Pređi na sadržaj

Uloga nagona u oblikovanju ponašanja LGBT osoba

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nagon u homoseksualaca, homoseksualni nagon je instiktivno automatsko ponašanje koje se temelji na nasleđenim mehanizmima i analogno je nagonu kod heteroseksualaca, uz određene specifične razlike. „Sa seksualno psihološke tačke gledišta sva društva, kroz istoriju se uslovno mogu svrstati u kontinumu od „nagonskih“ (prvobitna zajednica) na jednom do „cerebralnih“ (visoko razvijena zajednica) na drugom polu. Između su prelazi u kojima su zastupljena, u većoj ili manjoj meri, oba kvaliteta.“[1]. Psihoanaliza je prva počela da koristi ovaj termin, označivši njime količinu i snagu energije kojom raspolaže svaka homoseksualna osoba, čime se osigurava održavanje LGBT jedinke u okviru vrste. Suština nagona u homoseksualaca je da on potiče iz „izvora” unutrašnjosti organizma, što deluje kao konstantna „sila“ te ne može biti savladan aktivnostima izbegavanja i negiranja, što kod LGBT osoba, u slučaju nezadovoljavanja istopolnog nagona, može biti uzrok opštih ili specifičnih mentalnih poremećaja.

Osnovne postavke[uredi | uredi izvor]

Povorka ponosa u Beogradu

Sa seksualno psihološke tačke gledišta, nezadrživa želja lezbijki, gejeva, biseksualnih i transrodne osobe za organizacijom Povorke ponosa, pa čak i po cenu sopstvenih života, je posledica uticaja razvojnih nagona i nagona življenja koji su nešto drugačije od onih kod heteroseksualnih osoba. LGBT osoba mora da se izbori sa predrasudama, diskriminacijom i nasiljem u društvu, a u nekim slučajevima i u svojim porodicama i zato organizaciju Povorke ponosa u svim društvima uslovno treba shvatiti kao (svesni ili nesvesni) kontinum od njihovih „nagonskih potreba“ na jednoj strani do „društveno statusnih potreba“ na drugoj. (dr M. Dimić)

Nagon

Nagon je urođena želja za određenim oblikom ponašanja čiji je cilj zadovoljavanje neke od osnovnih vitalnih potreba organizma. To je genetički programiran impuls, koji usmerava pažnju organizma na određenu vrstu draži. Zato nagon predstavlja težnju pojedinca da deluje i ponaša se na način koji ga usmerava ka određenom cilju. Ta stalna težnja ka određenim ciljevima; može biti aktivna ili prisutna od samog rođenja, ili naknadna koja se može aktivirati u kasnijem životu (što je češće zastupljeno kod LGBT adolescenata).

Sobzirom na to da nagoni - „nagone“, pokreću, teraju, podstiču biološko biće, pa i čoveka na određeno ponašanje, oni spadaju u konativne psihičke funkcije, kao i emocija i volja. Nagon je predstadijum volje, a instinkt predstadium inteligencije. Fiziološki nagoni su deo biološkog nasleđa, i zato su urođeni i univerzalni. Biološki smisao nagona nije dat primarno našoj svesti, data je samo želja, potreba za objektom, pa je takve želje za objektom čovek primarno svestan. Čovek ne stupa u seksualni odnos da bi dobio porod i osigurao potomstvo, već da zadovolji polni nagon.[2]

Iako se jednim delom uči, nagonsko ponašanje je većim delom-urođeno ili nasleđeno od svojih predaka, kroz genetički kod upisan u 46 hromozoma u svakoj ćeliji organizma. Trenutak aktivacije biološkog koda je takođe nasledna. Jednom aktivirane nagonske potrebe izazivaju i određeno ponašanje neke osobe pa i njegovo seksualno.[2]

Motivi

Međutim ako pokušamo da shvatimo da su svi motivi poreklom iz urođenih fizioloških nagonskih mehanizama, ne bi se moglo shvatiti i razumeti celokupno i složeno ljudsko ponašanje koje nema mnogo jasnih veza samo sa urođenim fiziološkim mehanizmima, jer je čovekov kao individua u neprekidnom odnosu sa uskim nerazdvojivim vezama i uticajima društva.[3]

