Мали вранац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Мали вранац
Phalacrocorax pygmeus 1 (Martin Mecnarowski).jpg
Научна класификација
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Suliformes
Породица: Phalacrocoracidae
Pallas, 1773
Род: Microcarbo
Врста: M. pygmeus
Биномна номенклатура
Microcarbo pygmeus
(Pallas, 1773)
Синоними

Phalacrocorax pygmeus

Мали вранац (лат. Microcarbo pygmeus) [2], познат и под називом Патуљасти (Пигмејски) корморан, је птица из породице корморана, фамилије мочварних птица.

Изглед[уреди]

Мали вранац је најмањи европски вранац, величине патке, који досеже дужину између 45 и 55cm. Ширина крила износи између 75 и 90cm. Сразмерно величини, има дуг реп, док су врат и кљун кратки. Перје је сјајно црно, а у односу на угао гледања, пресијава се на тамнозелено или смеђе. Одрасле птице су, у периоду парења, црне боје по целом телу, са ситним белим чуперцима на глави, врату и доњем делу трупа. У осталим деловима године имају јасно видљиве мрље бледих боја под кљуном и нешто лакше груди.[3] Ова врста се разликује од великог корморана по знатно мањој величини, лакшој грађи и дугим репом.

Размножавање[уреди]

Гнезди се у колонијама на бујно обраслим обалама језера и делтама река. Праве гнезда од грања и трски у густој вегетацији (у дрвећу, грмљу). Крајем маја и почетком јуна је период парења. Птићи се излегу за 30 дана и након 70 дана постају самостални. Родитељи их хране малим рибама и другим воденим животињама. Вранци се оглашавају једино у колонијама грленим кракањем, иначе су тихи.

Распрострањеност[уреди]

Мали вранац се гнезди у југоисточној Европи, источно од Италије и југозападној Азији, (Казахстан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан). Делимично је селица, па је редак досељеник и у западну Европу. Ван сезоне парења, може се наћи и у јужном делу средње Европе (Француска, Немачка) и у северној Африци (Тунис). Највећа је распрострањеност у Албанији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Турској, Кипру, Ирану, Ираку, Азербејџану, Израелу и Сирији. На светском нивоу, процењено је да је цела популација Малих вранаца око 85.000 - 180.000 јединки, а 74-94% од укупног броја живи у Европи.

Мали вранац у Србији[уреди]

Мали вранац проводи зиму у Србији, у Београду, на низводном шпицу Аде Циганлије. Према званичним пописима из 2009. године, око 10 процената популације малог вранца проводило је зиму у заштићеном станишту - зимовалишту малог вранца у Београду. Изградња моста преко Аде озбиљно је угрозило зимовалиште малих вранаца, међутим Лига за орнитолошку акцију Србије успела је да се избори, да мали вранац и поред изградње моста не напусти своје станиште. Заштићено станиште се налази на обалама Саве у Београду код Аде Циганлије и састоји се од пет одвојених локација:

  1. Локација I - врбак на десној обали Саве, око 500 м низводно од ушћа Топчидерске реке.
  2. Локација II - врбак на низводном крају Аде Циганлије, који се налази између насипа и главног тока реке Саве
  3. Локација III - узак појас врба на левој обали Саве код Београдског бродоградилишта.
  4. Локација IV - појас врба на левој обали Саве код топлане на Новом Београду.
  5. Локација V - ова локација се налази поред локације IV и од ње је одвојена уским простором, односно пристаном за истовар течних горива за потребе топлане на Новом Београду.

Станиште и екологија[уреди]

Мали вранци гнезде се на подручјима која имају базене са пуно зеленила, попут језера и делта река, у којима се могу наћи дрвеће и грмље. Избегавају хладна, планинска и сува подручја. Током зиме такође иду на слана мора, ушћа или на језерске бране. Могу живети самостално или у групама, а прилагодили су се и присуству људи. Често деле станиште са чапљама и кашикарама.

Претње[уреди]

Мали вранац је врста настањена на местима снажно погођеним људским деловањем. Претње су исушивање и озбиљне деградације мочварних подручја, њихово придруживање шумским подручјима, загађење воде, криволов и уплитање птица у рибарске мреже. Будући да је велики потрошач рибе и да уништава рибарске мреже, често је прогоњен од рибара.

У Румунији, према истраживањима чешког орнитолога Роберта Ритере вон Домбровског, на крају 19. века, Мали вранци су били присутни у великим колонијама у делти Дунава. Број парова Малог вранца био је 10.000, без узимања у обзир птица које гаји локално становништво. Популација Малог вранца у Румунији драматично се смањила, посебно 60их година 20. века, када су, због комунистичке политике, велика мочварна подручја исушена ради развоја пољопривреде, па су станишта значајног броја мочварних птица уништена.

Мали вранац је угрожен и ловом, а у Ирану се припрема као храна.

Референце[уреди]

  1. ^ BirdLife International (2012). „Microcarbo pygmeus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2014.3. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 28. 12. 2014. 
  2. ^ Catalogue of Life: 29th July 2014 Microcarbo pygmeus
  3. ^ Mullarney, K. s sod. (1999). Birds of Europe. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-05053-8.

Литература[уреди]

  • J. Brian Nelson (2006), Pelicans, Cormorants, and Their Relatives: The Pelecaniformes (Bird Families of the World), Oxford University Press, USA
  • Rob Hume (2011), RSPB Birds of Britain and Europe, Dorling Kindersley, 3rd edition (+CD) edition
  • Студија заштите, Заштићено станиште "Зимовалиште малог вранца", Завод за заштиту природе Србије, Београд 2012.