Џекфрут

Џекфрут
Jackfruit hanging.JPG
Џекфрут
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Moraceae
Род: Artocarpus
Врста:
A. heterophyllus
Биномно име
Artocarpus heterophyllus
Синоними[3][4][5][6]
  • Artocarpus brasiliensis Ortega
  • A. maximus Blanco
  • A. nanca Noronha (nom inval.)
  • A. philippensis Lam.

Џекфрут или нангка (лат. Artocarpus heterophyllus)[7] је врста дрвенасте биљке, распрострањена у јужној и југоисточној Азији.[8] Успева добро у тропским крајевима у: јужној и југоисточној Азији, у источној Африци, у Бразилу и неким земљама Кариба. Нангка је национална биљка Бангладеша, где се зове Катхал. Биљка је добро прилагођена тропској клими и условима. Плод је један од највећих плодова воћа, може нарасти до 90 цм дужине, 50 цм ширине и тежине до 36 кг. [9] [10] Џекфрут се често користи у јужној и југоисточној азијској кухињи. Најчешће се користи као основна храна у разним каријима. Његово стабло се користи као квалитетна дрвна грађа. Од његовог дрвета се израђују различити музички инструменти попут гамелан у Индонезији. Користи се за производњу намештаја, прозора, врата и кровова. Од њега се добија пигмент, који даје карактеристичну светлосмеђу боју одеће будистичких монаха у југоисточној Азији.

Џекфрут води порекло из региона између Западнog Гатиja јужне Индије, читавe Шри Ланка и прашуме Филипина, Индонезије и Малезије.[8][11][12][13]

Дрво је веома подесно за тропске низије и широко се узгаја у тропским регионима света. Ово дрво производи највећи плод од свих стабала, достижући чак 55 kg (120 pounds) тежине, 90 cm (35 inches) дужине и 50 cm (20 inches) у пречнику.[8][14] Зрело стабло проиведе око 200 плодова годишње, а старије дрвеће доноси и до 500 плодова годишње.[8][11] Џекфрут је збирно воће које се састоји од стотина до хиљада појединачних цветова, и меснате латице незрелог воћа се једу.[8][15] Зрело воће је слатко (у зависности од сорте) и чешће се користи за десерте. Конзервирани зелени џекфрут има благ укус и текстуру налик месу која се може назвати „месо од поврћа“.[8]

Џекфрут се обично користи у кухињама јужне и југоисточне Азије.[16][17] Конзумирају се и зрели и незрели плодови. Џекфрут је национално воће Бангладеша и Шри Ланке и државно воће индијских држава Карнатака, Керала и Тамил Наду. Доступан је у међународно у конзервама или замрзнут у охлађеним оброцима, као и у различитим производима добијеним од воћа као што су резанци и чипс.

Етимологија и опште име[уреди | уреди извор]

Стабло џекфрута илустровано из једне од најранијих књига природне историје о Кини, аутора језуитског мисионара Мајкла Бојма 1656.

Реч jackfruit долази од португалске речи jaca, која је изведена из израза на малајаламском језику chakka pazham,[15][18] када су Португалци стигли у Индију у Кожикоде (Каликут) на Малабарској обали (Керала) 1499. године. Касније је малајаламски назив ചകക (cakka) забележио Хендрик ван Рид (1678–1703) у Hortus Malabaricus, vol. iii на латинском. Хенри Јул је превео Јорданусову књигу 'Mirabilia descripta: the wonders of the East'.[19] Овај термин је ултиматно изведен из протодравидског корена kā(y) („воће, поврће“).[20]

Уобичајени енглески назив „jackfruit“ користио је лекар и природњак Гарсија де Орта у својој књизи из 1563. Colóquios dos simples e drogas da India.[21][22] Вековима касније, ботаничар Ралф Рандлес Стјуарт сугерисао је да је име дато по Вилијаму Џеку (1795–1822), шкотском ботаничару који је радио за Источноиндијску компанију у Бенгалу, Суматри и Малаји.[23]

