Пређи на садржај

Јелена Глинска

С Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Глинска
Велика кнегиња московска
Јелена Глинска
Реконструкција лобање, С. Никитин, 1999.
Лични подаци
Пуно имеЈелена Васиљевна Глинска
(рус. Елена Васильевна Глинская)
Датум рођења(1506-00-00)1506.
Место рођењаЛасасин, данашња Белорусија, Велика Кнежевина Литванија
Датум смрти4. април 1538.(1538-04-04) (31/32 год.)
Место смртиМосква, Велика московска кнежевина
ГробВазнесенски манастир
СупружникВасилиј III
ПотомствоИван Васиљевич (будући Иван IV Грозни), Јуриј Васиљевич
РодитељиВасилиј Лвович Глински
Ана Глинска
ДинастијаГлински (по рођењу)
Рјуриковичи (по удаји)
Велика кнегиња московска
Период21. јануар 1526 — 4. децембар 1533.
ПретходникСоломонија Јуријевна Сабурова
НаследникАнастасија Романовна
Владар-регент
Велике московске кнежевине
Период4. децембар 1533 — 4. април 1538.
ПретходникСофија Витовтовна
НаследникИрина Фјодоровна Годунова

Јелена Васиљевна Глинска (рус. Елена Васильевна Глинская); рођена 1506, Велика кнежевина Литванија — 4. април 1538[1], Велика московска кнежевина) била је друга супруга великог московског кнеза Василија III, мајка цара Ивана IV Грозног и регенткиња током његовог детињства 5 узастопних година од 3. децембра 1533. до смрти 1538. године.[2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Јелена је рођена око 1506. године као ћерка кнеза Василија Лвовича Глинског († 1515. године), припадника татарске племићке породице Липка који је тврдио да потиче од монголског владара Мамаја, „кога је велики кнез Димитрије Иванович победио на Дону“[4] и српске принцезе Ане Глинске из српске племићке породице Јакшић. Према једној верзији, она је ћерка српског војводе Стефана Јакшића[5]. Тачан датум рођења није сачуван у аналима. Међутим, став према овој верзији порекла Глинских је већ у XVI веку био критичан; Вероватно је то разлог зашто није била укључена у царски родослов, иако су Глински били у сродству са царем Иваном IV Грозним. Према другој верзији, Глински су могли потицати од Олговича (једне од грана Рјуриковича)[6].

Пре протеривања, Глински су поседовали градове и земље на територији данашње Левообаљске Украјине[7][8].

Кнегиња Јелена је одрасла као достојанствена црвенокоса лепотица. Студирала је језике, политичку структуру земље, сликарство и уметност.

Велика кнегиња

[уреди | уреди извор]
Венчање кнегиње Јелене Глински и великог кнеза Василија III Рјуриковича

Године 1525. Василиј III је одлучио да се разведе од своје неплодне жене велике кнегиње Соломоније Сабурове и ожени се кнегињом Јеленом Глинском. Према хроникама, он је изабрао кнегињу Јелену „због лепоте њеног лица и њене младости”.[9] Упркос снажном противљењу Руске православне цркве, развод је извршен.[10] Венчали су се 21. јануара 1526. године.[9] Херберштајн је известио да је велики кнез био толико жељан да удовољи својој изабраници да је чак обријао браду на европски начин, што је изазвало ужас у конзервативно настројеном друштву.[11]

У време венчања, кнегиња Јелена је имала 14-16 година, а велики кнез Василије III је био скоро три пута старији. Пратила је свог мужа док је обилазио манастире Новгородске и Вологодске области.

Велика кнегиња Јелена је родила два сина — Ивана Васиљевича (будући цар Иван IV Грозни) 1530. и кнеза Јурија Васиљевича (будућег кнеза Јурија од Углича) 1532. године.[10] Касније се причало да је довела вештице из Финске и народ Самија да јој помогне да затрудни уз помоћ магије.[12]

21. септембра 1533. године пратила је свог мужа на ходочашћу у Тројице-Сергијев манастир.

