Стубаста араукарија
| Stubasta araukarija | |
|---|---|
| |
| Stablo u botaničkoj bašti u Palermu sa karakterističnim krivljenjem stabla. | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | A. columnaris
|
| Binomno ime | |
| Araucaria columnaris (J.R.Forst.) Hook.
| |
| Sinonimi | |
| |
Stubasta araukarija (Araucaria columnaris) pripada kladusu obalskih vrsta Nove Kaledonije zajedno sa A. luxurians i A. nemorosa kako je utvrđeno molekularnom analizom [1] Rod je dobio naziv po čileanskoj provinciji Arauco tako da znači (drvo) iz Arauka. Južna Amerika je deo areala ovog roda u kome raste znatan broj vrsta. Epitet vrste columnaris je od latiskog columna = stub.
Vrstu je prvi opisao škotski prirodnjak i ornitolog Forster (Johann Reinhold Forster, 1729-1798) svrstavši je u rod čempresa (Cupressus columnaris J. R. Forst.) 1786. godine. On je otkrio vrstu kada je kao deo posade Kukove druge ekspedicije plovio oko sveta najjužnijom mogućom rutom. Današnji naučni naziv dao je engleski botaničar i ilustrator Huker (Sir William Jackson Hooker, 1785-1865) 1852. godine, svrstavši vrstu u rod araukarija. U Novoj Kaledoniji veliki je broj kolokvijalnih naziva: nielaju, vaave, nelemva, niksumbak (severno); hvaamve (istočna obala); hvaapmve, fvai (zapadna obala); naa drubea, ksere; voro, ksuro (Ile des Pins); nengone, od, ivateno (îles Loyauté) ... Na francuskom, zvaničnom jeziku Nove Kaledonije pin colonnaire (stubasti bor).
Kako je u Srbiji nepoznata, nazivi su prevodi engleskih ili francuskog imena pa pored stubaste, ova araukarije može da se nazove i araukarija koralnog grebena, kukov bor, novokaledonijski bor, kukova araukarija ili stubasti bor.
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Usko valjkasto visoko drvo, koje može da postigne visinu od 60 m, sa mnogobrojnim bočnim vodoravno ispruženim granama u pršljenovima, koje mu daju stubasti oblik. U jednom pršljenu 5-7 grana. Stablo čisto, kasnije sa brojnim kratkim izdancima. Siva, papirasta mrtva kora se ljušti u tanke vodoravne kajiševe. Grančice u jednoj ravni u obliku žice prečnika 9-10 mm. Mlade četine igličaste sa zakrivljenim vrhom, spiralno raspoređene, duge 4-7 mm, 2-3 mm široke preklapaju se; razvijene četine ljuspaste kratke, trouglaste, zašiljene, sa slabo izraženim srednjim nervom, duge 5-7 mm i 3-5 mm široke, krute, vrhom savijene prema grančici.[2][3]
Mikrostrobile ovalno cilindrične, na vrhovima grančica, duge 5-10 cm i 15-22 mm široke. Fertilne ljuspe trouglaste, oker, fino nazubljene, polenovih kesica 10 sa donje strane ljuspe. Makrostrobile, zelene, 10-15 cm. duge i 7-11 cm. široke, sa kratkim ljuspama do 7 mm dugim. Cveta decembra-januara na južnoj hemisferi.[2][3]
Šišarke eliptično loptaste, okersmeđe, duge 15 cm; zrele u decembru-februaru kada se i raspadaju. Semene godine svake 3-4. godine.[2][3]
Seme u zadebljaloj fertilnoj ljuspi koja na vrhu ima zakrivljeni trn, dugo 4-5 cm, široko 3-4 cm, jajasto, bočno se produžava u providna krilca. U jednom kilogramu 2.200 zrna. Klijanje epigeično.[4][2][3]
Areal[uredi | uredi izvor]
Ova vrsta je iz Melanezijskog regiona Pacifika, endemit sa ostrva Nove Kaledonije (Grande Terre (Province Sud), Ile des Pins, îles Loyauté), gde raste u priobalnoj oblasti. Raste u gustim vlažnim šumama.
