Данијеле Де Роси

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Данијеле Де Роси
Daniele De Rossi BGR-ITA 2012.jpg
Данијеле Де Роси у дресу репрезентације 2012
Лични подаци
Пуно име Данијеле Де Роси[1]
Датум рођења (1983-07-24)24. јул 1983.(37 год.)[1]
Место рођења Рим, Италија Италија
Висина 1,84 м[2]
Позиција задњи везни
Јуниорска каријера
1997—2000
2000—2001
Остиа Маре
Рома
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
2001—2019
2019—2020
Рома
Бока јуниорс
616
7
(63)
(1)
Репрезентативна каријера
2004—2017  Италија 117 (21)

Данијеле Де Роси (итал. Daniele De Rossi; 24. јул 1983, Рим, Италија) је бивши професионални италијански фудбалер средине терена. Најпознатији је по томе што је већину своје каријере провео у Роми и што је био италијански репрезентативац.

Де Роси је дебитовао за Рому у сезони 2001/02, а у Серији А годину дана касније. Са клубом освојио је два купа (2007. и 2008. године), као и Суперкуп Италије 2007. године. Био је проглашен за најбољег младог играча Серије А 2006. године и за италијанског фудбалера године 2009. године. Почев од сезоне 2017/18 постао је капитен тима, након повлачења Франческа Тотија. На крају сезоне 2018/19, након 18 година у Роми, напустио је клуб.[3] Са 616 утакмица заузима друго место на листи играча са највише наступа за Рому, одмах после Тотија. У лето 2019. године потписао је уговор са Боком Јуниорс, за коју је наступао до јануара 2020. године, када је објавио да завршава играчку каријеру.

Де Роси је био члан омладинских селекција Италије, као и репрезентације Италије. Са репрезентацијом до 21 године освојио је Европско првенство у фудбалу 2004. године,[3][4] а као члан репрезентације и бронзану медаљу на Олимпијским играма.[3][4][5] Од дебија за националну селекцију 2004. године до повлачења 2017. године одиграо је 117 утакмица[6] и он је четврти играч по броју наступа за репрезентацију.[6] Био је члан репрезентације на 3 светска првенства (2006., 2010. и 2014.), 3 европска првенства (2008., 2012. и 2016.) и 2 купа конфедерација (2009. и 2013.). Као члан националне селекције постао је шампион света 2006. године.[6] Уврштен је у Најбољи тим првенства по избору Уефе, на европском првенству 2012. године.[7]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Рома[уреди | уреди извор]

Почеци каријере и успон[уреди | уреди извор]

Де Роси је прве фудбалске кораке направио у локалном клубу Остиа Маре, све до 2000. године када се прикључио млађим категоријама Роме.[3][8] Деби за први тим Роме имао је 30. октобра 2001. када га је тадашњи тренер екипе Фабио Капело послао на терен у 71. минуту, у мечу групне фазе Лиге шампиона против Андерлехта,[3] када је заменио Ивана Томића.[9] Исте сезоне Де Роси је имао и три наступа у Купу Италије.[10][11][12] Прва утакмица у Серији А, дошла је после више од годину дана од дебија за први тим, 25. јануара 2003. године, где је Рома поражена од екипе Комоа.[3][13][14] Исте сезоне постигао је и свој први гол за Рому, 10. маја против Торина, у утакмици која је окончана победом Роме од 3:1.[3][15][16]

Данијеле је се брзо наметнуо као незамењив део средњег реда Роме и допринео је освајању другог места у Серији А у сезони 2003/04.,[17] као и пласману у два везана финала купа 2005.[18] и 2006.[19] године. 2004. године потписао је први професионални уговор са клубом, до 2009. године.[20]

Захваљујући својој зрелости, издржљивости и командовању на терену, 15. марта 2006. године по први пут је понео капитенску траку, у мечу купа УЕФА са Мидлзброом.[3] 4 дана касније Де Роси се нашао у центру пажње због свог поступка на утакмици против Месине. Наиме, при вођству Роме од 1:0, Де Роси је, у 35. минуту постигао гол руком, што је промакло судији. Иако су играчи Месине протествовали, судија је поништио гол тек када је Де Роси признао шта се десило, што је касније изазвало позитивне реакције у фудбалској јавности.[21][22] 30. априла 2006. године у ремију Роме са Кјевом, Де Роси је први пут у каријери постигао два гола за Рому на истој утакмици.[23] На крају сезоне освојио је награду за најбољег младог играча Серије А за 2006. годину.[24]

Успеси на домаћој сцени и препознатљивост[уреди | уреди извор]

И у сезони 2006/07 Де Роси је био један од најважнијих играча у тиму. Од постигнутих голова те сезоне истичу се онај који је дао Манчестер Јунајтеду у реваншу четвртфинала Лиге шампиона[25] и гол који је постигао против Интера, у првој утакмици финала купа,[26] који је Рома на крају и освојила.

