Пређи на садржај

Фудбалска репрезентација Хрватске

С Википедије, слободне енциклопедије
Хрватска
Лого репрезентације
НадимакВатрени
Коцкасти
СавезХрватски ногометни савез (ХНС)
КонфедерацијаУЕФА (Европа)
СелекторХрватска Славен Билић
КапитенЛука Модрић
Највише наступаЛука Модрић (202)
Најбољи стрелацДавор Шукер (45)
Фифин кодCRO
Основна опрема
Резервна опрема
Пласман на Фифиној ранг-листи
Тренутни 10 Раст 1 (19. 11. 2025)[1]
Највиши3. (јануар 1999.)
Најнижи125. (март 1994.)
Прва међународна утакмица
Хрватска 4 : 0 Швајцарска 
(Загреб, Југославија; 2. април 1940)
Као модерна Хрватска
Хрватска 2 : 1 САД 
(Загреб, Југославија; 17. октобар 1990)
Највећа победа
Хрватска Хрватска 10 : 0 Сан Марино 
(Ријека, Хрватска; 4. јун 2016)
Највећи пораз
 Шпанија 6 : 0 Хрватска Хрватска
(Елче, Шпанија; 11. септембар 2018)
Светско првенство
Наступи6 (први пут 1998.)
Најбољи резултат2. место (2018)
Европско првенство
Наступи6 (први пут 1996.)
Најбољи резултатЧетвртфинале (1996. и 2008)
Финале Лиге нација
Наступи1 (први пут 2023.)

Фудбалска репрезентација Хрватске (хрв. Hrvatska nogometna reprezentacija) представља Хрватску у мушком међународном фудбалу. Радом репрезентације управља Хрватски фудбалски савез (ХНС), главно управно тело за фудбал у тој земљи. Чланица је УЕФА на континенталном и ФИФА на глобалном нивоу. Боје националног тима представљају комбинацију два национална симбола: хрватске шаховнице и државне тробојке. У јавности су колоквијално познати као „Ватрени” и „Коцкасти”.

Репрезентација је изборила пласман на готово свако велико такмичење, а једини изузеци били су Европско првенство 2000. и Светско првенство 2010. године. На светским првенствима Хрватска је једном завршила као вицешампион (2018.), док је у два наврата заузела треће место (1998. и 2022.), чиме је укупно освојила три планетарне медаље. Давор Шукер је 1998. године добио Златну копачку и Сребрну лопту, док је Лука Модрић освојио Златну лопту 2018. и Бронзану лопту 2022. године. На Европским првенствима национални тим је два пута стизао до четвртфинала (1996. и 2008.). Такође, остварен је пласман на друго место у УЕФА Лиги нација за сезону 2022/23.

Након званичног пријема у пуноправно чланство ФИФА 1994. године, када је заузимала 125. позицију, селекција се већ на свом дебитантском наступу на Светском првенству 1998. године попела на треће место на свету. Ово је забележено као најбржи и највећи такмичарски скок у историји ФИФА ранг-листе, чиме су постали најмлађи национални тим који је икада ушао међу десет најбољих на свету. Такође, Хрватска је друга најмања земља по броју становника (после Уругваја) и по површини територије (после Холандије) која је успела да се пласира у велико финале једног светског првенства.

Историја

[уреди | уреди извор]

Званично формирање

[уреди | уреди извор]

Различити незванични састави обележили су рану историју домаћег фудбала, будући да територија није постојала као независни ентитет све до самог краја 20. века.[2][3] Хуго Кинерт је био први селектор једног таквог незваничног састава који је играо међународне утакмице у периоду од 1918. до 1919. године.[4] Касније, током 1940. године, Јозо Јакопић је предводио национални тим који је представљао тадашњу хрватску бановину у оквиру Краљевине Југославије на четири пријатељска меча.[5] Након што су силе Осовине извршиле инвазију на Југославију 1941. године, Немачка и Италија су успоставиле контролу над овим простором формирањем Независне Државе Хрватске, при чему је Рудолф Хитрец постављен за незваничног селектора у трајању од две године.[6] Овај састав је одиграо укупно 15 пријатељских утакмица од момента свог поновног активирања у чланству ФИФА 1941. године па све до самог краја Другог светског рата.[7][8] По завршетку рата 1945. године, територија је враћена у састав Југославије као федерална јединица Народна Република Хрватска, а поједини незванични селективни састави остали су активни све до 1956. године.[7][5] Током дугог периода пре званичног стицања независности, домаћи фудбалери су редовно наступали за југословенску олимпијску селекцију,[9] као и за национални тим Југославије на светским првенствима[10] и европским првенствима у раздобљу од 1956. до 1990. године.[11]

Модерна селекција је свој званични деби у препознатљивим коцкастим дресовима имала 17. октобра 1990. године на мечу против Сједињених Америчких Држава, који је завршен победом од 2:1.[12][13] Вршилац дужности селектора Дражан Јерковић предводио је овај де факто национални тим пре него што је уследило формално поновно примање у пуноправно чланство ФИФА 3. јула 1992. године,[14] уписавши у међувремену још две победе на пријатељским сусретима — против Румуније у децембру 1990. и Словеније in јуну 1991. године.[15][16] Вођење тима потом је преузео Станко Поклеповић, који је предводио екипу на ревијалној турнеји и дебитантском мечу против Аустралије, пре него што га је у априлу 1993. године наследио Влатко Марковић.[17] Национални фудбалски савез је примљен у пуноправно чланство УЕФА у јуну 1993. године, односно три месеца након што су званично започеле квалификације за Светско првенство 1994. године, због чега је у потпуности пропуштен тадашњи такмичарски прозор за учешће на такмичењу.[18] Након остварене победе над Украјином у јуну 1993. године, Марковић је смењен, а на његово место је у марту 1994. године дошао Мирослав Блажевић.[19]

Блажевићев период (1994—1999)

[уреди | уреди извор]
Званична повеља за освојено треће место и бронзана медаља са Светског првенства 1998. године.

Након званичног стицања независности, новоформирана репрезентација је у марту 1994. године ушла на званичну ФИФА ранг-листу на 125. позицији.[20][21] Мирослав Блажевић је успешне квалификације за Европско првенство 1996. отварио 4. септембра 1994. године победом над Естонијом резултатом 2:0, док је 1. јуна 1995. године претрпљен гостујући пораз од Украјине (1:0), што су уједно били први такмичарски тријумф и пораз у историји националног тима.[5] Након заузимања првог места у квалификационој групи, екипа је преполовила своју позицију на ранг-листи и попела се на 62. место, чиме је у децембру 1994. године добила званично ФИФА признање за тим који је највише напредовао током године.[22] У оквиру групне фазе на самом Европском првенству 1996. године, Горан Влаовић је постигао први историјски погодак за нацију на великим турнирима, погодивши пред крај меча за минималну победу од 1:0 против Турске.[23] У наредном колу екипа је убедљиво савладала актуелног европског првака Данску резултатом 3:0,[24] да би потом истим резултатом претрпела пораз од Португалије.[25] Национални тим је изборио пласман у елиминациону фазу, где је у четвртфиналном окршају заустављен од Немачке резултатом 2:1.[26] Наредни квалификациони циклус, који се играо од 1998. до 1999. године за одлазак на Европско првенство 2000., био је потпуно неуспешан пошто је екипа завршила на трећој позицији у групи, иза Савезне Републике Југославије и Републике Ирске.[27] Оба директна такмичарска дуела против Југославије завршена су нерешеним исходима, што је екипу на крају удаљило од пласмана за само један бод.[28]

Квалификациони циклус за одлазак на Светско првенство 1998. репрезентација је успешно пребродила након што је у двомечу баража савладала селекцију Украјине. У оквиру групне фазе на завршном турниру у Француској остварене су сигурне победе над Јамајком и Јапаном, да би након минималног пораза од Аргентине екипа са друге позиције прошла у осмину финала. Тријумф од 1:0 над Румунијом одвео је нацију у четвртфинале, где их је поново чекала моћна Немачка.[29] Репрезентација је денасирала Немце са убедљивих 3:0 головима које су постигли Роберт Јарни, Горан Влаовић и Давор Шукер, а посао је био олакшан након што је немачки дефанзивац Кристијан Вернс добио директан црвени картон.[30] Овим тријумфом остварен је пласман у прво историјско полуфинале против домаћина Француске.[31] Након првог полувремена без живота, селекција је повела пошто је Аљоша Асановић сјајно проиграо Шукера, који је у ситуацији један на један мајсторски савладао француског голмана Фабјена Бартеза.[32] Међутим, француски одбрамбени играч Лилијан Тирам брзо је донео изједначење, а у финишу меча постигао и свој други погодак за коначну победу Француза од 2:1.[33] У утакмици за треће место екипа је смогла снаге и савладала Холандију резултатом 2:1, чиме је осигурала бронзану медаљу и своје прво историјско одличје на светским првенствима.[18] Шукер је добио Златну копачку као најбољи стрелац шампионата, постигавши укупно шест голова на седам утакмица.[34] Овакве сјајне партије током касних деведесетих година лансирале су репрезентацију на високу трећу позицију на званичној ФИФА ранг-листи у јануару 1999. године.[21][11] Овај први репрезентативни састав је због свог огромног доприноса успону домаћег фудбала у међународним оквирима с правом добио надимак „златна генерација”[а].[35][36]

Ера Јозића, Барића и Крањчара (2000—2006)

[уреди | уреди извор]
Навијачи током Европског првенства 2004. године у Португалији.

