Urugvaj

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Istočna Republika Urugvaj
República Oriental del Uruguay  (španski)
Krilatica: Libertad o muerte
(Sloboda ili smrt)
Himna: Himno Nacional de Uruguay
Nacionalna himna Urugvaja
Položaj Urugvaja
Glavni gradMontevideo
34°53′S 56°10′W / 34.883° JGŠ; 56.167° ZGD / -34.883; -56.167Koordinate: 34°53′S 56°10′W / 34.883° JGŠ; 56.167° ZGD / -34.883; -56.167
Službeni jezikšpanski
Vladavina
Oblik državeParlamentarna republika
 — PredsednikTabare Vaskez
 — PotpredsednikLusija Topolanski
Istorija
Stvaranje11. maj 1814.
 — Nezavisnost od Brazila25. avgust 1825.
 — Priznata28. avgust 1828.
Geografija
Površina
 — ukupno176.215 km2(90)
 — voda (%)1.5
Stanovništvo
 — 2013.[1]3.324.460(135)
 — gustina18,87 st./km2(196)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2011
 — ukupno56,338 USD(86)
 — po stanovniku16,607(60)
IHR (2011)0,783(48) — visok
ValutaUrugvajski pezos
 — kod valuteUYU
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC -3 do -2
Internet domen.uy
Pozivni broj+598

Urugvaj (šp. Uruguay), zvanično Istočna Republika Urugvaj (šp. República Oriental del Uruguay), (ili Republika Istočno od reke Urugvaj) država je u Južnoj Americi.[2] Prema severu i istoku graniči se Brazilom, prema jugoistoku ima izlaz na Atlantski okean dok se prema zapadu graniči sa Argentinom. Prostire se na površini nešto većoj od 176.000 km² i druga je najmanja država Južne Amerike, posle Surinama. Glavni i najveći grad je Montevideo. Evropljani su počeli da se nastanjuju na područje današnjeg Urugvaja tek krajem 17. veka kada su Portugalci osnovali koloniju Sakramento. Španci su početkom 18. veka osnovali Montevideo, kao vojno uporište koje im je bilo potrebno zbog teritorijalnih aspiracija. Urugvaj se za nezavisnost izborio u razdoblju između 1811. i 1828, nakon borbi sa Španijom, Portugalijom, Argentinom i Brazilom. Ostao je predmet stranog uticaja i intervencija tokom 19. veka, sa velikom ulogom vojske na domaćoj političkoj sceni sve do kraja 20. veka. Današnji Urugvaj je demokratska država na čelu sa predsednikom koji je i šef države i premijer. Urugvaj se često svrstava među najrazvijenije i najprosperitetnije države u Latinskoj Americi.

Poreklo imena[uredi]

La República Oriental del Uruguay je ranije značilo republika istočno od Urugvaja [reke], ali se danas prevodi kao Istočna Republika Urugvaj.[3] Poreklo imena reke Urugvaj je iz jezika naroda Gvarani. Tačno značenje nije najjasnije[4] ali je najverovatnije reka obojenih ptica.

Položaj[uredi]

Države sa kojima se Urugvaj graniči su: Brazil i Argentina. Površina države iznosi 176.215 km².

Geologija i reljef[uredi]

Vode[uredi]

Flora i fauna[uredi]

Istorija[uredi]

Jedini ljudi za koje se sa sigurnošću može tvrditi da su nastanjivali današnji Urugvaj pre dolaska Evropljana bili su pripadnici plemena Čarua, koje je narod Gvarani isterao iz današnjeg Paragvaja pre 4.000 godina. [5]

Kolonizacija[uredi]

Španci su stupili na tlo današnjeg Urugvaja 1516. godine.[5] Nepostojanje nalazišta zlata i srebra, kao i jak otpor Indijanaca, odvratili su Špance od masovnijeg nastanjivanja ove oblasti tokom 16. i 17. veka.[5] Prva trajna španska naseobina osnovana je 1624. u Sorijanu na reci Rio Negro. Portugalci su od 1669. do 1671. napravili tvrđavu u Koloniji del Sakramento. Radi sprečavanja širenja granica Brazila Španija je podsticala kolonizaciju ovih krajeva.

Početkom 18. veka Španci su osnovali Montevideo kao vojno uporište. Zahvaljujući dobrom geografskom položaju Montevideo se ubrzo razvio u važan trgovinski centar koji je mogao da parira i glavnom gradu Vicekraljevstva Rio de la Plata, Buenos Ajresu.[5]

Početkom 19. veka na prostoru Urugvaja došlo je do borbi za prevlast nad basenom Rio de la Plata,[5] između britanskih, španskih, portugalskih i drugih kolonijalnih sila. Britanske trupe su nakon invazije na Rio de la Platu vladale Montevideom od februara do septembra 1807. godine.

