Odontaspis ferox
| Odontaspis ferox | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Chondrichthyes |
| Red: | Lamniformes |
| Porodica: | Odontaspididae |
| Rod: | Odontaspis |
| Vrsta: | O. ferox
|
| Binomno ime | |
| Odontaspis ferox (A. Risso, 1810)
| |
| |
| Rasprostranjenost vrste Odontaspis ferox | |
| Sinonimi | |
|
Odontaspis herbsti Whitley, 1950 | |
Odontaspis ferox je vrsta ajkule iz porodice Odontaspididae, sa rasutim populacijama, ali rasprostranjena širom sveta u tropskim i toplim umerenim vodama. Obično nastanjuju dubokovodna kamenita staništa, mada se povremeno mogu sresti i u plitkoj vodi, a poznato je da se vraćaju na isto mesto iz godine u godinu. Ova retka vrsta često se meša sa mnogo češćom ajkulom Carcharias taurus od koje se može razlikovati po prvom dorzalnom peraju koje je mnogo veće od drugog i koja je postavljeno dalje na telu. Raste do najmanje 4,1 metar u dužinu.
Vrlo se malo zna o biologiji i ponašanju ove ajkule. Aktivni je predator bentosnih košljoriba, beskičmenjaka i hrskavičavih riba. Smatra se da je ova vrsta ovoviviparna sa oofagičnim embrionima, slično kao i druge ajkule. Uprkos njenoj pozamašnoj veličini i izgledu, ova je ajkula bezazlena i do danas nije zabeleženo da se agresivno ponašala prema ljudima. Postoji zabrinutost da se broj jedinki smanjuje zbog ljudskih aktivnosti na Sredozemlju i drugde, mada postojeći podaci nisu dovoljni za potpunu procenu stanja očuvanja ove vrste.
Taksonomija i filogenija[uredi | uredi izvor]
Ovu vrstu je 1810. godine italijansko-francuski naturalista Antoan Riso prvobitno opisao kao Squalus ferox, a opis je zasnovao na uzorku iz Nice u Francuskoj.[2] Godine 1950. Gilbert Persi Vajtli opisao je O. herbsti na osnovu australijskih uzoraka, razdvajajući je od O. ferox na osnovu zuba i nedostatka šara na telu. Leonard Kompanjo je ove dve vrste posmatrao kao sinonim 1984. godine, pošto su naknadno otkriveni pacifički primerci učinili Vajtlijeve napomene za razlikovanje ove dve vrste postale nejasne.[3] Specijski epitet ferox predstavlja latinsku reč za "žestok".[4] Druga uobičajena imena ove morske pse su plava morska ajkula, žestoka ajkula, Herbstova ajkula i peščana tigrasta ajkula.
Filogenetska studija zasnovana na mitohondrijalnoj DNK, koju su sproveli Nejlor i njegovi saradnici 1997. godine sugeriše da su ova vrsta i njoj srodna O. noronhai bliže povezane sa grupom Alopiidae nego sa ajkulom Carcharias taurus, sa kojom su dosta slične u pogledu spoljašnjeg izgleda. Ako se ovi rezultati ispostave kao tačni, to bi dovelo do zaključka da su sličnosti ove vrste i ajkule Carcharias taurus nastale kao rezultat konvergentne evolucije.[5] Fosilni zubi koji pripadaju ovoj ajkuli potiču iz perioda pliocena pre 5,3 do 3,6 miliona godina iz Italije i Venecuele.[6] [7]
Opis[uredi | uredi izvor]
Ima glomazno telo sa dugom, blago spljoštenom njuškom. Oči su srednje veličine, sa velikim, okruglim zenicama (za razliku od uskih očiju koje imaju njoj srodne ajkule) i nemaju zaštitnu membranu.
Usta su velika i ispunjena ispupčenim zubima. Svaki zub ima uski, visoki središnji širak sa još dva ili tri para bočnih šiljaka. Otprilike 48 do 56 redova zuba nalazi se u gornjoj vilici, a 36 do 46 redova zuba u donjoj vilici; prednji veliki zubi u gornjoj vilici odvojeni su od bočnih zuba sa dva do pet srednjih zuba. [8]
Peraja su široka i i zašiljena na vrhu. Prvo dorzalno peraje veće je od drugog i smešteno je bliže prsnim perajama od karličnih peraja. Kaudalno peraje je asimetrično, gornji režanj je mnogo duži od donjeg. Ova ajkula je pretežno sive do sivo-smeđe boje odozgo, a odozdo svetla.[8] Juvenilne jedinke su jednolične boje sa tamnijim ivicama peraja, dok odrasle jedinke često imaju tamne fleke ili mrlje koje se razlikuju po obrascu, veličini i gustini. Izgleda da se i boja razlikuje zavisno od regiona u kom jedinka živi, pri čemu jedinke sa Sredozemlja imaju veći broj šara.[3] Ova ajkula dostiže maksimalnu dužinu od 4,1 metar i maksimalnu težinu od 289 kilograma. Postoje nepotvrđeni izveštaji o mnogo većim jedinkama sa ostrva Malpelo kraj Kolumbije.
