Артур Такач

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Артур Такач
Личне информације
ДржављанствоЈугословенско
Датум рођења(1918-06-09)9. јун 1918.
Место рођењаВараждин
Аустроугарска
Датум смрти2004.
Место смртиКопаоник
Србија

Артур Такач (19182004) је био атлетски репрезентативац, прослављени југословенски спортски радник и члан Међународног олимпијског комитета, пуковник ЈНА.

Биографија[уреди | уреди извор]

Артур Такач је рођен 9. јуна 1918. године у Вараждину.

Спортска каријера[уреди | уреди извор]

Спорту и атлетици га је привукао вараждински спортски радник Драган Гримс. Спортску каријеру започео 1934. Са 16 година играо је фудбал у ХШК Славија из Вараждина. Био је омладински првак и рекордер Југославије у трчању на 800 и 1.500 метара. Године 1935. учествовао у атлетској репрезентавији Југославије у сусрету са универзитетском репрезентацијом Уједињеног Краљевства. Те године освојио је омладинско Тениско првенство Југославије у игри парова. Године 1937, у Вараждину је са Драгутином Фридрихом основао клуб за хокеј на леду у којем је играо бека и који је 1940. освојио Првенство Хрватске у хокеју на леду и друго место на Првенству Југославије. Године 1940. је дошао у загребачки ХАШК, у којем је био један од актера тадашњих успеха.[тражи се извор]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

По избијању Априлског рата 1941. Такач је био интерниран у логор у Италији. После капитулације Италије 1943. године пребегао је у Швајцарску где је као ратни заробљеник интерниран у Ивердон крај Лозане. Тамо је био такмичар и тренер атлетског клуба. Са осталим избеглим ратним заробљеницима основао је и играо за Југословенски фудбалски клуб. У то време Олимпијски институт у Лозани организовао је курсеве за спортске инструкторе у логорима за избегле ратне заробљенике, а један од њиг похађа и Артур Такач.[1] Брзо је запажен и као педагог, па је прихваћен као наставниик и сарадик Међународног бироа за спортску педагогију и Олимпијског института у Лозани. Његов таленат и ентузијазам су били примећени од стране директора Института др Френсиса Месерлија, који га је изабрао за свог помоћника. Током 1944. године Такач, Месерли и други су организовали мини олимпијске игре за бивше заробљенике у кампу пореклом из Југославије, Америке, Енглеске, Грчке, Италије, Француске и других земаља.[1]

На прослави 50-годишњице оснивања Олимпијских игара модерне ере (1620. јуна 1944) Одржан је Конгрес спортске педагогије и психологије на којем је Такач поднео реферат Педагогија у атлетскок тренингу. На атлетским такмичењу које је организовао том приликом, побеђује у трчању на 400 и 1.5000 метара.

Крајем августа 1944, пребегао је из Швајцарске у Француску и придружио се борцима покрета отпора,[1] а затим се пребацио преко Барија у Италији на Вис и ту улази у састав НОВ.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После Ослобођења организује спортски живот у Југословенској армији (ЈА). Учествовао је 1945. при формирању ФД ЦДЈА Партизан у Београду.[1][2] Од 194648 био је први командант Школе за физичку културу ЈА. У периоду 194669 био је генерални секретар, те потпредседник и председник АК Партизан. Истоверемно је од 194660 био генерални секретар Атлетског савеза Југославије,[1] а до 1969. и потпредседник.

Олимпијски рад[уреди | уреди извор]

Године 1948. Такач је био вођа Југословенског атлетског тима на Олимпијским играма у Лондону.[1] Након успеха са кандидовањем Београда за Појединачно атлетско првенство Европе 1962. године, Артур Такач је постао члан Већа Међународне атлетске федерације (ИААФ).[3] Већ 1964. године, такач постаје технички директор Међународног олимпијског комитета и члан Организационог одбора Олимпијских игара у Мексику 1968. године.[1] Као један од судија који су ручно мерили резултат, одиграо је важну улогу у признавању скока у даљ[тражи се извор] Боба Бимона (8.90 метара) за светски рекорд. Успех тих игара промовисао га је за техничког делегата и на олимпијским играма 1972. године у Минхену и 1976. године у Монтреалу.[1] Током тих задатака Артур Такач је радио и на унапређењу појединих олимпијских правила. Радио је на масовнијем учешћу жена на олимпијским играма, али и на питањима употребе дроге у спорту.[1] Након тога се Такач враћа у Југославију, где води Медитеранске игре 1979. у Сплиту, а потом Зимске олимпијске игре 1984. у Сарајеву.[1] Такач је у то време био лични саветник председника МОК Хуана Антонија Самарана.[1][3][4] Од 1987. године био је почасни доживотни члан Европске атлетске асоцијације (ЕАА), а од 1999 и Међународне атлетске федерације (ИААФ).[3] Године 1998. Такач је објавио своје мемоаре у књизи 60 олимпијских година.[1]

Значајније награде и признања[уреди | уреди извор]

Артур Такач је добитник многих значајних спортских признања, међу којима треба истаћи:

Медаљу Пјер де Кубертен,
Олимпијски орден и
Орден међународне атлетске федерације.

Нестанак[уреди | уреди извор]

Артур Такач је нестао 28. јануара 2004. током скијања на Копаонику.[5] Његово тело је пронађено 17 месеци касније, јуна 2005. године, у Чаворовској реци близини села Гумниште, 25 километра од Лепосавића.[4] Сахрањен је 4. јула 2005. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3]

Меморијални турнир[уреди | уреди извор]

У Београду, на стадиону ФК Партизана се од 2006. до 2009. године одржаван је међународни атлетски митинг посвећен сећању на Артура Такача.[6]

Победник трке на 800 метара добија статуу Артура Такача, а остали победници трофеје у облику Београдског победника.[7]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Син Артура Такача, Горан Такач био је 2004. године оптужен у емисији независне продукције емитованој на Би Би Сију за корупцију и помагање Лондону у нелегалном добијању олимпијских игара 2012. године. Те тврдње против њега нису доказане. Британски новинари су били оптужени за превару, али се од те тужбе одустало.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 „Artur Takac”. www.jewishsports.net. Приступљено 2021-01-13. 
  2. ^ „Artur Takač - intervju povodom 50. rođendana FK Partizan (1995) - YouTube”. www.youtube.com. Приступљено 2021-01-13. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 „Funeral of Artur Takac | NEWS | World Athletics”. www.worldathletics.org. Приступљено 2021-01-13. 
  4. 4,0 4,1 „Nađeno telo Artura Takača”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2021-01-13. 
  5. ^ „Vesti - Nestao Artur Takač”. B92. 29. 1. 2004. Приступљено 3. 3. 2013. 
  6. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Memorijal Artur Takač”. www.rts.rs. Приступљено 2021-01-13. 
  7. ^ .http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/06/02/srpski/S06060104.shtml

Спољашње везе[уреди | уреди извор]