Borba za nezavisnost (1811—1830)[uredi]

Slika „Zakletva Trideset i tri Istočnjaka“ urugvajskog slikara Huana Manuela Blanesa

Hose Hervasio Artigas je 1811. podigao ustanak protiv španskih vlasti, porazivši ih 18. maja iste godine u bici kod Las Pijedrasa.[5]

Nova vlast je 1813. sazvala ustavotvornu skupštinu u Buenos Ajresu na kojoj je Artigas nastupio kao veliki zagovornik federalizma, političke i ekonomske autonomije za svaku oblast, a posebno za Istočnu Obalu (šp. Banda Oriental).[6] Skupština je odbila da prihvati delegate sa Istočne Obale a predstavnici Buenos Ajresa su nametnuli sistem zasnovan na unitarnom centralizmu.[6]

Kao posledica različitih pogleda na uređenje buduće države dolazi do sukoba između Argentinaca, Urugvajaca, i Španaca. U junu 1814. Montevideo se predao vojsci iz Buenos Ajresa ali je Artigasova vojska zauzela grad početkom 1815. godine.[6] Nakon povlačenja trupa Buenos Ajresa formirana je prva autonomna vlada Istočne Obale.[6] Artigas je zatim osnovao Federalnu ligu, koja je obuhvatala šest provincija, od kojih su četiri kasnije postale deo Argentine.[6]

Godine 1816. Portugalija je iz Brazila napala Istočnu Obalu sa 10.000 vojnika. Montevideo je zauzet u januaru 1817. godine.[6] Nakon skoro četiri godine borbi Ujedinjeno Kraljevstvo Portugalije, Brazila i Algarvesa anektiralo je Istočnu Obalu, nazvavši je provincija Sisplatina.[6] Kao odgovor na aneksiju, Trideset i tri Istočnjaka, predvođena Huanom Antonijom Lavaljehom, proglasila su nezavisnost 25. avgusta 1825. godine. Njih su podržale Ujedinjene provincije Rio de la Plate (današnja Argentina). [5] Ovaj događaj označio je početak Sisplatinskog rata, koji je trajao 500 dana. Nijedna strana nije uspela da ostvari prevlast pa je 1828. Sporazumom u Montevideu Urugvaj proglašen nezavisnom državom. Prvi ustav Urugvaja usvojen je 18. jula 1830. godine.[5]

Sukobi između blankosa i koloradosa[uredi]

Manuel Oribe, konzervativac Bele partije.

Nakon sticanja nezavisnosti Urugvaj je bio podeljen na dve političke struje: konzervativne blankose (bele) predvođene Manuelom Oribeom, koji su zastupali seljake; i liberalne koloradose (crvene) predvođene Fruktuoso Riverom, koji su zastupali privrednike iz Montevidea. U to vreme u Urugvaju je živelo nešto manje od 75.000 ljudi od kojih je jedna četvrtina bila u Montevideu.[7] Urugvajske političke stranke bile su tesno povezane sa zaraćenim političkim frakcijama u susednoj Argentini. Tako su koloradosi podržavali proterane argentinske liberale unitariose, koji su u utočište našli uglavnom u Montevideu, dok su blankosi podržavali argentinskog predsednika Manuela de Rosasa. Vojska predvođena vođom koloradosa Riverom je 15. juna 1838. svrgnula sa vlasti predsednika Manuela Oribea, koji je pobegao u Argentinu.[7] Rivera je 1839. objavio rat Rosasu čime je započeo sukob poznat kao Veliki rat (šp. Guerra Grande) koji je trajao narednih trinaest godina.[7] Argentinska vojska je 1843. zauzela Urugvaj ali ne i Montevideo. Opsada Montevidea je počela u februaru 1843. i trajala je do 1852. godine.[8] Ulazak Francuske i Velike Britanije u sukob transformisao ga je u međunarodni konflikt. Britanska i francuska mornarica su privremeno blokirale luku Buenos Ajres u decembru 1845, da bi kasnije pomorske snage ove dve zemlje zaštitile prilaz Montevideu sa mora. Francuski i italijanski legionari (Italijani predvođeni Đuzepeom Garibaldijem) učestvovali su u odbrani grada, zajedno sa koloradosima.[8] Razlog za ulazak Francuske i Velike Britanije u ovaj sukob bio je obnavljanje trgovine na normalnom nivou u ovom regionu, tj. osiguranje plovnih puteva na rekama Parana i Urugvaj. S obzirom da nisu ostvarili željene ciljeve Velika Britanija i Francuska se 1849. povlače iz sukoba i potpisuju sporazum naklonjen Rosasu.[8] Kada se činilo da će Montevideo konačno pasti došlo je do pobune protiv Rosasa koju je predvodio Husto Hose de Urkiza, guverner argentinske provincije Entre Rios. Brazil se 1851. umešao u sukob na strani koloradosa čime je odnos snaga promenjen i Oribe je poražen. Opsada Montevidea je okončana i Veliki rat je završen.[8] Montevideo se odužio Brazilu za podršku potpisivanjem više sporazuma kojima su obe zemlje čvršće povezane.[8]

Nakon odlaska Rosasa u egzil 1852. godine u Argentini je došlo do unutrašnjeg razdora koji je potrajao do 1861, kada je zemlja konačno ujedinjena. Ovi događaji su se reflektovali i na Urugvaj jer su urugvajske političke frakcije podržavale različite pretendente u borbi za vlast u Argentini.