Данијеле Де Роси у дресу Роме 2008. године

Следеће сезоне, и даље предвођена Лучаном Спалетијем, Рома је освојила Суперкуп Италије, победом над шампионом Интером, а Де Роси је постигао одлучујући погодак из пенала, у победи од 1:0.[27] Де Роси је играо важну улогу у тиму Роме који је те сезоне одбранио куп, победом над Интером од 2:1 24. маја 2008. године.[28] На крају сезоне, Де Роси је продужио уговор са Ромом за још три године, до 2012. године.[29]

Рома није успела да одбрани трофеј Суперкупа следеће сезоне, пошто је изгубила од Интера на пенале 6:5 (утакмица је у регуларном делу, након продужетака окончана резултатом 2:2).[30] Де Роси је на овој утакмици постигао један гол, а био је успешан и у пенал серији. У овој сезони Де Роси је постигао и први гол у Римском дербију, 11. априла 2009. године, у поразу од 4:2 на „гостовању“ ривалском Лацију.[31] 2009. године Де Роси је изабран за италијанског фудбалера године.[24]

У реваншу у трећем колу квалификација за Лигу Европе, против Гента, Де Роси је погодио противничку мрежу два пута, у победи Римљана од 7:1.[32] 6. децембра 2009. године Де Роси је одиграо своју двестоту утакмицу у Серији А, у Римском дербију против Лација. Био је кључни играч у везном реду код Клаудија Ранијерија, а постигао је и битан гол против Интера на утакмици 27. марта 2010. године, којим је Рома направила низ од 24 утакмице без пораза и замало освојила титулу. Рома је стигла до финала купа, али је изгубила од Интера.[33]

Сезона 2010/11 је била мање успешна, како је Рома изгубила од Интера у утакмици Суперкупа, сезону у Серији А је завршила на 6. месту, а у купу у полуфиналу.

Промењив успех под управом ДиБенедета и Палоте[уреди | уреди извор]

Де Роси је у фебруару 2012. године потписао петогодишњи продужетак уговора са Ромом и тиме је постао најплаћенији италијански играч у Серији А.[34][35] Сезона 2011/12, у којој је Рому предводио Луис Енрике, је била мање успешна од претходних, јер се Рома пласманом на 7. место није квалификовала за европска такмичења.[36]

Следећа сезона била је још тежа за Де Росија. Нови тренер Здењек Земан је често критиковао игру и залагање Де Росија,[37][38][39] што се одразило и на његову минутажу.[40][41] Иако се ситуација поправила након смене Земана, када је клуб преузео Аурелио Андреацоли,[42] Де Роси до краја сезоне није постигао ниједан гол за Рому, што му се није десило још од дебитантске сезоне. Сезона у којој се Рома поново није квалификовала за европска такмичења, завршена је поразом од Лација у финалу купа.[43][44]

Де Роси у дресу Роме

Де Роси је прекинуо голгетерски пост већ у првој утакмици сезоне 2013/14, када је постигао први гол на утакмици против Ливорна (коју је Рома добила са 0:2).[45] Де Роси је, уживајући поверење новог тренера Рудија Гарсије,[46][47] допринео фантастичној серији Роме од 10 победа на старту сезоне.[48] Рома се заузимањем другог места на крају сезоне квалификовала за наступ у европским такмичењима,[49] а такмичење у купу завршила поразом од Наполија у полуфиналу.[50]

17. октобра 2015. Де Роси је голом против Емполија (у победи Роме од 3:1) обележио своју петстоту утакмицу за клуб.[51] Три дана касније Де Роси је био двоструки стрелац на утакмици Лиге шампиона против Леверкузена (која је завршена ремијем 4:4).[52]

2017. је продужио уговор са Ромом за још две године.[53][54] Након што је Франческо Тоти окончао каријеру, Данијеле је именован за новог капитена Роме. [3] 10. априла 2018. године, у реваншу четвртфинала Лиге шампиона против Барселоне, Де Роси је постигао гол из пенала, други на утакмици, када се Рома сензационалном победом од 3:0 пласирала у полуфинале.[55][56]

26. септембра 2018. године, наступом на утакмици против Фрозинонеа, Де Роси је ушао у историју Роме, као други играч са шестсто одиграних утакмица за клуб.[57]

27. маја 2019. Рома је победом над Пармом од 2:1 окончала сезону 2018/19 на шестом месту, а Де Роси је одиграо последњу утакмицу у дресу Роме.[58]

Бока јуниорс и крај каријере[уреди | уреди извор]

26. јула 2019. године, након многобројних спекулација о наставку професионалне каријере, Де Роси је постао нови члан Бока јуниорса, потписавши једногодишњи уговор.[59] Де Роси је постигао гол на дебитантској утакмици за нови клуб, против Алмагра у купу, која је окончана поразом након једанаестераца од 3:1, док је регуларни део утакмице завршен нерешено 1:1.[60]