Репрезентација је своје квалификације за Светско првенство 2002. године започела ремијима против Белгије и Шкотске, што је у октобру 2000. године испровоцирало оставку Мирослава Блажевића на место селектора.[37] Његов наследник, Мирко Јозић, успешно је провео екипу кроз остатак квалификационог циклуса без иједног пораза. У групној фази на завршном турниру, селекција је претрпела минималан пораз од Мексика, након чега је уследила велика победа над Италијом резултатом 2:1, али и шокантан пораз од Еквадора исходом 1:0.[38][39] На крају је екипа елиминисана са турнира због заostatka од једног бода за местом које води даље,[40] што је у јулу 2002. године довело до Јозићеве оставке и доласка селектора Ота Барића, који је ушао у историју као први тренер националног тима рођен ван простора Југоисточне Европе.[41] Током Барићевог мандата, већина преосталих фудбалера из некадашње „златне генерације” постепено је замењена млађим снагама током квалификационог циклуса за одлазак на Европско првенство 2004. године.[42] Пласман на завршни турнир изборен је кроз драматичан двомеч баража против Словеније, где је укупан тријумф од 2:1 осигурао Дадо Пршо одлучујућим поготком у финишу реванш сусрета.[43] Наступ на самом шампионату завршен је већ у групној фази након ремија без голова са Швајцарском (0:0), ефикасног нерешеног исхода против Француске (2:2) и пораза од Енглеске резултатом 4:2.[44][45] Барић је напустио клупу након што му је у јуну 2004. године истекао двогодишњи уговор.[46] Пре самог почетка квалификација за одлазак на Светско првенство 2006., на место новог кормилара је у јулу 2004. године именован Златко Крањчар.[47] Квалификације су преброђене на суверен начин, без иједног претрпљеног пораза и са освојеним првим местом у групи испред Шведске и Бугарске.[48][49] На завршном турниру у Немачкој, екипа је у уводном мечу поражена од Бразила (1:0), након чега је уследио реми без голова против Јапана (0:0), утакмица у којој је Даријо Срна промашио једанаестерац у првом полувремену.[50][51] Уследио је нов реми против Аустралије исходом 2:2, у утакмици у којој су чак три фудбалера добила црвене картоне, чиме је дефинитивно потврђена рана елиминација са шампионата.[52]

Билићево доба (2006—2012)

[уреди | уреди извор]
Детаљ са утакмице против Бразила на Светском првенству 2006. године.

У јулу 2006. године Крањчар је смењен, а на његово место је постављен Славен Билић, који је у екипу моментално увео нови талас знатно млађих фудбалера и завршио квалификациони циклус без иједног пораза.[53][54] Свој дебитантски меч на клупи Билић је крунисао победом од 2:0 на пријатељском гостовању актуелном светском прваку Италији.[55][56] Током званичних квалификација претрпљен је само један пораз од Македоније, али су зато уписане две велике историјске победе над Енглеском, што је Енглезе потпуно удаљило од пласмана на једно европско првенство по први пут још од далеке 1984. године.[57][58] Нападач Едуардо да Силва, који је био најбољи стрелац тима у квалификацијама, доживео је тешку повреду наступајући за свој тадашњи клуб Арсенал, због чега је Билић морао да редефинише коначан састав за Европско првенство 2008. убацивањем знатно мање искусних играча.[59][60] Састав је групну фазу окончао на импресиван начин и без пораза, уписавши тријумф над домаћином Аустријом (1:0), победу над Немачком (2:1) и минималан тријумф над Пољском од 1:0.[61] Овим потезом остварен је максималан укупан број бодова у групи (девет) по први пут у историји наступа на Европским првенствима.[62][63][64] Улогу капитена су током такмичења делили Нико Ковач у групној фази и Даријо Срна у елиминационој рунди.[65][66] У четвртфиналном трилеру против Турске победник је одлучен извођењем једанаестераца, у којима су Турци славили након великог шокантног преокрета, пошто су промашаје са беле тачке уписали Лука Модрић, Младен Петрић и Иван Ракитић.[67][68] И поред испадања, селекција је поставила неколико рекорда шампионата: најмање примљених голова (2), најмање изгубљених утакмица у регуларном току (0)[б] и најбржи постигнути погодак.[69][70] [71][72]

Билић је продужио уговор у априлу 2008. године,[73] непосредно пре почетка циклуса за Светско првенство 2010. године. Такмичење је отворено сигурном победом од 3:0 над Казахстаном, али је потом уследио тежак пораз од Енглеске резултатом 4:1 на стадиону Максимир, што је био први пораз на домаћем терену после чак 14 година.[74][75][76] Уследио је реми без голова против Украјине и две победе над Андором, након чега је забележен нов реми са Украјинцима и два тријумфа над Белорусијом. У самом финишу квалификација Енглези су на стадиону Вембли нанели репрезентацији најубедљивији пораз у дотадашњој историји, славивши са високих 5:1.[77] Мучена бројним повредама кључних играча током читавог циклуса, екипа је на крају елиминисана пошто је Украјина савладала Енглеску и Андору и заузела друго место које води у бараж.[78]

Национални савез је претходно поднео заједничку кандидатуру за Европског првенства 2012. са Мађарском, што би обема земљама донело директан пласман на турнир, али је УЕФА на крају поверила организацију Пољској и Украјини.[79] Екипа је своје званичне квалификације за Европско првенство 2012. започела сигурном победом над Летонијом резултатом 3:0, уследио је реми без голова са Грчком и победа над Израелом од 2:1. У одлучујућем двомечу баража против Турске остварен је укупан тријумф резултатом 3:0.[80] На завршном турниру екипа је смештена у групу Ц са Републиком Ирском, Италијом и актуелним европским прваком Шпанијом, отворивши такмичење сигурном победом над Ирцима од 3:1.[81] У наредном колу извучен је реми 1:1 са Италијом у утакмици коју су пратили инциденти на трибинама са неодговорним навијачима, али и контроверзно суђење енглеског арбитра

Период Штимца, Ковача и Чачића (2012—2017)

[уреди | уреди извор]
Детаљ са утакмице против Бразила на отварању Светског првенства 2014. године.

Као Билићев наследник, на место селектора је именован некадашњи репрезентативац Игор Штимац. Истовремено, током 2012. године, Давор Шукер је преузео функцију председника фудбалског савеза након смрти Влатка Марковића.[82][83] Свега годину дана касније, Штимац је смењен, а на његово место је дошао бивши капитен Нико Ковач.[84] Ковач је успешно провео екипу кроз квалификациони бараж за Светско првенство 2014. године, остваривши укупан тријумф од 2:0 против Исланда, при чему су оба поготка постигнута у реваншу у Загребу.[85] У оквиру групне фазе на завршном турниру, селекција је отворила такмичење поразом од 3:1 од домаћина Бразила. Овај сусрет је привукао огромну пажњу светских медија због бројних контроверзних судијских одлука које је донео јапански арбитар Јуичи Нишимура, а које су оштро критиковане у јавности.[86][87] У наредном колу остварена је висока победа од 4:0 над Камеруном, али је потом уследио пораз од Мексика резултатом 3:1, чиме је заузета трећа позиција у групи, што је значило крај такмичења пре елиминационе фазе.[88][89][90]

Сусрет против Португалије у осмини финала Европског првенства 2016. године.

