Trgovina ljudima u Kini
Trgovina ljudima u Kini je deo globalnog fenomena trgovine ljudima. Narodna Republika Kina je glavni izvor i značajna tranzitna zemlja za muškarce, žene i decu koji su izloženi trgovini ljudima, posebno prinudnom radu i prinudnoj prostituciji. Žene i deca iz Kine u lancu trgovine prelaze u Afriku, Evropu, Latinsku Ameriku, Bliski istok i Severnu Ameriku, pretežno u Tajvan, Tajland, Maleziju i Japan u cilju seksualne eksploatacije i prinudnog rada. Žena i deca iz Mjanmara, Vijetnama, Mongolije, bivšeg Sovjetskog Saveza (osim baltičkih država ), Severne Koreje, Rumunije i Gane se prevoze u Kinu takođe zbog komercijalne seksualne eksploatacije i prisilnog rada.[1][2]
Definicija[uredi | uredi izvor]
Najčešće se koristi ona definicija trgovine ljudima koja je data u okviru Protokola Ujedinjenih nacija za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima iz 2000. godine, naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Trgovina ljudima se definiše kao vrbovanje, transfer, smeštaj ili prihvat lica, upotrebom pretnje ili upotrebom sile u cilju eksploatacije zarad sticanja koristi. [3] Trgovina ljudima predstavlja jedno od najtežih krivičnih dela protiv čovečnosti.
Različiti vidovi trgovine se klasifikuju na osnovu seksualne eksploatacije, nekomercijalne eksploatacije, radne eksploatacije i drugih oblika eksploatacije. Osoba se smatra žrtvom trgovine ljudima ako je uključena u gorenavedene oblike trgovine, bez obzira na da li je osoba pristala ili ne.[3]
Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]
Međuagencijski projekat Ujedinjenih nacija o trgovini ljudima (UNIAP) navodi da oko 600.000 radnika migranata godišnje napušta Kinu i odlazi u inostranstvo. Ovaj broj odgovara statistici koju prati Ministarstvo rada i socijalne zaštite Republike Kine i ne uključuje neregistrovane, ilegalne migrante. Procenjuje se da 90% radnika migranata emigrira neregulisanim i ilegalnim kanalima.[3]
Pretpostavlja se da se trgovina ženama van granica Kine postepeno povećava. Neregistrovani migranti koji se uvoze u Kinu uglavnom dolaze iz Vijetnama, Rusije, Koreje i Mjanmara. Mnogim ljudima se trguje iz jugozapadne Kine, preko Mjanmara u zemlje poput Tajlanda i Malezije. [3]
Trgovina ljudima u različitim zemljama ima širok spektar ciljeva, od komercijalne, seksualne eksploatacije i prinudnog braka do nezakonitog usvajanja, prisilnog rada i prosjačenja. [3] Na primer, preko 8.000 vijetnamskih žena koje su se udale za kineske muškarce u provinciji Guangsi između 1989. i 1999. godine, su bile žrtve trgovine. [4]
Izveštaji o trgovini ljudima[uredi | uredi izvor]
Prema studiji UNIAP-a o izveštajima o trgovini ljudima u Kini, prijavljeno je 800 slučajeva trgovine ljudima u štampanim medijima od 2006. do 2007. godine. Studija je ukazala na korelacije između faktora kao što su starost i pol sa različitim tipovima trgovine ljudima. Na primer, trgovina dečaka za usvajanje i trgovina devojčica i mladih žena za seksualnu eksploataciju su različite vrste trgovine ljudima koje su imale pozitivnu korelaciju sa drugim faktorom.[4]
Glavni način vrbovanja i trgovine ljudima su: 37% prevare i obmane; 26% otmica; 17% zloupotrebe moći ili ranjivosti; 5% fizičkog nasilja.
