Saborna crkva Svetog Aleksandra Nevskog u Talinu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Saborna crkva Svetog Aleksandra Nevskog
Aleksander Nevski katedraal
Opšti pogled na hram
Osnovni podaci
Tipsaborna crkva
JurisdikcijaEstonska pravoslavna crkva
EparhijaTalinska
Osnivanje1895—1900.
PosvećenAleksandar Nevski
Raspušten1941.
Reosnovan1944.
Arhitektura
ArhitektaMihail Preobraženski
Stilruski
Lokacija
MestoTalin
DržavaEstonija
Koordinate59° 26′ 09.0″ N 24° 44′ 21.7″ E / 59.435833° S; 24.739361° I / 59.435833; 24.739361

Saborna crkva Svetog Aleksandra Nevskog (est. Aleksander Nevski katedraal, rus. Собор Александра Невского) jeste pravoslavni saborni hram koji se nalazi u Talinu.[1]

Saborna crkva je podignuta 1893—1900. godine na inicijativu guvernera Estonije Sergeja Šahovskog i paroha pravoslavne Preobraženske parohije u Talinu, Konstantina Tizika. Trebalo je da bude simbol ruske vladavine u Estoniji, da doprinese popularizaciji pravoslavlja i, dugoročno gledano, rusifikaciji Estonaca. Osveštao ga je 1900. godine riški i mitavski arhiepiskop Agatangel uz sasluživanje protojereja Jana Sjergijeva (Jovan Kronštatski).

Vlasti nezavisne Estonije razmatrale su rušenje hrama, ali su na kraju, nakon protesta pravoslavnih stanovnika te zemlje, pristale da nastavi sa radom, ali su ga 1936. predale etnički estonskoj parohiji. Saborna crkva je zatvorena 1941. nakon što je Treći rajh ušao u Estoniju. Bila je zatvorena naredne četiri godine. U doba vladavine Sovjeta, parohija nikada nije bila vraćena, iako je postojao koncept njenog pretvaranja u planetarijum. Od 1990. postaje mitropolija Estonske pravoslavne crkve, samoupravne crkve u sastavu Moskovskog patrijarhata.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Izgradnja i osvećenje hrama[uredi | uredi izvor]

Inicijatori izgradnje crkve bili su guverner Estonije Sergej Šahovski i paroh Preobraženske parohije u Talinu o. Konstantin Tizik[1]​​. Oni su istakli da je postojeća crkva Preobraženja Gospodnjeg u gradu, pregrađena u 18. veku od luteranske crkve[2], postala nedovoljna za potrebe sve veće grupe pravoslavnih Rusa koji stalno žive u gradu[1]. Takođe su skrenuli pažnju na spoljašnji izgled ovog sakralnog zdanja, koji se, uprkos rekonstrukciji, umnogome razlikovao od ruske pravoslavne tradicije. Inicijativa je bila deo kampanje za jačanje pravoslavlja u baltičkim gubernijama, što je zauzvrat trebalo da promoviše rusifikaciju Letonci i Estonci. Podizanje sabornog hrama, uz otvaranje ženskog manastira Uspenja Bogorodice, bila je najvažnija ruska inicijativa u ovom pohodu[3].

Godine 1887. Sveti praviteljstvujušči sinod je odobrio plan izgradnje novog veća u gradu i donirao 60.000 rubalja za ovu svrhu[1]. Estonski guverner, koji je želeo da podigne velelepnu i impresivnu crkvu, našao je ovu sumu nedovoljnu za sprovođenje svojih planova i, uz saglasnost cara Aleksandra III, započeo je sverusku akciju prikupljanja sredstava za izgradnju zdanja. Kao rezultat toga, do sredine septembra 1899. prikupljeno je 434.623 rubalja i 29 kopejki[2]. Međutim, Sergej Šahovski nije ni doživeo početak izgradnje crkve[4].