Čak i ako prihvatimo stav da je seksualnost zasnovana na biloškim nagonima, moramo imati na umu da su oni veoma plastični. Biološka konstitucija nagoni ljude da traže seksualno zadovoljenje i hranu, ali im „biološka konstitucija ne kaže gde treba da traže seksualno zadovoljenje, niti šta treba da jedu“[4] Drugim rečima, postoji velika raznovrsnost u seksualnom ponašanju u raznim društvima, raznovrsnost koju nagonski model ne može da objasni. „Zato su sociolozi prionuli na zadatak da posmatraju kako pripadnost grupi pre svega porodici i verskim ustanovama oblikuje seksualno ponašanje,“[3]

Krajnji rezultat ponašanja jedne zrele LGBT osobe, u stvari je odraz ponašanja njene ličnosti koja je fiziološkim mehanizmima aktivisana, ali koja svoje fiziološki motivisano ponašanje usmerava sve više ka društveno prihvatljivim odredbama, nastojeći istovremeno da uskladi i svoje fiziološke potrebe sa normama i običajima LGBT zajednice sa kojom se LGBT osoba identifikuje.

Seksualna orijentacija LGBT osoba zasniva se na interakciji različitih etioloških faktora

Homoseksualni nagoni LGBT osoba obuhvataju potrebe koje su, bilo za pojedinca bilo za njegovu LGBT zajednicu, od posebnog značaja, potrebe čije se zadovoljenje može sprovoditi na način nezavistan od iskustva pojedinca. Ovo zadovoljenje povlači za sobom osećanje prijatnosti, smirenosti, olakšanja, sve do osećanja blaženstva, nasuprot tome nezadovoljenje stvara osećanje uzbuđenja, neprijatnosti sve do osećanja nespokojstva i straha od homofobije.

Seksualna orijentacija

Seksualna orijentacija ima jak uticaj na pojavu konfuzije tokom seksualnog razvoja i zato je od izuzetnog značaja za mentalni razvoj LGB osoba. Kako se u osnovi, seksualna orijentacija zasniva na nagonima ona nije sinonim za seksualne aktivnosti, što potvrđuje i većina naučnika koja se slaže da seksualna orijentacija nije predmet ličnog izbora. Zato većina osoba, bez obzira na sopstvenu seksualnu orijentaciju ima polni identitet u skladu sa svojim biološkim identitetom, pa homoseksualni identitet neće ostvariti sve osobe koje su iskusile homoseksualnu privlačnost.[5][6][7]

Nakon brojnih istraživanja utvrđeni su pouzdani dokazi; da se preferencija prema istom polu obično pokazuje već na početku pete godine života, a kristalizuje do puberteta.[a][8] Jedno od istraživanja prikazano u tabeli ispod, sprovedeno u Srbiji potkrepljuje ovu tvrdnju:

Godine u kojima sazreva odluka i godine u kojim se LGBT odlučuje za prvo istopolno otvaranje.[9]
Godine kaming aut-a Učestalost Procenat
Manje od 14
3
33
Adolescenti (14—18)
25
27,2
Postadolescenti (19—24)
48
52,2
Mladi odrasli (25—30)
10
10,9
Odrasli (više od 30)
2
2,2
Nije se izjasnilo
4
4,3
Ukupno
92
100
  • Mnogi adolescenti kao i odrasle osobe mogu da se identifikuju kao lezbijka, gej, biseksualac, transrodna osoba sa bilo kakavim seksualnim iskustvom sa osobama istog pola ili bez njega.
  • Drugi mladi ljudi su imali seksualne iskustva sa osobom istog pola, ali se ne smatraju da su lezbijka, gej, biseksualna ili transrodna osoba. Ovo se posebno odnosi na periode tokom adolescencije, jer eksperimentisanje i otkrivanje sopstvene seksualnosti je normalno i uobičajeno tokom ovog razvojnog perioda. Takve osobe su, u jednom periodu svog života, uglavnom homoseksualne po akciji, a heteroseksualne po nagonu.
  • Lezbijke, gejevi, biseksualne adolescentne osobe prati razvoj nagona koji je nešto drugačije od onih kod heteroseksualnih adolescenata, jer LGB mora da se „prikriva“ kako bi se izborila sa predrasudama, diskriminacijom i nasiljem u društvu, a u nekim slučajevima, i u svojoj porodici, školi, na radnom mestu. Takva marginalizacija negativno utiče na mentalno zdravlje i obrazovanje LGB osoba, sa takvim iskustvom[10][11].

