Holokaust u Letoniji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Izložba predstavljena na konferenciji u Vanzeu 20. januara 1942. koja prikazuje samo 3.500 Jevreja koji su ostali živi u Letoniji od oko 60.000 u zemlji u vreme nacističke invazije.

Holokaust u Letoniji se odnosi na zločine protiv čovečnosti koje su počinili nacistička Nemačka i kolaboracionisti koji su viktimizirali Jevreje tokom okupacije Letonije. Od 1941. do 1944. ubijeno je oko 70.000 Jevreja, oko tri četvrtine od predratnih 93.000.[1] Pored toga, hiljade nemačkih i austrijskih Jevreja deportovano je u geto u Rigi.[2]

Nemačka okupacija[uredi | uredi izvor]

Mapa: Holokaust u Rajhskomesarijatu Ostland (koji je uključivao Letoniju)

Nemačka vojska je rano ujutro u nedelju, 22. juna 1941. prešla sovjetsku granicu na širokom frontu od Baltičkog mora do Mađarske. Nemci su napredovali preko Litvanije prema Daugavpilsu i drugim strateškim tačkama u Letoniji. Nacistička policijska država uključivala je organizaciju pod nazivom Služba bezbednosti - Ziherhajtsdinst (SD), a njeno sedište u Berlinu je bilo poznato kao Glavni ured bezbednosti Rajha (RSHA) (Rajhsziherhajtshauptamt).[3]

Ziherhajtsdinst u Letoniji[uredi | uredi izvor]

Uoči invazije, SD je organizovao četiri ajnzacgrupe, mobilne ubilačke odrede. Naziv Einsatzgruppen („jedinice za specijalne zadatke“) je bio eufemizam, jer je njihova prava svrha bila da ubiju veliki broj ljudi koje su nacisti smatrali „nepoželjnim“. Među njima su bili komunisti, Romi, psihički bolesnici, homoseksualci i, posebno, Jevreji. Ajnzacgrupe su pomno pratile nemačke invazione snage i uspostavile prisustvo u Letoniji u roku od nekoliko dana, a ponekad i sati, nakon što je nemački Vermaht okupirao određeno područje zemlje.[3]

SD u Letoniji se na fotografijama i prema opisima može razlikovati po uniformama. Crna boja nacističkog SS-a se retko nosila; umesto toga, uobičajena odeća bila je siva uniforma Vermahta sa crnim simbolima.[3] Nosili su nalepnicu SD na levom rukavu, žućkastu košulju i simbol mrtvačke glave na kapama. Činovi SD-a bili su identični SS-u. SD nije nosio simbol SS na svojim desnim jezičcima kragne, već su ga zamenili ili mrtvačkom glavom ili slovima "SD".[3]

SD je prvo uspostavio svoju vlast u Letoniji preko ajnzacgrupe A, koja je bila podeljena na jedinice zvane ajnzackomande 1a, 1b, 2 i 3.[3] Kako se linija fronta pomerala dalje na istok, ajnzacgrupa A se iselila iz Letonije, ostajući u zemlji samo nekoliko nedelja, nakon čega je njene funkcije preuzeo „rezidentni“ SD, pod nadležnošću Kommandant der Sicherheitspolizei und SD, na koji se odnose nemački inicijali KdS. KdS je primao naređenja i od RSHA u Berlinu i od drugog zvaničnika po imenu Befehlshaber (komandant) der Sicherheitspolizei und des SD, ili BdS. I KdS i BdS bili su podređeni drugom zvaničniku koji se zvao viši SS i policijski komandant (Höherer SS-und Polizeiführer), ili HPSSF.[3] Linije vlasti su se preklapale.[4] Istočni deo Letonije, uključujući Daugavpils i region Latgale, dodeljen je ajnzackomandi 1b (EK 1b) i 3 (EK 3).[3] EK 1b je imao oko 50 do 60 ljudi i njime je komandovao Erih Erlinger.[3]

Ubistva počinju invazijom nacista[uredi | uredi izvor]

Pripadnici letonske jedinice za samoodbranu okupljaju grupu jevrejki za pogubljenje na plaži u blizini Lijepaje, 15. decembra 1941.