Након непуних шест месеци и само седам одиграних утакмица у новом клубу, 6. јануара 2020. године Де Роси је објавио да се, због породичних разлога, повлачи из професионалног фудбала.[61][62][63]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

За репрезентацију Италије дебитовао је 2004. године.[4] До повлачења из репрезентације сакупио је 117 наступа (четврти играч по броју наступа за репрезентацију), постигао је 21 гол учествовао је на 8 турнира (3 светска првенства, 3 европска првенства и 2 купа конфедерација) и био је шампион света 2006. године.[6]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Де Роси је 16 пута наступао за Италијанску репрезентацију до 21 године,[5] а као стандардни члан репрезентације освојио је Европско првенство у фудбалу до 21 године 2004. године[3][4] и постигао је први гол у победи од 3:0 у финалу против Србије и Црне Горе.[3][64] Два месеца касније, допринео је освајању бронзане медаље на Олимпијским играма.[3][5][4]

Већ након пар недеља након Олимпијаде, Де Роси је дебитовао за репрезентацију 4. септембра и то поготком након само 4 минута игре, у победи против Норвешке од 2:1.[65][4]

Светско првенство 2006[уреди | уреди извор]

Де Роси у дресу репрезентације 2011. године, на утакмици против Словеније у квалификацијама за европско пренство

Де Роси је био најмлађи фудбалер на на коначном списку селектора Липија за Светско првенство 2006. године.[3][66] Добар утисак који је оставио у победи над Ганом од 2:0, на првој утакмици на првенству,[67] Де Роси је покварио у следећој утакмици против САД, када је у 28. минуту зарадио црвени картон јер је лактом ударио МекБрајда.[68][69] Поред казне од 10.000 швајцарских франака, Де Роси је био суспендован на 4 утакмице, што је значило да је евентуално могао да заигра у финалу, што се на крају и десило.[69] Заменивши Тотија у 61. минуту и након што је утакмица са Француском, после продужетака окончана са резултатом 1:1, Де Роси је трећим голом за Италију у пенал серији допринео освајању четврте титуле првака света.[3][70]

Европско првенство 2008[уреди | уреди извор]

Након што је преседео на клупи први меч на отварању (пораз од Холандије од 3:0),[71] Де Роси је одиграо све преостале мечеве Италије на првенству. Након ремија против Румуније (1:1),[72] у одлучујућој утакмици против Француске, Де Роси је постигао други гол у победи од 2:0, којом се Италија квалификовала за следећу фазу такмичења.[73] У четвртфиналном поразу против Шпаније, Де Росијев покушај са беле тачке у пенал серији одбранио је Икер Касиљас, пошто је утакмица и након продужетака завршена са 0:0.[74]

10. септембра 2008. Де Роси је против Грузије, први пут постигао два гола за репрезентацију на једној утакмици.[75]

Куп конфедерација 2009[уреди | уреди извор]

Након што га је селектор Липи уврстио на списак репрезентативаца за Куп конфедерација 2009. године,[76] Де Роси је наступио на свим утакмицама Италије на такмичењу. Након уводне победе на САД од 3:1, у којој је Де Роси постигао други гол за Италију, [77] Италија је претрпела поразе од Египта (1:0)[78] и Бразила (3:0)[79] и испала са такмичења.

Светско првенство 2010[уреди | уреди извор]

На првенству на коме је Италија бранила трофеј светског првака, на списку репрезентативаца поново се нашло име Данијела Де Росија.[80] Већ у првој утакмици Де Роси је оправдао поверења селектора постигавши гол против Парагваја за коначних 1:1,[81] а био је запажен и у другој утакмици, јер је након прекршаја на њему свиран једанаестерац, који је Јаквинта претворио у коначних 1:1 против Новог Зеланда.[82] У трећој одлучујућој утакмици, управо је лоше додавање Де Росија омогућило Кучки да асистира Витеку за први гол за Словачку у поразу од 3:2, којом је Италија испала са такмичења.[83]

Европско првенство 2012[уреди | уреди извор]

Данијеле Де Роси (горњи ред, други здесна) у саставу Италије, пред почетак финалне утакмице европског првенства 2012. године

Промена селектора није утицала на репрезентативни статус Де Росија, који се нашао на списку путника за првенство у Пољској и Украјини.[84] Селектор Прандели, који је форсирао формацију 3-5-2, проблем који је настао када му се пред сам почетак првенства повредио стандардни штопер Барзаљи, решио је тако што је на његово место у задњој линији одбране ставио Де Росија,[85][86] у прве две утакмице првенства (ремији против Шпаније и Хрватске).[87][88] На трећој утакмици првенства, у победи над Ирском од 2:0, којом се Италија квалификовала даље, Де Роси је играо на средини терена.[89] Након што је замењен после 80 минута утакмице са Енглеском (коју је Италија добила после једанаестераца 4:2),[90] Де Роси је одиграо свих 90 минута и у полуфиналној победи против Њемачке (2:1)[91] и у поразу од Шпаније у финалу.[92] Захваљујући својим наступима Де Роси је уврштен у Најбољи тим првенства по избору Уефе.[7]