Istraživanja o faktorima koji utiču na seksualnu orijentaciju nisu mogla doći do jednog jedinstvenog faktora ili uzroka, te se najčešće ističe da na seksualnu orijentaciju utiče kombinacija; seksualnosti zasnovane na biloškim nagonima (u čijoj osnovi su genetički i hormonalni faktori) i faktora sredine (pre svega porodice, društvenih i verskih zajednica).[12]

Podela nagona[uredi | uredi izvor]

Sve nagone možemo podeliti na; primarne (vitalne, biološke fiziološke) i sekundarne (socijalne, izvedene)

Primarni nagoni[uredi | uredi izvor]

To su vitalni, biološki nagoni u koje spadaju one potrebe koje LGBT osobe moraju zadovoljiti u određenom vremenu, jer su duga odlaganja nespojiva sa održanjem individualno/kolektivnog života. Ove potrebe imaju vitalan značaj za svaku jedinku bez obzira na njegovu seksualnu orijentaciju. U svakodnevnom životu poznajemo dva vrste ovih nagona; nagon samoodržanja i nagon življenja

Nagon samoodržanja[uredi | uredi izvor]

Obuhvata sve podsticaje, koji doprinose opstanku živog bića, i dele se u dva nagona; nagon življenja i nagon ishrane

Nagon življenja[uredi | uredi izvor]

Ovaj nagon obuhvata sve oblike ponašanja koji homoseksualcima omogućava da se kao jedinka zaštite od uništenja ili povređivanja. Ovaj oblik nagona može kod njih proizvesti agresivnost kao deo normalnog oblika ponašanja pod uslovom da je dobro kontrolisan i prilagođen socijalnim okvirima u kojima LGBT žive. Maligni oblik ovog nagona je agresija koja može izrasti i u sadizam, nekrofiliju, i sve oblike krvoločnih ubistava, po čemu se homoseksualci ne razlikuju od heteroseksualaca ali nikako kao oblik maligne seksualne agresije prema istopolnim osobama, kako ga ponekad žele predstaviti pojedini homofobičari[13] . Ovaj nagon prema dosadašnjim etiološkim istraživanjima nije direktno uslovljen seksualnom orijentacijom nekog pojedinca, već njegovom strukturom ličnosti, ali je njegov način doživljaja i ispoljavanje povezano sa saksualnom orijentacijom kao oblikom ponašanja.

Nagon samoodržanja i adaptacije na životne okolnosti kod istopolnih osoba manifestuje se u dva osnovna oblika ponašanja u nagonskom životu - kao bekstvo i napad, koji su pozitivni benigni (normalni) i najčešće nametnuti brojnim društvenim, socijalnim i drugim frustrirajućim faktorima, za razliku od negativnih malignih (nenormalnih, rušilačkih), koji se mogu javiti kod istopolnih osoba ali samo kao znak prisustva neke bolesti (što ponekad zloupotrebljavju homofobičari u svojim argumentima).

Nagon ishrane[uredi | uredi izvor]

Kako ovaj nagon podrazumeva traženje i sakupljanje i unošenje hrane, on nema etiološki značaj u izučavanju homoseksualnosti.

Nagon održanja vrste[uredi | uredi izvor]

Život vrste i njen opstanak gasi se bez reprodukcije, zato je postojanje ovog nagona izuzetno važno. Ovaj nagon čine dva druga nagona; seksualni i roditeljski nagon.

Seksualni nagon[uredi | uredi izvor]

Ovaj nagon podrazumeva niz podoblika ponašanja kao što su;

Traženje partnera→Udvaranje→Osvajanje→Borba sa suparnicima→Ljubavna igra/predigra→Seksualni čin

Ovaj nagon je prema dosadašnjim istraživanjima podjednak i u istovetnim oblicima prisutan kod osoba svih seksualnih orijentacija, ali se manifestacije seksualnog ponašanja značajno mogu razlikovati u zavisnosti od seksualne orijentacije jedinke.