U 58% članaka se navode oblasti trgovine žrtvama: 19% prisilna prostitucija;9% industrija zabave, frizerski i masažni saloni; 4% proizvodnja; 3% domaći rad; 3% prinudno prosjačenje; i 11% druge oblasti. [4]
Geografska distribucija prinudnih radnika[uredi | uredi izvor]
Prema izveštaju UNIAP-a o trgovini ljudima u Kini, od 2007. do sredine 2008. godine, provincije Junan i Guejdžoj su glavni izvori trgovine ljudima. [4] Provincije Fuđen, Guangdung i Šandung su bile primarne destinacije. [4] Provincija Henan je ujedno izvor i odredište za trgovinu ljudima.[4]
Takođe je pronađena korelacija između izvora i odredišta za žrtve trgovine ljudima. Žrtve trgovine ljudima dolaze iz provincija sa najnižim BDP-om po glavi stanovnika u Kini kao što su Junan i Guejdžoj. Provincije sa najvećim BDP-om po glavi stanovnika, kao što su Fuđen, Guangdung i Šandung, glavne su destinacije za žrtve trgovine ljudima jer postoji velika tražnja za prisilnim radnicima kao i raspoloživi resursi za korišćenje. [4]
Kina i danas predstavlja značajan izvor ženskih žrtava koje su podvrgnute prinudnoj prostituciji širom sveta. Tokom godina, kineske žrtve seksualne eksploatacije i trgovine su registrovane na svim naseljenim kontinentima. Trgovci ljudima, ili predatori su regrutovali devojke i mlade žene, često iz ruralnih područja Kine, koristeći lažne oglase za posao i fizičke pretnje da bi dobili i održali njihovu uslugu u prostituciji. [5]
Glavni kineski centri za trgovinu ljudima[uredi | uredi izvor]
Interna trgovina je najizraženija među kineskom migrantskom populacijom, koja se procenjuje na preko 150 miliona ljudi.[2] Prisilni rad i dalje predstavlja ozbiljan problem, uključujući rad u rudnicima uglja, fabrikama i na gradilištima širom Kine. Postojali su brojni izveštaji o prinudnom radu dece, odraslih i radnika migranata tokom izveštajnog perioda. Na primer, u maju 2009. godine, mediji su izneli slučaj prinudnog rada u ciglanama u provinciji Anhuej, gde su mentalno hendikepirani radnici bili izloženi ropskim uslovima rada. [2]
Pored interne trgovine migrantskom populacijom u Kini, raširena trgovina se često pripisuje i decenijskoj politici jednog deteta koja je rezultovala rodnu neravnotežu. Muškarci iz provincija, koji su suočeni sa ozbiljnim problemom nedostatka žena, pod snažnim pritiskom su da pronađu mladu. Kada ne mogu da priušte nevestu iz lokalne sredine, oni pribegavaju kupovini neveste kidnapovane iz drugih oblasti.[5]
Trgovci ljudima uglavnom trguju sa ženama iz provincija sa velikim rodnim disbalansom kao što su Ningsja, Guangdžou, Guangdung i Junan.[5]
Vrste trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]
Dečji rad[uredi | uredi izvor]
Stejt department je objavio izveštaj u kojem se navodi da su "kineska deca prisiljena na prostituciju i razne oblike prinudnog rada, uključujući prosjačenje, krađu, prodaju cveća i rad u ciglanama i fabrikama." [2] Bilo je izveštaja da su deca pronađena u ciglarskim pećima, u sektorima niskokvalifikovanih usluga i u malim radionicama i fabrikama. Ovi izveštaji su pokazali da su maloletni radnici u tinejdžerskim godinama, obično u dobi od 13 do 15 godina, dok neki od njih imaju samo 10 godina.[4]
Ukupan opseg prinudnog i dečjeg rada u Kini je nejasan delimično zato što vlada objavljuje samo ograničene informacije o toj temi u skladu sa izveštajem o trgovini ljudima koji je izdao američki Državni sekretarijat. [4]
Seksualna eksploatacija[uredi | uredi izvor]
Kineska zakonska definicija trgovine ljudima ne identifikuje decu iznad 14 godina kao žrtve trgovine ljudima. [2] Kineski zakoni priznaju samo oblike prinude kao sredstvo trgovine ljudima. U izveštaju američkog Stejt departmenta, "član 244. kineskog krivičnog zakona kriminalizuje prinudni rad, ali propisuje novčane kazne ili kazne do tri godine zavora, samo ukoliko se utvrdi da su okolnosti ozbiljne." Pored toga, definicija trgovine ljudima se ne odnosi na muške žrtve ili na odrasle žrtve trgovine ljudima.[2]
