Мирослав Филиповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мирослав Филиповић
Miroslav Filipović-Majstorović-u odori.jpg
Мирослав Филиповић
Датум рођења 5. јун 1915.
Место рођења Јајце
 Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 1946.
Место смрти Загреб
 Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ

Мирослав Филиповић (Јајце, 5. јун 1915[1]Загреб, 1946) је био фрањевац, усташа, једно време командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка.[2] Одговоран је за бројне злочине над Србима, због чега је прозван „фра Сотона“, службено искључен из фрањевачког реда, а после рата осуђен на смртну казну вешањем.[1]

У време његовог командовања од само четири месеца у Јасеновцу побијено је 20.000–30.000 заточеника. Као екстремни хрватски националиста и фашиста, Мирослав Филиповић-Мајсторовић (како је био познат) је комбиновао своју религију са екстремном политичком идеологијом.

Биографија[уреди]

Рођено име му је Мирослав Филиповић. Од оца Антуна и мајке Марице (рођене Радуловић). Фрањевачку гимназију је завршио у Високом.[1] У фрањевачки новицијат је ступио јуна 1932. године у Ливну, када је узео религијско име фра Томислав, под којим је био познат све до 1942. године. После завршеног новицијата, положио је прве зевете 30. јуна 1933, завршио гимназију и уписао филозофију и теологију у Сарајеву. За свештеника је приређен у септембру 1939. године. Последњу годину студија 1939/40 провео је у Краљевој Сутјесци. Средином 1940. године постао је капелан самостана у Петрићевцу (код Бање Луке). Тада се повезао са Виктором Гутићем и приступио усташком покрету. Пријавио се да постане самозвани војни капелан за усташе, које је у то време контролисао НДХ. Због непослушности, самовоље и везе са усташама, у јануару 1942, написан му је премештајни декрет[3]када постављен је за капелана у Рама-Шћит региону (северна Херцеговина). Ипак, он се вратио у Петрићевац и уместо одласка у Раму.

Мирослав Филиповић је касније прешао у Другу бригаду Поглавниковог тјелесног здруга (усташка војна формација) у Бањој Луци.

На челу усташке групе, 7. фебруара 1942. у селу Раковица учествовао је у убиству крамповима 52 радника Србина, а затим у селу Дракулић заједно са братсвом самостана Петрићевац је побио око 1.500 Срба. У селу је преживела само једна жена, Ленка, са своје петоро деце, те још једно дете, чије су родитеље убили. Ленка је касније полудела. Србе су ловили и убијали по околним засеоцима. Укупно је тог дана убијено око 2.300 Срба. Врхунац дивљаштва је био покољ шездесеторо деце, које су затекли у школи. Фра Филиповић је одвојио католичку и муслиманску децу, а српској деци су секли главе. Учитељица, која је све то морала да гледа, полудела је.[4]

Осим фра Филиповића–Мајсторовића, у зверствима и клањима посебно су се истицала још три фратра: Брекало, Матковић и Бркљанић. Ови догађају су детаљно описани у књизи хрватског историчара Виктора Новака „Magnum Crimen".

Крајем фебрурара 1942, отишао је у Загреб. Тамо је због почињених злочина завршио у истражном затвору.[4] У јуну исте године постављен је за заповедника логора у Јасеновцу. У међувремену је најпре суспендован у фрањевачком реду, а затим, одлуком управе реда при Светој столици, а 10. јула 1942. године је потпуно искључен. Тада је изгубио и право на име фра Томислав. Крајем октобра 1942, из Јасеновца је у пребачен за надзорника логора Стара Градишка.[3]

У марту 1943. године је прешао у Мостар у чину сатника, под презименом Карловић као оперативни бочник пуковника Фрање Шимића. А већ у децембру се поново ставља на службу Усташког заповедништва у Загребу. У априлу 1944. је добио чин усташког бојника и пребачен је Лику, а затим је у септембру 1944. постао заповедник Козарског подручја, где је остао све до почетка 1945, после чега је задужен за вођење извештајне службе у источној Босни.[3]

Делови извештаја земаљске комисије Хрватске[уреди]

Страдање и прогон Срба
У Османском царству
Сеча кнезова
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
Ратови током распада Југославије
Хрватска
Западна Славонија · Корански мост
Карловац · Госпић · Загреб
Паулин Двор · Церна · Медачки џеп
Бљесак · Олуја · Вариводе
Босна и Херцеговина
Башчаршија · Сијековац · Брадина
Чемерно · Бањалука · Бјеловац
Силос · Челебићи · Кравица
Косово и Метохија
Пећ · Липљан · Радоњићко језеро
Лапушник · Старо Грацко · Гњилане
Ораховац · Трговина органима · Подујево
Гораждевац · Мартовски погром

Овај фрањевац је у јесен 1942. заменио мантију униформом и под именом Мирослава Мајсторовића постао заповедник логора Јасеновац. О њему сведоче неки преживели логораши, а његове изјаве, као и изјаве неких других усташких „часника“ једноставно се не могу схватити.

Логораш Звонко Ткалец је изјавио: „Пред католички Божић 1942. ради бекства четири логораша из Јасеновца, лично је устрелио два, а затим још педесет шест Јевреја (Жидова) на раду у селу Бистрици. Сутрадан је убио још деветоро. На само Бадње вече са својим усташама побио је око шесто српских жена и деце затворених у Кули, а доведених негде са Козаре."

Свједок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу, па каже: „Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у тзв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви. Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега."

И многи су други свједоци исказали, да су видјели, како је Филиповић власторучно убијао заточенике.

Пресуда[уреди]

Почетком маја 1945. године побегао је у Аустрију, и предао Британциима, који су га одмах изручили југословенским властима. После је изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у Босни, у околини Бање Луке, посебно села Дракулићи, те Херцеговини у тзв. чишћењима, у којима је масовно убијао невино становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу у периоду од 10. јуна 1942. до 27. октобра 1942. и логора у Старој Градишки у периоду од 27. октобра 1942 do 27. марта 1943. извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац, Војни суд Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Србија против смртне казне: „Пресуда Војног суда Команде града Загреба Мирославу Филиповићу-Мајсторовићу и дружини“, формат пдф, 29.6.2013, приступ 24.6.2013
  2. Tomasevich (2002). стр. 401..
  3. 3,0 3,1 3,2 Тко је ко у НДХ - Хрватска 1941—1945, група аутора, Минерва, Загреб. 1997. ISBN 978-953-6377-03-9.
  4. 4,0 4,1 Баста (1986). стр. 147..

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]