U vreme dolaska evropljana, polinežani su sadili stubastu araukariju na ostrvima Ile des Pins i Iles Ouvéa, Lifou and Maré pa je prirodni areal verovatno proširen. Kao litoralna, ova vrsta prirodno ne gradi populacije udaljenije 100 m od mora.[5]
Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Podnosi staništa gde srednja godišnja minimalna temperatura nije ispod -1 °C.[6] Kalcifilna je vrsta. Dobro podnosi sredinu zagađenu olovom[7] i traži krečnjačka zemljišta što je ređe kod četinara.
Značaj[uredi | uredi izvor]
Araucaria columnaris je jedna od najčešće korišćenih vrsta araukarija za sadnju u drvoredima, javnim parkovima i vrtovima u područjima sa žarkom klimom u Australiji, Novom Zelandu, na drugim ostrvima jugoistočnog Tihog okeana, Južnoj Kaliforniji, Portoriku, Meksiku, Indiji (u pobrđu Himalaja), Filipinima, Havajima i Mediteranu.
U Novoj Kaledoniji na Ostrvu borova (l'île des Pins) domoroci tradicionalno prave kanue od drveta kukovog bora. U XIX veku drvo je masovno eksploatisano, pa je predstavljeno i na Svetskoj izložbi 1889. Kvalitet drveta nije najbolji jer ima dosta čvorova, a pod testerom se kida ako se odmah po seči ne stavi u slatku ili morsku vodu. Ipak seče su bile intenzivne naročito 1850-70. jer su šume bile blizu vodenih puteva pa je bilo lakše transportovati ih do Evrope nego četinare iz Amerike. Pored toga vađen je i podrast na hiljade i slat u Sidnej gde je služio kao božićno drvo. Kukov bor obilno luči smolu koja može da se upotrebi za pravljenje laka.
U etnomedicini postoji recept po kome se pupoljci stubaste araukarije sa paprati žvaću a zatim se ispljunu da bi se izbacila bolest pre nego što se aktivira drugi lek. Grančice su korišćene za pravljenje buketa sa jamom (Dioscorea). Na ostrvima Belep mladi supružnici se pročišćuju mešavinom kukove araukarije i drugih vrsta.
Smola je emolijens, biter, stomahik i tonik[8]. Esencijalna ulja, koja sadrže 23,1% aromadendrina i 16,0% bicikloermakrena utiču na suzbijanje bakterija, gljiva i larvi goveđeg krpelja.[9][10] Indijski istraživači otkrili su snažnu fungicidnu aktivnost vodenog ekstrakta smole na dve gljive Alternaria (na paradajzu) i Fusarium oxysporum[11]. Isti tim je bio zainteresovan za metanolni ekstrakt smole, od kojih su neke frakcije efikasne protiv Gram + bakterija, naročito Staphylococcus aureus i Bacillus sp.
Običaj plemena Nove Kaledonije je da se stubasta araukarija sadi oko kuće poglavice i ona ograničava sveta i tabuirana mesta. Ukrašava trg na kome se izvode ritualne igre gde je znak moći poglavice. Legenda Ostrva borova kaže da je seme stubaste araukarije, prešlo u Kanalu, komunu Severne provincije gde raste što je simbol migracija naroda.