Intervencije Brazila u Urugvaju su u ovom razdoblju bile intenzivirane s obzirom na slabosti Argentine i želje Brazila da proširi svoju teritoriju do Rio de la Plate. U skladu sa sporazumima iz 1851. Brazil je vojno intervenisao u Urugvaju svaki put kada je smatrao da je to potrebno.[9] Brazilski car, predsednik Argentine i predsednik Urugvaja Venansio Flores su 1865. osnovali Trojni savez. Ovaj savez je objavio rat paragvajskom vođi Fransisku Solanu Lopezu[9] čime je otpočeo Paragvajski rat u kom su armije Trojnog saveza porazile Paragvaj. Kao logistička baza za brazilsku mornaricu Montevideo je rat prošao prilično mirno.[9]

Vlada generala Lorenza Batlje i Graua (1868–72) bila je prinuđena da suzbije pobunu koju je predvodila Narodna partija.[10] Nakon dvogodišnjih borbi 1872. je potpisan mirovni sporazum koji je blankosima dao vlast u četiri departmana Urugvaja.[10] Ovakav vid vođenja kohabitacione politike predstavljao je traženje kompromisa između vladajuće i opozicione stranke.[10]

Između 1875. i 1886. najveću moć u Urugvaju je imala vojska.[11] Tokom ovog autoritarnog razdoblja, vlada je preduzela korake ka uspostavljanju moderne države, ohrabrujući privredne i društvene promene. Lobističke grupe, koje su činili uglavnom privrednici, krupni zemljoposednici i industrijalci, bile su dobro organizovane i imale su snažan uticaj na vladu.[11]

Masovna imigracija i razvoj[uredi]

Nakon Velikog rata došlo je do velikog priliva imigranata, prvenstveno iz Italije i Španije. Do 1879. Urugvaj je imao više od 438.000 stanovnika.[12] Privreda se ubrzano razvijala, prvenstveno je rasla stočna proizvodnja i izvoz.[12] Montevideo je postao važno privredno središte regiona i mesto razmene dobara iz Argentine, Brazila i Paragvaja.[12]

20. vek[uredi]

Vođa koloradosa Hose Batlje Ordonjez izabran je za predsednika 1903. godine.[13] Naredne godine blankosi su organizovali proteste seljaka. Protesti su potrajali osam meseci nakon kojih je vođa ustanka Aparisio Saravija ubijen u borbama. Vlada je izašla kao pobednik iz ovog sukoba. Ovime je okončana politika kohabitacije, započeta 1872.[13] Hose Batlje i Ordonjez je još dva mandata bio na čelu Urugvaja (1903-07 i 1911-15) tokom kojih je doprineo stabilnosti države i razvoju privrede, sproveo je velike reforme u oblasti socijalne zaštite, učešću države u mnogim granama privrede, i izvršnoj vlasti.[5]

Gabrijel Tera je u martu 1931. postao predsednik Urugvaja. Njegov dolazak na vlast se poklopio sa efektima Velike depresije,[14] a odnosi u društvu su postali veoma napeti usled povećanja nezaposlenosti. Došlo je do sukoba gde je bilo žrtava među pripadnicima policije i među levičarima.[14] Tera je 1933. izvršio državni udar, raspustio je Generalnu skupštinu i dao sebi velika ovlašćenja.[14] Naredne godine donet je novi ustav kojim je vlast u državi data predsedniku.[14]

Na izborima održanim 1938. za predsednika je izabran Terin brat, general Alfredo Baldomir. Pod pritiscima sindikata, i Narodne partije Baldomir je pristao na organizovanje slobodnih izbora, slobodu štampe, i donošenje novog ustava.[15] Tokom Drugog svetskog rata Urugvaj je zvanično bio neutralna zemlja. Nakon sukoba između tri britanska broda sa nemačkim brodom admiral Graf Špe u bici kod La Plate prihvaćen je zahtev Nemaca da brod pristane u luku u Montevideo, koja se smatrala neutralnom. Nekoliko dana kasnije brod je morao da isplovi a ubrzo je potopljen.[15] Urugvaj je 1945. odbacio politiku neutralnosti i stao je na stranu Saveznika.

Krajem pedesetih godina 20. veka, delom zbog smanjenja svetske tražnje za poljoprivrednim proizvodima, Urugvajci su iskusili ogromno smanjenje životnog standarda, što je dovelo studentskih i radničkih protesta. Stvoren je urbani gerilski pokret poznat kao Tupamaros, čiji su pripadnici pljačkali banke i plen delili siromašnima, s ciljem uspostavljanja političkog dijaloga.