Godine 1888, crkva Sv. Aleksandra Nevskog je proslavila spasavanje cara Aleksandra III i njegove porodice od udesa carskog voza u Borki 17. oktobra ove godine[2]. Za mesto izgradnje hrama izabrano je brdo Tompea[1] koje je od ključnog značaja za estonsku nacionalnu mitologiju, odnosno trg ispred guvernerske palate (prvobitno zamak Tompea, u nezavisnoj Estoniji je je zgrada parlamenta)[2]. Zgradu je projektovao akademik Mihail Prieobraženski[1]. Arhiepiskop Riški i Arsenije Mitavski. Dana30. avgusta 1893. godine arhiepiskop Riški i Arsenije iz Mitave su osveštali gradilište, a dve godine kasnije su izliveni temelji[1]. Dana 20. avgusta 1895. godine osvećen je kamen temeljac[2]. 2. novembra 1897. godine, od strane zadužbine trgovca Ivana Gordejeva, postavljeni su gvozdeni, pozlaćeni krstovi na kupole još nedovršene crkve[2]. Godinu dana kasnije, u leto, pozlata pet crkvenih kupola finansirana je poklonom drugog ruskog trgovca Pjotra Abrosimova. Zvona za hram su izlivena u pogonu Vasilija Orlova u Sankt Peterburgu[2], a okačena u crkvu 7. juna 1898[2].

U početku su graditelji planirali da u njega ugrade mermerni ikonostas, ali je na kraju odlučeno da se koristi drveni i pozlaćeni[5] kao jeftiniji i stilski prikladniji celini. Izgled ikonostasa je takođe projektovao Mihail Prieobraženski, a uradio ga je S. Abrosimov[6]. Ikonostas je postavljen unutar sabornog hrama 1899. godine, a ikone za njega nastale su u ateljeu Aleksandra Novoskolceva[1]. Akademik Novoskoljcev je lično napisao slike u donjem redu ikonostasa[7].

U martu 1900. godine završeno je uređenje enterijera i 30. aprila te godine episkop riški i mitavski Agatangel, uz sasluženje protoprezivitera Jovan Kronštatskog, osvetio je gotov hram[1]. Episkop Agatangel je 2. maja iste godine osveštao bočni oltar Sv. Sergija Radonješkog, a 15. jula oltar Sv. Vlodzimierza[7]. Saborni hram je bio hram etnički ruske parohije (sa bogosluženjima na crkvenoslovenskom jeziku), starija crkva Preobraženja Gospodnjeg data je parohiji pravoslavnih Estonaca[1].

Godine 1917, mitropolit petrogradski Venijamin, uz sasluživanje episkopa luskog Artemija, na saboru Sv. Aleksandra Nevskog, hirotonisao je estonskog duhovnika – Platona (Kulbuša)[8], prvog u istoriji episkopske hirotonije. Episkopi su Platonu (ubijen 1919. i kanonizovan kao jedan od ruskih novomučenika) uručili žezal, koji je tretiran kao relikvija i čuvan u hramu[8].

Nezavisna Estonija[uredi | uredi izvor]

U međuratnom periodu u hramu su održani episkopski hirotoni uzastopnih estonskih pravoslavnih jerarha – Aleksandra (Paula), Jovana (Bulina) i Nikolaja (Lajsmana)[9].

Nakon što je Estonija stekla nezavisnost, postojao je projekat da se savet i celo brdo Toompea adaptiraju u Panteon estonske nezavisnosti i da se tako ukloni hram - simbol rusifikacije zemlje[1]. Oktobra 1928. estonski parlament je doneo akt o rušenju veća, koji je trebalo da stupi na snagu do 1. maja 1929[10]. Ova odluka naišla je na proteste pravoslavnog stanovništva, kao i nekih od sveštenstva i vernika većinske estonske luteranske crkve i levičarskih opozicionih partija. Na kraju krajeva, hram nije uništen[1]. Samo je zlato uklonjeno sa kupola Hrama[10].

U godinama 1923–1936, hramom je i dalje upravljala ruska parohija, potčinjena Narevskoj eparhiji, koja je grupisala pastirske centre za pravoslavne Ruse. Godine 1936. zgradu je preuzela etnički estonska parohija; istovremeno je sabor postao i saborni hram autonomne Estonske pravoslavne crkve na čelu sa mitropolitom Aleksandrom. Službe su se održavale na estonskom. Zauzvrat, ruskoj parohiji je predata znatno manja crkva Svetih Simeona i Ane u Talinu[10].

Drugi svetski rat i period SSSR-a[uredi | uredi izvor]

Ruska parohija je ponovo počela da funkcioniše u hramu 1940. godine, nakon što je Estonija pripojena SSSR-u, a Estonska pravoslavna crkva reintegrisana u jurisdikciju Moskovske patrijaršije[1].