Zanimljivost[uredi | uredi izvor]
Stubasta araukarija ima osobinu koja nije primećena ni kod jedne biljke. Biljka se savija celim stablom ka ekvatoru, na severnoj hemisferi južno, a na južnoj ka severu. Ugao nagiba je veći što je geografska širina veća. Pojava je zapažena posle analize na osnovu 256 stabala koja rastu u 18 regiona (na međusobnom rastojanju od 500 km), u rasponu od 7° do 35° severne i od 12° do 42° južne geografske širine, uključujući i prirodni areal u Novoj kaledoniji (21° S). Pravog objašnjenja za ovo još nema, ali je jadna od pretpostavki da su kod ove vrste, rasprostranjene u malim populacija relativno blizu polutara, očuvani atavistički geni koji su kod drugih vrsta nestali jer bi doveli do izvaljivanja stabala na većim geografskim širinama, pa one imaju negativno geotropan rast[12].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Gaudeul, M., G. Rouhan, M.F. Gardner, and P.M. Hollingsworth. 2012. AFLP markers provide insights into the evolutionary relationships and diversification of New Caledonian Araucaria species (Araucariaceae). American Journal of Botany 99(1):68-81.
- ^ a b v g Debayac E.F. (1967): Priručnik o četinarima. Savez inženjera i tehničara Šumarstva SR Srbije. Beograd
- ^ a b v g Farjon, A. (2017): A Handbook of the World's Conifers (2 vols.). Revised and Updated Edition. A Choice Magazine "Outstanding Academic Title" ISBN 978-90-04-32442-8
- ^ Silba, J. 1986. An international census of the Coniferae. Phytologia memoir no. 8. Corvallis, OR: H.N. Moldenke and A.L. Moldenke.
- ^ Farjon, A., M. Gardner M., P. Thomas (2017): Conifer Database (version Jan 2014). In: Roskov et al. (eds.), Species 2000 & ITIS Catalogue of Life.
- ^ Bannister, P. and G. Neuner. 2001. Frost resistance and the distribution of conifers. P.3-22 in F.J. Bigras and S.J. Colombo (eds.), Conifer cold hardiness. Dordrecht: Kluwer Academic Publishers.
- ^ Medeiros, J. G. S., M. Tomazello, F. J. Krug and A. E. S. Vives. 2008. Tree-ring characterization of Araucaria columnaris Hook. and its applicability as a lead indicator in environmental monitoring. Dendrochronologia 26(3):165-171.
- ^ Rageau, J. (1973): Les plantes médicinales de la Nouvelle-Calédonie. 138 p., Travaux et Documents de l'ORSTOM n° 23, ORSTOM, Paris
- ^ Lesaffre, L. (2012): Etude d'huiles esentielles de conifères endémiques de Nouvelle-Calédonie. Thèse U. Montpellier.
- ^ Lebouvier, N., Hue, T., Hnawia, E., Lesaffre, L., Menut, C., Nour, M., (2013): Acaricidal activity of essential oils from five endemic conifers of New Caledonia on the cattle tick Rhipicephalus (Boophilus) microplus. Parasitology Research 112, 4 : 1379-1384.
- ^ Saranya, D., Rathinamala, J., Jayashree, S. (2014): Bio-Fungicide Potential of Araucaria columnaris (Cook Pine) Aqueous Resin Extract Against Major Phytopathogens. J. Chem. Bio. Phy. Sci. Sec. B, 4, 3 : 2108-2112
- ^ Johns, J. W., J. M. Yost, D. Nicolle, B. Igic, and M. K. Ritter. 2017. Worldwide hemisphere-dependent lean in Cook pines. Ecology 98(9):2482–2484
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Gâteblé, G. (2016): Flore ornementale de Nouvelle-Calédonie. 624 p., Au Vent des Iles, Tahiti.
- Lormée, N., Cabalion, P., Hnawia, E., (2011): Hommes et plantes de Maré, Iles Loyauté, Nouvelle-Calédonie. 358p., IRD, Paris
- Suprin, B., (2008): Plantes du littoral en Nouvelle-Calédonie. 270 p., Nouméa.
- Farjon, A. (2017): A Handbook of the World's Conifers (2 vols.). Revised and Updated Edition. A Choice Magazine "Outstanding Academic Title" ISBN 978-90-04-32442-8
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