Predsednik Horhe Pačeko uveo je 1968. vanredno stanje, koje je sledilo smanjenje građanskih slobodâ 1972. godine. Vojska je 1973. ukinula Kongres i uspostavila civilno-vojni režim.[5] Oko 180 Urugvajaca je ubijeno tokom dvanaestogodišnje vojne vladavine, između 1973. i 1985.[16] Većina njih je ubijena u Argentini i drugim susednim državama, dok je njih 36 ubijeno u Urugvaju.[17]

Povratak demokratiji[uredi]

Bivši predsednik Urugvaja Horhe Batlje sa bivšim predsednikom SAD Džordžom H. V. Bušom

Novi ustav, koji je predložila vojska, odbačen je na referendumu u novembru 1980.[5] Nakon referenduma, vojska je obznanila plan za povratak civilne vlasti, te su 1984. održani opšti izbori.[5] Na tim izborima je pobedio vođa stranke Kolorado Hulio Marija Sangineti, koji je dužnost predsednika obavljao od 1985. do 1990. Prva Sanginetijeva administracija je sprovela privredne reforme i učvrstila demokratski sistem nakon višegodišnje vojne vladavine.[5]

Luis Alberto Lakalje, kandidat Narodne partije, pobedio je na predsedničkim izborima 1989, dok je na referendumu prihvaćena amnestija za osobe koje su kršile ljudska prava tokom vojnog režima. Sangineti je ponovo izabran za predsednika 1994. godine.[18] Oba predsednika su nastavila privredne i strukturne reforme započete obnavljanjem demokratske vlasti, kao i druge reforme s ciljem unapređenja izbornog zakona, socijalne zaštite, obrazovanja i bezbednosti.

Izbori 1999. su održani po novom izbornom zakonu koji donet ustavnim amandmanom 1996. godine. Kandidat stranke Kolorado, Horhe Batlje, uz pomoć Narodne stranke, porazio je kandidata Širokog fronta (šp. Frente Amplio) Tabare Vaskeza. Koalicija koloradosa i blankosa se zvanično raspala u novembru 2002. kada su blankosi povukli svoje ministre iz vlade,[5] iako su nastavili da podržavaju koloradose u većini stvari. Pad cena roba i ekonomski problemi na glavnim tržištima Urugvaja (devalvacija brazilskog reala i argentinska ekonomska kriza 2002) doveli su do velike recesije; privredna aktivnost je smanjena za 11%, nezaposlenost je porasla na 21%, a procenat Urugvajaca koji žive ispod linije siromaštva porastao je na više od 30%.[19]

Proslava dvestogodišnjice 2011. Na slici je prikazano 500 učenika iz 19 škola iz cele zemlje okupljenih ispred palate Legislativo.

Tabare Vaskez je 2004. izabran za predsednika dok je Široki front dobio većinu u oba doma skupštine. Porast cene artikala doprineo je izlasku privrede iz recesije. Vaskez je utrostučio strane investicije, smanjio nezaposlenost i siromaštvo, smanjio je javni dug sa 79 na 60 % BDP-a, i održao stabilan nivo inflacije.[20]

Godine 2009. za predsednika Urugvaja izabran je Hose Muhika, bivši levičar koji je proveo skoro 15 godina u zatvoru tokom vladavine vojnog režima, a Široki front je ponovo pobedio na izborima.[21]

Politički sistem[uredi]

Palata Legislativo, Montevideo, Urugvaj

Urugvaj je parlamentarna republika sa predsedničkim sistemom.[22] Članovi vlade se biraju na petogodišnji mandat. Pravo glasa imaju svi punoletni građani.[22] Urugvaj je unitarna država, što znači da se pravosuđe, obrazovanje, zdravstvo, bezbednost, spoljna politika, i odbrana vodi sa najvišeg nivoa tj. za ove oblasti zadužena je centralna vlast.[22] Izvršnu vlast ima predsednika i vlada sa 13 ministarstava.[22]

Zakonodavnu vlast ima Generalna skupština (šp. Asamblea General), koja je dvodomna. Nju čine Predstavnički dom, sa 99 članova izabranih po proporcionalnom sistemu da predstavljaju 19 departmana; i Senata, sa 31 članom, od kojih je 30 izabrano po proporcionalnom sistemu na petogodišnji mandat, i potpredsednikom Urugvaja, koji predsedava Senatom.[22]

Na čelu pravosudnog sistema je Vrhovni sud. Članove Vrhovnog suda bira Generalna skupština sa dvotrećinskom većinom. Mandati sudija Vrhovnog suda su ograničeni na deset godina odnosno sedamdeset godina života.[22] Vrhovni sud je najviša sudska instanca, koja je odgovorna za proveru ustavnosti zakona. Takođe, postoje i osnovni sudovi, kao i apelacioni sud.