U Letoniji je holokaust počeo u noći 23. na 24. jun 1941. godine, kada je na groblju Grobina jedan odred SD ubio šest lokalnih Jevreja, među kojima je bio i gradski apotekar.[5] Sledećih dana 35 Jevreja je istrebljeno u Durbeu, Priekuleu i Asiteu. Nacistički osvajači su 29. juna počeli da formiraju prvu pomoćnu jedinicu letonskog SD u Jelgavi. Martinš Vagulans, član ultranacionalističke organizacije Perkonkrusts, izabran je da ga vodi. U leto 1941. godine 300 ljudi iz jedinice učestvovalo je u ubistvu oko 2000 Jevreja u Jelgavi i drugim mestima Zemgale.[6] Ubistvo su nadgledali oficiri nemačkog SD Rudolf Bac i Alfred Beku, koji su u akciju uključili SS ljude iz ajnzacgrupe. Njihovim zajedničkim radom spaljena je glavna jelgavska sinagoga. Nakon invazije na Rigu, Valter Štaleker, uz pomoć pripadnika Perkonkrusta i drugih lokalnih kolaboracionista, organizovao je pogrom Jevreja u glavnom gradu Letonije. Viktors Arajs, koji je tada imao 31 godinu, mogući bivši član Perkonkrustsa i član studentskog bratstva, imenovan je za direktnog izvršioca akcije. Bio je besposleni večiti student kojeg je izdržavala njegova žena, bogata vlasnica radnje, deset godina starija od njega. Arajs je neko vreme radio u letonskoj policiji.[7] Isticao se svojim moćnim i ekstremnim razmišljanjem. Čovek je bio dobro uhranjen, lepo obučen i „sa ponosno navučenom studentskom kapom na jedno uvo“.

Formiranje Arajs komande[uredi | uredi izvor]

„Dva sveta“: antikomunistički i antisemitski propagandni poster, Letonija, leto, 1941.
Pripadnici pomoćne policije Letonije okupljaju grupu Jevreja, Lijepaja, jul 1941.

Viktors Arajs je 2. jula počeo da formira svoju oružanu jedinicu od ljudi koji su odgovarali na apel Perkonkrustsa da uzmu oružje i da oslobode Letoniju od Jevreja i komunista. U početku je jedinica uglavnom obuhvatala članove različitih studentskih bratstava. 1941. prijavilo se ukupno oko 300 ljudi. Najbliži pomoćnici Viktorsa Arajsa bili su Konstantins Kakis, Alfreds Dikmanis, Boris Kinsler i Herberts Cukurs.[8] U noći 3. jula, Arajs komanda je počela da hapsi, tuče i pljačka Jevreje iz Rige. 4. jula spaljena je horska sinagoga u ulici Gogola, a potom i sinagoge u ulicama Maskavas i Stabu. Mnogi Jevreji su ubijeni tih dana, uključujući i izbeglice iz Litvanije. U zaprežnim kolima i plavim autobusima, ljudi iz Arajs komande išli su na različita mesta u Kurlandiji, Zemgaleu i Vidzemeu, ubivši tamo hiljade Jevreja.

Ova ubistva su trebalo da služe kao primer drugim antisemitskim pristalicama nacističkih osvajača. Pojedine letonske jedinice Selbstschutz (samozaštita) takođe su bile uključene u masovna ubistva Jevreja.[9] U okrugu Ilukste, Jevreje je ubila 20-člana jedinica smrti Selbstschutz komandanta Oskarsa Baltmanisa. Sva ubistva su nadgledali oficiri nemačkih SS i SD. U julu 1941. godine, oko 4.000 Jevreja iz Rige je ubijeno u šumi Bikernieku. Ubistvima su rukovodili šturmbanfireri (majori) H. Barth, R. Bac i novoimenovani načelnik Riške SD Rudolf Lange.

Masakri[uredi | uredi izvor]