Kod seksualnog nagona značajnu ulogu imaju neuropeptidi. Neuronska kola koja kontrolišu stvaranje polnih hormona i nalaze se u zadnjim delovima hipotalamusa, najbližim gornjem delu moždanog stabla. Ako se taj deo hipotalamusa razori gasi se seksualno interesovanje i eventualno ispoljavanje seksualnog ponašanja. Neuropeptidi hipofize određuju rast genitalnih organa, a zajedno sa hipotalamusom nivo seksualnih hormona. Svaki od tih hormona određuje i psihička svojstva i seksualne nagone. Uopšte kada se govori o seksualnom nagonu, može se konstatovati da prateći evolucionu lestvicu, značaj hormona opada, pošto se fizički osoba razvila. Zato se smatra da učestalost i jačina seksualnog interesovanja zavisi od učenja, iskustva, uslovljavanja tokom života, nego neposredno hormonima.[14]

Oblici zadovoljavanja polnog nagona u homoseksualnim odnosima su u načelu jednaki onima u heteroseksualnim odnosima.

Istraživanja su utvrdila da faktori koji utiču na seksualne odnose, zadovoljstvo, posvećenost i stabilnost veze i druge oblike seksualnog nagona i slični za istopolne parove u vanbračnoj zajednici kao i za heteroseksualne bračne parove.

Seksualni nagon je u emocionalnoj sferi ljudske ličnosti analogan heteroseksualnom i zato se prema istraživanjima homoseksualne veze mogu osnivati na osećajnoj povezanosti partnera na ljubavnoj osnovi različitog intenziteta među njima. Homoseksualne veze su ponekad dugotrajne, a ponekad i sa bračnim sadržajem. I pored socijalnih neprijateljstava prema istopolnim odnosima, istraživanja pokazuju da mnoge lezbijke i gej muškarci imaju trajne odnose. Na primer, podaci iz istraživanja pokazuju da između 18% i 28% gej parova i između 8% i 21% lezbijskih parova živi zajedno 10 ili više godina. Stabilnost istopolnih veza mogla bi da bude i veća ukoliko bi partneri iz istopolnih parova uživali isti nivo podrške i priznanja roditelja i društva za svoje odnose kao heteroseksualni parovi.[15]

Ako je homoseksualno usmerena osoba prihvatila prirodu svog seksualnog nagona onda se ona ne smatra bolesnom, ona ne traži pomoć lekara i odbija svaki pokušaj nasilnog lečenja. Tamo gde je homoseksualna sklonost pretežno izraz prirodne dispoziicije nagona, na takve nagone se ne može uticati. Čovek ne može sebi narediti, niti mu bilo ko može nametnuti, ko će mu se svideti, koga će voleti, prema kome će imati seksualni nagon... On se ne pita, on oseća i pripada! Zato je svaki pokušaj „lečenja“ jednako apsurdan kao i pokušaj promene seksualnih nagona u osoba heteroseksualne orijentacije.[16][17]

Roditeljski nagon[uredi | uredi izvor]

Roditeljski nagon sledi seksualni nagon. Za razliku od seksualnog nagona koji se istovremeno ispoljava objektivnim i subjektivnim manifestacijama i za razliku od erotičnosti koja je odraz u njegovom objektivnom ponašanju, genitalnost je ređe i slabije propraćena adekvatnim afektivnim sadržajima u svesti čoveka. Takav sadržaj činila bi prirodna motivacija potstaknuta željom za potomstvom.

Poznato je da ljudi često rađaju decu bez prave želje da je imaju ili bez zdravih emocija u osnovi takve želje. Čovek u sebi ne nosi urođeni nagon za roditeljstvom. Zdrava želja za detetom je izraz emocionalne potrebe koja ima u ljudskoj psihi dva osnovna izvora; jedan je od njih je izvestan stepen opšte emocionalne zrelosti pojedinaca, a drugi je njegovo zadovoljstvo seksualnim partnerom i ljubav prema njemu, a ne na osnovu heteroseksualnosti ili homoseksualnosti. Prema tome subjektivni osećaj svoje genitalnosti i nagon za potomstvo čovek stiče u toku života, ali uz određene uslove, a ne na osnovu genskih ili drugih bioloških predispozicija.

