Леобенски уговор

Леобенски уговор (франц. Traité de Leoben) био је прелиминарни мировни уговор, који је потписан 18. априла 1797. године у штајерском граду Леобену, између представника Француске републике и Хабзбуршке монархије. Потписивањем овог уговора, окончано је хабзбуршко учешће у петогодишњем Рату прве коалиције (1792-1797), који је вођен против револиционарне Француске. Ратификација је извршена 24. маја, чиме је уговор ступио на снагу.^[1]

До склапања уговора је дошло услед низа француских победа и хабзбуршких пораза, након чега је склопљено примирје, ради отпочињања мировних преговора. Кључну улогу у преговорима одиграо је генерал Наполеон Бонапарта, који је представљао Француску републику. Леобенски уговор је имао привремени карактер, а садржао је јавне и тајне одредбе. Хабзуршка монархија се јавно одрекла својих низоземских и ломбардијских поседа у корист Француске и њених савезника, а за узврат је добила низ територијалних компензација на рачун Млетачке републике.^[1]

Тајним одредбама Леобенског уговора било је предвиђено да ће Хабзуршка монархија након склапања коначног мира добити већи део млетачког залеђа (осим града Венеције), као и целокупно подручје Млетачке Истре и Млетачке Далмације. Привремени карактер уговора је обавезивао обе стране да у наредном периоду приступе даљим преговорима у циљу закључивања коначног мировног споразума.^[1]

Тај процес се током наредних месеци непланирано одужио, пошто је на француској страни дошло до размимоилажења поводом даљих корака. Иако је из Париза добио инструкције да анулира Леобенски уговор и упути ултиматум Хабзбурговацима, генерал Наполеон Бонапарта је наставио преговоре, који су окончани 17. октобра 1797. године, потписивањем Кампоформијског мира.^[1]

Последице по Млетачку републику[уреди | уреди извор]

Иако није предвиђао потпуно укидање древне Млетачке републике, Леобенски уговор је довео до тешких последица по ту државу, пошто је садржао одредбе о радикалној редукцији млетачког државног подручја. У намери да изазову политички преврат у Венецији, Французи су непосредно након склапања Леобенског уговора извршили додатни политички притисак на млетачку владу, што је већ средином маја исте године довело до слома старог аристократског режима и успостављања нове (грађанске) власти, која је била оличена у привременој влади. Ту промену је одмах искористила Хабзбуршка монархија, која је већ током лета 1797. године (уз позивање на тајне одредбе Леобенског уговора) извршила војно запоседање Млетачке Истре и Млетачке Далмације.^[2]

Питање Млетачке Албаније[уреди | уреди извор]

Иако је садржао одредбе о промени статуса Млетаче Истре и Млетачке Далмације, Леобенски уговор није садржао изричити помен тадашње Млетачке Албаније, која је обухватала Боку которску. Стога је већ током летњих месеци 1797. године дошло до појаве извесних недоумица и различитих тумачења по питању будућег статуса поменуте територије. Хабзбуршка страна је сматрала да се под ширим појмом Млетачке Далмације подразумева и подручје Боке которске, док је француска страна накнадно покушала да оспори такво тумачење, ради вршења додатног дипломатског притиска на бечки двор. То питање је коначно решено у тексту Кампоформијског мировног споразума (17. октобар 1797. године), у складу са хабзбуршким претензијама.^[3]^[4]