Četinari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Četinari
Vremenski raspon: karbon — danas
četine molike
Cvetovi četinara: mikro (muške) i makro (ženske) strobile duglazije.
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Plantae
Divizija: Pinophyta
Klasa: Pinopsida
Redovi

† Cordaitales
Pinales
† Vojnovskyales
† Voltziales

Najveća četinarska šišarica, šišarica bora (Pinus lambertiana) u poređenju sa šišaricom belog bora.

Četinari su grupa golosemenica koja obuhvata 631 savremenu vrstu[1]. Ime su dobili po igličastim asimilacionim organima - četinama, a koje karakteriše većinu vrsta. Asimilacioni organi nekih četinara mogu da budu kratki, kao kod tise (oko 1,5 cm) ili dugački i do 20–45 cm, kao kod dugoigličavog američkog bora (Pinus palustris). Neki četinari (kao što su tuja i čempres) umesto četina imaju asimilacione organe u obliku ljuspi. Četinari rastu uglavnom kao šumsko drveće, mada se neki javljaju i u formi niskog rastinja (žbunje). Uglavnom rastu na Severnoj Hemisferi u subarktičkoj zoni i zauzimaju ogromna prostranstva Skandinavije, Rusije i Kanade — tajge.

Cvet četinara je uvek jednopolan: muški grupisan u šišaričaste cvasti (mikrostrobile), a ženski u šišaričaste cvasti (makrostrobile) ili je pojedinačni (tisa, toreja, cefalotaksus). U muškim šišarkama obrazuju se polenova zrna. Ona su kod četinara prilagođena oprašivanju pomoću vetra ili životinja. U ženskim šišarkama formiraju se semeni zameci koji su goli, a po oplođenju daju seme u šišarici ili pojedinačno. Pojedinačno seme najčešće je u mesnatom omotaču - arilusu. Četinari mogu da budu jednodomi (obe vrste cvetova na istoj individui) i dvodomi (muški cvetovi na muškim individuama, ženski na ženskim). Za oplođenje četinara nije neophodna voda. Šišarice četinara mogu da budu različitog oblika (kupastog, valjkastog, loptastog), dimenzija (manje od 1 cm (Chamaecyparis pisifera) do 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) i konzistencije (odrvenjene, kožaste, mesnate – bobičaste).

Raznovrsnost četinara[uredi | uredi izvor]

U četinare spadaju poznate biljke kao što su borovi, jele, smrče, kedrovi, kleke, čempresi... Endemiti Balkanskog poluostrva su borovi molika i munika, kao i vrsta smrče pančićeva omorika.

Red četinara (Pinales)[uredi | uredi izvor]

Četinari su grupa golosemenica, pripadaju klasi četinara i obuhvataju 631 vrstu. Na poprečnom preseku četinara jasno se razlikuju drvo i kora. Drvo je ispunjeno smolom. Listovi su mali, igličastog oblika i imaju poseban naziv četine. Ceo red četinara je dobio ime po četinama.

Po građi se dele na:

  • niske,
  • srednje,
  • visoke,
  • polegle i
  • loptaste.

U red četinara ubraja se najveći broj golosemenica: bor, jela, kleka, smrča, ariš, pančićeva omorika...

Bor[uredi | uredi izvor]

Bor je golosemenica, pripada redu četinara. Rasprostranjen je u šumskim područjima umerenog pojasa, uglavnom na severnoj polulopti.

Borovi u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U šumama Srbije raste pet autohtonih vrste borova:

Bor na Tari

Molika i munika su tercijerni relikti i endemske vrste Balkanskog poluostrva.

Druge interesantne vrste borova[uredi | uredi izvor]
Šišarke različitih vrsta borova: alepski bor, planinski bor i pinjol.

Interesantne su i druge vrste borova, značajne zbog svojih dekorativnih ili upotrebnih osobina:

  • Himalajski bor - lat. Pinus wallichiana, vrsta izuzetne lepote, česta na zelenim površinama,
  • Vajmutov bor, borovac - lat. Pinus strobus, prilagodljiva vrsta, značajna za pošumljavanje goleti,
  • Pinjol, pinija - lat. Pinus pinea, vrsta koja osim izuzetne lepote ima i jestivo seme,
  • Alepski bor - lat. Pinus halepensis, primorska vrsta izuzetne lepote i
  • lat. Pinus longaeva, vrsta borova koja se ubraja u najdugovečnije žive organizme na planeti.

Pančićeva omorika[uredi | uredi izvor]

Pančićeva omorika (Picea omorika) je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Bosne (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.

Pančićeve omorike na Tari

Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 metara visoko četinarsko drvo.