Куп конфедерација 2013[уреди | уреди извор]

Низ великих такмичења на којима је носио дрес репрезентације Де Роси је наставио и следеће године на купу конфедерација.[93] Након што је одиграо прву утакмицу против Мексика (победа 2:1)[94] и постигао први гол у победи над Јапаном од 4:3,[95] Де Роси, због суспензије, није био у саставу у поразу од Бразила од 4:2.[96] Де Роси је био сигуран извођач са беле тачке у пенал серији, у полуфиналном поразу од Шпаније од 7:6,[97] а наступио је и у утакмици за треће место против Уругваја.[98]

Светско првенство 2014[уреди | уреди извор]

На списку за светско првенство једини играч Роме био је Де Роси.[99] Након одличног издања на отварању првенства против Енглеске (победа 2:1),[100] Де Роси се уклопио у сивило екипе у поразу од Костарике од 1:0,[101] а због повреде није био у саставу против Уругваја,[102] који је победио 1:0[103] и тако допринео да Италија друго светско првенство заредом заврши већ након првог круга.

Европско првенство 2016[уреди | уреди извор]

Иако није играо много у квалификацијама, Де Роси се ипак нашао на коначном списку селектора Контеа, где је био један од најискуснијих играча.[104][105] Де Роси се, након наступа у победама над Белгијом (2:0)[106] и Шведском (1:0),[107] повредио на утакмици са Шпанијом[106][108][109] и зато није играо у четвртфиналу, где је Италија поразом од Немачке након једанаестераца, завршила такмичење на првенству.[110]

Квалификације за светско првенство 2018 и крај репрезентативне каријере[уреди | уреди извор]

10. новембра 2017. године Де Роси је наступом против Шведске (у којој је Италија поражена са 1:0), у првој утакмици баража за одлазак на светско првенство, одиграо 117, а испоставиће се касније и последњу утакмицу за репрезентацију.[111] Три дана касније, Италија је у реваншу одиграла 0:0, што је значило да ће пропустити светско првенство први пут од 1958. године.[112] Одмах након утакмице Де Роси је објавио да завршава репрезентативну каријеру.[6] Иако је реванш преседео на клупи, Де Роси се нашао у центру контроверзне ситуације, када је тражено од њега да се у другом полувремену загреје пре уласка у игру. Де Роси је протествовао због такве одлуке и показивао је на Наполијевог нападача Инсињеа.[113][114] Касније је Де Роси објаснио да је тако реаговао јер се утакмица ближила крају, била им је потребна победа, па је било боље да се нападачи загревају, као и да је зато показао на Инсињеа.[114][113]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Де Роси је рођен у Риму и син је Алберта Де Росија, некадашњег фудбалера и садашњег тренера омладинског погона Роме.[3]

Де Роси је од 2006. до 2009. године био у браку са Тамаром Писноли, са којом је 2005. године добио кћерку Гају.[115]

Када је дебитовао за Рому, Де Роси је носио број 27, од сезоне 2003/04 носио је 4, а када је постао отац, 16. јуна 2005. године, почео је да носи број 16, који је уједно и број који је носио један од његових идола Рој Кин.[3]

Де Роси се нашао на омоту италијанског издања видео игре ФИФА 09.[116]

Де Роси, као заљубљеник у тетоваже, има их много на телу, а најупечатљивија је она на листу десне ноге, знак упозорења на коме се налази играч који „уклизује”.[3]

26. децембра 2015. године Де Роси се оженио са Саром Фелбербаум, италијанском глумицом, мајком његове друге кћерке Оливије Роуз (рођене 2014. године),[117] а са којом је годину дана касније добио и сина Ноу.[118]

У марту 2016. године, Де Роси је своју медаљу светског првака ставио у ковчег Пјетра Ломбардија, који је био економ репрезентације на првенству 2006. године.[3][119]

Статистика каријере[уреди | уреди извор]

Клуб[уреди | уреди извор]