Nakon što je Estoniju preuzeo Treći rajh kao rezultat agresije na SSSR, hram je zatvoren 1941. godine[1]. Nemačke okupacione vlasti su smatrale da je potpuno uništen[11]. Nadbiskup Narevske eparhije Pavel predvodio je ponovno otvaranje crkve u martu 1945. Godine 1947. vernicima su oduzeti podrumi gde je bila donja crkva Sv. Andreja, koji su zatim su preuređeni u prihvatilište pa knjižaru. Šezdesetih godina 20. veka postojao je projekat da se ceo hram ponovo izgradi u planetarijum, čemu se uspešno suprotstavio episkop talinski i estonski Aleksije[1].

1990. godine u saboru je nastupila episkopska hirotonija arhimandrita Kornilija (Jakovsa), koji je tada preuzeo službu talinskog episkopa[12].

Estonija posle 1991.[uredi | uredi izvor]

1991. godine sabornoj parohiji je vraćen prostor donje crkve. Osam godina kasnije, na zahtev parohijana, zgrada je dobila status stavropigijalnog saveta i direktno je bila podređena moskovskim patrijarsima i celoj Rusiji, a ne Talinskoj eparhiji, iako ostaje hram njenih pretpostavljenih[1].

Sabornu crkvu su dva puta posetili patrijarsi moskovski i sve Rusije – Aleksije II 2003. godine[2] i Kirila 2013. godine[2]. U hramu je 29. maja 2018. godine održan vanredni sabor sveštenstva i mirjana Estonske pravoslavne crkve, koji je izabrao novog poglavara Crkve nakon upokojenja arhiepiskopa Kornilija u martu iste godine[13].

Dana 20. septembra 1995. godine, katedrala je upisana na listu spomenika kulture u Estoniji (est. Kultuurimälestiste riiklik register) 1102[14].

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Telo zgrade[uredi | uredi izvor]

Hram sa istočne strane

Hram predstavlja vizantijsko-ruski stil. Svojim rasporedom imitira vizantijske krstokupolne crkve, ima tri apside i pet lukovitih kupola[1]. Drugi izvor inspiracije za kreatora dizajna zgrade bile su moskovske crkve iz 17. veka[5]. Ukupna visina objekta je 58 metara[1]. Istovremeno, u crkvenoj službi može učestvovati 1.500 ljudi[5].

Spolja, zgrada je ukrašena mozaikom A. Frolova. Iznad glavnog ulaza u hram nalazi se lik Bogorodice, a iznad nje lik Hrista Spasitelja Nerukotvorenog. Iznad sporednog ulaza na južnoj strani nalazi se lik ktitora sabornog hrama, a iznad njega - Sv. Sergije Radonješkog i Sv. Vladimir Veliki. Iznad severnog ulaza lik sv. Nikole, a iznad njega Sv. Izidor Jurjevski i sv. Gabriela-Vsievoloda Pskovski[6]. Ukupna površina mozaika prelazi 40 kvadratnih metara i jedna je od najvećih takvih kompozicija u Estoniji[15].

Dizajn enterijera[uredi | uredi izvor]

Ikonostasi[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjost hrama. Pogled na glavni ikonostas.

Katedrala ima tri oltara - glavni sv. Aleksandara Nevskog, desno (južno) Sv. Sergija Radonješkog i levo (severno) od Sv. Vladimira Velikikog[5]. Ispred glavnog oltara nalazi se dvoredni ikonostas. U prvom redu su ikone Gavrila Pskovskog, Arhangela Gavrila, Bogorodice sa detetom, Hrista Spasitelja, Arhangela Mihaila i Aleksandra Nevskog. U drugom redu nalaze se figure apostola, grupisane dve po šest ikona, a iznad carskih dveri - kompozicija Desis (Hristos ustoličen)[6].

Slične strukture ispred dva bočna oltara su jednoredne. U ikonostasu ispred južnog oltara nalaze se ikone Sv. Nikanora, Bogorodice, Hrista Spasitelja i Sv. Filip. Kompozicija Tajne večere postavljena je iznad carske kapije[6]. Ispred severnog oltara nalazi se ikonostas sa likovima Sv. Lavrentija, Bogorodice, Hrista Spasitelja i Sv. Stefana. Tajna večera je takođe postavljena iznad carske dveri[6]. Ispred desnog klirosa su ikone sv. Sergija Radonješkog i Sv. Izidor Jurjevski a ispred levog klirosa ikone Sv. Olga i sv. Vladimira[6].

