-81538-6 
  • Brackman, Roman (2001), The Secret File of Joseph Stalin: A Hidden Life, Frank Cass Publishers, ISBN 0-7146-5050-1 
  • Erickson, John (2001), The Soviet High Command: A Military-political History, 1918–1941, Routledge, ISBN 0-7146-5178-8 
  • Ericson, Edward E. (1999), Feeding the German Eagle: Soviet Economic Aid to Nazi Germany, 1933–1941, Greenwood Publishing Group, ISBN 0-275-96337-3 
  • Fest, Joachim C. (2002), Hitler, Houghton Mifflin Harcourt, ISBN 0-15-602754-2 
  • Figes, Orlando (2007), The Whisperers: Private Life in Stalin's Russia, Macmillan, ISBN 978-0-8050-7461-1 
  • Grenville, John Ashley Soames; Wasserstein, Bernard (2001), The Major International Treaties of the Twentieth Century: A History and Guide with Texts, Taylor & Francis, ISBN 0-415-23798-X 
  • Gorodetsky, Gabriel (2001), Grand Delusion: Stalin and the German Invasion of Russia, Yale University Press, ISBN 0-300-08459-5 
  • Harrison, Mark (2000), The Economics of World War II: Six Great Powers in International Comparison, Cambridge University Press, ISBN 0-521-78503-0 
  • Hehn, Paul N. (2005), A Low Dishonest Decade: The Great Powers, Eastern Europe, and the Economic Origins of World War II, 1930–1941, Continuum International Publishing Group, ISBN 0-8264-1761-2 
  • Henig, Ruth Beatrice (2005), The Origins of the Second World War, 1933–41, Routledge, ISBN 0-415-33262-1 
  • Lukacs, John (2006), June 1941: Hitler and Stalin, Yale University Press, ISBN 0-300-11437-0 
  • Murray, Williamson; Millett, Allan (2001), A War to be Won: Fighting the Second World War, Harvard University Press, ISBN 0-674-00680-1 
  • Nekrich, Aleksandr Moiseevich; Ulam, Adam Bruno; Freeze, Gregory L. (1997), Pariahs, Partners, Predators: German–Soviet Relations, 1922–1941, Columbia University Press, ISBN 0-231-10676-9 
  • Overy, R. J. (2004), The Dictators: Hitler's Germany and Stalin's Russia, W. W. Norton & Company, ISBN 0-393-02030-4 
  • Overy, Richard (1997), Why the Allies Won, W. W. Norton & Company, ISBN 0-393-31619-X 
  • Philbin III, Tobias R. (1994), The Lure of Neptune: German–Soviet Naval Collaboration and Ambitions, 1919–1941, University of South Carolina Press, ISBN 0-87249-992-8 
  • Roberts, Geoffrey (2006), Stalin's Wars: From World War to Cold War, 1939–1953, Yale University Press, ISBN 0-300-11204-1 
  • Roberts, Geoffrey (2002), Stalin, the Pact with Nazi Germany, and the Origins of Postwar Soviet Diplomatic Historiography, 4 (4) 
  • Shirer, William L. (1990), The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany, Simon and Schuster, ISBN 0-671-72868-7 
  • Wegner, Bernd (1997), From Peace to War: Germany, Soviet Russia, and the World, 1939–1941, Berghahn Books, ISBN 1-57181-882-0 
  • Weinberg, Gerhard L. (1954). Germany and the Soviet Union (na jeziku: engleski). Leiden: Brill. 
  • Weinberg, Gerhard L. (1995), A World at Arms: A Global History of World War II, Cambridge University Press, ISBN 0-521-55879-4 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Преговори_о_ступању_Совјетског_Савеза_у_Тројни_пакт&oldid=27732107”