Историја[уреди | уреди извор]

Џекфрут је припитомљен независно у Јужној Азији и Југоисточној Азији, на шта указују имена југоисточне Азије која нису изведена из санскритских корена. Вероватно су га први припитомили Аустронежани на Јави или на Малајском полуострву. Воће је касније унето у Гвам преко филипинских досељеника када су оба била део Шпанског царства.[24][25] То је национално воће Бангладеша.[26]

Храна[уреди | уреди извор]

Свежи џекфрут
Џекфрут у Мајмансингу, Бангладеш

Зрели џекфрут је природно сладак, са суптилним укусом налик ананасу или банани.[8] Може се користити за прављење разних јела, укључујући креме, колаче, или помешано са ледом као ес телер у Индонезији или хало-хало на Филипинима. За традиционално јело за доручак у јужној Индији, идли, воће се користи са пиринчем као састојак, а листови џекфрута се користе као омот за кухање на пари. Џекфрутне досе се могу припремити млевењем меса џекфрута заједно са тестом. Зрели џекфрут се понекад пржи или суши замрзавањем и продаје као чипс од џекфрута.

Семе зрелог воћа је јестиво је након кувања и сматра се да има млечни, слатки укус који се често упоређује са бразилским орашастим плодовима. Семенке могу бити куване, печене или динстане.[8] Када су печене, укус семена је упоредив са кестеном. Семе се користи као грицкалица (кувањем или печењем) или за прављење десерта. На Јави се семе обично кува и зачини сољу као ужина. Често се користе у карију у Индији у облику традиционалног карија мешавине сочива и поврћа. Млади листови су довољно нежни да се користе као поврће.[8]

Арома[уреди | уреди извор]

Џекфрут има карактеристичну слатку и воћну арому. У истраживању испарљивих арома у пет сорти џекфрута, главна откривена испарљива једињења су етил изовалерат, пропил изовалерат, бутил изовалерат, изобутил изовалерат, 3-метилбутил ацетат, 1-бутанол и 2-метилбутан-1-ол.[27]

Познато је да потпуно зрео и неотворени џекфрут „емитује јаку арому“ – можда непријатну[8][28] – са унутрашњошћу воћа која је описана као мирис који подсећа на ананас и банану.[8] Након печења, семенке се могу користити као комерцијална алтернатива чоколадној ароми.[29]

Нутритивна вредност[уреди | уреди извор]

Некувани џекфрут
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија397 kJ (95 kcal)
23,25 g
Шећери19,08 g
Прехрамбена влакна1,5 g
0,64 g
1,72 g
Витамини
Витамин А екв.
(1%)
5 μg
(1%)
61 μg
157 μg
Тиамин 1)
(9%)
0,105 mg
Рибофлавин 2)
(5%)
0,055 mg
Ниацин 3)
(6%)
0,92 mg
Витамин Б5
(5%)
0,235 mg
Витамин Б6
(25%)
0,329 mg
Фолат 9)
(6%)
24 μg
Витамин Ц
(17%)
13,8 mg
Витамин Е
(2%)
0,34 mg
Минерали
Калцијум
(2%)
24 mg
Гвожђе
(2%)
0,23 mg
Магнезијум
(8%)
29 mg
Манган
(2%)
0,043 mg
Фосфор
(3%)
21 mg
Калијум
(10%)
448 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Цинк
(1%)
0,13 mg
Остали конституенти
Вода73,5 g

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Јестива пулпа се састоји од 74% воде, 23% угљених хидрата, 2% протеина и 1% масти. Компонента угљених хидрата су првенствено шећери и извор је дијеталних влакана. У порцији од 100-gram (3 12-ounce), сирови џекфрут обезбеђује 400 kJ (95 kcal) и богат је извор (20% или више дневне вредности, ДВ) витамина Б6 (25% ДВ). Он садржи умерене нивое (10-19% ДВ) витамина Ц и калијума, без значајног садржаја других микронутријената.