Želja za potomstvom[uredi | uredi izvor]

Na ovaj nagon homoseksualaca prema dosadašnjim istraživanjima mogu donekle uticati seksualne orijentacije pojedinaca, ali i stigmatitizacija društva brojni sukobi i negativni stavovi crkve. Prema podacima iz 2000. u SAD, je 33% ženskih istopolnih parova 22% muških istopolnih parova prijavilo da najmanje jedno dete mlađe od 18 godina živi sa njima u kući.[18]. Mada su pojedine studije (doduše nedovoljno brojne, a ponekad i nepouzdane)[19] pokazale da istopolne osobe mogu imati ponekad i jači nagon za preuzimanje brige oko potomstva, od nekih heteroseksualnih osoba zahtevaju mnogo stručnija i kvalitetnija istraživanja. U protivnom roditeljski nagon će biti jedan od glavnih argumenata u rukama protivnika istopolnih brakova.

Preuzimanje brige za potomstvo[uredi | uredi izvor]

Dosadašnja naučna istraživanja koja su za predmet imala decu koja su odrastala u istopolnim zajednicama, nisu pokazala da postoji bilo kakva značajnija razlika u društvenoj prilagođenosti i mentalnom razvoju te dece u odnosu na decu koja odrastaju u tradicionalnim porodicama što ide u prilog teoriji da seksualna orijentacija ne utiče na roditeljski nagon u mentalno zdravih istopolnih osoba.[20][21][22]
Zbog nedovoljnih istraživanja nema pouzdanih dokaza, da raznopolni parovi imaju pravilnije izgrađene roditeljske nagone i da su zato uspešniji od istopolnih... i da život u „nemoralnoj“ atmosferi mora biti loš po dete[23].

Sekundarni nagoni[uredi | uredi izvor]

Sekundarni nagoni, koji se zovu i socijalni ili izvedeni nagoni (ili motivi) mogu biti motivi autoaktualizacije i autoafirmacije. Pod identičnim socijalnim uslovima, svaka osoba želi da se ostvari u izabranoj profesiji, da bude kreativna. Isto tako očekuje za taj uspeh nagradu, prijateljstvo kao oblik prihvatanja i ljubav. Sve ovo povlači postizanje autoafirmacije, potvrđivanje svoje ličnosti pred drugim ljudima i postizanje određenog prestiža.

Većina zdravih mladih LGBT osoba potpuno jednako kao i heteroseksualne osobe, ima izraženu nagonsku želju da budu prihvaćeni i daju svoj doprinos izgradnji sopstvene porodice, odnosa sa svojim vršnjacima, u školi, radnim orgizacijama i drugim društvenim i verskim institucijama. Sudeći prema ovim grafitima:„Smrt pederima“, u podzemnom u prolazu kod Doma omladine u Beogradu, društvena sredina može negativno uticati na zadovoljenje nagona LGBT osoba.

Tako i većina zdravih mladih LGBT osoba potpuno jednako kao i heteroseksualne osobe, ima izraženu nagonsku želju da budu prihvaćeni i daju svoj doprinos izgradnji sopstvene porodice, odnosa sa svojim vršnjacima, u školi, radnim orgizacijama i drugim društvenim i verskim institucijama. Međutim, za razliku od heteroseksualaca, LGB osobe moraju da se izbore sa predrasudama, diskriminacijom i nasiljem u društvu što menja modaliteta njihovih sekundarnih nagona.

Jedna od posledica izolovanosti i nedostatka podrške nastaju poremećaji u razvoju sekundarnih nagona LGBT osoba što se može manifestovati; većom stopom emocionalnih poteškoća[24], pokušajima samoubistva[25], rizičnog seksualnog ponašanja i iskorišćavanja[25][24]. Legitimni strah od maltretiranja ili povređivanja, može da umanji spremnost LGBT osoba da zatraže pomoć, i stvara enormnu zabrinutost, i nemomogućnost otkrivanja njihove seksualne orijentacije drugim osobama, kako bi se sačuvali kakvu takvu održivost sekundarnih (socijalnih) nagona.