Oltarska soba[uredi | uredi izvor]

U oltarskoj prostoriji, iza oltara, nalazi se kompozicija Pričešće apostola Mihaila Vasiljeva, zasnovana na mozaiku iz 11. veka na istu temu, smeštena u Sabornom hramu Svete Sofije u Kijevu[2]. Nije verna kopija kijevskog originala, umetnik je drugačije rešio, npr. postavljanje i izražavanje likova[7]. Ikona Vaskrsenja Gospodnjeg[2] bila je okačena iznad gornjeg dela sabornog hrama.

U prozorima oltarske sobe nalaze se vitraži po dizajnu Aleksandra Novoskolceva i izradi Emila Štajnkea[5]. Oni predstavljaju Hrista Spasitelja, Bogorodicu i Jovana Krstitelja[6].

Druge ikone[uredi | uredi izvor]

Ispred stubova hrama, desno, nalazi se kivot sa likovima Sv. Katarine i Sv. Nikole. Na levoj strani, takođe u odeždi, postavljena je kopija Kazanske ikone Bogorodice, koja se sa posebnom pažnjom poštuje od kada je hram osvećen[2]). Na istoj strani nalazi se ikona grupe svetih čiji pomen pada 17. oktobra (stari stil), odnosno Svetog proroka Osije, Andreja Kritskog i Svetih Kozme i Damjana, prikazanih zajedno sa pokroviteljima carske porodice – Svetim Aleksandrom Nevskim, Nikolajem Miriskim, Georgijem, Marijom Magdalenom, Olgom Kijovskom, mučenicom Aleksandrom i Mihailom[6]. Ispred ikonostasa u oltaru Sv. Vladimira Velikog, na levoj strani nalazi se kopija ikone Bogorodice[16]. Zauzvrat, ispred ikonostasa u oltaru Sv. Sergija Radonješkog, nalazi se slika sv. Serafima Sarovskog i kopiju Pskovske ikone Bogorodice[17].

Posle kanonizacije cara Nikolaja II i njegove porodice, njihova ikona je takođe ubačena u saborni hram[9]. 2010. godine do manje ikone sa prikazom Sv. Aleksandra Nevskog, dostavljen je deo njegovih moštiju[18]. Hram je 2012. godine opremljen ikonom Sabora svetih estonske zemlje, koju je napisao Leonid Sokolov[19]. U hramu se nalazi i posebna ikona jednog od svetitelja koji pripada ovom saboru - Sv. Sergije Florinski sa delom njegovih moštiju[2]. Pored ikona rađenih godinama posebno za hram na brdu Toompea, u njegovom nameštaju su i ikone iz crkve Svetih Simeona i Ane u Talinu i Preobraženske katedrale u Narvi, uništene 1944. godine, posle Drugog svetskog rata[2].

Freske[uredi | uredi izvor]

Glavna kupola

Freske unutar katedrale dizajnirao je arhitekta Mihail Prieobraženski[1], a oslikao G. Prokofjev. Figure jevanđelista koje se nalaze na jedrima koji nose najveću kupolu su dela Aleksandra Blaznova[6].

Ostali delovi opreme[uredi | uredi izvor]

Ispred ikonostasa bočnih oltara postavljena su dva bronzana i pozlaćena panikadila (kandila) po uzoru na onaj koji je Petar Veliki osnovao za pridvornu crkvu u Moskovskom Kremlju[6].

Na jednoj od analogija nalazi se krst-moštenik sa česticama moštiju raznih svetitelja i fragmentom kamena sa Groba Gospodnjeg[2].

Sa obe strane glavnog ulaza u katedralu postavljene su mermerne ploče u znak sećanja na podizanje i osvećenje hrama. Vremenom je u ovom delu hrama okačeno više ploča, uključujući pomen palim borcima i mornarima[6]. Posebna ploča u znak sećanja na posetu cara Nikolaja II sa suprugom Aleksandrom i ćerkama Olgom, Tatjanom, Marijom i Anastasijom 1912. godine[9]. Na Panihidniku i Golgoti postoje spomen-ploče koje su dugi niz godina služile u Saboru talinskih episkopa Pavla i Isidora[2].