Џекфрут је делимично решење за безбедност хране у земљама у развоју.[15][30]

Кулинарска употреба[уреди | уреди извор]

Укус зрелог воћа је упоредив са комбинацијом јабуке, ананаса, манга и банане.[8][16] Сорте се разликују у погледу карактеристика меса плода. У Индокини, две варијанте су „тврда“ верзија (хрскавија, сува и мање слатка, али меснатија) и „мека“ верзија (мекша, влажнија и много слађа, са тамнијим месом златне боје од тврдог сорта). Незрели џекфрут има благ укус и текстуру налик месу и користи се у јелима са каријем са зачинима у многим кухињама. Кожица незрелог џекфрута се прво мора огулити, а затим се преостало месо џекфрута исецка, у радно интензивном процесу,[31] на јестиве порције и кува пре сервирања. Последњи комади подсећају на припремљена срца артичоке по свом благом укусу, боји и цветним квалитетима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Under its accepted name Artocarpus heterophyllus (then as heterophylla) this species was described in Encyclopédie Méthodique, Botanique 3: 209. (1789) by Jean-Baptiste Lamarck, from a specimen collected by botanist Philibert Commerson. Lamarck said of the fruit that it was coarse and difficult to digest. Larmarck's original description of tejas. t.3. Panckoucke;Plomteux. 1789. Приступљено 2012-11-23. »On mange la chair de son fruit, ainsi que les noyaux qu'il contient; mais c'est un aliment grossier et difficile à digérer.« 
  2. ^ „Name - !Artocarpus heterophyllus Lam”. Tropicos. Saint Louis, Missouri: Missouri Botanical Garden. Приступљено 2012-11-23. 
  3. ^ „TPL, treatment of Artocarpus heterophyllus. The Plant List; Version 1. (published on the internet). Royal Botanic Gardens, Kew and Missouri Botanical Garden. 2010. Приступљено 2012-11-23. 
  4. ^ „Name – Artocarpus heterophyllus Lam. synonyms”. Tropicos. Saint Louis, Missouri: Missouri Botanical Garden. Приступљено 2012-11-23. 
  5. ^ Artocarpus heterophyllus. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Приступљено 2012-11-23. 
  6. ^ „Artocarpus heterophyllus Lam. — The Plant List”. Theplantlist.org. 2012-03-23. Приступљено 2014-06-17. 
  7. ^ Artocarpus heterophyllus. Tropical Biology Association. октобар 2006. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-15. Приступљено 2012-11-23. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Morton, Julia. „Jackfruit”. Center for New Crops & Plant Products, Purdue University Department of Horticulture and Landscape Architecture. Приступљено 19. 4. 2016. 
  9. ^ Larmarck's original description of tejas
  10. ^ !Artocarpus heterophyllus Lam. Tropicos, Saint Louis, Missouri, Missouri Botanical Garden
  11. ^ а б Love, Ken; Paull, Robert E (јун 2011). „Jackfruit” (PDF). College of Tropical Agriculture and Human Resources, University of Hawaii at Manoa. 
  12. ^ Boning, Charles R. (2006). Florida's Best Fruiting Plants:Native and Exotic Trees, Shrubs, and Vines. Sarasota, Florida: Pineapple Press, Inc. стр. 107. 
  13. ^ Elevitch, Craig R.; Manner, Harley I. (2006). Artocarpus heterophyllus (Jackfruit)”. Ур.: Elevitch, Craig R. Traditional Trees of Pacific Islands: Their Culture, Environment, and Use. Permanent Agriculture Resources. стр. 112. ISBN 9780970254450. 