Istraživanja su pokazala da su sekundarni nagoni homoseksualaca u školskom i drugom okruženju sa pozitivno izgrađenim odnosom prema njima potpuno sačuvani i identični sa onim kod heteroseksualnih osoba, a mentalni poremećaji, telesne zloupotrebe i drugi rizici značajno manji[28][29][30].

Poseban problem kod jednog broja homoseksualaca u ostvarenju sekundarnih nagona je princip koherentnosti - koji predstavlja pokušaje pojedinaca da se pomiri sa sukobljenim identitetom. Ako bilo koji od nagonskih motiva kompromitovan, a to je veoma čest slučaj kod homoseksualaca zbog jake stigmatizacije, homofobije i negativnih društvenih, verskih pa i porodičnih stigmi, pojedinci će morati da prilagode svoj identitet. Na primer, apsorbuje dodatne informacije u postojeći identitet, prilagode se tom identitetu, i ponovo vrednuju svoj identitet, ali nažolost to svima i neuspeva.

Ovaj princip u kontekstu dva kontradiktorna identiteta kod homoseksualaca najbolje su prikazali u svojim istraživanjima Jaspal R, Cinnirella M[31] na primeru: muslimanske veroispovesti i homoseksualne orijentacije. Mnogi ljudi mogu u svojoj svesti da nađu kompromis odrede i očuvaju svoj identitet, i opredele se za muslimansku veru ili homoseksualnu perspektivu, ali ne i za obe, bez posebnog usaglašavanja. Ipak, imajući u vidu da islam često ima jak uticaj i uporište ka verskom opredeljenju, u pojedinih muslimana, ovo usaglašavanje je često teško i neodrživo.

Iz perspektive teorije identiteta Jaspal R, Cinnirella M (2010) su utvrdili kako homoseksualni muslimani regulišu svoje konflikte identiteta i pri tome otkrili tri ključne strategije;

  • Prvo, nakon što bi pojedinac dugo razmišljao da li je njegova homoseksualnost nešto nemoralno, on bi ponekad izrekao, ...da Alaha ima, on me je ovako stvorio ili zahtevao, to nije moja greška. Bog je odlučio da sam gej, zar ne?. Ovakva razmišljanja smanjuju konflikt između njegovog seksualnog i verskog identiteta. Pripisujući odgovornost Alahu, musliman umanjuje svoju efikasnost, ali bi trebalo time da poveća samopouzdanje, jer ne vide sebe kao grešnika. Slično tome, neki pojedinci se ponekad pozivaju na tumačenja Kurana od strane ljudi. Navodeći da je Kuran tako shvaćen od strane heteroseksualnih ljudi.
  • Drugo, neki gej homoseksualci umanjuju svoj homoseksualni identitet, i svoje ponašanje smatrajući to nečim prolaznim. Za njih je homoseksualnost nešto nemoralno. Međutim, veruju da to Satana iskušava muslimane, tako delimično pripisujuje svoje ponašanje eksternim izvorima. Oni poštujući Kuran, smatraju da preko njega mogu da očuvaju kontinuitet sa svojom prošlošću. Ti pojedinci se nadaju da mogu da se odupru homoseksualnim iskušenjima u budućnosti.
  • Treće, neki pojedinci pripisuje svoju homoseksualnost, barem delimično, svojoj socijalizacije u Britaniji. Jedan deo ispitanika je priznao da su oni rođeni gej homoseksualci, i da smatraju da moraju da prevaziđu svoju homoseksualnost želeći da žive u Britaniji.

Homoseksualci moraju u borbi za svoje nagone da ostvare harmoničan i održiv život,[32][33] sa nimalo gostoljubivom sredinom, i realizuju i jedan od ključnih principa pojedinca a to je psihološka koherentnost: tj treba da usaglase svoj konflikt identiteta.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ovu tvrdnju navode u svojim istraživanjima Bell, Weinberg i Hammersmith, 1981; Berzon, 1979; Borhek, 1983; Cass, 1985; Jay i Young, 1979; Minton i McDonald, 1985; Morin i Schultz, 1978; Woodman, 1979

