Saobraćaj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Saobraćajno zagušenje u Sent Luisu, Misuri, početak 20. veka
Interstejt 80, ovde viđen kod Berkelija, Kalifornija, je autoput sa više traka i gužvama u saobraćaju.
Gužva u saobraćaju

Saobraćaj je organizovano kretanje transportnih jedinica na mreži saobraćajnica. On je neželjena posledica transporta i postoji samo ako postoje transportne jedinice koje se kreću po zajedničkoj mreži. Saobraćaj na cestama može se sastojati od pešaka, natovarenih ili jahaćih životinja, vozila, tramvaja, autobusa i drugih vrsta prevoza, bilo pojedinačno ili zajedno, koristeći javni način za svrhu putovanja. Saobraćajni zakoni su zakoni koji regulišu saobraćaj i vozila, dok su pravila na cesti i zakon i neformalna pravila koja su razvijena vremenom da olakšaju redni i vremenski tok saobraćaja.

Organizovani saobraćaj generalno ima dobro uspostavljene prioritete, trake, prvenstva prolaza, te kontrolu saobraćaja na raskrsnicama.

Saobraćaj je formalno organizovan u više nadležnosti, sa označenim trakama, raskrsnicama, razmenama, saobraćajnim signalima, ili znakovima. Saobraćaj se često deli po tipu: teška motorna vozila (npr. automobil, kamion); ostala vozila (npr. moped, bicikl); i pešak. Različiti tipovi mogu deliti ograničenje brzine i služnosti, ili mogu biti odeljeni. Neke nadležnosti mogu imati veoma detaljna i kompleksna pravila na cesti, dok se ostala više pouzdaju na vozačev zdrav razum i volju da sarađuje.

Organizacija obično proizvodi bolju kombinaciju putovanja sigurno i efikasno. Događaji koji ometaju tok i mogu uzrokovati da se saobraćaj degeneriše u neorganizirani nered uključuju: gradnja ceste, kolizije i krhotine u kolovozu. Na određenim gustim autoputevima, manji poremećaj može prerasti u fenomen poznat kao saobraćajni talas. Potpuni kolaps organizacije može rezultirati u saobraćajnom zastoju i blokadi. Simulacije organizovanog saobraćaja često uključuju teoriju čekanja, stohastički proces i jednačine matematičke fizike primenjene na saobraćajni tok.

Reč traffic (saobraćaj) originalno znači „razmena” i dolazi od staroitalijanskog glagola trafficare i imenice traffico. Poreklo italijanskih reči je nejasno. Sugestije uključuju katalonski trafegar 'ocediti',[1] pretpostavljeni Vulgarni latinski glagol transfricare 'trljati preko',[2] pretpostavljena vulgarna latinska kombinacija od trans- i facere 'napravi ili uradi',[2][3] arapski tafriq 'distribucija',[2] i arapski taraffaqa, što može značiti 'tražiti profit'.[3]

Pravila na cesti[uredi | uredi izvor]

Kontrolor saobraćaja u Čikagu, Mičigen avenija
Saobraćajna kontrola u Rimu, Italija. Ovaj podijum kontrole saobraćaja može se uvući na nivo ceste kada se ne koristi.

Pravila na cesti i etiketa vožnje su generalne prakse i procedure koje su korisnici ceste dužni da poštuju. Ova pravila često se odnose na sve korisnike ceste, iako su oni od posebne važnosti za motoriste i bicikliste. Ova pravila uređuju interakciju između vozila i pešaka. Osnovna saobraćajna pravila definisana su međunarodnim ugovorom pod autoritetom Ujedinjenih Nacija, 1968.[4] Nisu sve države potpisnici konvencije i, iako su neke potpisnici, lokalne varijacije u praksi je moguće ipak naći. Takođe postoje nepisana lokalna pravila ceste, koja se generalno švataju od strane lokalnih vozača.

Kao generalno pravilo, za vozače se očekuje da izbegavaju koliziju sa drugim vozilom ili pešakom, bez obzira na to da li im lokalno pravilo dozvoljava.[5][6]

U dodatku sa pravilima koja se primjenjuju po principu, saobraćajni znakovi i saobraćajna svetla moraju se poštovati, i mogu se davati instrukcije od strane policajaca, bilo rutinski (na zauzetoj raskrsnici umesto saobraćajnih svetala) ili kao cestovna saobaćajna kontrola oko konstrukcijske zone, udesa, ili drugog.

Ova pravila treba razlikovati od mehaničke procedure potrebne za rad nečijeg vozila.