Zvona[uredi | uredi izvor]

U hramu Sv. Aleksandar Nevski ima jedanaest zvona[2]. Najveći od njih teži šesnaest tona[2]. U vreme suspenzije, to je bilo najveće crkveno zvono u baltičkim gubernijama Ruskog carstva, a posle prisajedinjenja Estonije SSSR-u – najveće crkveno zvono u toj zemlji[7]. Sva zvona nose crkvenoslovenski natpis „Zvono Saborne crkve Aleksandra Nevskog u Revelu“. Četiri od njih dodatno nose natpise i slike:

  • Prvi - sa slikama Hrista Spasitelja i Aleksandra Nevskog, natpisom koji ukazuje na likove osnivača, guvernera Sergeja Šahovskog i njegovog naslednika Jevstafija Skaona, zajedno sa članovima građevinskih komiteta na čijem su čelu, kao i careva Aleksandra III i Nikolaja II, za vreme čije vladavine je počeo i završen rad na hramu, a takođe i odlomak na crkvenoslovenskom iz Jevanđelja po Jovanu: „Imam i druge ovce koje nisu iz ovog tornja. I moram ih dovesti, i oni će čuti moj glas, i biće jedno stado, jedan pastir“;
  • Drugi – lik Blagovesti Bogorodici i lik Sv. Nikole i natpis „Veliku radost navesti zemlji, slavu, nebo, slavu Božiju“. Pominje se i imena riških episkopa Arsenija i Agatangela, odnosno arhijereja koji su blagoslovili kamen temeljac za izgradnju katedrale i hrama;
  • Treći – slike sv. Sergija Radonješkog i lik Vaznesenja Gospodnjeg i natpis: „Ko će se popeti na goru Gospodnju, ko će stajati na svetom mestu Njegovom? Čovek besprekornih ruku i čistog srca“;
  • Četvrto – lik sv. Vladimira Velikog[20].

