Корисник:Domatrios/Доматриосова тачка

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Уз услов да је права састављена од низа тачака, имамо дату тачку. Кроз дату тачку п(р)овучемо бесконачан број правих. Узети у обзир варијанте у равни и у простору. Праве око дате тачке образују кружну површ (површину кугле). За тако добијену куглу дата тачка је пречник и истовремено запремина кугле. За случај у равни имамо сукцесивно пречник и површину круга.

Тачка и канони[уреди | уреди извор]

Горњи пример припада једним делом дескриптивној геометрији (нацртној геометрији) и то због коришћења стручне терминологије, али не поштује Еуклидске каноне, односно почетне дефиницијске поставке, па би се то могло сврстати у неку алтернативну геометрију. Алтернативне (нееуклидске, али и оне које су изван случајева паралелних прави) геометрије се уче на постдипломским студијама «неких» факултета, тако да и кружна површ коју сам горе споменуо припада једној од њих.

Тачка кроз мноштво до ништавила[уреди | уреди извор]

У ствари се простори који се слободно ротирају око тачке нису до сада изучавали довољно прецизно. Паралелне праве у простору укидају степен слободе и постављају кретање у нову димензију. Тензорска математика ту поставља нове метрике, али и даље без јасног одговора на питање о пребројивости таквих правих. Хелени су први и до сада једини правилно поставили питање мноштва. Тако је једино могући одговор на питање о тачки био негација могућности постојања ништавила - оудена. Зато су и избегавали да пристају да је ништавило ишта друго до ништавило. Тако долазимо до кључне тачке, а то је једнина. Тачка је једнина, али по Хеленима ту не постоји мноштво - те нема величине.

Тачка + простор + време = ОВДЕ + САДА[уреди | уреди извор]

Ако нема величине - шта онда описује тачку. Тачку дакле не описује ништа, а цео простор је састављен од тачака. Дакле цео простор је састављен од тачака, а тачка је ништа. Закључак - простор је ништа. У овом случају прихватимо да је простор тачка. Ово нам може помоћи као полазна претпоставка у разумевању основних правила природе. Она почивају на два стуба - простор и време. Управо смо доказали да је простор=тачка. Исто тако се доказује да је време=тачка. Дакле од свега постоји само простор-тачка и време-тачка. Из овога закључујемо да је комплетна конструкција филозофије природе вештачка и неодржива. Једино што постоји је - овде и сада.

Тачка у дијалектици[уреди | уреди извор]

Међутим, тачка у којој сада егзистирамо постоји као простор-време и има свој continuum те је место у којем ми примећујемо природне законе не као граничне, већ као несингуларне што повлачи за собом универзалност и општу применљивост истих. Ако тачку пак посматрамо Аристотеловски, као границу, гранични случај, непрекидност, линију - ето, дадох Вам одговор, откуд онда она у себи носи клицу continuum-а. Тако тачка постаје носилац противуречности сама по себи и према принципу дијалектике о јединству супротности у тачки, производи принцип о преласку квантитета у квалитет, те тако сингуларитет прелази у континуум. Овиме показасмо како тачка негира саму себе и постаје не-тачка.

Тачка у себи и ван себе[уреди | уреди извор]

Међутим појам садашњости је једна динамичка психолошка перцепција која нас прати у времену које је паралелно нашем и као таква објективно не постоји. По Биг Банг теорији цео свемир је настао из једне тачке. Дошло је до такозваног размножавања тачака. Просторне скупове тачака који су имали неједнаку густину назвали смо материјализацијом скупова, односно простора. Ови скупови се шире до једне бесконачне тачке (овде се тачка користи фигуративно) када ће се скупови почињати сажимати. Процес ће бити реверзибилан и тежиће тачки. У том смислу садашњост можемо упоредити са тачком која је фокус кроз који се сече бесконачан број правих прошлости и будућности, неовисно о томе што се крајеви тих прави "састају", односно секу. Та тачка садашњости има динамику времена како га схватамо, односно, садашњост је сенка или одраз нашег тренутног схватања сопственог постојања.

Хипотеза као супротност аксиоме[уреди | уреди извор]

Од првих дана Платонове академије је било јасно да хипотеза и аксиома нису једно.

Горња идеја (или слика) је оригинално моја, јер ми није познат тај случај у литератури, али ме исто тако не би изненадило да ју је већ неко споменуо. Многе се исте или сличне идеје понављају у времену и простору. Сам наслов је пригодан, да би се избегао неспоразум са Еуклидском тачком.