Usmerenje[uredi | uredi izvor]

Saobraćaj koji ide u suprotnim smerovima treba odvojiti na takav način da oni ne blokiraju put jedni drugima. Najosnovnije pravilo je da li će se koristiti po levoj ili po desnoj strani ceste.

Saobraćajni propisi[uredi | uredi izvor]

U dosta zemalja, pravila na cesti su kodifikovana, utvrđivanjem zakonskih zahteva i kazne za njihovo kršenje.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, pravila su postavljena u Kodu autoputa, koji uključuje obaveze ali i savete kako voziti razumno i sigurno.

U Sjedinjenim Državama, saobraćajni zakoni su regulisani od strane država i opština kroz njihove razumne saobraćajne kodove. Većina ovih su zasnovani najmanje na delu Uniformnog koda vozila, ali postoje varijacije od države do države. U državama kao što su Florida, saobraćajno pravo i krivično pravo su odvojeni, stoga, osim ako neko ne pobegne sa lica mesta nesreće, počini saobraćajno ubistvo ili ubistvo bez predomišljaja, postaje samo kriv za manji saobrćajni prekršaj. Ipak, države kao Južna Karolina imaju u porpunosti kriminalizovano njihovo saobraćajno pravo, tako da na primer, osoba je kriva jednostavno zbog putovanja 5 milja preko ograničenja brzine.

Organizovani saobraćaj[uredi | uredi izvor]

Prioritet (prvenstvo prolaza)[uredi | uredi izvor]

Vozila često ulaze u konflikt sa drugim vozilima i pešacima jer se njihovi putevi međusobno presecaju, i zbog toga se mešaju jedni drugima u rute. Generalni princip koji uspostavlja to ko ima kada pravo da ide prvi zove se „prvenstvo prolaza”, ili „prioritet”. On uspostavlja ko ima pravo da koristi konfliktni deo ceste i ko mora čekati dok ostali ne urade isto.

Znakovi, signali, oznake i ostale mogućnosti često se koriste da učine prioritet eksplicitnim. Neki znakovi, kao što je znak stop, skoro su univerzalni. Kada ne postoji znakov ili oznaka, različita pravila se posmatraju zavisno od lokacije. Ova preporučena pravila razlikuju se između država, i mogu čak da variraju unutar država. Trendovi prema uniformnosti su objašnjeni na međunarodnom nivou od strane Bečke konvencije o putokazima i signalima, koja propisuje standardizovane uređaje kontrole saobraćaja (znakovi, signali, i oznake) za spotavljanje prava prolaza gde je potrebno.

Zebre (ili pešački prelazi) su česti u naseljenim područjima, te mogu pokazivati da pešaci imaju prioritet u odnosu na vozila. U većini modernih gradova, saobraćajni signali se koriste za uspostavu prava prolaza na gustim cestama. Njihova primarna svrha jeste dati svakoj cesti dužinu trajanja u kojem saobraćaj može da koristi presecište na organizovani način. Intervali vremena dodeljeni za svaku cestu mogu biti podešeni da uzmu u obzir faktore kao što su razlika u količini saobraćaja, potrebe pešaka, ili druge saobraćajne signale. Pešački prelazi mogu biti locirani pored ostalih saobraćajnih kontrolnih uređaja; ako oni nisu takođe regulisani na neki način, vozila moraju dati prioritet njima kada ih koriste. Saobraćaj na javnim cestama često ima prioritet u odnosu na druge kao što su saobraćaj iz privatnih poseda; šinska presecišta i pokretni mostovi su uobičajeni izuzeci.

Nekontrolirani saobraćaj[uredi | uredi izvor]

Nekontrolirani saobraćaj dolazi u odsustvu oznaka na cesti i saobraćajnih svetala. Na cestama bez oznaka, vozači teže zadržati se na adekvatnoj strani ako je cesta dovoljno široka. Vozači često jedni druge pretiču, opstrukcije su česte.

Presecišta nemaju signale ni oznake, i partikularna cesta na zauzetom preseku može biti dominantna – što znači, njen saobraćajni tok – do pauze u saobraćaju, u to vreme dominantnost prebacuje na druge ceste, gde su vozila u redu čekanja. Na preseku dve okomite ceste, gužva se može dogoditi ako se četiri vozila suoče na suprotnim stranama.

