Клерофашизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Клеро-нацизам)

Клерофашизам је идеологија која комбинује политичке, социјалне и економске доктрине фашизма са клерикализмом и другим сродним облицима теолошког конзервативизма и религијског традиционализма. Термин се користи како би се описале организације и покрети који комбинују религијске елементе са фашизмом. Термин такође може означавати подршку религијских организација фашизму, или фашистички режим у којем свештенство има водећу улогу.[1][2][3]

Историја термина[уреди]

Појам клерофашизам је настао у Италији непосредно након Првог светског рата и првобитно се односио на сарадњу дела свештенства Римокатоличке цркве са фашистичким режимом Бенита Мусолинија. Лексикон страних речи и израза Милана Вујаклије дефинише клерофашизам као концепт који представља моралну и физичку сарадњу и спрегу римокатоличког свештенства (нарочито вишег, са Ватиканом и бискупима на челу) са фашизмом и фашистичким државама у борби против напредних и демократских идеологија и држава у свету који се најчешће појављивао за време Другог светског рата[4].

У литератури српском језику, појам клерофашизам се среће и у облику "клеро-фашизам".[5] У ређој употреби је и облик "клерикофашизам" (или "клерико-фашизам"). Такође, за означавање клерофашизма неретко се употребљава и синтагма "клерикални фашизам".[6] У литератури и публицистици се среће и појам "клеронацизам" (односно "клеро-нацизам") који у суштини има исто значење, а по правилу се употребљава за означавање клерикалних елемената у нацистичким покретима Немачке и Аустрије.

Клерофашизам у НДХ[уреди]

Међу припадницима усташког покрета било је много истакнутих појединаца који су били не само фашисти, већ и клерикалци.[7] Они су предводили снажну клерофашистичку струју која је давала идеолошке смернице читавом усташком покрету. За време Другог светског рата (1941-1945), хрватски клерофашисти су били главни инспиратори прогона православних Срба на подручју тадашње Независне Државе Хрватске. Блиска сарадња између католичког свештенства и усташког режима заснивала се на остваривању заједничких циљева, међу којима је било и прекрштавање православних Срба, односно њихово принудно превођење из православља у католичанство. Управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном прекрштавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју НДХ. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста[8] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[9] Међу истакнуте клерофашисте и сараднике усташког режима спадали су злогласни фрањевац и јасеновачки кољач Мирослав Филиповић и организатор "пацовских канала" римокатолички свештеник Крунослав Драгановић.

Референце[уреди]

  1. Griffin (2005). стр. 7, 17-18, 23, 30, 116-119, 195-196.
  2. Griffin (2007). стр. 213-227.
  3. Feldman, Turda & Georgescu (2008)
  4. Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, стр. 431.
  5. Ђорђе Милиша, "Клеро-фашизам - главни чинилац усташке политике", Catena Mundi, књ. 2, Београд 1992, 192-195.
  6. Dragan Simeunović, "Džihadizam kao desničarski ekstremizam i klerikalni fašizam", Fašizam u savremenosti, Beograd 2009, 127-142.
  7. Novak (1948)
  8. Basta (1986). стр. 203.
  9. Basta (1986). стр. 142, 223.

Литература[уреди]