Kako je naveo letonski istoričar Andrijevs Ezergailis, ovo je bio početak „najvećeg zločinačkog čina u istoriji Letonije“. Od jula 1941. Jevreji Letonije su takođe ponižavani na različite načine i lišeni prava koja su uživali ostali građani Letonije. Jevrejima je bilo strogo zabranjeno da napuštaju svoje domove uveče, noću i ujutru. Dobijali su manje obroke hrane, mogli su da kupuju samo u nekim specijalnim prodavnicama i morali su da nose znak žute Davidove zvezde na njihovoj odeći. Bilo im je zabranjeno da prisustvuju mestima gde su se održavali javni događaji, uključujući bioskope, atletske terene i parkove.[10] Nije im bilo dozvoljeno da koriste vozove i tramvaje, da idu u kupatila, da koriste trotoare, da posećuju biblioteke i muzeje ili da idu u škole, a morali su da predaju bicikle i radio-aparate. Jevrejskim lekarima je bilo dozvoljeno samo da savetuju i leče Jevreje, i bilo im je zabranjeno da vode apoteke.[11][12] Ubrzo su za Jevreje uvedene i maksimalne norme za nameštaj, odeću i posteljinu. Svi artikli iznad norme bili su predmet konfiskacije za potrebe Rajha. Sav nakit, hartije od vrednosti, zlatne i srebrne novčiće morali su da predaju na zahtev. Antisemitizam je tako postao izvor bogaćenja nacističkih zvaničnika i njihovih lokalnih saradnika koji su konfiskovali jevrejsku imovinu. Istrebljenje Jevreja im je odgovaralo da niko ne bi ostao živ da zahteva vraćanje ukradenih stvari.[13]

Lijepaja[uredi | uredi izvor]

U Lijepaji se prvo masovno ubijanje Jevreja dogodilo 3. i 4. jula, kada je streljano oko 400 ljudi, i 8. jula kada je ubijeno 300 Jevreja. Pucnjavu je izvršila nemačka grupa SD-a i policajaca, dok su pripadnici letonskog Selbstschutz-a dovozili žrtve na mesto ubistva.[traži se izvor] 13. jula počelo je uništavanje velike horske sinagoge u Lijepaji. Svitci Svetih spisa bili su pobacani na trgu Ugunsdzeseju, a Jevreji su bili primorani da marširaju preko svojih svetih stvari, a posmatrači su se veselo smejali zabavnoj sceni. Gore navedene operacije su se odvijale pod direktnim rukovodstvom Erharda Grauela, komandanta Sonderkommando Ajnzacgrupe.

Ventspils[uredi | uredi izvor]

Nakon toga, Grauel je otišao u Ventspils. Ubistva su zajednički izvršili nemački Ordnungspolicaj i ljudi iz lokalnog Selbstschutz-a. Od 16. do 18. jula, 300 ljudi je ubijeno u šumi Kazinu. U julu-avgustu, preostalih 700 Jevreja iz grada je streljano, dok su Jevreji u regionu ubijeni u jesen. Pucnjavu su izveli nemački, letonski i estonski pripadnici SD koji su stigli brodom. Ubrzo se na autoputu Kuldiga -Ventspils pojavio poster na kojem je pisalo da je Ventspils Judenfraj (bez Jevreja).

Daugavpils[uredi | uredi izvor]

U Daugavpilsu je ubistvom Jevreja u početku komandovao Erih Erlinger, šef ajnzackomande 1b.[14] Do 11. jula ubili su oko 1.150 ljudi. Erlingerov rad je nastavio Joakim Haman, koji je bio odgovoran za ubistvo 9012 Jevreja u gradu i južnoj Latgaliji. Šef lokalne pomoćne policije Roberts Bluzmanis je pružio aktivnu pomoć tako što je obezbedio preseljenje Jevreja u geto Griva i transportovanje na mesta ubijanja.

Rezekne[uredi | uredi izvor]

U Rezekneu je ubistva izvršila nemačka grupa SD, kojoj su pomagali ljudi Selbstschutz-a i Arajs komanda. Ubijeno je oko 2.500 ljudi. Do oktobra 1941. ubijeno je ukupno oko 35.000 letonskih Jevreja.

Poznata su dva slučaja spašavanja Jevreja u Rezekneu – staroverka Ulita Varuškina koja je na molbu roditelja uzela njihovog dvogodišnjeg sina Mordehaja Tagera kojeg je kasnije usvojila, i poljska porodica Matusevič koja je sakrila Haima Izraelita i njegovog sinovca Jakova od tri godine. I Varuškina i porodica Matusevič su za svoje postupke dobili su titulu Pravednih među narodima.[15]

Varaklani[uredi | uredi izvor]

Varaklani, relativno mali grad, imao je oko 540 preostalih Jevreja kada su Nemci preuzeli kontrolu. Streljani su u grobove koje su bili primorani da kopaju 4. avgusta 1941. godine. Sudbina ovog malog grada je slična mnogim drugim gradovima, dokumentovano od strane JewishGen-a i drugih.[16]

Koncentracioni logor Jungfernhof[uredi | uredi izvor]

Zatvor[uredi | uredi izvor]

Riški geto[uredi | uredi izvor]

