Душан Пекић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Душан Пекић (вишезначна одредница).
ДУШАН ПЕКИЋ
Dusan Pekic.jpg
Душан Пекић
Датум рођења (1921-06-23)23. јун 1921.
Место рођења Међеђак Утињски, код Војнића
 Краљевина СХС
Датум смрти 7. децембар 2007.(2007-12-07) (86 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 15. новембра 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чин генерал-пуковник
Народни херој од 6. децембра 1944.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Партизанска споменица 1941.

Душан Пекић (Међеђак Утињски, код Војнића, 23. јун 1921Београд, 7. децембар 2007), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 23. јунa 1921. године у селу Међеђак Утињски, на Кордуну, општина Војнић. Потиче из сиромашне сељачке породице. убрзо после завршене школе постао је трговачки помоћник и до краја рата радио у трговини.

С почетком оружаног устанка на Кордуну, 1941. године, ступио је у Први кордунашки партизански одред.

Члан Комунистичке партије Југославије је од 15. новембра 1941. године. Учествовао је у познатој акцији Карловачких партизана, које је предводио Веца Хољевац, 19. новембра 1941. године, када су преобучени у домобранске униформе упали у Карловачку болницу, у покушају да ослободе Маријана Чавића. Акција није успела јер су усташе пребациле Чавића, из болнице у затвор. Иако неуспешна акција је имала великог одјека, како код народа тако и код окупатора.

Од јануара до маја 1942. године био је на дужности курира измежу Гланог штаба НОВ и ПО Хрватске и Врховног штаба НОВЈ. Маја 1942. године постављен је за политичког комесара чете у Првом пролетерском батљону Хрватске. Са четом је учествовао у многим борбама, али је прилком преласка батаљона са Кордуна за Жумберак, тешко рањен у непријатељском бомбардовању.

Четврта непријатељска офанзива га је затекла у болници Главног штаба Хрватске. У то време непријатељ је успео да прекине везу између Главног штаба Хрватске и Врховнног штаба. Многи курири су безуспешно покушавали да успоставе везу. Тада је Главни штаб НОВ и ПО Хрватске одредио Душана Пекића да покуша да успостави везу. Пекић је пошао и после многих борби с непријатељем успео да пронађе Врховни штаб и успостави везу.

У Тринаестој пролетерској бригади, Пекић је најпре био политички комесар Првог батаљона, затим командант Другог батаљона, а 1. августа 1943. године, постао је заменик команданта бригаде. С бригадом је учествовао у многим борбама, а нарочито се истакао у на Плавцима, 1943. године, затим у борбама у Горињи, Пљешивици, Добранцима и др.

У јесен 1943. године, Немци су покренули офанзиву на Жумберак. У тим борбама Пекић је тешко рањен и упућен у Лику на лечење. По оздрављењу га је Главни штаб НОВ и ПО Хрватске поставио на дужност начелинка штаба Жумберачког оперативног подручја, а нешто касније и за начелника штаба 34. хрватске дивизије НОВЈ.

После ослобођења Југославије, обављао више одговорних функција у Југословенској народној армији. Био је командант дивизије, командант механизованог корпуса, начелник Школског центра, командант Војног подручја, начелник Управе у Генералштабу ЈНА, заменик главног инспектора ЈНА и заменик начелника Генералштаба ЈНА. Имао је чин генерал-пуковника.

На сахрани председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, 8. маја 1980. године, налазио се у групи официра која је носила Титова одликовања. Он се тада налазио на челу те групе носећи три Титова Ордена народног хероја.

Умро је 7. децембра 2007. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом и др. Орденом народног хероја одликован је 6. децембра 1944. године.

Литература[уреди]