Григорије Цамблак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Григорије Цамблак
Gregory Tsamblak.jpg
Григорије Цамблак (лево), на сабору у Констанци
Датум рођењаоко 1360
Место рођењаCoat of arms of the Second Bulgarian Empire.svg Трново
 Бугарско царство
Датум смрти1420.
Место смртиCoat of arms of Lithuania.png Кијев
 Велика кнежевина Литванија
Најважнија дела

Григорије Цамблак (Велико Трново, Бугарска, око 1360Кијев, 1419) био је средњовековни бугарски писац и црквени поглавар, митрополит кијевски, аутор многих дела која су ушла у стару бугарску, српску и руску књижевност.

Живот[уреди]

Цамблак је рођен око 1364. године, вероватно у Трнову. Већина научника сматра да је пореклом Бугарин, мада неки сматрају да је Србин[1] (као Ђорђе Самблак)[2], Румун који се родио у Бугарској или македонски Влах. У старим рукописима се, поред имена Цамблак, јављају и разне пермутације, попут Цамвлах, Цимвлах, Цимивлак, Симвлах, Симвлик, Цамблик, Цимблак, Цамбак, Цамибак, Чамблак, Самблак и друге. Потиче из угледне породице. У Синодику цара Борила оглашује се „вечна памет” „Цамблаку, великому примикирију”; претпоставља се да је тај црквени часник из времена цара Јована Александра (1331—1370) био Григоријев отац или деда. Стриц Григорија Цамблака био је руски митрополит Кипријан, а по народности Србин[3], чувена личност из тога периода.

Своју младост провео је у Бугарској. Године 1379, на свом путу из Кијева у Цариград, његов стриц митрополит Кипријан дошао је у Трново, да би се видео с патријархом Јевтимијем, па је тада разговарао са петнаестогодишњим Цамблаком, дао му благослов и прорекао сјајну будућност. Цамблак је учио школу у Трнову, бугарској престоници која је тада била велики књижевни центар. Ту је отпочела велика књижевна реформа, на чијем челу је био сам патријарх, а Цамблак је био ученик ове књижевне школе.[4] Након завршене школе, Цамблак се је постригао и постао јеромонах.

Године 1393. дошло је до пропасти Бугарске. Тада је Трново пало у руке Турцима. Бајазит је, годину-две раније, победио Србе на Косову, па је био пошао на Бугаре. Трново је опседао три месеца; „кад се град предао, настало је зверско клање, по црквама, не само по улицама.” Патријарх је најпре осуђен на смрт, а касније прогнан у неку пустињу у Македонији. Три године касније, 1396, пао је и Видин, тако је пропало и Друго бугарско царство. Цамблак је описао ове догађаје у Слову патријарху Јевтимију, као и у спису (Сказаније) и св. Петки. По ономе како описује пад Трнова у Слову Јевтимију, изгледа да је био очевидац тог догађаја. Вероватно је тада и он напустио Бугарску, у исто време кад и њего учитељ Јевтимије.

Преко Молдавије Цамблак је дошао у Србију, где је био игуман манастира Дечани. У Србији је као игуман манастира Дечани описао живот Стефана Дечанског. Од њега се сачувало и једно малено дело о животу св. Петке и преносу њених моштију у Србију.

На позив стрица Кипријана, митрополита московског отишао је у Русију, али га није затекао живог, јер је овај умро 1406. године. У Литавској Русији је подршком литавског великог кнеза Витовта (Витолда)[5] доспео до митрополитске столице у Новгороду 1414. године, и прочуо се као велики проповедник. Као митрополит кијевски од 1416. године (био посвећен) био је у расколу са руском црквом, и учествовао на унијатском сабору у Констанци 1418. године. У Молдавији је био игуман манастира Пантократора. Ту је одиграо крупну улогу у стварању култа светог Јована Новог Сучавског (Мучење светог Јована Новог и Служба светом Јовану Новом), а у Кијеву написао велики број беседа, слова и похвала (Похвала кијевском митрополиту Кипријану, Похвала патријарху Јевтимију и др). Умро је 1419. године у Кијеву, "многослављен у јужној а проклињан као отпадник у северној Русији".[6]

Цамблак се као писац одликовао живим стилом и успелим песничким сликама.

Дело[уреди]

Између 1402. и 1409. у манастиру Дечани написао је три значајна дела:

Житије је више у хагиографском тону неголи на развојној линији старих српских биографија, али као композиционо и идејно јединствено дело које негује психолошки портрет и унутрашњу драму великомученика Стефана представља обнављање култа овог светитеља у духу мартиролошке књижевности косовске тематике. У складу са савременим аскетско-философским кретањима, Цамблак се доста бавио унутрашњим стањима својих јунака. Опис Дечана је први потпуни пејзаж у српској књижевности.

Превод на савремени српски језик[уреди]

  • Григорије Цамблак, Књижевни рад у Србији. Приредио Дамњан Петровић, На савремени језик превели Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Дамњан Петровић. Београд, Просвета, СКЗ, 1989, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 12.

Референце[уреди]

  1. ^ Петар С. Протић: "Житија српских светаца као извор историје", Београд 1897.
  2. ^ "Гласник србског ученог друштва", Београд 1870. године
  3. ^ Протић, наведено дело
  4. ^ "Гласник друштва српбске словесности", Београд 1871. године
  5. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године
  6. ^ Иван Кукуљевић-Сакцински: "Аркив за повесницу југославенску", Загреб 1857. године

Литература[уреди]

  • Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
  • Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
  • Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009. pp. 51–52.
  • Ђорђе Трифуновић, Стара књижевност, Београд, Нолит, 1972.

Спољашње везе[уреди]