Корисник:Ivana1Milosevic/песак
Разматрањем рударских центара из римског периода, као и из средњовековне Србије, запажа се да су та рударска подручја експлоатисана од раног енеолита до данашњих дана.
Доласком Римљана у крајеве централног Балкана рударство је добијало већи значај, па се и техника ископавања руде усавршавала. Више се не користе камене секире и батови, већ је у употреби алат од гвожђа. 0 значају рударства за Римску империју најбоље сведочи чињеница да је положај рудника умногоме утицао на мрежу путева, који су обавезно водили кроз области богате рудом. За време римске владавине, у крајевима централног Балкана главни рудници су били: на Космају (Бабе, Стојник, Губеревац), на Авали рудник живе и цинабарита, у Кучеву, на Копаонику, Руднику, у Новом Брду и на планини Рогозни код Бањске.[1] Римски рудник из 4. века нове ере је и Рудна Глава. Међутим, ови локалитети су недовољно истражени. Стојник има очувану пространу галерију из тог времена, као и Губеревац. У непосредној близини тих налазишта постоје велике депоније згуре из тог периода. У западном делу Копаоника откривен је антички археометалуршки комплекс на налазишту Зајачак (Кремићи).
Најбројнији остаци рударских радова констатовани су на јужној страни налазишта, где су се налазиле бројне пећи за топљење руде. На основу ископаног археолошког материјала, налазиште се датује у крај III и почетак IV века. Међу најзначајније римске археометалуршке центре сврстава се рударско-прерађивачки центар Краку-лу-Јордан код Кучева, на ушћу реке Бродице у Пек. Смештен је у изразито рударској области. Настао је крајем III века, а разорен у општем пожару крајем IV века нове ере.
Ковнице новца[уреди | уреди извор]
Ширење Римске империје и јачање њене моћи на централном Балкану огледа се и у ковницама новца. Једна од значајних ковница у првој половини III века била је у Виминацијуму (Костолац), која је у почетку ковала бакарни, а касније сребрни новац.[2] Руда за рад ковнице добијала се из кучајнских рудника. Руда из рудника у Србији за време римске владавине транспортована је у римске центре, док је мања количина руде била намењена локалној употреби.
Експлоатација и прерада глине[уреди | уреди извор]
Експлоатација глине у римском периоду имала је велики значај. 0 значају производње опеке најбоље сведочи чињеница да су цигларске радионице у римском периоду првенствено биле војне, царске, градске и, на крају, приватне. Сви већи војни логори имали су своје радионице за производњу опеке, које су, по правилу, морале бити изван насељеног места и, како се место ширило, радионице су морале да се премештају. Римљани су у тим радионицама производили опеку, водоводне и канализационе цеви и други грађевински материјал, као и керамичарске производе широке намене. У Виминацијуму је откривен грнчарско-занатски центар са три пећи за опеку и шест мањих за керамику. Све римске пећи биле су укопане у земљу са три стране, док је четврта, где је било ложиште, била отворена. Занатски центар у Виминацијуму био је покривен; са северне стране је био затворен масивним зидом, тако да је губитак топлотне енергије био сведен на минимум. Опека и остали производи од глине у Виминацијуму су имали печат ТЕС VII С1_". То је печат легије која је производила опеку. Таквих центара на територији Србије откопано је на више места (Ниш, Сремска Митровица итд.).
Производња опеке и њен квалитет били су под строгом контролом. Пећ се није смела отварати без присуства инспектора, који су одвајали опеке по квалитету, тако да су најбоље узимане за потребе државе, затим за војне потребе, па тек онда за слободну трговину. Копови глине за цигларску и грнчарску производњу откривени су на Виминацијуму и били су незнатно удаљени од занатског центра.
Руде метала[уреди | уреди извор]
Знатно више података пружила су систематска ископавања топионица и великих стогова згуре оловно-цинкане руде из римског периода. Уз олово, добијање сребра је имало највећи значај у овим рударским радовима. Занатски центар са ливницом гвожђа - вероватно и за испирање злата из алувијалних наноса у сливу околних река Бродице, Машке реке и Горњег Пека, Краку-лу-Јордана (Кучево) систематски је истражен. Том приликом је откривена фортификација, као и погони за израду керамике и прераду метала (III и IV век нове ере). Значајан римски рудник налазио се и на планини Рудник, али је уништен радом површинског копа модерног рудника олова и цинка.
Крај епохе[уреди | уреди извор]
Римско рударство на тлу централног Балкана, с којим се могло мерити једино рударство на Пиринејском полуострву, било је моћна привредна грана. Свако значајније рудиште припадало је држави, односно цару и царској благајни. Држава је монополизовала ливнице, а копање руде давала у закуп. Оно је оставило трагове не само у материјалним остацима и писаним документима, већ и у деловима архитектуре, ликовних уметности и књижевности. Тако постављено и организовано, римско рударство на централном Балкану делило је судбину целог Римског царства. Било је на врхунцу у време моћи империје (од средине I до средине III века), опадало у кризи епохе војничких царева и доживљавало краће препороде под Диоклецијаном и владарима у IV веку. Упади варвара, који су учинили крај империји, тешко су погодили и рударство римске епохе.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
Слободан Вујић, Борислав Јовановић, Часлав Јордовић (2003): Рударство на тлу централног Балкана: осам хиљада година историје, Галерија науке и технике САНУ, Београд
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Beogradske priče: Dva milenijuma antičkih rudnika”. www.novosti.rs (на језику: српски). Приступљено 2019-06-14.
- ^ „VIMINACIJUM – ISTORIJA GRADA – Piše: Tijana Rupčić | Afirmator”. afirmator.org. Приступљено 2019-06-14.