Sava Davidovac
Sava Davidovac (Titel, 6. maj 1826—Zemun, 24. januar 1903) bio je srpski vojnik i kapetan u Vojvodini, u vreme vladavine Austrije ovim prostorima. Bio je veoma obrazovan čovek, širokih pogleda, sa obimnom vojnom karijerom i mnogim zaslugama.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Titelu, majka mu se zvala Ruža, a otac Mihajlo koji je kao kapetan 1815. bio na Rajni i u Lionu. Vojničku školu učio je u Titelu, a kasnije je premešten u Srem gde ga je zadesila ratna 1848. godina.[1] Godine 1852. oženio se Emilijom Milenković, iz čuvene vlastelinske porodice iz Žabara kod Lugoša, sa kojom je imao mnogo dece koja su sva, osim ćerke Sofije, u ranoj mladosti umrla.
Bio je univerzalno obrazovan čovek, jako inteligentan i načitan.[1] Bio je odličan poznavalac književnosti, poznavao je starogrčku književnost, čitao je Plutarha, zatim rimsku čitajući sve od Livija Andronika do Amijana Marcelina. Zatim čitao je Dantea, Makijavelija, potom francuze Burijena, Menevala i druge, sve do nemačkih filozofa Kanta, Šopenhauera, Hegela.[1] Imao je obimnu biblioteku sa puno različitih knjiga, u kojoj su se nalazili i noviji srpski pisci. Ta biblioteka poklonjena je, po njegovoj poslednjoj volji, Matici srpskoj.[1] Uz to imao je i veliku vojničku biblioteku, koja je posle njegove smrti poslata na poklon njegovoj regimenti Herceg od Parme, koja se tada nalazila u Galiciji.[1]
Bio je krupan i visok čovek, skoro uvek je nosio vojničku uniformu i njegov lovački pas ga je uvek pratio. U dokolici bavio se stolarskim poslom i imao je sve stolarske sprave. Poznavao je mnoge savremenike, voleo je Vuka Karadžića, bio je prijatelj sa pesnikom Preradovićem, a bio je u prepisci sa vladikom Štrosmajerom i istoričarem Ilarionom Ruvarcem. Bio je jako cenjen i od patrijarha Germana Anđelića, kao i od Đorđa Brankovića.[1]
Vojna karijera[uredi | uredi izvor]
Sava Davidovac bio je carski pukovnik i za vreme italijanskog rata 1859. godine, a 1866. bio je potpukovnik u bici kod Kanigreca. Kada se zapovednik njegove komande razboleo Sava je preuzeo komandu. U bici kod Ontanjana u Italiji kao vojnik 1848. pokazao je izuzetnu umešnost i dobio je srebrnu medalju za hrabrost. Dobrovoljno se prijavio vojvodi Stevanu Šupljikcu, koji ga je poslao u Srem gde je učestvovao u bitkama kod Varadina i Karlovca. Dana 24. aprila 1849. godine postao je kapetan sa samo dvadeset i tri godine.[1]
Kada se buna utišala premešten je u Liku gde je bio kapetan, potom je bio u Brlogu, Nemcima, Vinkovcima, Surčinu i Sremu i drugim mestima. Godine 1864. postao je major u Petrinji i iste godine izabran je za srpski narodni sabor u Karlovcima, kao zastupnik vojničkog reda.[1] Na ovom saboru, na kome je predsedavao Josif Filipović, predložio je da se veliko imanje Sirig oduzme bačkom vladici i iz dohodaka istog da pomoć episkopima i svakom da jednaka plata od 12000 forinti.[1] Taj je predlog na saboru prihvaćen. Jednom prilikom došao je u sukob sa Filipovićem kada je on izdao naredbu kako će vojnički staleži glasati oko verskih pitanja, što Sava nikako nije mogao da prihvati i rekao je da će glasati samo onako kako misli da je dobro i korisno srpskoj crkvi.[1] Uz njega nepokornost su iskazali još trojica članova, o čemu je jako brzo obavešten i zvanični Beč. Kada se sabor razišao i poslanici vratili u svoje garnizone zateklo ih je neprijatno iznenađenje. Sva četvorica bila su premeštena, Sava Davidovac iz Petrinje u Olmic, potpukovnik Čudić u Terezijenštat, kapetan Knežević u Trijent, a Isa Davidovac, Savin brat, u Mantu u Italiji. Ovo je bila kazna za to što su glasali sa opozicijom i narodnjacima.[1]
Posle ovih događaja i ratne 1866. Davidovac je ostao u Kenigrecu do 1869. nakon čega je premešten u Osijek, gde je proveo naredne četiri godine. Odatle je došao u Veliki Bečkerek gde je 1875. godine postao pukovnik regemente Robert Herceg od Parme br. 24.[1] U Bosnu je prebačen 1878 godine i učestvovao je u njenoj okupaciji, kada je u bici kod Brčke njegova regementa izgubila blizu sto vojnika.[1] Nakon okupacije bio je u Bijeljini, pa u Zagrebu i na kraju u Beču. Tu se penzionisao 1883. godine i preselio u Novi Sad, odakle se naredne godine preselio u Zemun, gde je ostao punih osamnaest godina, sve do kraja života 1903. godine.[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Znameniti zemunski Srbi u XIX veku. Zemun: Štamparija Isidora Stojčića. 1913. str. 154—159.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Znameniti zemunski Srbi u XIX veku, Štamparija Isidora Stojčića, Zemun 1913.