Četinari

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Četinari
Vremenski raspon:
karbon — danas
Pinus peuce foliage1.jpg
četine molike
Micro & macrostrobili of Pseudotsuga menziesii.jpg
Cvetovi četinara: mikro (muške) i makro (ženske) strobile duglazije.
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Pinophyta
Klasa: Pinopsida
Redovi

Cordaitales
Pinales
Vojnovskyales
Voltziales

Najveća četinarska šišarica, šišarica bora (Pinus lambertiana) u poređenju sa šišaricom belog bora.

Četinari su grupa golosemenica koja obuhvata 631 savremenu vrstu[1]. Ime su dobili po igličastim asimilacionim organima - četinama, a koje karakteriše većinu vrsta. Asimilacioni organi nekih četinara mogu da budu kratki, kao kod tise (oko 1,5 cm) ili dugački i do 20–45 cm, kao kod dugoigličavog američkog bora (Pinus palustris). Neki četinari (kao što su tuja i čempres) umesto četina imaju asimilacione organe u obliku ljuspi. Četinari rastu uglavnom kao šumsko drveće, mada se neki javljaju i u formi niskog rastinja (žbunje). Uglavnom rastu na Severnoj Hemisferi u subarktičkoj zoni i zauzimaju ogromna prostranstva Skandinavije, Rusije i Kanadetajge.

Cvet četinara je uvek jednopolan: muški grupisan u šišaričaste cvasti (mikrostrobile), a ženski u šišaričaste cvasti (makrostrobile) ili je pojedinačni (tisa, toreja, cefalotaksus). U muškim šišarkama obrazuju se polenova zrna. Ona su kod četinara prilagođena oprašivanju pomoću vetra ili životinja. U ženskim šišarkama formiraju se semeni zameci koji su goli, a po oplođenju daju seme u šišarici ili pojedinačno. Pojedinačno seme najčešće je u mesnatom omotaču - arilusu. Četinari mogu da budu jednodomi (obe vrste cvetova na istoj individui) i dvodomi (muški cvetovi na muškim individuama, ženski na ženskim). Za oplođenje četinara nije neophodna voda. Šišarice četinara mogu da budu različitog oblika (kupastog, valjkastog, loptastog), dimenzija (manje od 1 cm (Chamaecyparis pisifera) do 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) i konzistencije (odrvenjene, kožaste, mesnate – bobičaste).

Raznovrsnost četinara[uredi]

U četinare spadaju poznate biljke kao što su borovi, jele, smrče, kedrovi, kleke, čempresi... Endemiti Balkanskog poluostrva su borovi molika i munika, kao i vrsta smrče pančićeva omorika.

Red četinara (Pinales)[uredi]

Četinari su grupa golosemenica, pripadaju klasi četinara i obuhvataju 631 vrstu. Na poprečnom preseku četinara jasno se razlikuju drvo i kora. Drvo je ispunjeno smolom. Listovi su mali, igličastog oblika i imaju poseban naziv četine. Ceo red četinara je dobio ime po četinama.

Po građi se dele na:

  • niske,
  • srednje,
  • visoke,
  • polegle i
  • loptaste.

U red četinara ubraja se najveći broj golosemenica: bor, jela, kleka, smrča, ariš, pančićeva omorika...

Bor[uredi]

Bor je golosemenica, pripada redu četinara. Rasprostranjen je u šumskim područjima umerenog pojasa, uglavnom na severnoj polulopti.

Borovi u Srbiji[uredi]

U šumama Srbije raste pet autohtonih vrste borova:

Bor na Tari

Molika i munika su tercijerni relikti i endemske vrste Balkanskog poluostrva.

Druge interesantne vrste borova[uredi]
Šišarke različitih vrsta borova: alepski bor, planinski bor i pinjol.

Interesantne su i druge vrste borova, značajne zbog svojih dekorativnih ili upotrebnih osobina:

  • Himalajski bor - lat. Pinus wallichiana, vrsta izuzetne lepote, česta na zelenim površinama,
  • Vajmutov bor, borovac - lat. Pinus strobus, prilagodljiva vrsta, značajna za pošumljavanje goleti,
  • Pinjol, pinija - lat. Pinus pinea, vrsta koja osim izuzetne lepote ima i jestive semenke,
  • Alepski bor - lat. Pinus halepensis, primorska vrsta izuzetne lepote i
  • lat. Pinus longaeva, vrsta borova koja se ubraja u najdugovečnije žive organizme na planeti.