Током квалификационог циклуса за Европско првенство 2016. године, екипа је одиграла нерешено са Азербејџаном и претрпела пораз од Норвешке,[91] што је довело до смене Ковача и доласка Анте Чачића на место новог кормилара.[92][93] У јуну 2016. године, национални тим је оборио сопствени рекорд по броју постигнутих голова на једном мечу, денасиравши у пријатељском сусрету Сан Марино са убедљивих 10:0.[94] На самом Европском првенству те године, селекција је заузела прву позицију у групној фази, прошавши у наредни круг испред браниоца титуле Шпаније.[95][96] Такмичење је отворено победом од 1:0 над Турском, захваљујући сјајном волеј-ударцу са дистанце који је извео Лука Модрић,[97] након чега је уследио драматичан реми против Чешке исходом 2:2.[98] На том мечу екипа је имала сигурну предност головима које су постигли Иван Перишић и Иван Ракитић, али су чешки нападач Милан Шкода и погодак из једанаестерца у последњем минуту који је извео Томаш Нецид донели поравнање Чесима.[99] Сам финиш сусрета обележили су велики навијачки нереди на трибинама и убацивање бакљи на терен, при чему је један од редарских службеника повређен залуталом пиротехником.[100] У последњем колу групне фазе савладана је Шпанија резултатом 2:1, што је био први пораз Шпанаца на завршним турнирима Европских првенстава још од 2004. године.[101][102] Након овог тријумфа, спортска јавност је сврстала нацију у ужи круг фаворита за освајање титуле,[103][104] пре уводног меча осмине финала против Португалије.[105] Португалци су славили резултатом 1:0 након што је Рикардо Кварежма постигао погодак у 117. минуту продужетка, свега неколико тренутака након што је Перишић у претходном офанзивном нападу ударцем главом погодио стативу.[106][107] По завршетку овог квалификационог циклуса, Даријо Срна је у августу 2016. године објавио повлачење из националног тима, а капитенску траку је званично преузео Лука Модрић.[108][109]

Далићев период (од 2017)

[уреди | уреди извор]
Репрезентативни састав из периода 2017—2018. у друштву Владимира Путина и Колинде Грабар Китаровић након финала Светског првенства 2018. године у којем је претрпљен пораз од Француске.
Свечани дочек фудбалера у Загребу по завршетку такмичарског наступа на Светског првенства 2018. године.

Далић је успешно започео свој мандат у оквиру квалификационог циклуса за Светско првенство 2018. године, оставши непоражен на првих пет утакмица.[110] Међутим, два везана пораза од Исланда и Турске, као и шокантан домаћи реми против Финске, изазвали су оштре критике у јавности, што је довело до смене тадашњег селектора Анте Чачића.[111] На његово место именован је Златко Далић, који је најпре званично осигурао пролаз победом над Украјином од 2:0 на гостовању,[112] а потом у двомечу баража денасирао Грчку укупним резултатом 4:1, након уверљивог тријумфа у првом сусрету одиграном у Загребу.[113][114] Овај репрезентативни састав из 2018. године у медијима је брзо означен као друга „златна генерација” нације,[115][116] правећи директну паралелу са чувеним претходницима из 1998. године.[117][118][119] На завршном турниру у Русији супериорно су заузели прво место у групној фази, уписавши уводни тријумф над Нигеријом (2:0),[120][121] затим убедљиву историјску победу против Аргентине резултатом 3:0,[122][123][124] те победу над Исландом од 2:1, што је забележено као најбољи укупни перформанс у историји наступа у групним фазама.[125][126]

У оквиру елиминационе фазе, екипа је у осмини финала након извођења једанаестераца савладала Данску,[127][128] утакмици у којој је голман Данијел Субашић маестрално одбранио чак три пенала, чиме је изједначио светски рекорд по броју одбрањених шутева током једне пенал-серије.[129] У четвртфиналном окршају противник је био домаћин Русија, а након нерешеног исхода 2:2 после продужетака, остварена је нова победа на пенале, чиме је састав постао први тим још од 1990. године који је везао два тријумфа у пенал-рулетима на једном шампионату.[130][131][132] У полуфиналном дуелу против Енглеске, селекција је дошла до изједначења и изборила свој трећи узастопни продужетак, чиме је изједначен апсолутни рекорд светских првенстава.[133] Головима које су постигли Иван Перишић и Марио Манџукић, остварена је историјска победа резултатом 2:1, чиме је Хрватска постала друга најмања нација по броју становника (после Уругваја) и по површини територије (после Холандије) која је икада заиграла у великом финалу светског првенства.[134][135] У самом финалу претрпљен је пораз од Француске резултатом 4:2, чиме је освојена сребрна медаља.[136] Овај одлучујући меч је изазвао доста дебата у јавности због појединих контроверзних одлука арбитра Нестора Питане.[в][138][139] На великом свечаном дочеку у Загребу, вицешампионе света је поздравило више од пола милиона људи.[г][142]

Репрезентација је у јануару 2018. године узела учешће у премијерном издању новоформиране УЕФА Лиге нација, смештена у оквиру Лиге А у групи са Енглеском и Шпанијом.[143][144] Такмичење је отворено катастрофалним гостујућим поразом од Шпаније резултатом 6:0, што је забележено као најубедљивији пораз у историји националног тима.[145] Након тога, уследио је домаћи реми без голова (0:0) против Енглеске,[146] на мечу који је услед санкција од стране УЕФА одигран пред потпуно празним трибинама.[147] У реванш сусрету са Шпанцима екипа је славила резултатом 3:2 голом постигнутим у судијској надокнади времена, да би потом уследио гостујући пораз од Енглеске са 2:1.[148] Првобитно је састав требало да испадне у нижи ранг (Лигу Б), али је накнадна промена такмичарских прописа од стране УЕФА омогућила опстанак у елитној Лиги А, па је екипа у наредном циклусу за сезону 2020/21 смештена у групу са Португалијом, Француском и Шведском.[149][150][151] Претрпљени су порази од Француза и Португалаца, али је остварен тријумф над Швеђанима био потпуно довољан да се избегне сеоба у нижи ранг такмичења.[152][153][154]

Национални тим је заузео прво место у својој квалификационој групи за одлазак на Европско првенство 2020.,[155][156][157] уписавши током циклуса пораз од Мађарске и два ремија са Азербејџаном и Велсом.[158][159] Сами завршни мечеви шампионата су услед велике пандемије ковида 19 одложени за лето 2021. године.[160] Генерално, са уписане само две победе из осам одиграних утакмица током календарске 2020. године, национални тим је остварио свој стилски најлошији годишњи проценат успешности у историји.[161][162] Екипа је завршила као другопласирана у својој групи на Европском првенству,[163] након уводног пораза од Енглеске (1:0), ремија са Чешком (1:1) и сигурне победе над Шкотском од 3:1. На тај начин је изборен пласман у осмину финала, где је након велике драме и продужетака претрпљен пораз од Шпаније резултатом 5:3.[164] Овај пораз од Шпанаца изазвао је огроман талас критика у домаћој јавности усмерених према Далићу и самом националном тиму,[165][166] при чему је један део отворено захтевао његову оставку.[167][168] Далић је након тога значајно освежио репрезентативни списак увођењем великог броја младих дебитаната за преостали део квалификација за Светско првенство у другој половини 2021. године.[169][170]

Пролаз на званично светско првенство 2022. године у Катру обезбеђен је са учинком од седам победа, два ремија и једног пораза.[171][172][173][174] Екипа је успешно пребродила групну фазу након уводног ремија без голова са Мароком (0:0), убедљиве победе над Канадом резултатом 4:1, те још једног ремија без голова (0:0) против Белгије, чиме је заузета друга позиција са бодом предности испред Белгијанаца.[175][176] У оквиру осмине финала савладан је Јапан након извођења једанаестераца, а на овом мечу је голман Доминик Ливаковић уписао чак три успешне одбране од укупно четири изведена јапанска пенала, чиме је у потпуности изједначио претходне светске рекорде које су држали Рикардо и Данијел Субашић.[177][178] На идентичан начин, екипа је у четвртфиналу направила велику сензацију елиминисавши првог фаворита Бразил после извођења пенала, након што је у самом финишу продужетака извучен реми (1:1).[179][180] У полуфиналном окршају претрпљен је најубедљивији пораз на светским првенствима, пошто је Аргентина славила резултатом 3:0.[181] Ипак, у утакмици за треће место остварена је победа над Мароком резултатом 2:1, чиме је успешно осигурана друга бронзана медаља у историји репрезентације.[182]