  14. ^ „Jackfruit Fruit Facts”. California Rare Fruit Growers, Inc. 1996. Архивирано из оригинала на датум 16. 01. 2014. Приступљено 2012-11-23. 
  15. ^ а б в Silver, Mark (мај 2014). „Here's The Scoop On Jackfruit, A Ginormous Fruit To Feed The World”. NPR. NPR. Приступљено 19. 4. 2016. 
  16. ^ а б Janick, Jules; Paull, Robert E. The encyclopedia of fruit & nuts (PDF). стр. 155. 
  17. ^ The encyclopedia of fruit & nuts, By Jules Janick, Robert E. Paull, pp. 481–485
  18. ^ Pradeepkumar, T.; Jyothibhaskar, B. Suma; Satheesan, K. N. (2008). Prof. K. V. Peter, ур. Management of Horticultural Crops. Horticultural Science Series. 11. New Delhi, India: New India Publishing. стр. 81. ISBN 978-81-89422-49-3. »The English name jackfruit is derived from Portuguese jaca, which is derived from Malayalam chakka« 
  19. ^ Friar Jordanus, 14th century, as translated from the Latin by Henry Yule (1863). Mirabilia descripta: the wonders of the East. Hakluyt Society. стр. 13. Приступљено 2012-11-23. 
  20. ^ Southworth, Franklin (2. 8. 2004). Linguistic Archaeology of South Asia. Routledge. ISBN 9781134317769 — преко Google Books. 
  21. ^ Oxford English Dictionary, Second Edition, 1989, online edition
  22. ^ The American Heritage Dictionary of the English Language: Fourth Edition. Bartleby. 2000. Архивирано из оригинала на датум 2005-11-30. 
  23. ^ Stewart, Ralph R. (1984). „How Did They Die?” (PDF). Taxon. 33 (1): 48—52. JSTOR 1222028. doi:10.2307/1222028. hdl:2027.42/149689Слободан приступ. 
  24. ^ Blench, Roger= (2008). „A history of fruits on the Southeast Asian mainland” (PDF). Ур.: Osada, Toshiki; Uesugi, Akinori. Occasional Paper 4: Linguistics, Archaeology and the Human Past. Indus Project. стр. 115—137. ISBN 9784902325331. 
  25. ^ Blust, Robert; Trussel, Stephen (2013). „The Austronesian Comparative Dictionary: A Work in Progress”. Oceanic Linguistics. 52 (2): 493—523. S2CID 146739541. doi:10.1353/ol.2013.0016. 
  26. ^ „Jackfruit – National Fruit of Bangladesh”. By Bangladesh.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-05. 
  27. ^ Ong, B.T.; Nazimah, S.A.H.; Tan, C.P.; Mirhosseini, H.; Osman, A.; Hashim, D. Mat; Rusul, G. (август 2008). „Analysis of volatile compounds in five jackfruit (Artocarpus heterophyllus L.) cultivars using solid-phase microextraction (SPME) and gas chromatography-time-of-flight mass spectrometry (GC-TOFMS)”. Journal of Food Composition and Analysis. 21 (5): 416—422. doi:10.1016/j.jfca.2008.03.002. 
  28. ^ Hargreaves, Dorothy; Hargreaves, Bob (1964). Tropical Trees of HawaiiНеопходна слободна регистрација. Kailua, Hawaii: Hargreaves. стр. 30. ISBN 9780910690027. 
  29. ^ Spada, Fernanda Papa; et al. (21. 1. 2017). „Optimization of Postharvest Conditions To Produce Chocolate Aroma from Jackfruit Seeds” (PDF). Journal of Agricultural and Food Chemistry. 65 (6): 1196—1208. PMID 28110526. doi:10.1021/acs.jafc.6b04836. 
  30. ^ Mwandambo, Pascal (11. 3. 2014). „Venture in rare jackfruit turns farmers' fortunes around”. Standard Online. Standard Group Ltd. Приступљено 20. 12. 2016. 
  31. ^ Gene Wu [@GeneforTexas] (2018-08-21). „Look for this thread later when we do: "You don't know Jackfruit." (твит) — преко Твитер-а. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]