Broj žena koje pate od seksualne eksploatacije se eksponencijalno povećava. Trgovci ljudima obično privlače žrtve lažnim obećanjima o visokim platama i stabilnim prihodima rada. Mnoge žene su prevarene zbog lošeg obrazovanja i često pripadaju marginalizovanim manjinskim grupama koje veruju u lažna obećanja trgovaca ljudima koji nude nadu da će živeti urbaniji i bolji život. [6]
Problem seksualne eksploatacije proizilazi iz problema rodne neravnoteže koji je prisutan u Kini. Žene su žrtve trgovine u provincijama kao što je Junan u kojima je rodna neravnoteža posebno izražena i gde postoji velika potražnja za ženama. Često muškarci uključuju žene u lanac trgovine nakon što ih vrbuju obećanjima o zapošljavanju i novcu. Žene koje su žrtve trgovine ljudima često su zatim prisiljene na brak i zbog toga trpe dugotrajnu seksualnu eksploataciju. Prema članku o „Trgovini ljudima i krijumčarenju u Kini”, autorke Sindi Ču, žene koje su bile žrtve trgovine ljudima su obično imale između 20 i 50 godina a "donedavno je većina njih bila mlađa od 20 godina, a neke od njih su bile devojčice do 12 godina starosti.”[7]
Trgovina ljudskim organima[uredi | uredi izvor]
Kupovina i prodaja organa prevladava na crnom tržištu Kine. Trgovina ljudskim organima predstavlja trgovinu organima u cilju transplantacije. Postoji nedostatak organa koji su dostupni za transplantaciju i koji stvaraju crno tržište za organe. Tradicionalno, kineska kultura diktira da organi treba da budu zakopani i kremirani da bi se pojedinac reinkarnirao kao celina što je dovelo do nedostatka organa za transplantaciju. Prema tome, Kina je pribegla prikupljanju organa iz tela zarobljenika radi upotrebe transplantacije organa. Prema izveštaju za transplantaciju organa koji su napisali Budijani-Saberi i Delmoniko, u Kini je izvršeno 11.000 transplantacija korišćenjem organa pogubljenih zatvorenika 2006. godine. [4]
Izvršeno je 8.000 transplantacija bubrega, 3.000 transplantacija jetre i 200 transplantacija srca. Međutim, pošto je Kina nedavno usvojila Zakon o ljudskoj transplantaciji koji zabranjuje komercijalnu upotrebu organa zatvorenika, Kina je smanjila broj transplantacija za strane pacijente za 50% u 2007.[2]
Prema kineskom Ministarstvu zdravlja, oko 1,5 miliona ljudi i dalje čeka na transplantaciju. [8]
Surogat[uredi | uredi izvor]
Iako je surogat u Kini nezakonita praksa, ona se praktikuje i dalje među bogatim kineskim stanovništvom. U proteklih trideset godina, u Kini je rođeno više od 25.000 dece surogat metodom.[9] Većina surogat majki se regrutuje sa sela i naplaćuje oko 140.000 juana. Parovi koji traže surogat majku prolaze kroz nelicenciranu agenciju koja se ponaša kao posrednik koji uspostavlja komunikaciju sa ženama koje su voljne da iznajme svoje materice.[9]
Mnogi bogati parovi često zapošljavaju više od jedne surogat majke kako bi dobili osam beba, jer je osam srećan broj u kineskoj kulturi. In vitro oplodnja takođe daje veću šansu za blizance ili trojke, što dovodi do izbegavanja kineske politike jednog deteta. Ovakvo iskorišćavanje ženskih tela je zahtevalo strože zakone protiv surogat majčinstva. Kinesko ministarstvo zdravstva je razotkrilo mnoge od ovih praksi i prisililo je surogatne majke na abortus. [9]
Zakoni i politike protiv trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]
Sprovođenje zakona protiv trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]
S obzirom na to da je trgovina ljudima preovlađujući problem u Kini, implementirani su mnogi propisi i zakoni kako bi se zabranili oblici trgovine ljudima. Kineska vlada je ratifikovala Protokol UN o trgovini ljudima u decembru 2009. godine koji obavezuje Kinu da zabrani sve oblike trgovine ljudima i uskladi svoje domaće zakone sa međunarodnim standardima u roku od 24 meseca. Američki Stejt department je izvestio da je Kina "uhapsila 19 od 20 najtraženijih trgovaca u zemlji i procesuirala kriminalne mreže i sindikate organizovanog kriminala koji su uključeni u trgovinu ljudima".[2]
Kineska vlada je usvojila niz zakona protiv trgovine ljudima i krijumčarenja. Kazne za trgovce ljudima i kupce 'ljudske robe' su visoke i ozbiljne. Međutim, količina korupcije i slaba primena zakona onemogućila je uspešnu implementaciju takvih zakona i programa. [6]
Akcija centralne vlade[uredi | uredi izvor]