Састав је потом заузео прво место у својој групи А УЕФА Лиге нација за сезону 2022/23, уписавши у оквиру те рунде и велику минималну гостујућу победу над Француском (1:0) из једанаестерца, што је уједно био и први званични репрезентативни тријумф над Французима у историји.[183][184] На завршном турниру полуфинала савладана је Холандија резултатом 4:2, чиме је изборен пласман у прво историјско финале Лиге нација против Шпаније.[185][186] Након што је регуларни део са продужецима завршен без доступан голова (0:0), екипа је поражена у пенал-серији укупним исходом 5:4, окончавши тако такмичење као вицешампион.[187] Квалификациони циклус за одлазак на Европско првенство 2024. године завршен је на другој позицији у групи,[188] након чега је екипа вољом жреба смештена у тешку „групу смрти” заједно са селекцијама Шпаније, Италије и Албаније.[189] Након уводног пораза од Шпанаца (3:0), уследио је реми 2:2 са Албанијом и реми 1:1 са Италијом.[190] Италијани су донели коначну такмичарску елиминацију Хрватима голом који је нападач Матија Закањи постигао дубоко у судијској надокнади времена у 98. минуту сусрета, што је екипу оставило без довољног броја бодова за пролаз међу најбоље трећепласиране тимове.[191]

Национални тим је касније у потпуности доминирао у својој квалификационој групи за одлазак на светско првенство 2026. године, завршивши циклус потпуно непоражен са сетам победа и једним ремијем, што је забележено као њихов такмичарски најбољи квалификациони низ од стицања независности.[192]

Резултати на међународним такмичењима

[уреди | уреди извор]

Светско првенство

[уреди | уреди извор]
Учинак на Светским првенствима Учинак у квалификацијама
Година Рунда Позиција ОУ П Н* И ГД ГП Поз ОУ П Н И ГД ГП
Уругвај 1930. Као део Југославије
Краљевина Италија 1934.
Трећа француска република 1938.
Бразил 1950.
Швајцарска 1954.
Шведска 1958.
Чиле 1962.
Енглеска 1966.
Мексико 1970.
Западна Немачка 1974.
Аргентина 1978.
Шпанија 1982.
Мексико 1986.
Италија 1990.
Сједињене Америчке Државе 1994. Није била чланица ФИФА
Француска 1998. Треће место 3. 7 5 0 2 11 5 2.бараж 10 5 4 1 20 13
Јужна Кореја Јапан 2002. Групна фаза 23. 3 1 0 2 2 3 1. 8 5 3 0 15 2
Њемачка 2006. 22. 3 0 2 1 2 3 1. 10 7 3 0 21 5
Јужноафричка Република 2010. Није се квалификовала 3. 10 6 2 2 19 13
Бразил 2014. Групна фаза 19. 3 1 0 2 6 6 2.бараж 12 6 3 3 14 9
Русија 2018. Финалиста 2. 7 4 2 1 14 9 2.бараж 12 7 3 2 19 5
Катар 2022. Треће место 3. 7 2 4 1 8 7 1. 10 7 2 1 21 4
Канада Мексико Сједињене Америчке Државе 2026. Шеснаестина финала 20. 4 2 0 2 6 7 1. 8 7 1 0 26 4
Мароко Португалија Шпанија 2030.[д] Биће накнадно одређено Биће накнадно одређено
Саудијска Арабија 2034.
Укупно: 7/23 Финалиста 2. 34 15 8 11 49 40 7/8 80 50 21 9 155 55

Европско првенство

[уреди | уреди извор]
Учинак на Европским првенствима Учинак у квалификацијама
Година Рунда Позиција ОУ П Н* И ГД ГП Поз ОУ П Н И ГД ГП
Француска 1960. Као део Југославије
Шпанија 1964.
Италија 1968.
Белгија 1972.
Југославија 1976.
Италија 1980.
Француска 1984.
Западна Немачка 1988.
Шведска 1992.
Енглеска 1996. Четвртфинале 7. 4 2 0 2 5 5 1. 10 7 2 1 22 5
Белгија Холандија 2000. Није се квалификовала 3. 8 4 3 1 13 9
Португалија 2004. Групна фаза 13. 3 0 2 1 4 6 2.бараж 10 6 2 2 14 5
Аустрија Швајцарска 2008. Четвртфинале 5. 4 3 1 0 5 2 1. 12 9 2 1 28 8
Пољска Украјина 2012. Групна фаза 10. 3 1 1 1 4 3 2.бараж 12 8 2 2 21 7
Француска 2016. Осмина финала 9. 4 2 1 1 5 4 2. 10 6 3 1 20 5
Европа 2020. 14. 4 1 1 2 7 8 1. 8 5 2 1 17 7
Њемачка 2024. Групна фаза 20. 3 0 2 1 3 6 2. 8 5 1 2 13 4
Енглеска Шкотска Велс Република Ирска 2028. Биће накнадно одређено Биће накнадно одређено
Италија Турска 2032.
Укупно Четвртфинале 7/8 25 9 8 8 33 34 7/17 78 50 17 11 148 50

Лига нација

[уреди | уреди извор]
Рекорди у УЕФА Лиги нација
Сезона Лига Група ИГ П Н И ГД ГП П/И Поз.
2018/19. А 4 4 1 1 2 4 10 Same position 9.
2020/21. А 3 6 1 0 5 9 16 Same position 12.
2022/23. А 1 8 5 2 1 12 8 Same position 2.
2024/25. А 1 8 3 2 3 10 10 Same position 8.
Укупно 26 10 5 11 35 44

Селектори

[уреди | уреди извор]

Састав репрезентације

[уреди | уреди извор]

Подаци ажурирани 27. октобра 2025.

Име Датум рођења Број наступа Број голова Клуб
Голмани
Доминик Ливаковић 9. 1. 1995. 69 0 Шпанија Ђирона
Ивица Ивушић 1. 2. 1995. 6 0 Хрватска Хајдук Сплит
Доминик Котарски 10. 2. 2000. 3 0 Данска Копенхаген
Одбрамбени фудбалери
Јошко Гвардиол 23. 1. 2002. 44 3 Енглеска Манчестер Сити
Дује Ћалета-Цар 17. 9. 1996. 36 1 Шпанија Реал Сосиједад
Јосип Шутало 28. 2. 2000. 28 0 Холандија Ајакс
Јосип Станишић 2. 4. 2000. 25 0 Њемачка Бајерн Минхен
Марин Понграчић 11. 9. 1997. 15 0 Италија Фјорентина
Мартин Ерлић 24. 1. 1998. 11 1 Данска Мидтјиланд
Лука Вушковић 24. 2. 2007. 1 0 Њемачка Хамбург
Фудбалери средине терена
Лука Модрић 9. 9. 1985. 192 28 Италија Милан
Матео Ковачић 6. 5. 1994. 111 5 Енглеска Манчестер Сити
Марио Пашалић 9. 2. 1995. 78 11 Италија Аталанта
Никола Влашић 4. 10. 1997. 58 8 Италија Торино
Кристијан Јакић 14. 5. 1997. 14 1 Њемачка Аугзбург
Петар Сучић 25. 10. 2003. 12 1 Италија Интер Милано
Никола Моро 12. 3. 1998. 6 0 Италија Болоња
Тони Фрук 9. 4. 2001. 4 1 Хрватска Ријека
Нападачи
Иван Перишић 2. 2. 1989. 148 37 Холандија ПСВ Ајндховен
Андреј Крамарић 19. 6. 1991. 110 36 Њемачка Хофенхајм
Анте Будимир 22. 7. 1991. 35 6 Шпанија Осасуна
Марко Пашалић 14. 9. 2000. 10 1 Сједињене Америчке Државе Орландо Сити
Фрањо Ивановић 1. 10. 2003. 8 2 Португалија Бенфика
Игор Матановић 31. 3. 2003. 5 1 Њемачка Фрајбург