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (jezik: srpski) Jezdimir Zdravković Seksualnu sklonost stičemo ili se sa njom rađamo? „stetoskop.info”. Pristupljeno 11. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. septembar 2012)
  2. ^ a b Desimirović V. Savremena medicinska psihologija, Nauka, Beograd, 1994 pp. 115-153
  3. ^ a b Arlene Stein, “Three Models of Sexuality: Drives, Identities, and Practices”, Sociological Theory, v. 7, n. 1, 1–13.
  4. ^ Berger, Peter and Thomas Luckmann, 1966. The Social Constructions of Reality, Anchor Bo- oks, New York. (str. 181)
  5. ^ Garcia-Falgueras, Alicia, & Swaab, Dick F., Sexual Hormones and the Brain: An Essential Alliance for Sexual Identity and Sexual Orientation, in Endocrine Development, vol. 17, pp. 22–35 (2010) (ISSN 1421-7082) (autori su članovi holandskog Instituta za neuronauku, koji je u sastavu Kraljevske akademije nauka i umjetnosti Holandije) (vol. 17 is Sandro Loche, Marco Cappa, Lucia Ghizzoni, Mohamad Maghnie, & Martin O. Savage, eds., Pediatric Neuroendocrinology). (jezik: engleski)
  6. ^ Royal College of Psychiatrists: Submission to the Church of England's Listening Exercise on Human Sexuality. (jezik: engleski)
  7. ^ Pediatrics: Sexual Orientation and Adolescents, Klinički izveštaj Američke pedijatrijske akademije (jezik: engleski)
  8. ^ Otkrivanje sopstvene homoseksualnosti drugima («COMING OUT» proces) i mentalno zdravlje homoseksualaca, Maša Karleuša: mentor prof.dr Jelena Vlajković, Beograd 2005. pp. 10. „Diplomski rad” (PDF). Pristupljeno 10. 10. 2012. 
  9. ^ Otkrivanje sopstvene homoseksualnosti drugima («COMING OUT» proces) i mentalno zdravlje homoseksualaca, Maša Karleuša: mentor prof.dr Jelena Vlajković, Beograd 2005. pp. 42. Diplomski rad
  10. ^ Garofalo, R., Wolf, R. C., Kessel, S., Palfrey, J., & Du Rant, R. H. (1998). The association between health risk behaviors and sexual orientation among a school-based sample of adolescents. Pediatrics, 101, 895-902.
  11. ^ (jezik: engleski)„Sexual Orientation Development str.3” (PDF). Pristupljeno 11. 4. 2013. 
  12. ^ Frankowski BL; American Academy of Pediatrics Committee on Adolescence (2004). „Sexual orientation and adolescents”. Pediatrics. 113 (6): 1827—32. PMID 15173519. S2CID 25770969. doi:10.1542/peds.113.6.1827.  (jezik: engleski)
  13. ^ Rašković J. Sociološki aspekti agresivnosti, Seminar o agres. KBC Dedinje, Beograd, 1979.
  14. ^ LeVay S (1991). A difference in hypothalamic structure between homosexual and heterosexual men. Science, 253, 1034-1037.
  15. ^ Sexual orientation and homosexuality. What is the nature of same-sex relationships? American Psychological Association. (2008)[1], Pristupljeno 11. 4. 2013.
  16. ^ (jezik: engleski)„Royal College of Psychiatrists: : Submission to the Church of England’s Listening Exercise on Human Sexuality” (PDF). Pristupljeno 11. 4. 2013. 
  17. ^ (jezik: engleski) „Kalifornija zabranjuje "liječenje" od homoseksualnosti”. Pristupljeno 9. 10. 2012. 
  18. ^ (jezik: engleski) Can lesbians and gay men be good parents? American Psychological Association
  19. ^ (jezik: engleski) Ten Arguments From Social Science Against Same-Sex 'Marriage' „Pristupljeno 11. 4. 2013.
  20. [[#cite_ref-Gazette_21-0|^]] (jezik: engleski)[[Kategorija:Članci sa spoljašnjim vezama na jeziku — engleski]] Annie O'Neill (10. 6. 2007). [http://www.post-gazette.com/pg/07161/793042-51.stm „What happens to kids raised by gay parents?”]. Post-Gazette. Pristupljeno 5. 4. 2011. 
