Источнословенски језици

Источнословенски језици
Географска распрострањеност	Источна Европа и Сибир
Језичка класификација	Индоевропски језици Балтословенски језици Словенски језици Источнословенски језици
Подподела	Руски језик Белоруски језик Украјински језик Русински језик
Језички кодови
ISO 639-5	zle
Глотолог	east1426
Источнословенски језици:   Руски   Белоруски   Украјински   Русински

Источнословенски језици су језици којима говоре источнословеснки народи. Заједно са јужнословеснким и западнословеснксим језицима, сачињавају породицу словенских језика. Говоре се највећим делом у Русији, Украјини и Белорусији, а такође и у дијаспори. У источнословенске језике спадају: руски, украјински, белоруски и русински језик.

Историја

Гранање староруског језика током 14. века, путем поделе на југозападна и североисточна наречја

Историја источнословенских језика представља саставни део опште историје словенских језика. Почевши од 2. миленијума пре нове ере, у склопу индоевропског језичког корпуса на просторима источне Европе развио се прабалтословенски језик, из кога се током 1. миленијума п. н. е. издвојио прасловенски језик као најстарији језик којим су говорили првобитни Словени.

Услед каснијих словенских сеоба у периоду између 6. и 8. века нове ере, словенски језички корпус се постепено поделио на три групе: источну, западну и јужну. Током 9. и 10. века, у време развоја словенске глагољичке и ћириличке писмености обликован је старословенски језик као први књижевни језик Словена, који је био у општој употреби у великом делу словенског света.

Током времена, под од утицајем регионалних језичких посебности настале су специфичне редакције црквенословенског језика. Тако се међу источним Словенима на просторима Кијевске Русије развила руска редакција црквенословенског језика (рускословенски језик), која је представљала књижевну и језичку норму у периоду до 14. века. Захваљујући одликама руске редакције црквенословенског језика, позната су и кључна својства тадашњег говорног, односно народног језика у источнословенским областима. Та рана фаза у историји говорног језичког корпуса обележена је развојем староруског језика (рус. древнерусский язык) на подручјима Кијевске Русије и њених удеоних кнежевина.

Развојем књижевног језика, у источнословенски језички корпус су посредством превода грчких дела на старословенски језик доспели и разни појмови из грчког језика, који су се временом одомаћили, првенствено у црквеној употреби, поставши саставни део источнословенског језичког фонда.

Упоредо са слабљењем политичког једиства Кијевске Русије, регионалне посебности народних говора почеле су знатније да утичу и на развој књижевног језика. Тај процес је био интензивиран почевши од 14. века, када су разне западноруске области постепено потпале под политичку власт суседних држава, Велике кнежевине Литваније и Краљевине Пољске, односно Пољско-литванске уније, чиме су додатно подстакнути процеси културне и језичке диференцијације.

У наредном периоду, од 14. до 17. века, услед специфичних историјских околности дошло је до постепене поделе говорног језика на два основна огранка: североисточни (на великоруским просторима Московске кнежевине, односно Руског царства) и југозападни (на белоруским и малоруским просторима под влашћу Пољско-литванске уније). Први огранак је постао познат као старовеликоруски језик (рус. старовеликорусский язык), док је други постао познат као западноруски језик (рус. западнорусский язык). Почевши од 18. века, из првог огранка развио се савремени руски језик, док су из другог огранка настали савремени језици: белоруски, украјински и русински.

Види још

• Стари словенски летописи
• Руска књижевност
• Руска азбука
• Белоруска азбука
• Украјинска азбука
• Русинска азбука

Литература

• Вернадский, Георгий В. (2012). Золотой век Киевской Руси. Москва: Алгоритм. Архивирано из оригинала 17. 12. 2025. г. Приступљено 17. 12. 2025. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Вернадски, Георгије В. (2013). Кијевска Русија. Утопија: Златоусти. 
• Вишњевац, Вишња Б. (2022). Систем глаголских облика у староруском у поређењу са савременим српским и руским књижевним језиком. Београд: Чигоја штампа. 
• Греков, Борис Д. (2006). Кијевска Русија. Београд: Златоусти. 
• Ђорђић, Петар (1975). Старословенски језик. Београд: Матица српска. 
• Зализняк, Андрей А. (2010). Труды по акцентологии (PDF). 1. Москва: Языки славянских культур. 
• Зализняк, Андрей А. (2011). Труды по акцентологии, II: Древнерусский и старовеликорусский акцентологический словарь-указатель (XIV-XVII вв.) (PDF). Москва: Языки славянских культур. Архивирано из оригинала 21. 03. 2022. г. Приступљено 17. 12. 2025. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Кончаревић, Ксенија; Перкучин, Слободанка; Марковић, Марија; Рељић, Митра (2016). Историја руског књижевног језика (црквенословенско-руска преплитања). Београд: Јасен. 
• Маројевић, Радмило (1983). . „Антропонимске категорије у староруском језику (прилог питању реконструкције прасловенског антропонимског система)”. Ономатолошки прилози. 4: 137—177. 
• Маројевић, Радмило (1985). . „Прилози творбено-семантичкој реконструкцији староруских топонима”. Ономатолошки прилози. 6: 21—58. 
• Маројевић, Радмило (1985). . „Деривациона историја и хронологија фонолошких промена (промене у консонантском систему староруског језика)”. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 27-28 (1984-1985): 435—439. 
• Milidragović, Milica (1976). Stara ruska književnost: Dodiri i veze sa srednjevjekovnom književnošću jugoslovenskih naroda. Sarajevo: Svjetlost. 
• Поповић, Иван (1958). . „Питање хронологије грчких позајмица у источнословенским језицима”. Зборник радова Византолошког института. 5: 101—109. 
• Радојичић, Ђорђе С. (1958). . „Српски рукопис хронографа западноруске редакције”. Питања књижевности и језика. 4—5 (1957-1958): 187—190. 
• Фејса, Михајло (2020). . „Нови правопис русинског језика” (PDF). Славистика. 24 (2): 255—280. 
• Шахматов, Алексей А. (1938). Обозрение русских летописных сводов XIV-XVI вв (PDF). Москва: Академия наук СССР. Архивирано из оригинала 21. 11. 2021. г. Приступљено 11. 12. 2025. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)