Sadašnji ustav Urugvaja usvojen je 1997. oslanjajući se na ustav iz 1967. godine. Uzevši Švajcarsku kao primer, Ustav Urugvaja omogućava građanima da na referendumu izglasaju izmenu ili ukidanje nekog zakona. Ova mogućnost je korišćena nekoliko puta tokom proteklih 15 godina: za potvrđivanje zakona kojim se odbacuje krivično gonjenje članova vojnog režima koji su kršili ljudska prava od 1973. do 1985; za zaustavljanje privatizacije javnih preduzeća; za odbranu prihoda penzionera; i za zaštitu vodnih resursa.

Prema anketi Latinobarometra iz 2010. u Latinskoj Americi, Urugvajci spadaju među najveće podržavaoce demokratije i najzadovoljniji su kako demokratija funkcioniše u njihovoj zemlji.[23]

Prema Indeksu sloboda u svetu, Fridom hausa, Urugvaj je svrstan na 27. mesto. Ekonomist intelidžens junit (engl. Economist Intelligence Unit) je 2008. Urugvaju dao indeks demokratije od 8,08 i svrstao ga na 23. mesto među 30 zemalja sveta koje se smatraju apsolutno demokratskim.[24] Transparensi internašonal svrstava Urugvaj na 24. mesto u svetu po stepenu korupcije.[25]

Administrativna podela[uredi]

Mapa sa označenim departmanima Urugvaja.

Urugvaj je podeljen na 19 departmana koji imaju zakonodavnu i izvršnu vlast.[22] Na čelu departmana nalazi se načelnik i zakonodavno telo koje građani biraju na izborima.[22]

Departman Glavni grad Površina Broj stanovnika
(popis 2011.)[26]
Artigas Artigas 11.928 73.162
Durazno Durazno 11.643 57.082
Kanelones Kanelones 4.536 518.154
Kolonija Kolonija del Sakramento 6.106 122.863
Lavaljeha Minas 10.016 58.843
Maldonado Maldonado 4.793 161.571
Montevideo Montevideo 530 1.292.347
Pajsandu Pajsandu 13.922 113.112
Rio Negro Fraj Bentos 9.282 54.434
Rivera Rivera 9.370 103.447
Roča Roča 10.551 66.955
Salto Salto 14.163 124.683
San Hose San Hose de Majo 4.992 108.025
Sero Largo Melo 13.648 84.555
Sorijano Mersedes 9.008 82.108
Takuarembo Takuarembo 15.438 89.993
Treinta i tres Treinta i tres 9.529 48.066
Flores Trinidad 5.144 25.033
Florida Florida 10.417 67.093
Ukupno[note 1] 175.016 3.251.526
Beleška:
  1. ^ „Nije uračunato 1.199 km² koje zauzima 125 veštačkih jezera na reci Rio Negro.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 06. 11. 2013. Pristupljeno 13. 9. 2013. 

Spoljna politika[uredi]

Bivši predsednik Urugvaja Tabare Vaskez sa bivšim predsednikom Brazila Lulom da Silvom
Predsednik Hose Muhika, sa bivšim predsednikom Brazila Lulom da Silvom
Hose Muhika sa predsednicom Brazila, Dilmom Rusef

Urugvaj je u novembru 2010. ratifikovao Ustavni sporazum Unasura,[27] čime je postao deveta od dvanaest zemalja koje su to učinile.

Najvažniji trgovinski partneri Urugvaja su Argentina i Brazil. S obzirom da bilateralni odnosi sa Argentinom imaju prioritet, Urugvaj ne daje odobrenje britanskim brodovima na putu za Folklandska ostrva da ulaze u njegove teritorijalne vode.[28] Između lukâ Montevideo i Buenos Ajres postoji rivalstvo još od vremena Španske imperije. Zvaničnici obe zemlje su 2010. naglasili da je potrebna okončati ovo rivalstvo zbog regionalnih integracija.[29]

Izgradnja kontroverzne fabrike lesonit ploča na urugvajskoj strani reke Urugvaj 2007. godine izazvala je proteste u Argentini, zbog straha od mogućeg zagađenja životne sredine, i dovela je do napetosti u odnosima između dve zemlje.[30] Ovaj nesporazum potrajao je i narednih godina, naročito 2010. posle izveštaja o povećanom zagađenju vode. Kasnije se ispostavilo da su u pitanje fekalne vode iz grada Gvalegvajčua u Argentini.[31] U novembru 2010, Urugvaj i Argentina su obznanili da će pokušati da dođu do konačnog sporazuma za zajednički nadzor nad fabrikom lesonitnih ploča.[32]

Brazil i Urugvaj imaju potpisane sporazume o saradnji u oblastima odbrane, nauke, tehnologije, energetike, rečnog saobraćaja i ribolova, s ciljem ubrzanja političkih i privrednih veza između dve zemlje.[33]

Urugvaj ima teritorijalne sporove sa Brazilom oko ostrva Isla Brasilera (šp. Isla Brasilera) i oko teritorije u basenu reke Invernada, površine 235 km², blizu sela Masoljer gde se nalazi izvor reke Kvarai.