U izveštaju Ministarstva javne bezbednosti Kine i Ministarstva pravde, dati su detalji o borbi protiv trgovine ljudima u Kini. Na primer, u izveštaju se navodi da „budući da je borba protiv trgovine ženama i decom počela na nacionalnom nivou 1991. godine, veliki broj slučajeva trgovine ženama i decom je rešen i počinioci su strogo kažnjeni u skladu sa zakonom.” [10][11]
U 2008. godini, sudovi širom zemlje su se sastali da odluče o 1353 slučaja trgovine ženama i decom. Ukupno od 1353 predmeta, osuđeno je 2161 počinilac, što predstavlja povećanje od 11,05% u odnosu na 2007. godinu. Od onih koji su osuđeni, 1319 počinioca su osuđeni na više od 5 godina zatvora na određeno vreme, doživotni zatvor i smrt, što predstavlja povećanje od 10,1% u odnosu na 2007. [11]
Sudovi širom zemlje su 2009. godine rešili 1636 slučajeva trgovine ženama i decom, što predstavlja povećanje od 20,9% u odnosu na 2008. godinu. Ukupno je osuđeno 2413 počinilaca, što predstavlja povećanje od 11,7% u odnosu na 2008. godinu. Od onih koji su osuđeni, 1475 su osuđeni na više od 5 godina zatvora, doživotni zatvor ili smrt, što predstavlja povećanje od 11,83% u odnosu na 2008. “ [11]
Organizacije protiv trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]
Nekoliko organizacija u Kini su posvećene poboljšavanju situacije sa trgovinom ljudima. Na primer, Spasimo decu je program koji je pomogao u finansiranju istraživanja kako bi se postiglo jasnije razumevanje pitanja kao što su migracija i trgovina ljudima. Obrazovanjem dece i mladih o opasnostima trgovine ljudima, posebno u zajednicama etničkih manjina, oni se uče da budu na oprezu i prepoznaju procese i organizacije koje se bave trgovinom ljudima. [12]
Druga organizacija pod nazivom Federacija svih kineskih žena koja je organizovala kampanju protiv trgovine ljudima ima za cilj obrazovanje ranjivih žena i dece da se zaštite od prevladavajućih socijalnih i kulturnih perspektiva koje propagiraju trgovinu ljudima. Federacija svih kineskih žena je takođe uključena u projekat saradnje sa Vijetnamom u borbi protiv trgovine ljudima. [4]
Sajt TongJuBao.com, model zajedničke uzajamne pomoći (koji se ponekad naziva i P2P osiguranje), pokrenuo je 2016. godine Šemu za bezbednost dece koja bi trebalo da mobiliše resurse svih članova za finansiranje profesionalne podrške za brze istrage (podržavanje napora porodice i policije) u slučaju da dete iz zajednice nestane. [13]
Pritisak ljudskih prava / aktivističkih grupa[uredi | uredi izvor]
Asocijacija nacija jugostične Azije (ASEAN) je potpisala prvu konvenciju o ljudskim pravima u novembru 2012. godine i obavezala se na sporazum o trgovini ljudima 2014. godine.[14][15] Prve zemlje članice ASEAN-a, formirane 1967. godine su Indonezija, Malezijua, Filipini, Singapur, Tajland. Od tada se Asocijacija proširila i na Brunej, Kambodžu, Laos, Mjanmar i Vijetnam, uključujući i Kinu, Japan i Koreju. Ove zemlje su posvećene borbi protiv trgovine ljudima. [16]
Asocijacija podrazumeva obaveze da se zajednički radi na sprečavanju trgovine ljudima, da se identifikuju i zaštite žrtve, kao i da se osigura kažnjavanje počinilaca. Prema Helen Stejsi, direktorki Programa za ljudska prava, pitanja ljudskih prava postaju integrisana u regionalne rasprave o trgovini i ekonomskom razvoju. [17]Asocijacija nacija jugoistočne Azije, kao organizacija za slobodnu trgovinu, uključuje i trgovinu ljudima jer su zemlje prepoznale da ako žele da priznaju kredibilitet nacionalne uprave, moraju priznati problem, potpisati sporazume o ljudskim pravima i početi da sarađuju sa svojim susedima. u borbi protiv trgovine ljudima. [17] Jedan od primarnih ciljeva Asocijacije nacija jugoistočne Azije je sprečavanje trgovine ljudima, zaštita žrtava i krivično gonjenje trgovaca ljudima. [14]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Martin, Gus (2019), Human Trafficking, Sexual Slavery, and Extremism, SAGE Publications Ltd, str. 198—214
- ^ a b v g d đ e ž „Trafficking in persons report office to monitor and combat trafficking in persons june 14, 2004”. Trends in Organized Crime. 8 (1): 38—66. 2004. ISSN 1084-4791. doi:10.1007/s12117-004-1003-7.