Skretanje[uredi | uredi izvor]

Vozači će često žele da obustave put u jednom pravcu i skretu na neku drugu cestu ili neki privatni posed. Smerni signali vozila (češće poznati kao „žmigavci” ili „indikatori”) često se koriste kao način prikaza nečije namere da skrene, time upozoravajući ostale vozače. Trenutno korištenje smernih signala varira u mnogome među državama, iako njihova svrha bi trebala biti ista u svim državama: da pokaže vozačevu nameru odstupanja od trenutnih (i prirodnih) tokova saobraćaja znatno pre nego se skretanje izvrši (obično 3 sekunde prema smernicama).

Ovo često znači da će skrečući saobraćaj morati da stana u cilju čekanja da se prekid dogodi, a ovo može uzrokovati neugodnost za vozače koji ih prate, a koji ne žele da skrenu. To je razlog zašto se ponekad pružaju namenske trake i zaštićene saobraćajne signalizacije za okretanje. Na prometnijim raskrsnicama gde zaštićeana traka ne bi bila efektivna ili ne bi mogla biti izgrađena, skretanje može biti u potpunosti zabranjeno, a vozači će morati da „vozi okolo” u cilju da ostvare skretanje. Većina gradova primenjuju ovu taktiku veoma često; u San Francisku, zbog njihove uobičajene prakse, pravljenje tri uzastopna skretanja je poznato kao „levo skretanje San Franciska”. Prema tome, pošto je većina traka u Tajpeju previše zauzeta da dozvoljava direktna leva skretanja, znakovi često usmeravaju vozače na vožnju oko bloka radi skretanja.

Pravila skretanja nisu univerzalna. Na primer, u Novom Zelandu (država u kojoj se vozi sa leve strane) između 1977. i 2012, saobraćaj koji skreće levo mora dati prednost suprotnom saobraćaju koji skreće desno, a koji želi uzeti istu cestu (osim ako ne postoje višestruke trake, ali onda se vozač mora paziti u slučaju da vozilo preskače trake). Novi Zeland je ukinuo ovo konkretno pravilo 25. marta 2012, osim na kružnim tokovima ili prilikom degradiranja pomoću znakova ustupanja ili zaustavljanja.[7] Iako je pravilo uzrokovalo isprva konfuziju vozača, te je više raskrsnica zahtevalo ili i dalje zahteva modifikaciju,[8] za izmenu se predviđa da će eventualno sprečavati jednu smrt i 13 ozbiljnih povreda tokom godine.

Na cestama sa više traka, za saobraćaj koji skreće generalno se očekuje da se pokreće na traci najbliže smeru u kojem vozač želi da skrene. Na primer, saobračaj koji teži da skrene desno će se obično pomerati na najdesniju traku pri raskrsnice. Analogno, saobraćaj koji skreće levo će se pomeriti na najlevlju traku. Izuzeci za ovo pravilo mogu postojati gde na primer saobraćajne vlasti odluče da će dve najdesnije trake skretati desno, u kojem slučaju vozači mogu uzeti bilo koju od njih da skrenu. U određenim delovima sveta saobraćaj će se adaptirati neformalnim obrascima koji se nameću prirodno radije nego silom vlasti; na primer, uobičajeno je za vozače da promatraju (i veruju im) skrečućim signalima koje koriste ostali vozači u cilju skretanja sa ostalih traka. Na primer, ako nekoliko vozila na desnoj traci svi skreću desno, vozilo može doći sa trake blizu desnoj i skrenuti desno takođe, radeći to u paraleli sa ostalim vozilima koja skreću desno.

Podela[uredi | uredi izvor]

Osnovna podela saobraćaja po vidovima je na:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „traffic”. American Heritage Dictionary (Fifth izd.). 2013. Pristupljeno 23. 3. 2014. 
  2. ^ a b v Harper, Douglas (2001—2014). „traffic (n.)”. Online Etymological Dictionary. Pristupljeno 23. 3. 2014. 
  3. ^ a b „traffic, n.”. OED Online. Oxford University Press. mart 2014. 
  4. ^ Vienna Convention on Road Traffic
  5. ^ Davies v. Mann, 152 Eng. Rep. 588 (1842)
  6. ^ see legal doctrine of Last Clear Chance
  7. ^ Dearnaley, Mathew (2. 9. 2011). „Give-way rule change: Campaign to avoid crashes”. The New Zealand Herald. Pristupljeno 23. 11. 2011. 
  8. ^ Preston, Nikki (23. 2. 2012). „'Wait and see approach' on left turn rule”. The New Zealand Herald. Pristupljeno 26. 2. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]