Намесница

[уреди | уреди извор]

На самрти, велики кнез Василије III је пренео своја овлашћења на велику кнегињу Јелену све док њихов најстарији син велики кнез Иван IV, који је тада имао само 3 године, не буде довољно зрео да управља земљом.[13] Хронике тог времена не пружају мање или више прецизне податке о њеном правном статусу након Василијеве смрти. Зна се само да би се могло дефинисати као намесништво и да су јој бојари морали да се закуну на верност. Зато се време између Василијеве смрти 3. децембра 1533. и њене смрти 1538. године назива Јеленином владавином. Она је оспорила права својих девера, кнеза Јурија Ивановича и кнеза Андреја од Старице. Борба је завршена њиховим затварањем 1534. односно 1537. године.[12]

У децембру 1533. године, велика кнегиња Јелена Васиљевна је заправо извршила државни удар, свргнувши са власти седам старатеља (намесника), укључујући свог девера и стрица, које је умирући велики кнез Василије III именовао својом последњом вољом, и постала владарка руске државе. Тако је постала прва владарка уједињене руске државе после велике кнегиње Олге (ако не рачунамо велику кнегињу Софију Витовтовну, чија је власт у многим руским земљама ван Московске кнежевине била формална).

Као жена не московског, већ литванског морала и васпитања, велика кнегиња Јелена Глинска није уживала симпатије ни бојара ни народа[14]. Јеленин најближи савезник био је ожењени миљеник, кнез Иван Фјодорович Овчин Телепњов-Оболенски. Ова веза, а посебно арогантно понашање владаркиног миљеника, изазвала је неодобравање међу бојарима. Због изражавања ових осећања, кнеза Михаила Глинског је затворила његова братаница, велика кнегиња Јелена. И стриц и мужевљева два брата су умрли од глади у затвору.

Године 1534, по наређењу владарке Глинске, почели су да копају дубок јарак од Неглинске, око насеља. Радове су обављали сви обични људи без изузетка, осим бојара и бојарске деце. По завршетку радова, страни архитекта је поставио зидину Китај-города са четири куле и капијама близу рова, чиме је формиран Китај-город.[15]

Јелена је била веома способна државница. Године 1535. спровела је валутну реформу којом је уведен јединствени монетарни систем у држави[16]. Био је то сребрни новчић тежине 0,34 г. Ово је био важан корак у стабилизацији државне економије. У спољним пословима, успела је да потпише примирје са Литванијом 1536. године, на пет година, док је истовремено неутралисала Шведску, склопивши примирје на 60 година. У јануару исте године, примила је у Москви казанског кана Ших-Алију (Шигалеја) и његову супругу Фатму-султан. Касније се са Фатмом - султан састала одвојено.

Године 1537. велика кнегиња Јелена Глинска је закључила мировни уговор са пољским краљем Сигисмундом I, чиме је окончан Руско-литвански рат 1534-1537, познат и као „Стародубски рат“. Постигла је повољне услове за земљу уз помоћ професионалне и кохезивне војске. Краљ Сигисмунд I Јагелон је схватио да је то најбоље што ће добити од овог рата, који је опустошио пољску ризницу. Мировни споразум је задржао статус кво обе државе; Русија је изгубила Гомељску област, али је добила низ тврђава које су раније припадале Великом војводству Литванији. Шведска је била обавезана да не помаже Ливонском реду и Литванији. Исте године ухапсила је завереника кнеза Андреја Ивановича Старицког.

Дала је изградити нови одбрамбени зид око Москве да би заштитила Москву од напада. кримских Татара, позвала досељенике из Литваније, бесплатно откупила руске затворенике и подстицала мере да заштити путнике од уличних разбојника. Такође је забележено да је посетила неколико манастира. У негативном смислу, њена владавина је била озлоглашена због сукоба унутар владе узрокованих њеним блиским дружењем са згодним младим бојаром по имену Иван Фјодорович Овчина-Телепњев-Оболенски и митрополитом Данилом.[12]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Велика кнегиња Јелена Глинска умрла је 4. априла 1538. године у 30-ој години живота. Неки историчари тврде да постоје докази да су бојари из породице Шујски отровали велику кнегињу Јелену Глинску и узурпирали власт након њене смрти. Студије спроведене вековима након смрти велике кнегиње Јелене Рјурикович указују на присуство отрова за пацове у телу. Међутим, ова верзија се не сматра главном, јер се у то време жива често користила за производњу козметике, тако и као компонента многих лекова, што је могло изазвати смрт.[17] Велика кнегиња Јелена је стално истицала своју лепоту, укључујући и дебео слој козметике. Недавна истраживања њених остатака иду у прилог тези да је била отрована.[13][3]

Владар руске државе сахрањен је у Кремљу, у Вазнесењском манастиру. Након њене смрти, научници су прикупљали остатке на десетине пута како би сазнали више о великој кнегињи Јелени Глинској Рјурикович. На основу костију њене лобање израђен је портрет велике кнегиње Јелене.