-
Ova ajkula ima nejednaka leđna peraja -
Čeljusti -
Centralni deo donje vilice -
Centralni deo gornje vilice -
Bočni zubi
Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]
Areal ove ajkule prostire se na raštrkanim lokacijama širom sveta, što ukazuje na moguću cirkumtropsku rasprostranjenost. U istočnom Atlantskom okeanu sreće se od Biskajskog zaliva na jugu do Maroka, uključujući Sredozemno more, Azore i Kanarska Ostrva. U zapadnom Atlantiku ona nastanjuje područja od Severne Karoline i Floride (SAD), preko poluostrva Jukatan (Meksiko) do Fernanda de Noronja (Brazil). Javlja se širom Indijskog okeana, od Južne Afrike, Madagaskara i Tanzanije na zapadu do Maldiva i jugozapadnog Indijskog grebena na istoku. U severnom Tihom okeanu je ima oko Japana, Havaja, Kalifornije i Kolumbije, a u južnom Tihom okeanu živi oko Nove Kaledonije, istočne Australije i Novog Zelanda.[3] Na Novom Zelandu se ova vrsta može naći kod obala Velikog zaliva, Nju Plimuta i zaliva Hoks.[9] Takođe je primećena u blizini ostrva Raul.
Obično se smatra dubokovodnom vrstom i može se naći i na dubinama do 880 metara. Pretežno živi blizu dna prekrivenog šljunkom ili kamenjem i to u oblastima kontinentalnog praga i gornjih kontinentalnih padina, kao i oko podmorskih grebena i planina. Ova vrsta ajkule se može naći i u blizini kamenitih ili koralnih grebena, kao i u gornjim slojevima otvorenog okeana. U Sredozemlju se javlja na dubinama manjim od 250 metara, uključujući i dubinae dostupne roniocima.[3] Viđena je kako pliva preko peščanih dina na ostrvu Kokosa i na ostrvu Fernando de Noronja. Raspon temperature vode u kojoj ova vrsta obitava kreće se od 6 do 20°C; u toplijim klimama uglavnom boravi ispod termoklina u hladnijoj vodi.
Biologija i ekologija[uredi | uredi izvor]
Ova vrsta je ajkula koja može plivati dugo i koja se može sresti pojedinačno ili u skupinama do pet jedinki. Studije pokazuju da ova vrsta može preći velike udaljenosti u okeanskim vodama duž podvodnih grebena ili „preskakati“ podvodne planine.[3] Ima veoma veliku, masnu jetru, što joj omogućava da održava u vodenom stubu uz minimalni napor.[8] Na lokaciji zvanoj "Ajkulin tačka" u Bejrutu u Liban, male grupe ovih ajkula pojavljuju se svakog leta na kamenitim grebena na dubini od 30 do 45 metara.[10] Iste jedinke su dokumentovane kako se vraćaju na ovo mesto iz godine u godinu. Svrha ovog okupljanja i povratka nije poznata, pa se nagađa da ima veze sa parenjem. Kada su suočene sa pretnjom, ove ajkule su zastaju, otvaraju usta, okreću se i vrte repom prema uočenoj pretnji.
Odrasle jedinke ove vrste nemaju poznatih neprijatelja, iako ih povremeno mogu ujesti ajkule vrste Isistius brasiliensis. Poznati parazit koji napada ovu ajkulu je pantljičara Lithobothrium gracile koji inficira njen crevni sistem. Leš ženke dugačke 3,7 metara pronađen u Fuerteventuri na Kanarskim ostrvima sadržao je brojne jegulje iz vrste Simenchelys parasitica unutar njenog srca, telesne šupljine i mišića leđa. Nije poznato da li su jegulje doprinele smrti ove jedinke.[3]
Ishrana[uredi | uredi izvor]
U poređenju sa Carcharias taurus, denticija ove vrste je manje robusna i nema specijalizovane zube za rezanje i drobljenje, što sugeriše na to da ima tendenciju da se bori sa manjim plenom.[8] Ishrana se sastoji od košljoriba poput onih iz roda Sebastes, beskičmenjaka poput lignji, škampa i eventualno morskih mokrica, kao i od hrskavičavih riba, uključujući raže i himere. Najveći zabeleženi plev ove vrste jeste ajkula Dalatias licha duga 1,3 metra, koja je pronađena u stomaku mužjaka dugog 2,9 metara u Novoj Kaledoniji.[3]
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Do danas nije pronađena trudna ova ajkula; pretpostavlja se da je, kao i većina drugih ajkula, i ova vrsta ovoviviparna. Vilavjensio-Garajsar je 1996. godine opisao 3,6 metara dugu ženku iz Kalifornijskog zaliva, koja je u svom desnom jajniku imala nekoliko stotina jajašaca, što potvrđuje pretpostavku da su embrioni oofagusi. Da li se embrioni međusobno kanibalizuju kao kod vrste Carcharias taurus, nije poznato. Veličina pri rođenju procenjuje se na 1,0 do 1,1 metar. Uz nekoliko zabeleženih izuzetaka, juvenilne jedinke žive u dubokoj vodi, a samo odrasle jedinke su prisutne na dubini do 200 metara; razlog za ovo je možda smanjeni broj predatora koji lovi mlade jedinke a koji su brojniji u plićim vodama, među kojima je i velika bela ajkula. Mužjaci sazrevaju na dužini od 2,0 do 2,5 metara, a ženke kada dostignu dužinu od 3,0 do 3,5 metara. Slabi ožiljci koji se vide kod nekih jedinki mogu biti povezani sa udvaranjem. [3] [8]
Interakcija sa ljudima[uredi | uredi izvor]
Susreti s roniocima pokazali su da su, uprkos svojoj veličini, ove ajkule pitome i ne reaguju agresivno čak ni kada im se ljeudi približe.[8] Ova vrsta se često lovi slučajno zajedno sa drugim ribama, a većina takvih ulova dešava se na Sredozemlju i oko Japana. Obično se odbacuje kada se uhvati, osim u Japanu, gde se meso konzumira (iako se smatra veoma inferiornim u odnosu na sivu morsku ajkulu) i koristi se ulje njene jetre. Peraja, vilice i hrskavica su takođe vredni.