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Део овог репрезентативног састава (Роберт Јарни, Игор Штимац, Звонимир Бобан, Роберт Просинечки и Давор Шукер) претходно је наступао за омладинску селекцију Југославије до 20 година, са којом су освојили титулу првака на Светском првенству за младе 1987. године.[32]
  2. ^ Према званичним правилима фудбалске игре и прописима УЕФА за Европска првенства, испадање након извођења једанаестераца не рачуна се као такмичарски пораз већ као нерешен исход, који се решава додатним процесом ради одређивања тима који пролази даље.
  3. ^ Француској је досуђен слободан ударац након потенцијалног симулирања које је извео Антоан Гризман, као и каснији једанаестерак након интервенције из ВАР собе због играња руком Ивана Перишића.[137]
  4. ^ Ово масовно окупљање је обухватило преко 10% укупне популације у земљи.[140] Са присутних 550.000 навијача, овај дочек је ушао у историју као друго највеће јавно јавно заједничкокупљање у модерној историји државе.[141]
  5. ^ Додатне утакмице су планиране да се одиграју у Аргентини, Парагвају и Уругвају ради обележавања 100. годишњице од одигравања првог светског првенства, али се ове државе не сматрају званичним домаћинима турнира.[193]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The FIFA/Coca-Cola Men's World Ranking”. FIFA. 19. 11. 2025. Приступљено 19. 11. 2025. 
  2. ^ Rogić, Marijan (2008). Hrvatsko nogometno predstavništvo 1940. - 2008. (на језику: хрватски). Zagreb: Gipa. ISBN 978-953-95297-1-8. 
  3. ^ Sengupta, Arjun (2022-12-10). „The improbable rise of the Croatian football team”. The Indian Express (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-16. 
  4. ^ „Hrvatska nogometna reprezentacija kroz povijest” (на језику: хрватски). Uvijek Vjerni. Архивирано из оригинала 16. 2. 2012. г. Приступљено 14. 8. 2008.  Translation
  5. ^ а б в Igor Kramarsic; Bojan Puric; Roberto Di Maggio. „Croatia International matches”. Rec. Sport Soccer Statistics Foundation. Приступљено 14. 7. 2008. 
  6. ^ Michael Colborne; Una Hajdari. „In Croatia, Sympathizers Are Welcome to Join the Party”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-15. 
  7. ^ а б „Povijest Hrvatskog Nogometnog Saveza” (на језику: хрватски). H-R. 25. 9. 2007. Приступљено 19. 8. 2008.  Translation
  8. ^ „Goal Programme – Croatian Football Federation – 2006”. FIFA. 17. 7. 2008. Архивирано из оригинала 4. 9. 2008. г. Приступљено 4. 9. 2008. 
  9. ^ Esamie, Thomas. „Games of the XVI. Olympiad”. Rec. Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 22. 9. 2008. г. Приступљено 8. 8. 2008. 
  10. ^ „1990 FIFA World Cup squads – Yugoslavia”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 8. 9. 2008. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  11. ^ а б Longman, Jere (6. 7. 1998). „World Cup '98; Croatia and Its Fortunate Sons”. The New York Times. Приступљено 10. 8. 2008. 
  12. ^ „Aljosa Asanovic – International appearances”. Rec. Sport Soccer Statistics Foundation. Приступљено 20. 7. 2008. 
  13. ^ Mario Duspara; Tanja Simić (20. 2. 2006). „Hrvatske kocke opet modni hit” [Croatian chequy are fashionable again]. Nacional (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 28. 7. 2012. г. Приступљено 30. 6. 2012. 
  14. ^ „Sve o sportu”. Sve o sportu. Архивирано из оригинала 16. 7. 2011. г. Приступљено 16. 8. 2011. 
  15. ^ „Croatia Marks Independence Day for First Time”. Southeast European times. Архивирано из оригинала 28. 11. 2020. г. Приступљено 21. 7. 2008. 
  16. ^ „Croatia – International matches 1990–1995”. Rec. Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 12. 6. 2008. г. Приступљено 18. 7. 2008. 
  17. ^ „Vlatko Marković biography”. hns-cff.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-16. 
  18. ^ а б Morse, Ben (2022-12-13). „From bloody Balkan war to World Cup heavyweight: the making of Croatia as a soccer nation”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-14. 
  19. ^ Goff, Steven (1998-07-06). „AFTER CHAOS, CROATIA UNITES IN A PASSIONATE JOURNEY”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2022-12-16. 
  20. ^ „Fantasy Euro2008”. The World Game. Приступљено 3. 8. 2008.  [мртва веза]
  21. ^ а б „Croatia – FIFA World Rankings”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 25. 9. 2018. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  22. ^ „Best Mover of the Year”. FIFA. Архивирано из оригинала 26. 10. 2008. г. Приступљено 11. 12. 2008. 
  23. ^ „Croatia contemplate Turkey task”. European Championships archive. Union of European Football Associations (UEFA.com). 4. 1. 2008. Приступљено 31. 12. 2012. 
  24. ^ „Šuker stars as Danes downed”. European Championships archive. Union of European Football Associations (UEFA.com). 16. 6. 1996. Архивирано из оригинала 22. 4. 2008. г. Приступљено 10. 8. 2008. 
  25. ^ Jon Culley (20. 6. 1996). „Portugal take advantage of slack Croatia”. The Independent. Приступљено 31. 12. 2012. 
  26. ^ „Germany overcome ten-man Croatia”. European Championships archive. Union of European Football Associations (UEFA.com). 23. 6. 1996. Архивирано из оригинала 5. 5. 2008. г. Приступљено 10. 8. 2008. 
  27. ^ „Sport: Football Euro 2000 qualifying group tables”. British Broadcasting Corporation (BBC News). 10. 10. 1999. Приступљено 23. 7. 2008. 
  28. ^ Islamović, Elvir (1. 4. 2008). „Suker: a man with the Midas touch”. European Championship archive. Union of European Football Association (UEFA.com). Архивирано из оригинала 23. 5. 2008. г. Приступљено 22. 7. 2008. 
  29. ^ „FIFA/Coca-Cola World Ranking”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). 20. 5. 1998. Архивирано из оригинала 8. 4. 2012. г. Приступљено 10. 12. 2008. 
  30. ^ Longman, Jere (1998-07-05). „WORLD CUP '98; Croatia Stuns Germany With the Aid Of a Red Card”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-16. 
  31. ^ Blum, Ronald (2018-07-12). „France-Croatia World Cup final invokes memories of infamous dive in 1998”. Toronto Star (на језику: енглески). Приступљено 2024-07-06. 
  32. ^ а б „Tragedy and triumph: the remarkable tale of Croatia's first football steps”. The Guardian (на језику: енглески). 2022-06-12. Приступљено 2022-12-11. 
  33. ^ Aarons, Ed (2018-07-15). „The day Lilian Thuram turned into a goalscorer supreme for France”. The Observer (на језику: енглески). ISSN 0029-7712. Приступљено 2024-07-06. 
  34. ^ „Zidane lights the blue-touch paper for France”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 4. 8. 2013. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  35. ^ Campbell, Alan (2. 9. 2001). „The Golden Generation beginning to show their age”. The Sunday Herald. Архивирано из оригинала 10. 6. 2014. г. Приступљено 31. 12. 2012. 
  36. ^ „Pletikosa inspired by Croatia's past”. European Championships archive. Union of European Football Associations (UEFA.com). 9. 6. 2008. Приступљено 31. 12. 2012. 
  37. ^ Hughes, Rob; Tribune, International Herald (2000-10-25). „Sign of Troubled Times as 2 Coaches Depart Under a Cloud”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-16. 
  38. ^ „2002 FIFA World Cup Korea/Japan Preliminaries”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 12. 11. 2008. г. Приступљено 10. 8. 2008. 
  39. ^ „Croatia punish Italy”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 8. 6. 2002. Приступљено 10. 8. 2008. 
  40. ^ „Ecuador end Croatia hopes”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 13. 6. 2002. Приступљено 10. 8. 2008. 
  41. ^ „Jozić to step down”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 16. 6. 2002. Приступљено 31. 8. 2008. 
  42. ^ „Barić leads Croatian charge”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 26. 5. 2004. Приступљено 31. 8. 2008. 
  43. ^ „Euro 2004 Qualifying Group Eight”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 11. 10. 2004. Приступљено 31. 8. 2008. 