Od povratka demokratskog režima Urugvaj ima prijateljske odnose sa Sjedinjenim Državama.[19] Trgovinske veze između dve zemlje su poslednjih godina znatno proširene. Tome je doprinelo potpisivanje bilateralnih sporazuma o investiranju 2004. i 2007. godine.[19] Sjedinjene Države i Urugvaj sarađuju i na vojnom planu jer obe zemlje igraju značajnu ulogu u misiji Ujedinjenih nacija na Haitiju.[19] Predsednik Muhika je podržao kandidaturu Venecuele da se priključi Merkosuru, kao i da venecuelanski ministar ekonomije Ali Rodrigez postane generalni sekretar Unasura. Venecuela se za uzvrat obavezala da Urugvaju dnevno isporučuje 40.000 barela nafte po povlašćenim uslovima.[34]

Dana 15. marta 2011, Urugvaj je postao sedma južnoamerička zemlja koja je zvanično priznala palestinsku državu,[35] iako nije precizirano u kojim granicama.[35]

Oružane snage[uredi]

Oružane snage Urugvaja su preko ministarstva odbrane podređene predsedniku države.[5] Kopnena vojska ima oko 14.000 pripadnika, ratna mornarica 6.000, i ratno vazduhoplovstvo oko 3.000 pripadnika.[5] Služba u vojsci je dobrovoljna ali vlada može da u vanrednoj situaciji uvede obavezu služenja vojnog roka. Urugvaj je na prvom mestu u svetu po doprinosu u mirovnim snagama Ujedinjenih nacija po stanovniku. Njegovih 2.513 vojnika i oficira se nalazi u deset mirovnih misija Ujedinjenih nacija.[5] Od februara 2010, Urugvaj ima 1.136 pripadnika u misiji UN-a Minustah na Haitiju i 1.360 pripadnika u misiji Monuk u DR Kongu.[5] U decembru 2010, urugvajski general-major Glotdofski je imenovan za Glavnog vojnog posmatrača i šefa Grupe vojnih posmatrača Ujedinjenih nacija u Indiji i Pakistanu.[36]

Privreda[uredi]

Prema podacima Svetske banke bruto društveni proizvod Urugvaja je u 2012. iznosio 49,06 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 3,6% u odnosu na prethodnu godinu.[37] Bruto društveni proizvod po stanovniku 2012. je iznosio 14.449 dolara.[38] Tokom poslednjih nekoliko godina Urugvaj beleži konstantan rast spoljnotrgovinskog deficita, koji je 2012. iznosio 2,625 milijardi dolara.[39] Inflacija je u istoj godini dostigla 8,1 %.[40]

Geografija[uredi]

Satelitski snimak Urugvaja.

Urugvaj se prostire na 176.215 km²,[41] što ga čini drugom najmanjom državom u Južnoj Americi (posle Surinama) i trećom najmanjom teritorijom, jer je Francuska Gijana najmanja. Reljef se uglavnom sastoji od brežuljkastih nizija i niskih planinskih lanaca kučiljas (šp. cuchillas) kao i plodnog obalnog pojasa. Urugvaj ima obalu u dužini od 660 km.

Urugvaj pokriva gusta rečna mreža, sa četiri basena. To su baseni Rio de la Plata, reke Urugvaj, Laguna Merin i Rio Negro. Najvažnija reka u unutrašnjosti Urugvaja je Rio Negro. Duž atlantske obale postoji nekoliko laguna.

Najviši vrh u Urugvaju je Sero Katedral visine 514 m u planinskom vencu Sijera Karape. Na jugozapadu je estuar, reka Urugvaj i Parana, Rio de la Plata, koji zajedno čine zapadnu granicu države.

Montevideo je najjužniji glavni grad u Americi, i treći najjužniji na svetu (samo su Kanbera i Velington južnije od njega).

Klima[uredi]

Zaliv Maldonado.