Реконструкција изгледа велике кнегиње Јелене Глинске, спроведена коришћењем њене лобање, открила је њен долихоцефални тип (карактеристичан и за Балте и за северне Русе, као и за Србе, њена мајка била је Српкиња). Лице велике кнегиње Јелене Глинске је имало меке црте. Била је прилично висока за жене тог времена - око 165 цм и складно грађена. Велика кнегиња Јелена је имала ретку аномалију: један додатни лумбални пршљен. У гробници су се такође налазили остаци црвене косе, боје косе коју је од ње наследио син цар Иван IV Грозни[18][19].

Ако су се на почетку власти грађани земље с опрезом односили према странкњи која је преузела власт, онда су је пет година касније заволели. Они су приметили јачање заштите државних граница, финансијску стабилност и слабљење моћи бојара.

Критика

[уреди | уреди извор]

Тестамент великог кнеза Василија III није сачуван[20]. Прича о болести и смрти великог кнеза Василија III не говори ништа о преносу власти на суверенову жену; Летописи, посебно Воскресенска и Псковска прва, садрже супротне информације о овом питању. Званична Воскресенскаја извештава да је велики кнез Василије III оставио државу и младог владара на бригу своје жене и митрополита Данила[21]. Псковски летопис говори о преносу власти на уски круг људи из бојарског круга[22]. Данас је већина историчара склона веровању да је велики кнез Василије III намеравао да намесништво над Иваном, а сходно томе и власт у држави, пренесе на Савет старатељства.[23]

Двадесет година неплодности у првом браку великог кнеза, „касно“ (четири године након венчања) појављивање деце код младе и здраве велике кнегиње Јелене Глинске довело је до нових гласина о неплодности великог кнеза Василија III. Такође су кружиле гласине да је прави отац кнежева био кнез Иван Фјодорович Овчина Телепнев Оболенски, који је био близак великој кнегињи Јелени. Сада већина научника признаје да гласине о Јелениној прељуби током њеног брака нису биле ништа више од измишљотине злонамерника. Не постоје директни докази о вези између велике кнегиње Јелене и кнеза Ивана Овчине Телепњев Оболенског пре смрти великог кнеза Василија III.

Потомци

[уреди | уреди извор]
  • Иван Васиљевич (будући цар Иван IV Грозни) (1530 — †1584) и
  • Јуриј Васиљевич (будући кнез Јуриј од Углича) (1532 — †1563).

Филм

[уреди | уреди извор]

Историјски извори

[уреди | уреди извор]

Писма великог кнеза Василија III Ивановича кнегињи Јелени Глинској.

Tитуле

[уреди | уреди извор]
Јелена Глинска
Кућа Глинских
Рођење: око. 1508 смрт 4 April 1538
Руско краљевство
као Велика кнегиња Москвовска Велика кнегиња Москвовска
1526–1533 		као Царица Русије
Регент
1533–1538