  44. ^ „England 4–2 Croatia”. British Broadcasting Corporation (BBC News). 21. 6. 2004. Приступљено 23. 7. 2008. 
  45. ^ „Croatia 2–2 France”. British Broadcasting Corporation (BBC News). 17. 6. 2004. Приступљено 23. 7. 2008. 
  46. ^ „Barić to step down”. British Broadcasting Corporation (BBC News). 27. 5. 2004. Приступљено 31. 8. 2008. 
  47. ^ „Zlatko Kranjcar, former Croatia national team coach, dies”. The Seattle Times (на језику: енглески). 2021-03-01. Приступљено 2022-12-17. 
  48. ^ „Former striker Kranjčar hired to lead Croatia to World Cup”. CNNSports Illustrated. 13. 7. 2004. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 22. 7. 2008. 
  49. ^ „2006 World Cup qualifying standings”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 12. 1. 2014. г. Приступљено 22. 7. 2008. 
  50. ^ „2006 FIFA World Cup – Brazil vs Croatia match report”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 10. 7. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  51. ^ „2006 FIFA World Cup – Croatia vs Japan match report”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). Архивирано из оригинала 29. 7. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  52. ^ „Croatia 2–2 Australia”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 22. 6. 2006. Приступљено 19. 10. 2008. 
  53. ^ Grant, Michael (7. 6. 2008). „Fear Factor: Despite his brutish look, Croatia manager Slaven Bilić has charisma and passion, just do not make him mad”. The Sunday Herald. Архивирано из оригинала 11. 6. 2014. г. Приступљено 31. 12. 2012. 
  54. ^ „Bilić appointed new Croatia coach”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 25. 7. 2006. Приступљено 20. 8. 2008. 
  55. ^ „Slaven Bilic: Encouraging my players is my way of doing things”. The Independent. London. 14. 6. 2008. Приступљено 3. 9. 2008. 
  56. ^ Phillips, Mitch (17. 8. 2006). „Croatia beat Italy 2–0”. Rediff News. Приступљено 20. 8. 2006. 
  57. ^ „Macedonia 2–0 Croatia: Croats qualify”. ESPNSoccernet. 17. 11. 2007. Архивирано из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 7. 10. 2008. 
  58. ^ „Croatia, England face off again in World Cup qualifying”. Canadian Broadcasting Corporation (CBC Sports). Associated Press. 25. 11. 2007. Приступљено 24. 7. 2008. 
  59. ^ Harris, Nick (2008-03-27). „Scotland 1 Croatia 1: Scotland show spirit to kick-start Burley era”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-14. 
  60. ^ Islamović, Elvir (5. 5. 2008). „Bilić names squad for EURO assault”. European Championships archive. Union of European Football Associations (UEFA.com). Архивирано из оригинала 26. 5. 2008. г. Приступљено 31. 8. 2008. 
  61. ^ Cheese, Caroline (2007-11-21). „Euro 2008 qualifying as it happened” (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-17. 
  62. ^ Moffat, Colin (26. 3. 2008). „Scotland 1–1 Croatia”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). Приступљено 1. 9. 2008. 
  63. ^ „Croatia 1–0 Moldova”. ESPNSoccernet. Архивирано из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 1. 9. 2008. 
  64. ^ Haylett, Trevor (16. 6. 2008). „Klasnić completes Croatian clean sweep”. European Championships archive. Union of European Football Associations (UEFA.com). Архивирано из оригинала 1. 5. 2008. г. Приступљено 21. 7. 2008. 
  65. ^ „Croatia captain Niko Kovac to retire from national team after Euro 2008”. International Herald Tribune. 19. 6. 2008. Приступљено 28. 7. 2008. 
  66. ^ „Bilić to field reserves against Poland”. Eurosport. 15. 6. 2008. Архивирано из оригинала 18. 6. 2008. г. Приступљено 28. 7. 2008. 
  67. ^ Ashdown, John (2008-06-20). „Football: Euro 2008 quarter-final: Croatia v Turkey -as it happened”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2022-12-14. 
  68. ^ „Bilić on wrong end of upset as Croatia fluff the penalty shootout in Euro 2008 quarterfinals”. International Herald Tribune. 21. 6. 2008. Приступљено 24. 7. 2008. 
  69. ^ „Bilić came close to quitting job”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). 21. 6. 2008. Приступљено 3. 9. 2008. 
  70. ^ Hughes, Ian (8. 6. 2008). „Austria 0–1 Croatia”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). Приступљено 26. 8. 2008. 
  71. ^ Hughes, Ian (8. 6. 2008). „Austria 0–1 Croatia”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). Приступљено 26. 8. 2008. 
  72. ^ Maher, Reda (21. 6. 2008). „Euro 2008 – Comeback kings Turkey do it again”. Eurosport. Приступљено 6. 9. 2008. 
  73. ^ „Bilić agrees new Croatia deal”. SkySports.com. 30. 4. 2008. Архивирано из оригинала 11. 1. 2009. г. Приступљено 23. 7. 2008. 
  74. ^ Stevenson, Jonathan (11. 9. 2008). „Croatia 1–4 England”. British Broadcasting Corporation (BBC Sport). Приступљено 11. 9. 2008. 
  75. ^ „England-Croatia topping the bill”. Fédération Internationale de Football Association (FIFA.com). 5. 12. 2007. Архивирано из оригинала |archive-url= захтева |archive-date= (помоћ). г. Приступљено 24. 7. 2008. 
  76. ^ „Croatia 3–0 Kazakhstan: Croats cruise”. ESPNSoccernet. 6. 9. 2008. Архивирано из оригинала 27. 4. 2011. г. Приступљено 11. 9. 2008. 
  77. ^ „England Routs Croatia and Qualifies for World Cup”. The New York Times (на језику: енглески). Reuters. 2009-09-09. ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-12. 
  78. ^ „Slaven Bilic will not resign after Croatia fail to make 2010 World Cup”. The Guardian (на језику: енглески). 2009-10-16. Приступљено 2022-12-11. 
  79. ^ „Peterjon Cresswell: why Euro 2012 could go east”. The Guardian (на језику: енглески). 2007-04-12. Приступљено 2022-12-14. 
  80. ^ „UEFA Qualifying Round”. 1998–2011 UEFA. 28. 9. 2011. Архивирано из оригинала 6. 2. 2010. г. Приступљено 27. 9. 2011. 
  81. ^ „Match Schedule” (PDF). UEFA. Union of European Football Associations. 4. 10. 2010. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 12. 2011. г.. 
  82. ^ Medo, Ivica (5. 7. 2012). „Šuker novi predsjednik HNS-a: Ujedinio sam nogometnu Hrvatsku!” (на језику: хрватски). Gol.hr. Приступљено 21. 7. 2014. [мртва веза]
  83. ^ „Igor Štimac novi izbornik hrvatske nogometne reprezentacije!” (на језику: хрватски). 5. 7. 2012. Приступљено 21. 7. 2014. 
  84. ^ Korać, Branimir (16. 10. 2013). „Igor Štimac razriješen dužnosti izbornika, reprezentaciju preuzima Niko Kovač!”. Sportnet.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 7. 1. 2016. г. Приступљено 21. 7. 2014. 
  85. ^ „2014 FIFA World Cup Brazil: Croatia-Iceland - Report”. FIFA. Архивирано из оригинала 10. 6. 2019. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  86. ^ „Brazil 3 Croatia 1”. BBC Sport. 12. 6. 2014. Приступљено 19. 6. 2014. 
  87. ^ Dunbar, Graham. „Brazil-Croatia referee Yuichi Nishimura ignites officiating controversy”. The Boston Globe (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-10. 
  88. ^ „Croatia 1 Mexico 3”. BBC Sport. 23. 6. 2014. Приступљено 24. 6. 2014. 
  89. ^ Elvir Islamović (24. 6. 2014). „Croatia's World Cup highs and lows”. UEFA. Архивирано из оригинала 28. 6. 2014. г. Приступљено 27. 11. 2014. 
  90. ^ „Cameroon 0 Croatia 4”. BBC Sport. 18. 6. 2014. Приступљено 19. 6. 2014. 
  91. ^ Ben Gladwell (16. 11. 2014). „Italy cling on to hold Croatia”. UEFA. Приступљено 29. 11. 2014. 
  92. ^ „Hrvatska potučena u Oslu u najvažnijoj utakmici kvalifikacija”. N1 HR (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2. 7. 2018. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  93. ^ „HNS terminates Niko Kovač's contract”. Croatian Football Federation. 9. 9. 2015. Приступљено 15. 10. 2015. 
  94. ^ „Croatia beats San Marino by record 10–0 in Euro 2016 warmup”. USA Today. Associated Press. 4. 6. 2016. Приступљено 4. 6. 2016. 
  95. ^ „Malta 0 Croatia 1”. BBC Sport. 13. 10. 2015. Приступљено 14. 10. 2015. 
  96. ^ „Ante Čačić takes over Croatia reins”. Croatian Football Federation. 21. 9. 2015. Приступљено 15. 10. 2015. 