Pančićeva omorika ima srodne vrste u istočnoj Aziji i na severu Evrope i Azije, iz čega sledi da je omorika relikt iz tercijara. Praroditelji omorike bili su nekada široko rasprostranjeni u Evropi i Aziji. Ovo su potvrdili i fosilni ostaci vrste koja je veoma slična današnjoj omorici, te je nazvana Picea omorikoides. Naučni naziv omorika potiče od lokalnog imena za ovu četinarsku vrstu.

Jela[uredi | uredi izvor]

Jela (lat. Abies, po latinskom nazivu bele jele.[2]) je rod zimzelenog četinarskog drveća iz familije borova (Pinaceae). Obuhvata 51 vrstu[3] rasprostranjenih u planinama severne hemisfere[4] Rod jela se deli u 10 sekcija, od kojih su samo dve prisutne u Evropi — Abies i Piceaster.

Vrste jela (po sekcijama)[uredi | uredi izvor]

Abies Sect. Abies[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Amabilis[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Balsamea[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Bracteata[uredi | uredi izvor]
  • lat. Abies bracteata
Abies Sect. Grandis[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Momi[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Nobilis[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Oiamel[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Piceaster[uredi | uredi izvor]
Abies Sect. Pseudopicea[uredi | uredi izvor]
Četinarska šuma na planini Tari

Upotreba četinara[uredi | uredi izvor]

Većina četinara se zbog svog kvaliteta koristi u industriji. U građevinskoj tehnici od četinara se najviše upotrebljavaju bor, smrča, jela i ariš. Primena ovih vrsta je raznovrsna: u mostogradnji, za izradu stubova, železničkih pragova, u zgradarstvu, stolarstvu, za izradu skela, međuspratnih i krovnih konstrukcija i brodskih podova. Pored industrije, četinari se koriste za ukrašavanje vrtova, travnjaka, dvorišta... Za žive ograde najčešće se koristi tuja. Takođe, četinari se koriste i u prehrambenoj industriji (čajevi, med...)[5]

Red tise (Taxales)[uredi | uredi izvor]

Biljke iz reda tise najčešće su drvenaste ili žbunaste. Listovi su igličasti, sitni i prosti, spiralno raspoređeni. Semeni zameci su pojedinačni, smešteni ispod lista i obavijeni su sočnim tkivom. Najpoznatiji predstavnici reda tise su evropska tisa (Taxus baccata) i kleka.

Evropska tisa[uredi | uredi izvor]

Evropska tisa (lat. Taxus baccata) je drvenasta zimzelena vrsta četinara iz reda tisâ (Taxales). Rasprostranjena je u zapadnoj, srednjoj i južnoj Evropi, severozapadnoj Africi i jugozapadnoj Aziji do severnog Irana.

Stablo tise
Seme tise

Upotreba tise[uredi | uredi izvor]

Tisovo drvo je tvrdo, čvrsto i elastično. Teško se cepa, ali se površina veoma dobro obrađuje. Najčešće se koristi u umetničkom stolarstvu i rezbarske radove, za stubove, izradu drvenih sudova i pribora za jelo. Nekada se njeno drvo upotrebljavalo u brodogradnji i za izradu slavina na buradima. Smatra se da su masovna seča i upotreba tise, kao i narodna verovanja u njenu zaštitničku moć, gotovo doprineli njenom istrebljenju. Tisa je danas zakonom zaštićena vrsta.

Narodno verovanje kaže da tisa štiti od zlih duhova, pa je u krajevima gde je rasla, narod njeno drvo ušivao u odeću ili nosio okačenu o vrat u obliku krstića. Od tisinog drveta pravili su se upotrebni (kašike i štapovi), i ukrasni (ogrlice) predmeti. Magična moć tise objašnjavala se sa njenom dugovečnošću.[6]

  • Crni bor
    Crni bor
  • Beli bor
    Beli bor
  • Evropska jela
    Evropska jela
  • Smrča
    Smrča
  • Libanski kedar
    Libanski kedar
  • Kleka
    Kleka
  • Mediteranski čempres
    Mediteranski čempres

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Godišnja ček-lista četinara 2007 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2009), Catalogue of Life
  2. ^ Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. ^ Earle C.J. Abies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. децембар 2010). Verz. 6. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. ^ Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. 1987. ISBN 978-86-17-00545-8. str. 193.
  5. ^ „Drvo-lepota prirodnog. Zaštita drveta na prirodan način”. Arhivirano iz originala 16. 05. 2017. g. Pristupljeno 06. 05. 2017. 
  6. ^ „Kalendar biljaka”. Arhivirano iz originala 21. 12. 2013. g. Pristupljeno 06. 05. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ranđelović, V.: Biologija, Beograd, 2015.
  • Enciklopedija Britanika F-Š, Politika, 2005.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Četinari na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Четинари&oldid=27707607”