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • D. Koczetow, E. Szewczenko, Aleksandra Niewskogo stawropigialnyj sobor w Tallinie [w:]
  • metropolita Korneliusz, R. Rumiancew, Kafiedralnyj sobor Aleksandra Niewskogo w Tallinie, Izdatielskij otdieł Estonskoj Prawosławnoj Cerkwi Moskowskogo Patriarchata, Tallinn . 2013. ISBN 978-9949-9357-9-6..
  • metropolita Korneliusz, W. Siłowjew, W. Wołochonski, S. Glinkale, W. Iljaszewicz, I. Łapszyn, S. Miannik, J. Sieliwierstowa, F. Hirvoja, Prawosławnyje chramy Estonii-Eesti Oigeusu Kirikud-The Orthodox churches in Estonia, Tallinn–Moskwa 2007.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Pravoslavnai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡. Patriarch of Moscow and All Russia Aleksiĭ II, Patriarch of Moscow and All Russia Kirill, Patriarch of Moscow and all Russia Aleksiй II, Patriarch of Moscow and All Russia Kirill, T︠S︡erkovno-nauchnyĭ t︠s︡entr "Pravoslavnai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡", Cerkovno-naučnый centr "Pravoslavnaя эnciklopediя". Moskva. 2000—2021. ISBN 978-5-89572-005-9. OCLC 46632361. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Vetulani, Adam (1976-12-31). „Adam Stefan Sapieha. Metropolita krakowski”. Analecta Cracoviensia. 8 (0): 9. ISSN 2391-6842. doi:10.15633/acr.2899. 
  3. ^ „Edward C. Thaden <italic>et al. Russification in the Baltic Provinces and Finland, 1855–1914</italic>. Princeton: Princeton University Press. 1981. Pp. xiii, 497. Cloth $40.00, paper $17.50”. The American Historical Review. 1982. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/87.1.222. 
  4. ^ „Miannik S., Gubiernator Estłandii,”. 
  5. ^ a b v g d Wencel, Korneliusz (2016-01-27). „Kilka aspektów pustelniczego doświadczenia wiary”. Folia Historica Cracoviensia. 11 (0): 13. ISSN 2391-6702. doi:10.15633/fhc.1322. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j „Antonova E.M. Stroitelьnыe lesa u Sobora: Martin Haйdegger i poэtičeskoe mыšlenie”. Filosofiя i kulьtura. 6 (6): 36—43. 2017. ISSN 2454-0757. doi:10.7256/2454-0757.2017.6.20942. 
  7. ^ a b v g Testo e traduzione degli inni, Peter Lang, Pristupljeno 2022-04-17 
  8. ^ a b Augustynek, Stanisław (2017-10-30). „Kardynał Adam Kozłowiecki SJ – pierwszy arcybiskup metropolita Lusaki”. Folia Historica Cracoviensia. 23 (2): 11. ISSN 2391-6702. doi:10.15633/fhc.2233. 
  9. ^ a b v Bojar, Ewa; Bojar, Matylda; Pylak, Korneliusz (2008-10-31). „Zarządzanie rozwojem klastra na przykładzie Doliny Ekologicznej Żywności”. Przegląd Organizacji: 21—25. ISSN 2545-2622. doi:10.33141/po.2008.10.07. 
  10. ^ a b v Canettieri, Thiago; Fernandes, Duval Magalhães (2016-02-19). „Dinâmica migratória dos pobres na região metropolita de Belo Horizonte: produção da periferia metropolitana”. Confins (26). ISSN 1958-9212. doi:10.4000/confins.10717. 
  11. ^ Hieromonch, N.(.S.V.). (2019-09-27). „Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь, Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь zagraniceй, Rossiйskiй Imperatorskiй Dom Romanovыh. Istoriя vzaimootnošeniй posle revolюcii 1917 g.”. Istoricheskii vestnik (22(2017) part: 22/2017): 10—55. ISSN 2411-1511. doi:10.35549/hr.2019.2017.36632. 
  12. ^ Bojar, Ewa; Korneliusz, Pylak (2007-06-30). „System instytucjonalny wdrażania funduszy strukturalnych w województwie lubelskim : Implementacja modelu badawczego”. Przegląd Organizacji: 29—33. ISSN 2545-2622. doi:10.33141/po.2007.06.07. 
  13. ^ „Эstonskaя Pravoslavnaя Cerkovь Moskovskogo Patriarhata” (na jeziku: ruski). 2020-02-13. Pristupljeno 2022-04-17. 
  14. ^ Popovic, D. A. (1975). „Absorption of rat liver ribosomal ribonucleic acids on agar gels”. Biochimie. 57 (6-7): 841—842. ISSN 0300-9084. PMID 1102. doi:10.1016/s0300-9084(75)80061-7. 
  15. ^ Jakubowski, Piotr (2011-01-01). „Granice użycia (to inni)”. Przestrzenie Teorii (16): 113. ISSN 1644-6763. doi:10.14746/pt.2011.16.7. 
  16. ^ Mysłajek, Robert W.; Nowak, Sabina; Kurek, Korneliusz (2009). „Shrews Soricidae of the Silesian Beskid Mountains”. Fragmenta Faunistica. 52 (1): 43—49. ISSN 0015-9301. doi:10.3161/00159301ff2009.52.1.043. 
  17. ^ Kawecki, Roman (2012-06-25). „[Recenzja]: Grzegorz Chajko, Arcybiskup Bolesław Twardowski (1864-1944). Metropolita lwowski obrządku łacińskiego, Rzeszów 2010, ss. 496, il.”. Archiwa, Biblioteki i Muzea Kościelne. 97: 417—422. ISSN 2545-3491. doi:10.31743/abmk.11722. 
  18. ^ Pylak, Korneliusz; Bojar, Ewa; Bojar, Matylda (2017-09-30). „MOŻLIWOŚCI TWORZENIA KLASTRÓW ENERGII W POLSCE”. Przegląd Organizacji: 22—27. ISSN 2545-2622. doi:10.33141/po.2017.09.03. 
  19. ^ KORNILUK, WIKTOR; DUBICKI, KORNELIUSZ (1988). „Investigations on the tribological properties of polyamid 6”. Polimery. 33 (06): 231—233. ISSN 0032-2725. doi:10.14314/polimery.1988.231. 
  20. ^ Bogdanova, O.V.; Luzina, Ю.L.; Filatova, Ю.D. (2017). „Kinetičeskaя arhitektura - arhitektura dviženiя”. TENDENCII RAZVITIЯ NAUKI I OBRAZOVANIЯ. NIC «L-Žurnal». doi:10.18411/lj-31-01-2017-4-12. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саборна_црква_Светог_Александра_Невског_у_Талину&oldid=26996903”