- ^ a b v g d Zheng, Tiantian (13. 9. 2010). „Sex Trafficking, Human Rights, and Social Justice”. doi:10.4324/9780203849064.
- ^ a b v g d đ e ž z i j „World situation with regard to drug trafficking and recommendations of the subsidiary bodies of the commission”. dx.doi.org. 31. 12. 2014. Pristupljeno 16. 6. 2019.
- ^ a b v Lee, June JH (2005). „Human Trafficking in East Asia: Current Trends, Data Collection, and Knowledge Gaps”. International Migration. 43 (1-2): 165—201. ISSN 0020-7985. doi:10.1111/j.0020-7985.2005.00317.x.
- ^ a b Yik-Yi Chu, Cindy (9. 12. 2010). „Human Trafficking and Smuggling in China”. Journal of Contemporary China. 20 (68): 39—52. ISSN 1067-0564. doi:10.1080/10670564.2011.520842.
- ^ Davis, Kathleen (2006). „Brides, Bruises and the Border: The Trafficking of North Korean Women into China”. SAIS Review. 26 (1): 131—141. ISSN 1088-3142. doi:10.1353/sais.2006.0004.
- ^ „Current Population Survey, December 2007: Food Security Supplement”. ICPSR Data Holdings. 17. 12. 2010. Pristupljeno 16. 6. 2019.
- ^ a b v van den Akker, Olga B. A. (2017), Surrogate Mothers, Springer International Publishing, str. 79—117, ISBN 9783319604527, Pristupljeno 16. 6. 2019
- ^ Herring, Jonathan (2018). „R (Nicklinson) v Ministry of Justice [2014] UKSC 38, Supreme Court”. Law Trove. doi:10.1093/he/9780191868337.003.0031.
- ^ a b v „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 19. 10. 2014. Arhivirano iz originala 19. 10. 2014. g. Pristupljeno 16. 6. 2019.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 4. 3. 2016. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 16. 6. 2019.
- ^ „tongjubao.com - The domain is available for purchase”. www.tongjubao.com. Arhivirano iz originala 10. 12. 2017. g. Pristupljeno 16. 6. 2019.
- ^ a b Rijken, Conny (2003), European Policy Documents to Combat and Legal Instruments to Prosecute Trafficking in Persons, T.M.C. Asser Press, str. 91—152, ISBN 9789067041676, Pristupljeno 16. 6. 2019
- ^ Peter, Malanczuk (2017), Association of Southeast Asian Nations (ASEAN), Oxford University Press, ISBN 9780199231690, Pristupljeno 16. 6. 2019
- ^ III. Organizational Structure of ASEAN, ISEAS–Yusof Ishak Institute Singapore, 31. 12. 1991, str. 28—34, ISBN 9789814380379, Pristupljeno 16. 6. 2019
- ^ a b „combating-trafficking-and-exploitation-human-rights-social-justice-and-the-rule-of-law;hr”. Human Rights Documents online. Pristupljeno 16. 6. 2019.