Пређи на садржај

Манастир Сињац

С Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Сињац
Опште информације
МестоСињац
ОпштинаБела Паланка
Држава Србија
Координате43° 13′ 5″ N 22° 24′ 59″ E / 43.21806° С; 22.41639° И / 43.21806; 22.41639
Манастир Сињац на карти Србије
Манастир Сињац
Манастир Сињац
Манастир Сињац на карти Србије
Врста споменикаМанастир
Време настанкапре 1618.
Тип културног добраСпоменик културе
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Ниш

Манастир Сињац припада Епархији нишкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе. Тачно време подизања није познато, осим записа да је живописана 1618. године.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

О прошлости манастира мало је писано. Др Михајло Костић је први средином прошлог века забележио предање да су ову богомољу, као и оне у Љубатовици, Дивљани и Космовцу, подигли у XIV веку као своју задужбину браћа Мрњавчевићи, а да је порушен у старо турско доба.[2] Миша Ракоција је са члановима Српског ученог друштва Михајла Валтровића и Драгутина Милутиновића, непуну годину по ослобођењу 1878. обилазио верске објекте у новоослобођеним крајевима и описивао затечено стање.[3] За овај манастир су забележили да је “мали манастир пре српско-турског рата од 1876. када су га Черкези или Турци попалили, те сада стоји пуст“. Из тада видљивих записа црква је осликана 1618. године, а претпоставили су да је зидана у првој половини XVII века, или друге половине XVI века.[4]

Манастирски игуман се помиње у записима из 1662. године. Других сачуваних података нема све до 1838. године када је манастир финансирао штампање једне књиге у Цариграду. Ново затишје у изворима је до српско-турског рата 1876. године када Черкези харају и пале манастир, те је стајао пуст и после ослобођења у лето 1878. године. После обнове није настањен монасима, већ је служио као метох Сињачке парохије. Поново га настањује за кратко монах Соломон 1899./1901. када је подигнут конак и обновљена воденица. После тога до 1990. о њему воде бригу тутори из села Сињца. Године 1990. Нишки Завод за заштиту споменика културе извршио је истраживачко-конзерваторске радове на вредном живопису, а Скупштина општине Бела Паланка је исте године, на предлог Завода прогласила манастир спомеником културе.[5]

Положај манастира

[уреди | уреди извор]

Манастир се налази уз леву обалу Нишаве, у сутесци Свети Отац, у атару села Сињац недалеко од Беле Паланке. После ослобађања од Турака (1878) био је још увек сачуван западни зид који је делио старију грађевину од дограђене припрате. У комплексу средњовековног манастира су били црква, конак и воденица. Данас воденице више нема, а конак нема употребну вредност.

Манастирска црква

[уреди | уреди извор]

Манастирска црква која је посвећена Светом Николају Мириликијском, у основи је триконхонална грађевина, са слепом куполом изнад средишњег травеја. Купола је ослоњена на два пара надвишених прислоњених лукова, где је апсида полукружна. Највероватније да је одмах по градњи и живописању на западној страни дозидана пространа припрата. Недавно је откривен пространи живопис који је доста добро очуван.

Има мишљења да је ово најисточнија локација Цркве са представом светог Симеона Мироточивог у Србији. Зидна сликарска декорација представља најзначајнију сликарску целину са почетка 17. века у источној Србији.

Део историчара ликовне уметности сматра да је фрескодекорација са изузетно зналачки компонованим бојама, међу којима се посебно истиче црвена, љубичаста, светлоплава, зелена, окер и жута. Најимпресивнијим сматрају се фреске са представама Исуса, Светог Саве и Симеона.

  1. ^ „Епархија нишка/Манастир Сињац”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2016. г. Приступљено 06. 05. 2016. 
  2. ^ Михајло Костић, Белопаланачка котлина, друштвено-географска проучавања, Географски институт, посебна издања, књига 23, Београд 1970, стр 9.
  3. ^ Миша Ракоција, Славни град Ниш на крстопутини векова, Градина, Ниш, 1997, стр. 113.
  4. ^ Слободан Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Српска књижевна задруга, 1994, стр. 361.
  5. ^ Живота Јоцић, О цркви белопаланачког краја, Белопаланачки зборник 2, Бела Паланка, 2006, стр. 75-76.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]