Hinrih Lose na Centralnoj železničkoj stanici u Rigi
Jevreji sa žutim značkama, Riga, 1942.
Riški geto, 1942
Jevrejski zatvorenici u koncentracionom logoru Salaspils

Dana 27. jula 1941. godine, državni komesar (rajhskomisar) Hinrih Loze (raniji gaulajter Šlezvig-Holštajna), vladar baltičkih zemalja i Belorusije ili Ostlanda kako su okupatori nazivali teritoriju – objavio je svoje smernice o jevrejskom pitanju. Jevreji su, po njegovom mišljenju, morali da se iskoriste kao jeftina radna snaga tako što im se isplaćuju minimalne plate ili da im se obezbedi minimalni obrok hrane – sa onim što ostane nakon snabdevanja autohtonog arijevskog stanovništva. Jevreji su morali su da budu premešteni u posebne prostore gde bi bila uređena geta i gde bi im bilo zabranjeno da napuštaju to područje. Valter Štaleker je protestovao protiv ideje Hinriha Lozea i zahtevao da se nastavi sa istrebljenjem Jevreja. Berlin je, međutim, preneo vlast na civilnu administraciju okupacione sile i ona je radila stvari na svoj način. Područje predgrađa Latgale u Rigi izabrano je za Riški geto.[17] U njemu su uglavnom živeli siromašni ljudi: Jevreji, Rusi i Belorusi. Oko 7.000 Nejevreja je odatle premešteno u druge stanove u Rigi. Više od 23.000 Jevreja iz Rige dobilo je naređenje da se preseli na teritoriju geta. U getu je sada bilo više od 29.000 zatvorenika, uključujući i one koji su tamo ranije boravili. U okviru geta formiran je Jevrejski savet koji je dobio zadatak da reguliše društveni život. Tu je formirana jevrejska policija za održavanje reda. Činilo ga je 80 ljudi naoružanih palicama i gumenim pendrecima. Geto je bio ograđen bodljikavom žicom. Na glavnim ulicama na ulazu postavljene su drvene barijere, a tamo je kao straža bila stacionirana letonska policija. Jevrejima je bilo dozvoljeno da napuštaju geto samo u radnim kolonama i u pratnji stražara. Pojedinačni jevrejski specijalisti mogli su da dolaze i odlaze tako što će pokazati posebnu žutu legitimaciju. Samostalno odlazak je strogo kažnjavan.[18]

U getu, Jevreji su bili veoma gusto naseljeni: po osobi je dodeljivano 3-4 kvadratna metra. Postojalo je i veliko siromaštvo, jer su hranu dobijali samo oni koji su radili, odnosno oko polovine logoraša geta. Morali su da izdržavaju 5.652 dece i 8.300 staraca i invalida. Geto je imao samo 16 bakalnica, apoteku i perionicu veša, a uređena je i bolnica na čijem je čelu bio profesor Vladimir Minc. Savet geta je bio smešten u zgradi bivše jevrejske škole u ulici Lačpleša 141. Istoričar Margers Vestermanis piše: „Članovi Jevrejskog saveta, uključujući advokate D. Eljaševa, M. Minca i Iliju Jevelsona, i njihovi pomoćnici dobrovoljci učinili su sve što su mogli da nekako ublaže opšte patnje.[19] Jevrejski policajci su takođe pokušavali da nekako zaštite svoje bližnje. Zatvorenici su se trudili da se sačuvaju, a postojala je čak i iluzija preživljavanja. Formirana je grupa otpora koja je kupovala oružje.[20]

Daugavpilski geto[uredi | uredi izvor]

Daugavpilski geto je osnovan u Grivi krajem jula 1941. godine, kada su svi preživeli Jevreji u gradu preseljeni tamo. Tamo su dovođeni i Jevreji iz drugih gradova i sela Latgale, pa čak i iz Vidzema. Ukupno je geto imao oko 15.000 zatvorenika. Inženjer Miša Movšenson je vodio Savet geta. Njegov otac je bio na čelu grada Daugavpilsa 1918. tokom prethodnog perioda nemačke okupacije.[21]

Romski holokaust u Letoniji[uredi | uredi izvor]

Manje se zna o holokaustu romskog naroda nego za druge grupe.[22] Većina dostupnih informacija o progonu Roma u istočnoj Evropi koju su okupirali nacisti potiču iz Letonije.[23] Prema popisu stanovništva Letonije iz 1935. godine, u zemlji je živelo 3.839 Roma, što je najveća populacija u bilo kojoj od baltičkih država. Mnogi od njih nisu putovali zemljom, već su živeli staloženim, ili „statičnim“ životom.[23]

Dana 4. decembra 1941. Hinrih Loze je izdao dekret u kome je pisalo:

Cigani koji lutaju po selu predstavljaju dvostruku opasnost.