Pančićeva omorika[uredi]

Pančićeva omorika (Picea omorika) je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Bosne (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.

Pančićeve omorike na Tari

Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 metara visoko četinarsko drvo.

Pančićeva omorika ima srodne vrste u istočnoj Aziji i na severu Evrope i Azije, iz čega sledi da je omorika relikt iz tercijara. Praroditelji omorike bili su nekada široko rasprostranjeni u Evropi i Aziji. Ovo su potvrdili i fosilni ostaci vrste koja je veoma slična današnjoj omorici, te je nazvana Picea omorikoides. Naučni naziv omorika potiče od lokalnog imena za ovu četinarsku vrstu.

Jela[uredi]

Jela (lat. Abies, po latinskom nazivu bele jele.[2]) je rod zimzelenog četinarskog drveća iz familije borova (Pinaceae). Obuhvata 51 vrstu[3] rasprostranjenih u planinama severne hemisfere[4] Rod jela se deli u 10 sekcija, od kojih su samo dve prisutne u EvropiAbies i Piceaster.

Vrste jela (po sekcijama)[uredi]

Abies Sect. Abies[uredi]
Abies Sect. Amabilis[uredi]
Abies Sect. Balsamea[uredi]
Abies Sect. Bracteata[uredi]
  • lat. Abies bracteata
Abies Sect. Grandis[uredi]
Abies Sect. Momi[uredi]
Abies Sect. Nobilis[uredi]
Abies Sect. Oiamel[uredi]
Abies Sect. Piceaster[uredi]
Abies Sect. Pseudopicea[uredi]
Četinarska šuma na planini Tari

Upotreba četinara[uredi]

Većina četinara se zbog svog kvaliteta koristi u industriji. U građevinskoj tehnici od četinara se najviše upotrebljavaju bor, smrča, jela i ariš. Primena ovih vrsta je raznovrsna: u mostogradnji, za izradu stubova, železničkih pragova, u zgradarstvu, stolarstvu, za izradu skela, međuspratnih i krovnih konstrukcija i brodskih podova. Pored industrije, četinari se koriste za ukrašavanje vrtova, travnjaka, dvorišta... Za žive ograde najčešće se koristi tuja. Takođe, četinari se koriste i u prehrambenoj industriji (čajevi, med...)[5]

Red tise (Taxales)[uredi]

Biljke iz reda tise najčešće su drvenaste ili žbunaste. Listovi su igličasti, sitni i prosti, spiralno raspoređeni. Semeni zameci su pojedinačni, smešteni ispod lista i obavijeni su sočnim tkivom. Najpoznatiji predstavnici reda tise su evropska tisa (Taxus baccata) i kleka.

Evropska tisa[uredi]

Evropska tisa (lat. Taxus baccata) je drvenasta zimzelena vrsta četinara iz reda tisâ (Taxales). Rasprostranjena je u zapadnoj, srednjoj i južnoj Evropi, severozapadnoj Africi i jugozapadnoj Aziji do severnog Irana.

Stablo tise
Taxus baccata

Upotreba tise[uredi]

Tisovo drvo je tvrdo, čvrsto i elastično. Teško se cepa, ali se površina veoma dobro obrađuje. Najčešće se koristi u umetničkom stolarstvu i rezbarske radove, za stubove, izradu drvenih sudova i pribora za jelo. Nekada se njeno drvo upotrebljavalo u brodogradnji i za izradu slavina na buradima. Smatra se da su masovna seča i upotreba tise, kao i narodna verovanja u njenu zaštitničku moć, gotovo doprineli njenom istrebljenju. Tisa je danas zakonom zaštićena vrsta.

Narodno verovanje kaže da tisa štiti od zlih duhova, pa je u krajevima gde je rasla, narod njeno drvo ušivao u odeću ili nosio okačenu o vrat u obliku krstića. Od tisinog drveta pravili su se upotrebni (kašike i štapovi), i ukrasni (ogrlice) predmeti. Magična moć tise objašnjavala se sa njenom dugovečnošću.[6]

Izvori[uredi]

  1. Godišnja ček-lista četinara 2007, Catalogue of Life
  2. Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. Earle C.J. Abies. Verz. 06. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. 1987. ISBN 978-86-17-00545-8. str. 193.
  5. Drvo-lepota prirodnog. Zaštita drveta na prirodan način
  6. Kalendar biljaka

Literatura[uredi]

  • Ranđelović, V.: Biologija, Beograd, 2015.
  • Enciklopedija Britanika F-Š, Politika, 2005.

Spoljašnje veze[uredi]