  21. [[#cite_ref-WebMD_22-0|^]] (jezik: engleski)[[Kategorija:Članci sa spoljašnjim vezama na jeziku — engleski]] [http://www.webmd.com/mental-health/news/20051012/study-same-sex-parents-raise-well-adjusted-kids „Study: Same-Sex Parents Raise Well-Adjusted Kids”]. WebMD Health News. 12. 10. 2005. Pristupljeno 5. 4. 2011. 
  22. [[#cite_ref-Religious_ToleranceChildren_23-0|^]] (jezik: engleski)[[Kategorija:Članci sa spoljašnjim vezama na jeziku — engleski]] [https://web.archive.org/web/20120120081638/http://www.religioustolerance.org/hom_pare2.htm „Same-sex parenting, Results of some studies”]. Religious Tolerance. Arhivirano iz [http://www.religioustolerance.org/hom_pare2.htm originala] 20. 01. 2012. g. Pristupljeno 5. 4. 2011. 
  23. [[#cite_ref-24|^]] (jezik: hrvatski)[[Kategorija:Članci sa spoljašnjim vezama na jeziku — hrvatski]] Ko se boji istopolnog braka? [http://www.e-novine.com/drustvo/41214-boji-istopolnog-braka.html”. Pristupljeno 11. 4. 2013.  line feed character u |title= na poziciji 32 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć); Sukob URL—vikiveza (pomoć) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. oktobar 2010)
  24. ^ a b Resnick, M. D., Bearman, P. S., Blum, R.W., Bauman, K. E., Harris, K. S., Jones, J., et al. (1997). Protecting adolescents from harm: Findings from the National Longitudinal Study on Adolescent Health. Journal of the American Medical Association, 278, 823-832
  25. ^ a b Garofalo et al. (1998); Remafedi, G., Frendh, S., Story, M., Resnick, M. D., & Blum, R. (1998). The relationship between suicide risk and sexual orientation: Results of a population-based study. American Journal of Public Health, 88, 57-60.
  26. ^ ISSN 0579-6431 Dzinovic, Vladimir; Pavlovic, Jelena; Stojnov, Dusan (2006). „Choosing school underachievement as a way to resist power”. Zbornik Instituta Za Pedagoska Istrazivanja. 38: 124—150. doi:10.2298/ZIPI0601124D. 
  27. ^ Ber, V. (2002): Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd: Zepter Book World
  28. ^ Blake, S. M., Ledsky, R., Lehman, T., Goodenow, C., Sawyer, R., & Hack, T. (2001). Preventing sexual risk behaviors among gay, lesbian, and bisexual adolescents: The benefits of gay-sensitive HIV instruction in schools. American Journal of Public Health, 91, 940-946
  29. ^ Goodenow, C., Szalacha, L., & Westheimer, K. (2006). School support groups, other school factors, and the safety of sexual minority adolescents. Psychology in the Schools, 43, 573-589
  30. ^ Safren, S. A., & Heimberg, R. G. (1999). Depression, hopelessness, suicidality, and related factors in sexual minority and heterosexual adolescents. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 67, 859-866
  31. ^ Jaspal, R.; Cinnirella, M. (2010). „Coping with potentially incompatible identities: Accounts of religious, ethnic, and sexual identities from British Pakistani men who identify as Muslim and gay” (PDF). The British Journal of Social Psychology. 49 (Pt 4): 849—870. PMID 20170600. doi:10.1348/014466609X485025. 
  32. ^ Patthum, T.; Kessomboon, P.; Sinsuphan, N.; Ratanasiri, A. (2010). „Health behaviors in the development and maintenance process of homosexual identity”. Journal of the Medical Association of Thailand = Chotmaihet Thangphaet. 93 Suppl 3: S6—11. PMID 21302406. 
  33. ^ Johnson, W. D.; Diaz, R. M.; Flanders, W. D.; Goodman, M.; Hill, A. N.; Holtgrave, D.; Malow, R.; McClellan, W. M. (2008). „Behavioral interventions to reduce risk for sexual transmission of HIV among men who have sex with men”. The Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD001230. PMID 18646068. doi:10.1002/14651858.CD001230.pub2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Улога_нагона_у_обликовању_понашања_ЛГБТ_особа&oldid=27830070”