Гласовна промена

Из Википедије, слободне енциклопедије

Гласовне промене или алтернације су низ промена гласова (губљење, појављивање, сажимање) које се дешавају у многим језицима.[1] Резултат гласовних промена је појављивање другог гласа у речима на месту неког гласа који се логички очекује да се ту појави.[2] На пример, множина именице ученик је ученици, а не ученики, јер долази до гласовне промене којом очекивани плозив /k/ постаје африкат /ts/. У свим гласовним променама постоје изузеци, а оне могу бити изражене у писму (као у јужнословенским), али најчешће нису (као у источнословенским, западнословенским, али и другим језицима).[3]

Словенски језици[уреди]

Самогласничке (јужни)
Сугласничке (јужни)
Самогласничке (други)
Сугласничке (други)


Јужнословенски[уреди]

У српском језику, од гласовних промена које се јављају у јужнословенским језицима у начелу не постоје непостојано Е и О, али су признати у кајкавским именима (Ткалец-Ткалца уместо Ткалец-Ткалеца).[4] Остале су део књижевног и говорног језика, са изузетком ијекавског јотовања (ђевојка, међед), које, иако постоји у говору, није признато за део књижевног језика. Признато је, пак, у Правопису црногорскога језика издатом 10. јула 2009, а који код ове промене дозвољава дублете (и дјевојка и ђевојка).

Реч са великим бројем промена је номинатив множине речи подмладак. Додавањем за множину намењеног суфикса , добије се облик подмладаки. Затим следи прва алтернација, сибиларизација, којом се добија подмладаци. Непостојаним А долази се до подмладци. Гласови се једначе по звучности, дајући тако реч подмлатци. Како глас ц /ts/ већ садржи елемент гласа т /t/, врши се губљење сугласника тц /tts/ц /ts/ и добија се коначна реч подмлаци.[5]

Компаратив придева тесан додавањем за то намењеног суфикса -ји гласи тесанји. Простим јотовањем група нј постаје њ и даје облик тесањи. Непостојаним А долази се до тесњи, од чега се једначењем по месту творбе добија коначна реч тешњи.[6]

Облици мога-твога и слични настали су сажимањем и асимилацијом. Основе за ово су мојега-твојега, где се ј ради лакшег изговора одбацило (моега-твоега). Дошло је до асимилације и облика моога-твоога, што се касније сажело у мога-твога.[7] Супротна асимилацији је дисимилација, при којој се избегава нагомилавање истог самогласника средње висине (О и Е). Тако се каже пољем и Милошев (преглас, промена О у Е), али и спрејови и јежом. Множина домаћих речи је изузетак (кејеви, родови).[8]

Палатализација је проста сугласничка промена (радник-радниче, враг-враже, дух-душе). Ако постоје дублети са и без завршног самогласника, тај вокал је покретан (сад-сада, кад-када). Превојем се смењују самогласници у облицима једне промењиве речи (тећи-ток-отицати). Промена Л у О описује историјску замену дошал-дошао (али у другим родовима дошла, дошло).[9]

Исте промене постоје у хрватском и осталим српском језику блиско сродним језицима. У бугарском се једњачење по звучности не записује (община за општина уместо изједначеног опщина). Не бележи се ни у словеначком (Radko за Ратко уместо Ratko). Стање као у српском је у македонском језику, док старословенски промене уопште не бележи (ни једначења, ни јотовање, ни друге).

Источни и западни[уреди]

Источнословенски и западнословенски језици, фонолошки гледано, садрже гласовне промене наведене у јужнословенским, али оне већином нису изражене у писму. На пример, реч блр. Стоўбцы нема фонетски гледано тежак изговор [ˈstowbt͡sɨ], већ изједначен [ˈstowpt͡sɨ], те тај град заправо и јесте Стовпци. С друге стране, као у српском, и у руском се каже они пеку, али ти печёшь. Алтернације, које се једноставно називају (фонетским) дешавањима или феноменима (нпр. рус. [фонетическое] явление; пољ. zjawisko [fonetyczne]), исто као код јужнословенских могу бити самогласничке (вокализми) и сугласничке (консонантизми).

Сем историјских промена, које су се догодиле прасловенском језику, од кога су настали сви словенски језици, па и они западни — лужичкосрпски (горњи и доњи), пољски (са кашупским и словињским), словачки, чешки и изумрли полапски — све алтернације у западнословеским језицима идентичне су онима из јужних и, иако присутне у говору, не записују се. За разлику од њих, у источним језицима постоји неколико промена непостојећих у другим групама. Оне одликују дијалекте руског и белоруски језик.