Otkrića ove ajkule u plitkoj vodi početkom 1970-ih izazvala su hitnu brigu o očuvanju, jer je ova vrsta očigledno podložnija ljudskim aktivnostima nego što se ranije verovalo. Trenutno su podaci nedovoljni da Međunarodna unija za zaštitu prirode proceni svetski status zaštite ove vrste. U australijskim vodama je procenjena kao ranjiva, s obzirom na to da je došlo do pada od preko 50% u ulovu oko Novog Južnog Velsa od 1970-ih. U junu 2018. godine, Odeljenje za zaštitu Novog Zelanda je, u okviru Novozelandskog sistema klasifikacije pretnji, klasifikovalo ovu ajkulu kao vrstu "pod rizikom - nedovoljno česta u prirodi", sa pojašnjenjem da je ugrožena i u drugim delovima areala.[11]
Veruje se da je populacija ove vrste u Sredozemlju opala i to zbog kombinacije degradacije staništa, prekomernog lova, zagađenja i uznemiravanja od strane ljudi.[1] Australijska vlada je ovu vrstu zaštitila još 1984. godine, a iste godine je zaštitila i njoj srodnu sivu ajkulu (koja je u australijskim vodama desetkovana), sve u cilju sprečavanja da ljudi slučajno ulove jedinku jedne vrste pomešavši je sa drugom. Međutim, pokazalo se da se ovi propisi teško sprovode. [3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Pollard, D.; Gordon, I.; Williams, S.; Flaherty, A.; Fergusson, I. K. (2003). „Odontaspis ferox”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2003. Pristupljeno 25. 4. 2009.
- ^ Risso, A. (1810). Ichthyologie de Nice, ou, Histoire naturelle des poissons du département des Alpes Maritimes. Paris: F. Schoell. str. 38—39. doi:10.5962/bhl.title.7052.
- ^ a b v g d đ e ž z Fergusson, I. K.; Graham, K. J. & Compagno, L. J. V. (2008). „Distribution, abundance and biology of the smalltooth sandtiger shark Odontaspis ferox (Risso, 1810) (Lamniformes: Odontaspididae)”. Environmental Biology of Fishes. 81 (2): 207–228. doi:10.1007/s10641-007-9193-x.
- ^ Ebert, D. A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. London: University of California Press. str. 93–95. ISBN 978-0-520-23484-0.
- ^ Naylor, G. J. P.; Martin, A. P.; Mattison, E. G. & Brown, W. M. (1997). „Interrelationships of lamniform sharks: testing phylogenetic hypotheses with sequence data”. Ur.: Kocher, T. D. & Stepien, C. A. Molecular Systematics of Fishes. San Diego: Academic Press. str. 199–218. ISBN 978-0-12-417540-2.
- ^ Cappetta, H. (1987). „Chondrichthyes II. Mesozoic and Cenozoic Elasmobranchii”. Handbook of Paleoichthyologie (Volume 3B). Stuttgart: Gustav Fischer Verleg. str. 85–110.
- ^ Aguilera, O. & Aguilera, D. R. (2001). „An exceptional coastal upwelling fish assemblage in the Caribbean Neogene”. Journal of Paleontology. 75 (3): 732–742. JSTOR 1307055. doi:10.1666/0022-3360(2001)075<0732:AECUFA>2.0.CO;2.
- ^ a b v g d đ Compagno, L. J. V. (2002). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date (Volume 2). Rome: Food and Agricultural Organization. str. 64–66. ISBN 978-92-5-104543-5.
- ^ Roberts, Clive; Stewart, A. L.; Struthers, Carl D.; Barker, Jeremy; Kortet, Salme; Freeborn, Michelle (2015). The fishes of New Zealand. 2. Wellington, New Zealand: Te Papa Press. str. 59. ISBN 9780994104168. OCLC 908128805.
- ^ Martin, R. Aidan. „Biology of the Bumpytail Ragged-Tooth Shark (Odontaspis ferox)”. elasmo-research.org. ReefQuest Centre for Shark Research. Pristupljeno 31. 1. 2019.
- ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. str. 10. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