Подаци од 21. маја 2020. године

Сезона Клуб Лига Национални куп Европа Остало Укупно
Такм. Наступа Голова Такм. Наступа Голова Такм. Наступа Голова Такм. Наступа Голова Наступа Голова
2001/02 Рома А 0 0 КИ 3 0 ЛШ 1 0 СИ 0 0 4 0
2002/03 А 4 2 КИ 3 0 ЛШ 0 0 - - - 7 2
2003/04 А 17 0 КИ 4 0 КУ 6 1 - - - 27 1
2004/05 А 30 2 КИ 5 1 ЛШ 3 1 - - - 38 4
2005/06 А 34 6 КИ 4 0 КУ 7 0 - - - 45 6
2006/07 А 36 2 КИ 8 2 ЛШ 10 2 СИ 1 0 55 6
2007/08 А 34 5 КИ 6 0 ЛШ 10 0 СИ 1 1 51 6
2008/09 А 33 3 КИ 2 0 ЛШ 7 0 СИ 1 1 43 4
2009/10 А 33 7 КИ 4 1 ЛЕ 12 3 - - - 49 11
2010/11 А 28 2 КИ 4 0 ЛШ 7 1 СИ 1 0 40 3
2011/12 А 32 4 КИ 0 0 ЛЕ 0 0 - - - 32 4
2012/13 А 25 0 КИ 4 0 - - - - - - 29 0
2013/14 А 32 1 КИ 4 0 - - - - - - 36 1
2014/15 А 26 2 КИ 1 1 ЛШ +ЛЕ 3+4 0 - - - 34 3
2015/16 А 24 1 КИ 1 0 ЛШ 6 2 - - - 31 3
2016/17 А 31 4 КИ 1 0 ЛШ + ЛЕ 2+6 0+1 - - - 40 5
2017/18 А 22 1 КИ 0 0 ЛШ 10 1 - - - 32 2
2018/19 А 18 1 КИ 1 0 ЛШ 4 1 - - - 23 2
Укупно Рома 459 43 55 5 98 13 4 2 616 63
2019/20 Бока Јуниорс СА 5 0 КА 1 1 КЛ 1 0 - - - 7 1
Укупно у каријери 464 43 56 6 99 13 4 2 623 64

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Подаци од 21. маја 2020. године

Репрезентација Година Наступа Укупно
Италија 2004 4 2
2005 10 0
2006 11 2
2007 6 0
2008 11 3
2009 9 1
2010 11 2
2011 8 0
2012 12 3
2013 11 2
2014 7 1
2015 1 1
2016 9 2
2017 7 2
Укупно 117 21

Трофеји[уреди | уреди извор]

Рома[уреди | уреди извор]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Млада репрезентација[уреди | уреди извор]