Феномени обично иду у паровима. Један од њих је пар акање-окање (рус. аканье-оканье, блр. аканне-оканне). Прва особина одликује јужноруске и средњоруске дијалекте, као и цео белоруски језик, док друга одликује северноруске дијалекте. Тако се реч правопис, заправо грцизам ортографија, записано рус. орфография и блр. арфаграфія у оба језика изговара арфаграфија, док је у окањским северноруским дијалектима са изговором орфографија. Ова промена се види у белоруском запису.[10]

Разлика екање-икање-јакање-јокање (рус. эканье-иканье-яканье-ёканье) настала је заменом гласа јат. У првом случају, речи семена-цветок изговарају се као што је и написано. У другом је са кратким И (готово затворени готово предњи нелабијализовани вокал) — симина-цвиток ([sʲɪ.mʲɪˈna]; [tsvʲɪˈtok]). У трећем случају је сјамјана—цвјаток, а у четвртом сјомјона-цвјоток. Екање и икање су књижевни изговори у руском. Екањски дијалекти су јужноруски, икањски средњоруски, а јокањски северноруски. У белоруском је књижевно јакање, што се види и у запису блр. семяна-цвяток.[11]

Сличан икању је итавизам (укр. ітавізм) присутан у украјинском језику. Према њему је старо месяц-медь (месјац, мед) еволуирало у данашње місяць-мідь (мисјац, мид — месец, бакар/мед). У руском није дошло до вокализације Л, али је у белоруском и украјинском Л прешло у В. Тако се на руском вук каже неизмењено рус. волк [voɫk], али на украјинском гласи укр. вовк [wowk], а белоруском блр. воўк [vowk]. Ова промена, записана тзв. тамним ł, постоји и у пољском где се пољ. słowo изговара [ˈswɔvɔ] (свово).[12]

Обезвучавање последњег сугласника честа је појава у словенским језицима. Нема је у српском и украјинском, али је у другим језицима изражена. Тако се, на пример, Волгоград заправо изговара Валгаграт [vəlɡɐˈɡrat]. У хрватском језику се појава може уочити у неформалном поздраву бок, што је, према једној од теорија, заправо скраћена верзија бог ти помогао. Поздрав је првобитно скраћен само на бог, а касније, према кајкавском наречју, обезвучен у бок. Слично томе је кајкавско врак наспрам књижевног враг.[13]

Цокање (рус. цоканье) назив је за појаву да се речи типа рус. чай уместо као чај изговарају као цјај, а на самом истоку Средње Русије као цај. Насупрот њему је чокање (рус. чоканье) у којем се речи типа рус. улица уместо као улица изговарају као улича. И цокање и чокање су карактеристика различитих руских дијалеката, док књижевни изговор помирује ове две појаве — сваки глас, па и ц и ч, изговара се како је написан. Тако је књижевни изговор, као у српском, чај и улица.[14][15] Процес цокања сличан је ономе који је у срспком од придева ч(е)рн, чаран направио данашњи облик црн.

Цекање (рус. цеканье; блр. цеканне) појава је да се т изговара као ц. Записује се у белоруском у којем постоје цень-ціхі-цябе-несці-цяпер наместо руских тень-тихий-тебе-нести-теперь. Има га и у пољском у коме је нешто тихо заправо цихо (пољ. cicho). Исто функционише и дзекање (рус. дзеканье; блр. дзеканне), према којем је српско хтела-ходати у белоруском хацела-хадзіць (хацјела-хадзиц), а пољском chciała-chodzić (шћала-хођић), наспрам руског хотела-ходить (хатјела-хадит). Африкатизација меких [tʲ] и [dʲ] није одступање од норме, а процењује се да се изговор [tsʲ] и [dzʲ] може чути код 70% говорника руског језика.[16][17]

Референце[уреди]

  1. Campbell, L. (2004). Historical linguistics: an introduction. The MIT Press.
  2. Hock, H. H. (1991). Principles of Historical Linguistics. Mouton De Gruyter.
  3. McDorman, R. E. (1999). Labial Instability in Sound Change. Organizational Knowledge Press.
  4. „Транскрипција“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 177-. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  5. Пешикан, Јерковић & Пижурица (2010), стр. 412.
  6. Пешикан, Јерковић & Пижурица (2010), стр. 467.
  7. Alexander (2006), стр. 52.
  8. „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  9. „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  10. Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37-. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  11. „Словарь лингвистических терминов“. Школьный диалектологический атлас Приступљено 21. 4. 2013.. 
  12. Gussman (2007).
  13. „Bog ili bok“. Bujica riječi Приступљено 21. 4. 2013.. 
  14. „Различение или совпадение ч и ц. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  15. „Легенда карты — ч и ц““. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  16. Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51-. 
  17. Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 

Литература[уреди]

  • Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51. 
  • Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 
  • Gussman, Edmund (2007). The Phonology of Polish. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926747-7. 
  • Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • Alexander, Ronelle (2006). Bosnian, Croatian, Serbian, a Grammar. University of Wisconsin Press. стр. 52. ISBN 978-02-9921-194-3. 
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-079-0.