1. Kao prenosioci zaraznih bolesti, posebno pegavog tifusa; 2. Kao nepouzdani elementi koji se ne pridržavaju propisa koje izdaju nemačke vlasti, niti su voljni da rade koristan posao.

Postoji osnovana sumnja da oni obezbeđuju obaveštajne podatke neprijatelju i time štete nemačkoj stvari. Stoga naređujem da se prema njima postupa kao prema Jevrejima.[23]

Iako je Lozeovo ime bilo u naredbi, ono je zapravo izdato po nalogu Bruna Jedikea,[24] šefa Ordnungspolicaja u baltičkim državama. Jedike je zauzvrat bio podređen Fridrihu Jekelnu, starijem esesovcu u baltičkim državama i Belorusiji.[25]

Romima je takođe bilo zabranjeno da žive duž obale. Istoričar Levi veruje da je ovo ograničenje možda izazvalo prvo veliko ubistvo Roma u Letoniji. Letonska policija u Lijepaji je 5. decembra 1941. uhapsila 103 Roma (24 muškarca, 31 ženu i 48 dece). Od ovih ljudi, letonska policija je 100 predala u pritvor šefu nemačke policije Fricu Ditrihu "radi praćenja" (zu weiteren Veranlassung), što je nacistički eufemizam za ubistvo.[23] 5. decembra 1941. svih 100 ubijeno je kod Frauenburga.[23]

Jedike je 12. januara 1942. podelio Lozeovu naredbu od 4. decembra 1941, naređujući svojim potčinjenima da u svim slučajevima moraju da se postaraju da sprovedu neophodni „nastavak“.[25] Do 18. maja 1942. godine, nemačka policija i komandant SS-a u Lijepaji naveli su u dnevniku da su tokom prethodnog neutvrđenog perioda pucanjem ubijena 174 Roma.[25] Uopšteno gledano, izgledalo je da su lutajući ili "putujući" Romi (vagabundierende Zigeuner) bili meta, za razliku od nelutajućeg ili "statičnog" stanovništva. Tako su 21. maja 1942. komandant SS policije u Lijepaji i komandant SS zabeležili pogubljenje 16 putujućih Roma iz okruga Hasenput.[25] Dokumentacija, međutim, ne pravi uvek razliku između različitih grupa Roma, pa je EK A 24. aprila 1942. izvestio da je ubio 1.272 osobe, uključujući 71 Roma, bez daljeg opisa.[25] Pored toga, nacistička politika se pomerala napred-nazad u pogledu načina na koji se prema Romima treba odnositi, a tretman bilo koje određene grupe Roma nije nužno odražavao ono što bi moglo izgledati da je bila zvanična politika tog trenutka.[26]

Poput Jevreja, ubijanje Roma odvijalo se kroz manje gradove Letonije, i to uz pomoć Letonaca. Izveštava se da je Arajs komanda ubila mnogo Roma između jula i septembra 1941.[23] U aprilu 1942, 50 Roma, uglavnom žena i male dece, okupljeno je u zatvoru u Valmijeri, potom izvedeno i streljano.[25] Drugi masakri su prijavljeni u Bauskoj i Tukumsu.[25]

Nije poznato koliko su Roma u Letoniji pobili nacisti i njihovi letonski saradnici.[27] Profesor Ezergailis je procenio da je polovina romske populacije ubijena, ali tačniji broj verovatno nikada neće biti utvrđen.[28]

Pravda[uredi | uredi izvor]