Индивидуална[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „FIFA World Cup South Africa 2010: List of Players” (PDF). FIFA. 4. 6. 2010. стр. 15. Приступљено 18. 7. 2019. 
  2. ^ „Daniele De Rossi”. asroma.com. Приступљено 18. 7. 2019. 
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 3,15 3,16 3,17 „Daniele De Rossi”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-27. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 „De Rossi”. Eurosport. 2006-06-08. Приступљено 2020-05-15. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „FIGC”. www.figc.it. Приступљено 2020-05-15. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 „De Rossi calls time on incredible international career”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-20. 
  7. 7,0 7,1 UEFA.com (2012-07-02). „UEFA EURO 2012 Team of the Tournament | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-19. 
  8. ^ uefa.com (2013-09-06), The official website for European football – UEFA.com (на језику: енглески), Приступљено 2018-08-27 
  9. ^ UEFA.com. „Roma-Anderlecht 2001 History | UEFA Champions League”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-23. 
  10. ^ „RaiSport - 11 Novembre 2001 - Coppa Italia: Gli ottavi di finale”. www2.raisport.rai.it. Архивирано из оригинала на датум 06. 05. 2007. Приступљено 2018-08-27. 
  11. ^ „RaiSport - 27 Novembre 2001 - Coppa Italia: Roma - Piacenza 3-0”. www2.raisport.rai.it. Архивирано из оригинала на датум 12. 11. 2004. Приступљено 2018-08-27. 
  12. ^ „la Repubblica/calcio: La Roma s'inceppa e il Brescia la punisce”. www.repubblica.it. Приступљено 2018-08-27. 
  13. ^ „On This Day: Daniele De Rossi makes his Serie A debut”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-27. 
  14. ^ „Fixtures and Results | Season 2002-03 | 18^ Match Day | Lega Serie A”. www.legaseriea.it. Приступљено 2018-08-27. 
  15. ^ „Fixtures and Results | Season 2002-03 | 32^ Match Day | Lega Serie A”. www.legaseriea.it. Приступљено 2018-08-27. 
  16. ^ AS Roma (2018-02-09), My First AS Roma goal: De Rossi v Torino, Приступљено 2018-08-27 
  17. ^ „League Table | Lega Serie A”. www.legaseriea.it. Приступљено 2018-08-27. 
  18. ^ „Repubblica.it » sport/calcio » La Roma risorge a Udine, vale la finale la prima vittoria di Bruno Conti”. www.repubblica.it (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-29. 
  19. ^ „Coppa Italia: Roma in finale-Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2018-08-29. 
  20. ^ UEFA.com (2004-10-14). „De Rossi continues rapid rise”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-18. 
  21. ^ „Repubblica.it » sport/calcio/serie_a » La Roma soffre ma batte il Messina De Rossi vince il match del fairplay”. www.repubblica.it. Приступљено 2020-05-25. 
  22. ^ „Posticipo serie A: Roma-Messina 2-1 - Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2020-05-25. 
  23. ^ „Archivio | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: италијански). Приступљено 2020-05-14. 
  24. 24,0 24,1 „Albo d'Oro”. 2013-05-15. Приступљено 2018-08-27. 
  25. ^ UEFA.com. „UEFA Champions League - Man. United-Roma”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-29. 
  26. ^ „Roma spettacolo, l'Inter travolta Finisce 6-2 la finale di andata - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-29. 
  27. ^ „Roma, un colpo di qualità L'Inter le passa la Supercoppa - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-29. 
  28. ^ „La Coppa Italia è giallorossa "Rivincita" della Roma sull'Inter - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-29. 
  29. ^ „De Rossi Extends With Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-03-23. 
  30. ^ „Inter win Super Cup”. Eurosport. 2008-08-24. Приступљено 2018-08-29. 
  31. ^ „Lazio super, travolta la Roma - Sport - Calcio - Repubblica.it”. www.repubblica.it (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-29. 
  32. ^ UEFA.com. „Gent-Roma 2010 History | UEFA Europa League”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-14. 
  33. ^ Sport, Sky. „Coppa Italia, finale con rissa. Vince l'Inter, Totti espulso” (на језику: италијански). Приступљено 2018-09-19. 
  34. ^ „Report: Daniele De Rossi becomes highest paid Italian after Roma extension | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-03-06. 
  35. ^ Sportsmail (2012-02-05). „De Rossi ignores Man United and Chelsea interest to sign new Roma deal”. Mail Online. Приступљено 2020-03-13. 
  36. ^ „Zeman thrilled with Roma return: 'I knew I'd return one day' | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-03-06. 
  37. ^ „Zeman hopes for improvement from De Rossi”. ESPN.com (на језику: енглески). 2012-12-06. Приступљено 2020-03-13. 
  38. ^ Bandini, Nicky (2012-12-24). „Daniele De Rossi comes in from the cold to help Roma thrash Milan | Paolo Bandini”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-03-13. 
  39. ^ „Zeman: 'Juventus? The system decides who win. De Rossi made me out from AS Roma'. Calciomercato.com | Tutte le news sul calcio in tempo reale (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-13. 
  40. ^ October 2012, FourFourTwo Staff 15. „Dropped duo get revenge for Roma rule-out”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-04. 