Urugvaj je u potpunosti smešten unutar umerenog klimatskog pojasa, koji karakteriše prilično blaga klima u svim delovima zemlje.[42] Razlike među godišnjim dobima su izražene ali su ekstremne temperature retke.[42] S obzirom na veliku količinu vode prisutna je velika vlažnost i česta je pojava magle.[42] Zbog ravnog reljefa zemlja je izložena brzim premeštanjima vremenskih frontova,[42] te pamperu, hladnom i povremenom vrlo jakom vetru koji duva sa argentinskih pampa.[3]

Temperatura je tokom godine uglavnom ujednačena, vetrovi sa Atlantika ublažuju topla leta, dok su velike hladnoće tokom zime nepoznate.[42] Najviše padavina ima tokom letnjih meseci, iako je kišovito vreme učestalije tokom zime.[3] Prosečna godišnja količina padavina je generalno veća od 1000 milimetara godišnje. Najveća je na morskoj obali a u unutrašnjosti zemlje je manja.[3]

Prosečna temperatura je tokom zime u mesecu julu od 12 °C u Saltu, na severu zemlje, do 9 °C u Monetvideu.[3] Sredinom leta u januaru temperatura se kreće u proseku od 26 °C u Saltu do 22 °C u Montevideu.[3]

Ekstremne temperature koje su zabeležene su 44 °C u Pajsandu 20. januara 1943, i 11 °C u Melu 14. juna 1967.[43]

Stanovništvo[uredi]

Montevideo je glavni i najveći grad Urugvaja

Prema popisu stanovništva iz 2011, koji je sproveo Nacionalni institut za statistiku (šp. Instituto Nacional de Estadística) Urugvaj je 2011. godine imao 3.286.314 stanovnika.[44] Muškarci čine 48,01 % (1.577.725) a žene 51,99 % stanovništva (1.708.401).[45] U urbanim područjima živi 94,66 % stanovništva ili 3.110.701 osoba, dok na selu živi 5,34 % stanovništva ili 175.613 ljudi.[45] Belci čine ogromnu većinu stanovništva; 94% stanovništva se izjasnilo da je evropskog, 8% afričkog a 5% indijanskog porekla.[45] Urugvajci su uglavnom potomci emigranata iz Španije i Italije (oko četvrtine stanovništva je italijanskog porekla),[5] dok su znatno manjoj meri potomci Britanaca i Francuza.[3]

Stopa prirodnog priraštaja u Urugvaju je znatno niža nego u drugim latinoameričkim zemljama.[3] Prosečna starost stanovništva je veća u odnosu na svetski prosek[5] usled male stope rađanja, visokog životnog veka, i relativno visoke stope iseljavanja mladih. Četvrtina stanovništva je mlađa od 15 dok je šestina starija od 60 godina.[3]

Montevideo je jedina metropola u zemlji. U njegovom širem području živi 1,9 miliona ljudi, ili više od polovine ukupnog stanovništva. Ostatak gradskog stanovništva živi u tridesetak manjih gradova.[5]

Religija[uredi]

Urugvaj nema zvaničnu religiju; crkva i država su zakonom odvojene,[5] sloboda veroispovesti je zajamčena. Istraživanje iz 2008. Nacionalnog instituta za statistiku pokazalo je da je katolicizam dominantna religija kod 45,7% stanovništva; 9% su pripadnici drugih hrišćanskih denominacija; 0,6% su animisti ili umbandisti (jedna afro-brazilska religija); i 0,4% su Jevreji. Osobe koje veruju u boga ali ne pripadaju ni jednoj konfesiji čine 30,1 %, dok ateisti i agnostici čine 14 procenata stanovništva.

Politički analitičari smatraju Urugvaj za najsekularniju državu na američkom kontinentu.[46] Sekularizacija Urugvaja počela je još tokom kolonijalnog razdoblja kada je crkva imala mali uticaj na društveni život, pogotovo u poređenju sa ostalim delovima Španske imperije. Malobrojni urugvajski Indijanci su se žestoko suprotstavili prozelitizmu čime su smanjili uticaj crkvenih vlasti.[47] Nakon nezavisnosti, antiklerikalne ideje stigle su do Urugvaja, naročito iz Francuske, čime je nastavljeno slabljenje uticaja crkve.[48] Građanski brakovi su 1837. priznati zakonom a 1861. država je preuzela upravljanje javnim grobljima. Razvod je ozakonjen 1907. a 1909. je crkvi zabranjeno da se meša u rad državnih školâ.[47] Hose Batlje i Ordonjez, vladao od 1903. do 1911, uticao je da se izvrši potpuno odvajanje crkve i države, što je učinjeno donošenjem ustava iz 1917. godine.[47]