  97. ^ „Turkey 0–1 Croatia”. BBC Sport. 12. 6. 2016. Приступљено 1. 7. 2018. 
  98. ^ „[VIDEO] Remi Hrvatske i Češke nakon nereda na tribinama”. Hrvatska radiotelevizija. Архивирано из оригинала 2. 7. 2018. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  99. ^ Hunter, Andy (2016-06-17). „Czech Republic comeback marred by Croatia flare and fan incidents”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-15. 
  100. ^ „Czech Republic 2–2 Croatia”. BBC Sport. 17. 6. 2016. Приступљено 1. 7. 2018. 
  101. ^ „Croatia 2–1 Spain”. BBC Sport. 21. 6. 2016. Приступљено 1. 7. 2018. 
  102. ^ „Croatia 2–1 Spain: Ivan Perišić hands Croatia dramatic win to top Group D”. Sky Sports. Приступљено 1. 7. 2018. 
  103. ^ „Croatia have become Euro 2016 favourites after beating Spain, says Nikola Kalinic”. The National. Приступљено 1. 7. 2018. 
  104. ^ Grez, Matias. „Euro 2016: Croatia stuns reigning champion Spain to top Group D”. CNN. Приступљено 1. 7. 2018. 
  105. ^ „Hungary 3–3 Portugal”. BBC Sport. 22. 6. 2016. Приступљено 1. 7. 2018. 
  106. ^ „Croatia 0–1 Portugal”. BBC Sport. 25. 6. 2016. Приступљено 1. 7. 2018. 
  107. ^ Glendenning, Barry (2016-06-25). „Croatia 0-1 Portugal: Euro 2016 – as it happened”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-15. 
  108. ^ „Luka Modrić, the new captain: "I'm so proud"”. Croatian Football Federation. 29. 8. 2016. Приступљено 29. 8. 2016. 
  109. ^ Trifunović, Boris (9. 8. 2016). „Srna je dobio nasljednika: Luka Modrić novi kapetan Hrvatske” [Srna has his successor: Modrić is Croatia's new captain]. 24sata (на језику: хрватски). Приступљено 9. 8. 2016. 
  110. ^ „Real Madrid star Luka Modrić unwilling to back Croatia coach in outburst”. Goal.com. Архивирано из оригинала 7. 10. 2017. г. Приступљено 24. 10. 2017. 
  111. ^ „Dosje Ante Čačić: Niti zna, niti autoritet ima...”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Приступљено 24. 10. 2017. 
  112. ^ „Ukraine vs. Croatia: 2017 UEFA World Cup Qualifying Highlights (VIDEO)”. Fox Sports. Приступљено 24. 10. 2017. 
  113. ^ „[VIDEO] Rapsodija Vatrenih u Maksimiru, u Pirej nose prednost 4:1!”. Hrvatska radiotelevizija. Архивирано из оригинала 19. 2. 2021. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  114. ^ „Croatia 4–1 Greece”. BBC Sport. 9. 11. 2017. Приступљено 1. 7. 2018. 
  115. ^ Datta, Dwaipayan (23. 6. 2018). „FIFA World Cup: Croatia's new golden generation to the rescue”. The Times of India. Приступљено 5. 7. 2018. 
  116. ^ „Croatia's golden generation keen to live up to expectations”. USA Today. 15. 6. 2018. Приступљено 5. 7. 2018. 
  117. ^ Walker, Shaun (16. 6. 2018). „Croatia's Luka Modric: 'It is only right there are great expectations of us'”. The Guardian. Приступљено 1. 7. 2018. „Croatia enter the World Cup on Saturday, their Golden Generation beginning what is surely a last quest towards making an impact on the greatest stage.” 
  118. ^ Miller, Nick (30. 6. 2018). „Are Ivan Rakitić and Luka Modrić the World Cup's biggest unsung heroes?”. The Independent. Приступљено 1. 7. 2018. 
  119. ^ Callaghan, Joe (30. 6. 2018). „Modrić magic at heart of Croatian soccer's golden generation”. Toronto Star. Приступљено 5. 7. 2018. „The golden generation – with Modrić, Rakitiž and striker Mario Mandžukić as its pillars – have more often watched such efforts go up in flames.” 
  120. ^ Fisher, Ben (16. 6. 2018). „Croatia 2–0 Nigeria: World Cup 2018 – as it happened”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 7. 7. 2018. 
  121. ^ „World Cup 2018: Croatia 2 – 0 Nigeria FT”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 7. 7. 2018. 
  122. ^ „World Cup 2018: Argentina 0–3 Croatia”. BBC Sport. 21. 6. 2018. Приступљено 7. 7. 2018. 
  123. ^ „Hrvatska u osmini finala nakon veličanstvene pobjede privat Argentine: Hrvati pregazili Messija i društvo!”. Gol.hr (на језику: хрватски). Приступљено 7. 7. 2018. 
  124. ^ „RATINGS: Every player marked out of 10 from Argentina 0–3 Croatia”. The Independent. Приступљено 7. 7. 2018. 
  125. ^ „World Cup 2018: Iceland out after defeat by group winners Croatia”. BBC Sport. 26. 6. 2018. Приступљено 7. 7. 2018. 
  126. ^ Burnton, Simon (26. 6. 2018). „Iceland 1–2 Croatia: World Cup 2018 – as it happened”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 7. 7. 2018. 
  127. ^ „2018 FIFA World Cup Russia - Matches - Croatia - Denmark”. FIFA. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  128. ^ „Suba, majstore! Uništio Dance penalima, Vatreni idu na Rusiju” (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2018. 
  129. ^ „World Cup 2018: Croatia beat Denmark on penalties to reach quarter-finals”. BBC Sport. 1. 7. 2018. Приступљено 1. 7. 2018. 
  130. ^ „World Cup 2018: Croatia beat hosts Russia 4–3 on penalties to reach semi-final”. BBC Sport. 7. 7. 2018. Приступљено 7. 7. 2018. 
  131. ^ „Viva la Vida i Raketa!!! Vatreni kroz rulet penala do polufinala” (на језику: хрватски). Приступљено 7. 7. 2018. 
  132. ^ Murray, Scott (7. 7. 2018). „World Cup 2018: Russia 2–2 Croatia (aet; Croatia win 4–3 on pens) – as it happened”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 7. 7. 2018. 
  133. ^ „Hrvatska u Moskvi ispisala nogometnu povijest: 'sretna' 13. država u finalu, druga najmanja na svijetu”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Приступљено 12. 7. 2018. 
  134. ^ „2018 FIFA World Cup Russia - Matches - Croatia - England”. FIFA. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 7. 7. 2018. 
  135. ^ Taylor, Daniel (11. 7. 2018). „England's World Cup dream dashed as Croatia win semi-final in extra time”. The Guardian. Приступљено 12. 7. 2018. 
  136. ^ Prince-Wright, Joe (15. 7. 2018). „France win World Cup after classic final”. NBC Sports. Архивирано из оригинала 15. 7. 2018. г. Приступљено 15. 7. 2018. 
  137. ^ „In Photos: The highest scoring FIFA World Cup finals since 1966”. Rappler (на језику: енглески). 15. 7. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  138. ^ „World Cup 2018: Nestor Pitana's worst day... which saw him suspended”. MARCA in English (на језику: енглески). 15. 7. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  139. ^ Soidri, Abdallah (15. 7. 2018). „L'arbitre de la finale de la Coupe du Monde raconte sa décision de siffler pénalty pour les Bleus”. Football Stories (на језику: француски). Приступљено 1. 12. 2018. 
  140. ^ Sangupta, Varnish (2018-07-16). „FIFA World Cup 2018: Over 10 percent of population comes out to welcome Croatia's heroes”. The Indian Express (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-16. 
  141. ^ „Modric, 37, sets sights on Nations League title for Croatia”. France 24. 18. 12. 2022. 
  142. ^ Chico, Harlen (15. 7. 2018). „Croatians watch end of their joyride as thousands crowd Zagreb's central square”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2022-12-16. 
  143. ^ „Sve što trebate znati o premijernom izdanju novog UEFA-ina natjecanja – Lige nacija!”. Gol.hr (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2018. 
  144. ^ „UEFA Nations League 2018/19 League Phase draw”. UEFA. 24. 1. 2018. Приступљено 1. 7. 2018. 
  145. ^ „Spain 6–0 Croatia”. BBC Sport. 11. 9. 2018. Приступљено 11. 9. 2018. 
  146. ^ „Croatia 0-0 England: Nations League – as it happened”. The Guardian. 12. 10. 2018. Приступљено 19. 11. 2018. 
  147. ^ „England's Nations League match in Croatia will be behind closed doors”. BBC. 30. 1. 2018. Приступљено 19. 11. 2018. 
  148. ^ „Croatia stun Spain to set up Nations League decider against England”. The Guardian. 15. 11. 2018. Приступљено 16. 11. 2018. 
  149. ^ „Promjene u Lige nacija: UEFA "pogurala" Hrvate”. Mondo.ba (на језику: бошњачки). 24. 9. 2019. Приступљено 18. 11. 2020. 
  150. ^ „Preokret Engleza na Wembleyu: Hrvatska ispala iz Lige A”. Večernji list. 18. 11. 2018. Приступљено 19. 11. 2018. 