  41. ^ November 2012, app 01. „Roma struggle to adapt to Zeman rollercoaster”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-04. 
  42. ^ „Andreazzoli: 'Not Zeman's Roma now' | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2020-03-13. 
  43. ^ Sargeant, Jack (2013-05-26). „Lulić scores to see Lazio lift the Coppa”. SBNation.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-13. 
  44. ^ „European football: Lazio beat rivals Roma in Coppa Italia final”. BBC Sport (на језику: енглески). 2013-05-26. Приступљено 2020-03-13. 
  45. ^ „Livorno-Roma 0-2, De Rossi fa felice Garcia”. la Repubblica (на језику: италијански). 2013-08-25. Приступљено 2020-03-18. 
  46. ^ „Transfer news: Roma coach Rudi Garcia wants Daniele De Rossi to stay”. Sky Sports (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-18. 
  47. ^ „Rudi Garcia: 'Francesco Totti and Daniele de Rossi are vital'. Sports Mole (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-18. 
  48. ^ uefa.com (2013-10-31). „Member associations - Italy - News”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-18. 
  49. ^ „League Table | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-14. 
  50. ^ „Roma to blame for cup exit - Garcia | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-05-14. 
  51. ^ „Daniele De Rossi scores as Roma go second in Serie A”. Sky Sports (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-11. 
  52. ^ „Roma concede late as Leverkusen draw Champions League thriller”. BBC Sport (на језику: енглески). 2015-10-20. Приступљено 2020-05-14. 
  53. ^ „Serie A: Daniele De Rossi signs Roma renewal | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-03-18. 
  54. ^ „De Rossi extends Roma contract until 2019”. ESPN (на језику: енглески). 2017-05-31. Приступљено 2020-03-18. 
  55. ^ „Roma 3-0 Barcelona (agg: 4-4)”. BBC Sport (на језику: енглески). 2018-04-10. Приступљено 2020-05-20. 
  56. ^ „Roma 3-0 Barcelona (Aggregate: 4-4): Italian side reach semi-finals with stunning comeback”. Sky Sports. Приступљено 2020-05-20. 
  57. ^ AS, Diario (2018-09-27). „Serie A | De Rossi marks 600th Roma appearance with victory”. AS.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-11. 
  58. ^ „Claudio Ranieri and Daniele de Rossi bid farewell to Roma”. BBC Sport (на језику: енглески). 2019-05-27. Приступљено 2020-03-06. 
  59. ^ „Daniele de Rossi signs with Boca Juniors: Former Roma midfielder joins Argentine giants | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-03-06. 
  60. ^ „Daniele De Rossi scores on bittersweet Boca Juniors debut”. AS.com (на језику: енглески). 2019-08-14. Приступљено 2020-05-14. 
  61. ^ „De Rossi: 'I am retiring' | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2020-03-06. 
  62. ^ „Daniele de Rossi: Italy World Cup winner and Roma legend retires aged 36”. BBC Sport (на језику: енглески). 2020-01-06. Приступљено 2020-03-06. 
  63. ^ „De Rossi leaves Boca Juniors and set to retire”. AS.com (на језику: енглески). 2020-01-06. Приступљено 2020-05-11. 
  64. ^ UEFA.com (2004-06-01). „2004 Under-21 EURO: Italy save best for last | Under-21”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-15. 
  65. ^ „FIGC”. www.figc.it. Приступљено 2020-05-15. 
  66. ^ „Lippi names Italy 23 for Germany” (на језику: енглески). 2006-05-15. 
  67. ^ „Italy 2-0 Ghana” (на језику: енглески). 2006-06-12. Приступљено 2020-05-15. 
  68. ^ „Italy 1-1 USA” (на језику: енглески). 2006-06-17. Приступљено 2020-05-15. 
  69. 69,0 69,1 „Four-game ban means De Rossi is free for final”. the Guardian (на језику: енглески). 2006-06-24. Приступљено 2020-05-15. 
  70. ^ „Zidane off as Italy win World Cup” (на језику: енглески). 2006-07-09. Приступљено 2020-05-15. 
  71. ^ „Netherlands 3-0 Italy” (на језику: енглески). 2008-06-09. Приступљено 2020-05-19. 
  72. ^ „Italy 1-1 Romania” (на језику: енглески). 2008-06-13. Приступљено 2020-05-19. 
  73. ^ UEFA.com (2008-06-18). „De Rossi helps Italy deliver”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-19. 
  74. ^ „Spain 0-0 Italy (4-2 pens)” (на језику: енглески). 2008-06-22. Приступљено 2020-05-19. 
  75. ^ „Italy v Georgia Live Commentary & Result, 10/09/2008, WC Qualification Europe | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-05-19. 
  76. ^ „Santon in Sud Africa Pazzini resta fuori - Risultati e ultime notizie calcio e calciomercato - La Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2020-05-19. 
  77. ^ „USA 1-3 Italy” (на језику: енглески). 2009-06-15. Приступљено 2020-05-19. 
  78. ^ „Egypt 1-0 Italy” (на језику: енглески). 2009-06-18. Приступљено 2020-05-19. 
  79. ^ „Italy 0-3 Brazil” (на језику: енглески). 2009-06-21. Приступљено 2020-05-19. 
  80. ^ „BREAKING NEWS World Cup 2010: Official Italy Squad - Giuseppe Rossi Left Out | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-05-19. 
  81. ^ „Italy 1-1 Paraguay”. news.bbc.co.uk. Приступљено 2020-05-19. 
  82. ^ „Italy 1-1 New Zealand”. news.bbc.co.uk. Приступљено 2020-05-19. 
  83. ^ „Slovakia 3-2 Italy”. news.bbc.co.uk. Приступљено 2020-05-19. 
  84. ^ „Destro & Ranocchia cut from Italy squad for Euro 2012 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-05-19. 