Hans-Adolf Prucman
  • Hinrih Loze je bio pripadnik nacističke klase koja je „trebala da dobije iznenađujuće lagan tretman“ na suđenju u Nirnbergu.[29] U Lozeovom slučaju, očigledno zato što su britanske vlasti verovale da je bio nevin za nacističke zločine u baltičkim državama, on je predat zapadnonemačkom sudu za „denacifikaciju“. Osuđen je na maksimalnu kaznu od 10 godina, Loze je pušten rano 1951. „na osnovu poznatog lošeg zdravlja“. Preminuo je 1964.[30]
  • Viktors Arajs je pred britanskim sudom optužen za ratne zločine, ali je pušten 1948. godine, a potom se godinama skrivao u Zapadnoj Nemačkoj; iako je još uvek bio traženi ratni zločinac, našao je posao kao vozač britanske vojne jedinice u zapadnoj okupacionoj zoni.[30] Na kraju je Arajs uhvaćen i 1979. suđen i osuđen za ubistvo na sudu u Zapadnoj Nemačkoj. Umro je u zatvoru 1988.[30][31][32]
  • Fridrih Janke, nacistički policajac koji je imao ključnu ulogu u uspostavljanju geta u Rigi i organizovanju marša do jama, takođe je uhapšen i suđeno mu je u Zapadnoj Nemačkoj 1970-ih.[33]
  • Herberts Cukurs je pobegao u Južnu Ameriku. Godine 1965. ubili su ga agenti Mosada, koji su ga privukli iz Brazila u Urugvaj sa lažnom namerom da započne posao u avijaciji,[34] nakon što se saznalo da mu se neće suditi za navodno učešće u holokaustu.[35]
  • Eduard Štrauh, SS potpukovnik, komandovao je podjedinicom ubica Rumbula pod nazivom „Ajnzackomanda 2“.[36] Uprkos nastojanju da se lažno zavede kao mentalno bolestan, Nirnberški vojni sud ga je osudio na suđenju pripadnicima Ajnzacgrupa zbog ključne uloge u Rumbuli i nizu drugih masovnih ubistava u istočnoj Evropi. Predsedavajući sudija Majkl Musmano je 9. aprila 1948. izrekao kaznu Tribunala Štrauhu: „Optuženi EDUARD ŠTRAUH, po tačkama optužnice po kojima ste osuđeni, Tribunal vas osuđuje na smrt vešanjem.[37] Za razliku od svojih saoptuženika Ota Olendorfa i Pola Blobela, Štrauh nije bio obešen. Umesto toga, predat je vlastima u Belgiji, gde je počinio druge zločine, na suđenje. Štrauh je osuđen na smrt, ali nije pogubljen. Preminuo je u belgijskom pritvoru 11. septembra 1955.[38]
  • Fridrih Jekeln je došao u sovjetski pritvor posle rata. Ispitivan je, osuđen i obešen u Rigi 3. februara 1946. godine. Egzekucija se nije dogodila na teritoriji bivšeg geta u Rigi, prema opštoj zabludi, već na Trgu pobede (Uzvaras laukums).[39]
  • Fricu Ditrihu nikada nije suđeno za ono što je uradio u Letoniji. Međutim, suđeno mu je na suđenju u Dahau zbog naručivanja ubistava 7 američkih ratnih zarobljenika. Ditrih je proglašen krivim, osuđen na smrt i obešen 1948.

Istoriografija i spomenici[uredi | uredi izvor]

Sovjetski period[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je ponovo okupirao Letoniju, ovog puta od 1944. do 1991. godine. Nije odgovaralo sovjetskim ciljevima da se pominje mesto Rumbula ili da se prizna da su žrtve Jevreji. Do 1960. godine ništa nije urađeno na očuvanju ili memorijalizaciji mesta ubijanja. Godine 1961. mladi Jevreji iz Rige tražili su to mesto i pronašli ugljenisane kosti i druge dokaze o ubistvima. Godine 1962. Sovjeti su organizovali zvanično odobrenu komemoraciju u Bikernijekiju (još jedno mesto ubistva) na kojoj se Jevreji nisu pominjali, već se govorilo samo o „žrtvama nacista“. Godine 1963. grupe mladih Jevreja iz Rige su nedeljno izlazile u Rumbulu i čistile i obnavljale lokaciju koristeći lopate, kolica i drugi ručni alat.[40] Lokalitet je tokom godina obeležen nizom improvizovanih spomenika. Tokom sovjetske dominacije u Letoniji, Sovjeti su odbijali da dozvole bilo kakav spomenik koji bi konkretno identifikovao žrtve kao Jevreje.