  151. ^ „Hrvatskoj ždrijeb Lige nacija donio najjaču skupinu i spektakularne utakmice”. Gol.hr (на језику: хрватски). 3. 3. 2020. Приступљено 18. 11. 2020. 
  152. ^ Hina; Grgić, Eva (11. 10. 2020). „Hrvatska slomila Šveđane u kišom natopljenom Maksimiru”. Večernji list (на језику: хрватски). Приступљено 18. 11. 2020. 
  153. ^ „Hrvatska drži neslavni rekord u Ligi nacija! Ovaj podatak zvuči gotovo nestvarno za svjetske viceprvake”. Sportske novosti (на језику: хрватски). 14. 11. 2020. Приступљено 18. 11. 2020. 
  154. ^ Gabelić, Tomislav; Tolić, Josip (16. 11. 2020). „Zlatka pitali o smjeni: Znam da ne izgledamo dobro, ali ničega se ne bojim. Bit ćemo opet pravi”. 24sata (на језику: хрватски). Приступљено 18. 11. 2020. 
  155. ^ „Anketa Sportskih Novosti: Tko je po Vama bio najbolji protiv Azerbejdžana? Modrić je odigrao kapetanski, ali jedan je igrač rezervirao prvih 11”. Sportske novosti. 22. 3. 2019. Архивирано из оригинала 23. 3. 2019. г. Приступљено 25. 3. 2019. 
  156. ^ „Poštenije ne može: Dalić u najkraćem televizijskom obraćanju do sad 'Nismo išli jedan na один dok nije ušao Brekalo! Svi drugi idu 200 na sat...'”. Sportske novosti. 24. 3. 2019. Архивирано из оригинала 25. 3. 2019. г. Приступљено 25. 3. 2019. 
  157. ^ „Nema više skrivanja iza srebra. Hrvatska odavno nije ni sjena doprvaka svijeta”. Index.hr. 24. 3. 2019. Приступљено 28. 3. 2019. 
  158. ^ „NAPOKON JE GOTOVO, HRVATSKA RIJETKO VIĐENIM PREOKRETOM IZBORILA EURO! Slovaci su zabili, a onda je Zlatko Dalić povukao potez kvalifikacija”. Sportske novosti. 16. 11. 2019. Приступљено 17. 11. 2019. 
  159. ^ „Euro 2020 qualifying: England face Czech Rep, Germany drawn with Netherlands – as it happened”. The Guardian. 2. 12. 2018. Приступљено 3. 12. 2018. 
  160. ^ Conn, David (17. 3. 2020). „Euro 2020 postponed for a year by Uefa because of coronavirus crisis”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 18. 11. 2020. 
  161. ^ Antolić, Dražen (19. 11. 2020). „Najavljivala su se čuda, a Vatreni su 2020. završili s najlošijim godišnjim skorom u povijesti!”. Sportske novosti (на језику: хрватски). Приступљено 19. 11. 2020. 
  162. ^ „VIDEO: Vatreni herojski pali u drami protiv Portugala, ali ostaju u A skupini Lige nacije!”. Gol.hr (на језику: хрватски). 17. 11. 2020. Приступљено 18. 11. 2020. 
  163. ^ „Napokon se sve zna: Pogledajte tko sve ide na EURO, skupine i raspored utakmica, kada igra Hrvatska...”. Sportske novosti (на језику: хрватски). HINA. 12. 11. 2020. Приступљено 18. 6. 2021. 
  164. ^ „Croatia-Spain UEFA EURO 2020”. UEFA. 28. 6. 2021. Архивирано из оригинала 17. 3. 2020. г. Приступљено 30. 6. 2021. 
  165. ^ * Alač, Zvonko (28. 6. 2021). „Daliću, hvala za Svjetsko, ali ti si najslabija karika”. Index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2021. 
  166. ^ * Holiga, Aleksandar (29. 6. 2021). „Igraj moja Hrvatska”. Telesport (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2021. 
    • Topić, Mihovil (29. 6. 2021). „Hrvatska bez reda i logike”. Telesport (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2021. 
    • Topić, Mihovil (19. 6. 2021). „Dalić je potrošio sve alibije”. Telesport (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2021. 
    • Kostić, Luka (18. 6. 2021). „U čemu je problem, izborniče?”. Telesport (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 29. 11. 2022. г. Приступљено 1. 7. 2021. 
    • Topić, Mihovil (2. 7. 2012). „Dalić nije bio šef”. Telesport (на језику: хрватски). Приступљено 3. 7. 2021. 
    • Vrdoljak, Juraj (1. 7. 2021). „Ovo im je škola”. Telesport (на језику: хрватски). Приступљено 3. 7. 2021. 
  167. ^ * Jurišić, Predrag (30. 6. 2021). „Ovaj potez Zlatka Dalića bila je samo jedna karika u lancu pogrešaka! Čovjek se mučio kao 'riba na suhom'”. Sportske novosti (на језику: хрватски). Приступљено 1. 7. 2021. 
  168. ^ * Buškulić, Ante (30. 6. 2021). „Dalić ima tempiranu bombu u ekipi? Tko je potrošio kredite?”. 24sata (на језику: хрватски). Приступљено 3. 7. 2021. 
  169. ^ „Burno ljeto: HNS imao spremnu zamjenu za Dalića, Lovrena htio poslati kući?”. Gol.hr (на језику: хрватски). 17. 11. 2021. Приступљено 17. 11. 2021. 
  170. ^ Buškulić, Ante (31. 3. 2021). „Dalić otvoreno: Mi nismo ekipa, nismo tim! I to sam im rekao...”. 24sata (на језику: хрватски). Приступљено 18. 6. 2021. 
  171. ^ Herljević, Bruno (2. 6. 2021). „SIGURNO NISTE ZAPAZILI: Hrvatska proteklih godina ima nešto što nema niti jedna reprezentacija na svijetu”. Net.hr (на језику: хрватски). Приступљено 18. 6. 2021. 
  172. ^ Ivković, Ivan (14. 11. 2021). „Najveći hrvatski izbornik u povijesti”. Index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 17. 11. 2021. 
  173. ^ Karin, Vice (31. 3. 2021). „Pobjeda protiv Malte mogla bi dugoročno biti loša za Hrvatsku”. Index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 18. 6. 2021. 
  174. ^ Karin, Vice (15. 11. 2021). „Dalić je pokazao da uči iz svojih grešaka. Modrić mu je poslao važnu poruku”. Index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 17. 11. 2021. 
  175. ^ Wagner, James (2022-12-01). „Belgium's World Cup Is Over; Morocco and Croatia Advance”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-10. 
  176. ^ „Kramaric hits back at Canada coach after WC win”. ESPN (на језику: енглески). 2022-11-27. Приступљено 2022-12-09. 
  177. ^ „Croatia beat Japan on penalties to reach World Cup quarter-finals – as it happened”. The Guardian (на језику: енглески). 2022-12-05. Приступљено 2022-12-09. 
  178. ^ Beaton, Andrew (8. 12. 2022). „Croatia Is the World Cup's Penalty Shootout King”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-10. 
  179. ^ „Brazil out of World Cup as Croatia win on penalties”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-09. 
  180. ^ Beaton, Andrew (9. 12. 2022). „Brazil Loses to Croatia on Penalty Kicks to Exit the World Cup”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-10. 
  181. ^ Smith, Rory (2022-12-13). „Lionel Messi's World Cup Magic Continues in Argentina's Romp Over Croatia”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-14. 
  182. ^ Morse, Ben (2022-12-17). „Croatia beats Morocco in World Cup third-place playoff match”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-17. 
  183. ^ „France's Nations League final four hopes vanish with Croatia defeat”. Reuters (на језику: енглески). Reuters. 2022-06-13. Приступљено 2022-12-14. 
  184. ^ „Croatia national football team: record v France”. 11v11. Приступљено 2022-12-14. 
  185. ^ „Netherlands 2–4 Croatia”. UEFA. Приступљено 15. 6. 2023. 
  186. ^ „Croatia reach Nations League final after knocking out hosts Netherlands”. Reuters (на језику: енглески). 14. 6. 2023. Приступљено 2023-06-15. 
  187. ^ „Spain win shootout to deny Croatia in Nations League final”. Reuters (на језику: енглески). 2023-06-18. Приступљено 2023-06-19. 
  188. ^ „Croatia 1-0 Armenia (Nov 21, 2023) Game Analysis”. ESPN. Приступљено 21. 11. 2023. 
  189. ^ Thomas, Mark. „Euro 2024 Draw Unveils Croatia's Challenge in the 'Group of Death' with Spain, Italy, and Albania”. The Dubrovnik Times (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-12. 
  190. ^ Murray, Scott (2024-06-24). „Croatia 1-1 Italy: Euro 2024 – as it happened”. the Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2024-06-27. 
  191. ^ Spiers, Tim; Carey, Mark. „Croatia's Euro 2024 exit marks the end of an era - even for immortals like Luka Modric”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2024-06-27. 
  192. ^ UEFA.com (2026-06-08). European Qualifiers”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2026-06-11. 
  193. ^ „FIFA Council takes key decisions on FIFA World Cup editions in 2030 and 2034”. FIFA. Приступљено 1. 10. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Хрватске&oldid=31074801”