  85. ^ „Barzagli stays with Italy”. Eurosport. 2012-06-08. Приступљено 2020-05-19. 
  86. ^ „Barzagli hopes to return for Ireland clash | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-05-19. 
  87. ^ „Euro 2012: Spain 1-1 Italy”. BBC Sport (на језику: енглески). 2012-06-10. Приступљено 2020-05-19. 
  88. ^ Smyth, Rob (2012-06-14). „Euro 2012: Italy v Croatia – as it happened | Rob Smyth”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  89. ^ Ashdown, John (2012-06-18). „Euro 2012: Italy v Republic of Ireland – as it happened”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-19. 
  90. ^ Lawton, Matt (2012-06-24). „England 0 Italy 0 (2-4 on pens): Cole and Young miss as Three Lions crash out on penalties AGAIN”. Mail Online. Приступљено 2020-05-19. 
  91. ^ Lawton, Matt (2012-06-28). „Germany 1 Italy 2: Magic Mario makes his mark as Azzurri extend tournament hoodoo”. Mail Online. Приступљено 2020-05-19. 
  92. ^ Lawton, Matt (2012-07-01). „Spain 4 Italy 0: Silva, Alba, Torres and Mata the heroes as La Roja create history in Kiev”. Mail Online. Приступљено 2020-05-19. 
  93. ^ „Confederations Cup 2013: Italy team profile”. BBC Sport (на језику: енглески). 2013-06-10. Приступљено 2020-05-19. 
  94. ^ Burnton, Simon (2013-06-16). „Mexico v Italy - as it happened! | Simon Burnton”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  95. ^ „Italy 4-3 Japan”. BBC Sport (на језику: енглески). 2013-06-20. Приступљено 2020-05-19. 
  96. ^ „Balotelli and Montolivo injury concerns”. Eurosport. 2013-06-23. Приступљено 2020-05-19. 
  97. ^ Doyle, Paul (2013-06-27). „Spain v Italy: Confederations Cup – as it happened! | Paul Doyle”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  98. ^ „Uruguay 2-2 Italy (Italy win 3-2 on pens)”. BBC Sport (на језику: енглески). 2013-06-30. Приступљено 2020-05-19. 
  99. ^ Staff, Guardian (2014-06-05). „Italy squad for 2014 World Cup: the 23 chosen by Cesare Prandelli”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  100. ^ Glendenning, Barry (2014-06-15). „England 1-2 Italy: World Cup 2014 – as it happened”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  101. ^ Doyle, Paul (2014-06-20). „Italy v Costa Rica: World Cup 2014 – as it happened”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  102. ^ staff, ESPN (2014-06-24). „Daniele De Rossi injury blow for Italy”. ABC7 New York (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-19. 
  103. ^ Dunas, David Hytner at the Estádio das (2014-06-24). „Italy 0-1 Uruguay | World Cup 2014 Group D match report”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  104. ^ „Euro 2016 - Daniele De Rossi ruled out of Italy v Germany quarter-final”. Eurosport. 2016-06-29. Приступљено 2020-05-19. 
  105. ^ „Italy Confirm Final 23-Man Squad for Euro 2016 Featuring Mix of Experience and Relative Youth”. 90min.com (на језику: енглески). 2016-05-31. Приступљено 2020-05-19. 
  106. 106,0 106,1 Marsden, Rory. „Daniele De Rossi Injury: Updates on Italy Midfielder's Calf and Return”. Bleacher Report (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-19. 
  107. ^ Smyth, Rob (2016-06-17). „Italy 1-0 Sweden: Euro 2016 – as it happened”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-05-19. 
  108. ^ „Italy 2-0 Spain”. BBC Sport (на језику: енглески). 2016-06-27. Приступљено 2020-05-19. 
  109. ^ „Euro 2016: Italy sweating on De Rossi injury as Thiago Motta suspension adds to Conte's headache”. Firstpost. Приступљено 2020-05-19. 
  110. ^ Bordeaux, Daniel Taylor at the Stade de (2016-07-02). „Germany beat Italy to reach Euro 2016 semi-finals after epic penalty shootout”. The Observer (на језику: енглески). ISSN 0029-7712. Приступљено 2020-05-19. 
  111. ^ „Sweden 1-0 Italy”. BBC Sport (на језику: енглески). 2017-11-10. Приступљено 2020-05-20. 
  112. ^ „Italy 0-0 Sweden (agg: 0-1)”. BBC Sport (на језику: енглески). 2017-11-13. Приступљено 2020-05-20. 
  113. 113,0 113,1 „Italy World Cup reaction: Daniele De Rossi blows up, coach quits, Buffon, Barzagli retires”. Fox Sports (на језику: енглески). 2017-11-14. Приступљено 2020-05-20. 
  114. 114,0 114,1 „'I thought it was better to send on Insigne' - De Rossi explains dugout spat | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2020-05-20. 
  115. ^ „Tamara Pisnoli, ex-wife of Roma's Daniele De Rossi, arrested in Italy on kidnapping charge | 101 Great Goals”. Football (soccer) greatest goals and highlights | 101 Great Goals (на језику: енглески). 2014-12-02. Приступљено 2020-05-20. 
  116. ^ Global Icons Ribery, De Rossi, Kuranyi, Cech and Others Adorn FIFA Soccer 09 Covers Around World - IGN (на језику: енглески), Приступљено 2020-05-20 
  117. ^ „Roma, De Rossi sposa la sua Sarah: matrimonio alle Maldive”. La Gazzetta dello Sport - Tutto il rosa della vita (на језику: италијански). Приступљено 2020-05-20. 
  118. ^ „Roma, è nato Noah, il terzo figlio di Daniele De Rossi”. www.ilmessaggero.it (на језику: италијански). Приступљено 2020-05-20. 
  119. ^ Innes, Richard (2016-03-18). „Daniele De Rossi proves he's football's classiest human being”. mirror. Приступљено 2020-05-20. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]