Sovjetski Savez je gušio istraživanje i mesta holokausta u Letoniji sve do 1991. godine, kada je okončana sovjetska vlast nad Letonijom.[41] U jednom slučaju spomen obeležje na Rumbuli koje vlasti nisu odobrile jednostavno je odneto usred noći, bez objašnjenja. Povremeno se pominjao holokaust u literaturi tokom sovjetske ere. Folklorna figura zvana „žīdu šāvējs“ (ubica Jevreja) povremeno se pojavljivala u pričama. Pesnik Ojars Vacijetis je često spominjao holokaust u svom delu, uključujući posebno njegovu dobro cenjenu pesmu „Rumbula“, napisanu početkom 1960-ih.[42] Jedini poznati preživeli iz holokausta u Letoniji bio je Majkl Genčik, koji je pobegao iz Letonije i pridružio se Crvenoj armiji, gde je služio 30 godina. Njegova porodica je ubijena u Rumbuli. Mnogo godina kasnije sećao se:

U kasnijim godinama zvaničnici su održavali parastos svake godine u novembru ili decembru. Bilo je govora koji su podsećali na zverstva nacista. Ali izgovaranje kadiša bilo je zabranjeno. Jednom nakon zvaničnog dela sastanka, Jevreji su pokušali da izgovore kadiš i da ispričaju nešto o getu, ali policija to nije dozvolila. Sve do 1972. godine, kada sam otišao u penziju, trudio sam se da mesto bude uredno.[43]

Nezavisna Letonija[uredi | uredi izvor]

U Letoniji, sećanja na holokaust mogla su da se nastave tek kada se sovjetska vlast završila.[44] Veliki deo rada posle 1991. godine bio je posvećen identifikaciji žrtava.[45] Ovo je bilo komplikovano protokom vremena i gubitkom nekih zapisa i prikrivanjem drugih od strane NKVD-a i njegovih nasledničkih agencija sovjetske tajne policije.[45]

Dana 29. novembra 2002. godine, šezdeset i jednu godinu nakon ubistava, najviši zvaničnici Republike Letonije, zajedno sa predstavnicima jevrejske zajednice Letonije, stranim ambasadorima i drugima prisustvovali su spomen osvećenju na mestu masakra u Rumbuli. Predsednik i premijer Republike otišli su do šume odakle je bio geto u Rigi. Kada su stigli, predsednica Vaira Vike-Frajberga se obratila skupu:

Holokaust, u svojim brojnim oblicima, bolno je pogodio Letoniju. Ovde u Rumbuli gde počivaju zemni ostaci letonskih Jevreja, došli smo da im odamo počast i da ih se setimo. Zato želim da uputim poseban pozdrav predstavnicima jevrejske zajednice Letonije za koje je ovo poseban dan žalosti, tim pre što ovde leže njihovi najmiliji, rođaci i pripadnici njihove vere. * * * Ovo je užasan čin nasilja, užasan masakr. I naša je dužnost, dužnost nas koji smo preživeli, da pomen ovih nevinih žrtava prenosimo na buduće generacije, da se sećamo sa saosećanjem, tugom i pijetetom. Naša dužnost je da učimo našu decu i decu o tome, naša dužnost je da tražimo preživele i beležimo njihova sećanja, ali, pre svega, naša dužnost je da vidimo da se to nikada više ne ponovi.[46]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Names of Shoah Victims from Latvia”. Yad Vashem. 
  2. ^ „The JUST Act Report - Latvia”. U.S. Dept. of State. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Ezergailis, The Holocaust in Latvia, at page 245.
  4. ^ Ezergailis, The Holocaust in Latvia, at page 253
  5. ^ Ezergailis, The Holocaust in Latvia, at page 211
  6. ^ „Molotov-Ribbentrop Pact and its Consequences”. Arhivirano iz originala 31. 1. 2004. g. Pristupljeno 2013-08-17. 
  7. ^ „Mark Aarons, Fingering the SS”. Arhivirano iz originala 14. 9. 2008. g. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  8. ^ „Latvia & Lithuania: Viktors Arajs and the guy Klimatis • Axis History Forum”. Axis History Forum. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  9. ^ „What bloody Aizsargi?”. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  10. ^ „Timeline”. Arhivirano iz originala 6. 10. 2011. g. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  11. ^ „Lita (Lithuania) Pages 89-118”. www.jewishgen.org. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  12. ^ „History of Jews in Bukowina [Volume II, pages 167-178]”. www.jewishgen.org. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  13. ^ DONAT, ALEXANDER (18. 3. 1963). „THE HOLOCAUST KINGDOM AMEMOIR”. HOLT, RINEHART AND WINSTON. Pristupljeno 18. 3. 2018 — preko Internet Archive. 
  14. ^ Seligman, Jon. „The Holocaust in Kraslava”. www.seligman.org.il. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  15. ^ Strods, Kaspars (18. 3. 2020). „Between fear and compassion. Saving Jews in Nazi-occupied Rēzekne”. Public Broadcasting of Latvia. Pristupljeno 18. 3. 2020. 
  16. ^ „Latvia SIG - Varaklani”. www.jewishgen.org. Pristupljeno 2017-01-11. 
  17. ^ „Encyclopaedia Judaica, Jews in Latvia”. Arhivirano iz originala 10. 5. 2013. g. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  18. ^ „This Day ... In Jewish History”. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  19. ^ Vestermanis M. Juden in Riga. Ein historischer Wegweiser. Bremen, 1996, S. 29.
  20. ^ Latvia's Jewish Community: History, Tragedy, Revival Arhivirano 2009-05-11 na sajtu Wayback Machine
  21. ^ Seligman, Jon. „The Holocaust in Kraslava”. www.seligman.org.il. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  22. ^ Niewyk, The Columbia Guide to the Holocaust, at 47.
  23. ^ a b v g d đ Lewy, The Nazi Persecution of the Gypsies, at page 123.
  24. ^ Some sources give the name Georg Jedicke.
  25. ^ a b v g d đ e Lewy, The Nazi Persecution of the Gypsies, at page 124.
  26. ^ Lewy, The Nazi Persecution of the Gypsies, at pages 125 to 126.
  27. ^ „Hancock, "Genocide of the Roma"”. Arhivirano iz originala 26. 10. 2009. g. Pristupljeno 2010-12-08. 
  28. ^ Ezergailis, The Holocaust in Latvia, at page 100, n.5
  29. ^ Bloxham, Genocide on Trial, at page 198
  30. ^ a b v Bloxham, Genocide on Trial, at pages 197-199
  31. ^ Schneider, Unfinished Road
  32. ^ Fleming, Hitler and the Final Solution, at 93n: "After 199 days of court proceedings, on 21 December 1979, the Hamburg assize court condemned the former SS-Sturmbahnführer of the Latvian Legion and former Police Major Viktors Arājs to a life term in prison. Arājs had been living in an underground existence in Frankfurt for twenty-five years after the war under a false name and was arrested in 1975."
  33. ^ Ezergailis, The Holocaust in Latvia, at pages 16 and 245-248
  34. ^ Kuenzle, Anton; Shimron, Gad (2004). The Execution of the Hangman of Riga: The Only Execution of a Nazi War Criminal by the Mossad. London: Valentine Mitchell. ISBN 0-85303-525-3. [mrtva veza]
  35. ^ „Home - Simon Wiesenthal Center”. www.wiesenthal.com. Arhivirano iz originala 29. 9. 2007. g. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  36. ^ Einsatzgruppen judgment, at 563-567
  37. ^ Einsatzgruppen judgment, at 589
  38. ^ Eduard Strauch, biography and photo at Olokaustos.org Arhivirano 2002-02-11 na sajtu Wayback Machine
  39. ^ Edelheit, History of the Holocaust, at page 340: Jeckeln was " ... responsible for the murder of Jews and Communist Party officials ... convicted and hanged in the former ghetto of Riga on February 3, 1946.
  40. ^ http://www.rumbula.org/quesans.shtml Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2012) Rumbula.org: Statement of Michael Genchik
  41. ^ Ezergailis, in World Reacts to the Holocaust, at 354-88, provides a comprehensive guide to the Soviet historiographical treatment of the Holocaust in Latvia.
  42. ^ Ezergailis, in World Reacts to the Holocaust, at 373-374
  43. ^ http://www.rumbula.org/quesans.shtml Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2012) Rumbula.org: Statement of Michael Genchik
  44. ^ According to the Latvia Institute (an agency of the Republic of Latvia): "There was no Holocaust research during Soviet rule in Latvia (1944–91). The victims of the Holocaust were subsumed under the rubric 'Nazi murder of peaceful Soviet citizens,' usually with unsubstantiated and highly inflated numbers. Research in the West was mainly based on accounts of survivors and court cases against Nazi criminals. Only after regaining independence in 1991, could Latvian historians begin to assess the situation and make use of documentation available locally."
  45. ^ a b Anders and Dubrovskis
  46. ^ Republic of Latvia, Ministry of Foreign Affairs, Rumbula memorial unveiled, December 2002

Literatura[uredi | uredi izvor]

Istoriografska dela[uredi | uredi izvor]

Suđenja za ratne zločine i dokazi[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Холокауст_у_Летонији&oldid=27043570”