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Датум смрти је наведен под Глинские[мртва веза]
  2. ^ Payne & Romanoff 2002.
  3. ^ а б Pushkareva 1997.
  4. ^ «Царь Ординский Мамай коего на Дону побил Дмитрий Иванович а у Мамая Царя сын Мансуркиян Князь а у Мансуркияна Князя сын Олекса Князь а крестил его в Киеве Митрополит, а от него Глинские»
  5. ^ Россия и Балканы из скрываемого прошлого. Русский вестник (24 июля 2006). Дата обращения: 23 июня 2009. Архивировано 2 апреля 2012 года.
  6. ^ Кузьмин А. В. Глинские // Большая российская энциклопедия. Архивировано 8 июля 2018 года.
  7. ^ «В 1430 г. Полтава вместе с Глинском был отдан в. кн. Витовтом татарскому князю Лексаде, родоначальнику князей Глинских». Полное географическое описание нашего отечества под редакцией В. П. Семенова. т. VII. Малороссия. СПб., 1903, pp. 293—294.
  8. ^ «а у Александра сын Иван с отцом же крестился. И в те времена приехати к Киеву Великому Князю Витовту Литовскому и после ко Князю Александру, и сыну его что похоте служити; и Князь Иван и с отцем своим Александром сотворили хотение Великого Князя Витовта, и приехали к нему, и били челом ему с своими предреченными тремя городы. И Князь Великий Витовт прия их честно не яко слуг, но яко сродних своих, и дал им вотчины волости: Станку, Хорозов, Сереков, Гладковича; и дал Витовт за Князя Ивана Александровича княж Данилову дщерь Остроженскаго Княжну Настасью».
  9. ^ а б Smith, Bonnie G. The Oxford Encyclopedia of Women in World History. 
  10. ^ а б Martin 1995, стр. 292—293.
  11. ^ С. Герберштейн. Записки о московии. М. 1988 г.
  12. ^ а б в Елизабета од Мадариаге (in Swedish) : Ivan den förskräcklige („Ivan the Terrible”) (2008)
  13. ^ а б Martin 1995, стр. 293.
  14. ^ ЭСБЭ. Елена Глинская
  15. ^ Москва. Исторические рассказы о достопримечательностях Москвы от дня ее основания до наших времен: История. Этнография. Статистика. Топография. Нравы и обычаи. Справочный адрес-календарь / составили любители рус. старины ; Гос. публ. ист. б-ка России. — Репр. изд. — М. : Изд-во Гос. публ. ист. б-ки России (ГПИБ), 2014. — [10], 576, 87 с. : ил., табл. — Вых. дан. ориг. : М., 1873. Глава 2. стр. 35.
  16. ^ „Роль денег в собирании русских земель: реформа Елены Глинской”. vk.com. Исторический Клуб. Приступљено 21. 12. 2022. 
  17. ^ Панова Т. Д., Пежемский Д. В. Отравили! Жизнь и смерть Елены Глинской: историко-антропологическое исследование // Родина. — 2004. — № 12. — С. 26—31.
  18. ^ Вокруг Света | Журнал | Олицетворение средних веков. Дата обращения: 29 марта 2008. Архивировано 16 мая 2008 года.
  19. ^ Меркулова Л. Тайны женского некрополя в московском кремле // Российские вести. — № (35) 1885 (10 - 16 октября 2007).
  20. ^ А. Е. Пресняков. Завещание Василия III // Сб. статей по русской истории, посвященных С. Ф. Платонову. Пг., 1922 г.
  21. ^ Воскресенская летопись. VI, Ч. 2. стр. 285.
  22. ^ Псковская летопись. Вып. 1. М. Л. 1941 г.
  23. ^ А. Л. Корзинин. Регентский совет при малолетнем Иване Грозном // Клио. 1999. № 3. стр. 10-107.

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Елена Глинскаја // Енциклопедијски речник Брокхауса и Ефрона: у 86 томова (82 тома и 4 додатна). — Санкт Петербург, 1890–1907.
  • Кузмин А.В. Глински // Велика руска енциклопедија. - БРЕ, 2007. - Т. 7. - ISBN 978-5-85270-337-8.
  • Татјана Панова. Персонификација средњег века // Широм света. - 2006. - Бр. 3 (2786), март.
  • М. Д. Хмиров. Абецедни списак руских владара и најзначајнијих личности њихове крви. — Санкт Петербург. 1870 Елена Васиљевна Глинскаја. стр. 38.
  • В. В. Шапошник. Владарка Јелена Глинскаја и московска елита // Древна Русија: у времену, у личностима, у идејама. Број 5. 2016. стр. 395–409.
  • А. А. Зимин. Формирање бојарске аристократије у Русији у другој половини XV - првој трећини XVI века. М. 1988
  • ПСРЛ. Том. 5. Издање. 2.//Исто. Т. 8. Наставак летописа према Воскресенском списку. М. 2002 // Т. XIII. Збирка летописа, названа Патријаршијски или Никонов летопис. М. 2000
  • Библиотека књижевности древне Русије. Т. 11. Санкт Петербург. 2001, стр. 311–313.
  • М. Н. Тихомиров. Белешке о регентству Елене Глинске и владавини бојара 1533-1547 // Историјске белешке. Књига. 46. ​​1954. Стр. 278–288.
  • А. И. Фиљушкин. Мајка Ивана Грозног // Наука и религија. Бр. 4. 2011. стр. 23–25.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелена_Глинска&oldid=30542420”