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 „Uruguay”. Encyclopædia Britannica, Inc. 2008. Pristupljeno 2. 9. 2008. 
  4. ^ „Ministerio de Turismo y Deporte del Uruguay (Spanish, English and Portuguese)”. Turismo.gub.uy. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2011. Pristupljeno 26. 6. 2010. 
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 5,18 5,19 5,20 5,21 Bureau of Western Hemisphere Affairs. „Background Note: Uruguay”. US Department of State. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 „THE STRUGGLE FOR INDEPENDENCE, 1811–30 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „BEGINNINGS OF INDEPENDENT LIFE, 1830–52 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 5. 11. 2013. 
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 „The Great War, 1843–52 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  9. 9,0 9,1 9,2 „THE STRUGGLE FOR SURVIVAL, 1852–75 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  10. 10,0 10,1 10,2 „Caudillos and Political Stability – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  11. 11,0 11,1 „MODERN URUGUAY, 1875–1903 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  12. 12,0 12,1 12,2 „Evolution of the Economy and Society – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  13. 13,0 13,1 „THE NEW COUNTRY, 1903–33 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 „THE CONSERVATIVE ADJUSTMENT, 1931–43 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  15. 15,0 15,1 „Baldomir and the End of Dictatorship – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  16. ^ „New find in Uruguay 'missing' dig.”. BBC News. 3. 12. 2005. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  17. ^ „Uruguay dig finds 'disappeared'.”. BBC News. 30. 11. 2005. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  18. ^ „Uruguay timeline”. BBC News. 12. 4. 2011. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 Mejer, Piter Dž. (4. 1. 2010). „Uruguay: Political and Economic Conditions and U.S. Relations” (PDF). Congressional Research Service. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  20. ^ „The mystery behind Mujica's mask”. The Economist. 22. 10. 2009. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  21. ^ Piette, Candace (30. 11. 2009). „Uruguay elects José Mujica as president, polls show”. BBC News. Pristupljeno 6. 11. 2013. 
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 22,5 22,6 22,7 „Business Guide” (PDF). Uruguay XXI. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 1. 5. 2011. Pristupljeno 25. 2. 2011. 
  23. ^ „The democratic routine”. Ekonomist. 2. 12. 2010. Pristupljeno 8. 11. 2013. 
  24. ^ „The Economist Intelligence Unit's Index of Democracy 2008” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 24. 3. 2009. Pristupljeno 8. 11. 2013. 
  25. ^ Corruption Perception Index 2010 resuls. Transparensi internašonal
  26. ^ „Censos 2011 – Instituto Nacional de Estadistica”. Nacionalni institut za statistiku. Pristupljeno 8. 11. 2013. 
  27. ^ „Unasur Pledges to Isolate Coup Regimes, Fight Drug Trafficking”. Biznis vik. 26. 11. 2010. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  28. ^ „Uruguay marks distance from Argentina: UK does not come to plunder resources”. Merkopres. 24. 9. 2010. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  29. ^ „Mujica praises Argentina/Uruguay common past; calls for an end to ‘ports’ war. MercoPress. 20. 11. 2010. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  30. ^ Argentines in pulp mill protest. BBC News (11 November 2007). Pristupljeno 10. novembra 2013.
  31. ^ ''Clarín'': Hay 115 casos de dermatitis en un balneario ubicado frente a Botnia. Clarin.com (22 February 2010). Pristupljeno 10. novembar 2013.
  32. ^ „Uruguay and Argentina implement "scientific" accord for joint monitoring”. Merkopres. 15. 11. 2010. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  33. ^ Brazil and Uruguay step closer to integration. Ontheroadtofindout.com. Pristupljeno 10. novembar 2013.
  34. ^ „Chavez and Mujica Meet and Sign Numerous Bilateral Agreements”. Merkopres. 27. 1. 2011. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  35. 35,0 35,1 „Uruguay recognizes Palestinian state”. Rojters. 15. 3. 2011. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  36. ^ „Uruguayan Major General appointed head of UN mission in India and Pakistan”. Merkopres. 23. 12. 2010. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  37. ^ „Uruguay”. Svetska banka. Svetska banka. 13. 11. 2013. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  38. ^ „GDP per capita (current US$)”. Svetska banka. Svetska banka. 13. 11. 2013. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  39. ^ „Current account balance (BoP, current US$)”. Svetska banka. Svetska banka. 13. 11. 2013. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  40. ^ „Inflation, consumer prices (annual %)”. Svetska banka. Svetska banka. 13. 11. 2013. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  41. ^ „Uruguay in Numbers” (PDF) (na jeziku: Spanish). National Institute of Statistics. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 13. 11. 2013. Pristupljeno 07. 11. 2013. 
  42. 42,0 42,1 42,2 42,3 42,4 „Climate – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 2. 2011. 
  43. ^ RECORDS METEOROLOGICOS EN EL URUGUAY — Boletín Meteorológico Mensual – Dirección Nacional de Meteorología. None. Pristupljeno 7. novembra 2013.
  44. ^ „Resultados del Censo de Población 2011: población, crecimiento y estructura por sexo y edad” (PDF). INE. INE. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 09. 02. 2014. Pristupljeno 12. 11. 2013.  line feed character u |title= na poziciji 40 (pomoć)
  45. 45,0 45,1 45,2 „Censos 2011”. INE. INE. 10. 8. 2012. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  46. ^ „UMM | Latin American Area Studies – Countries”. Morris.umn.edu. 27. 8. 2009. Arhivirano iz originala na datum 14. 07. 2010. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  47. 47,0 47,1 47,2 „Religion – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  48. ^ „Explore Uruguay – About Uruguay Government”. Explore Uruguay. Pristupljeno 12. 11. 2013. 

Spoljašnje veze[uredi]