Орангутан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Орангутани
Man of the woods.JPG
Суматрански орангутан
Таксономија
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Primates
Породица: Hominidae
Потпородица: Ponginae
Elliot, 1912
Род: Pongo
Lacépède, 1799
Тип врсте
Simia pygmaeus
Linnaeus, 1760
Врсте

Pongo pygmaeus
Pongo abelii

Mapa distribuicao pongo.png
Карта распрострањености орангутана

Орангутани (лат. Pongo) велики су човеколики мајмуни познати по својој интелигенцији, дугачким рукама и црвено-браон крзну. Пореклом са Индонезије и Малезије, настањују једино прашуме острва Борнео и Суматре иако су нађени фосили са Јаве, у Вијетнаму и Кини. Они су једина постојећа врста из рода Pongo и потпородице Ponginae.

Име[уреди]

Реч орангутан долази од речи малајског и индонежанског језика orang што значи „особа, човек“ и hutan што значи „шума“, према томе orang hutan значи „шумски човек“.[1][2] Локално малајско становништво орангутане назива Maias и mawas.

Реч је први пут потврђена у енглеском језику 1691. године у облику orang-outang.

Име рода Pongo долази из 16. века од стране енглеског морнара Андруа Батела који описује два човеколика створења као Pongo и Engeco на месту код ушћа реке Конго. Данас се верује да је он описивао гориле, док су у 18. веку веровали да су орангутани сви велики мајмуни.

Одлике[уреди]

Орангутани проводе највише свог времена на дрвећу,односно у крошњама где се паре,хране и спавају. Само мужјаци повремено силазе на тло у потрази за плодовима и другом храном. Сваке ноћи орангутани праве гнездо од лишћа и грања у коме ће спавати. Мање су друштвени од других мајмуна, а мужјаци и женке се састају само приликом парења,док се адолесцентне женке некад заједно крећу крпз шуму и 2-3 дана. Мајке остају с младунчетом док оно не напуни шест до седам година.[3]

Полни диморфизам је присутан код орангутана: женке су висине од 1,3 метара и тежине око 45 килограма, док зрели одрасли мужјаци могу бити 1,8 метара високи и тешки преко 118 килограма.[4] Одрасли мужјаци имају упадљиве велике образе и дужу длаку. Објављују свој положај отегнурим рикањем. Својим дугим ногама са распоном до 2.2 метра и стопалима којима може да се држи за гране,одлично је прилагођен животу у крошњама. Ноге су му врло савитљиве,а корен шаке,стопала,кукови и рамени зглобови могу да се окрећу у свим правцима.[5]

Исхрана[уреди]

Плодови су омиљена храна орангутана,али они једу и друге делове биљакамед,јаја и друге мале животиње попут гуштера,термита и младих птица.Орангутани припремају храну предњим ногама и зубима,гулећи биљке и плодове како би допрли до њихове сочне унутрашњости.Мајка и њен потомак хране се заједно у шуми,откидајући плодове и лишће са дрвећа.[6]

Подврсте[уреди]

Борнејски орангутан[уреди]

Борнејски орангутан (лат. Pongo pygmaeus) је незнатно већи од суматранског, а такође је и чешћи. У дивљини живи око 45.000 јединки. Животни век им је око 35 до 40 година у дивљини, док у заробљеништву могу да живе и до 60 година. Бебе остају с мајкама док не напуне 8 или 9 година. Орангутани имају дугачко детињство у поређењу с другим мајмунима. Води више усамљенички живот од суматранског рођака и чешће путује по земљи. То је због тога што нема природних непријатеља, док на Суматри живи суматрански тигар.

Суматрански орангутан[уреди]

Суматрански орангутан (лат. Pongo abelii) је ређа врста од две врсте орангутана. Ендемска је врста, што значи да живи само на индонежанском острву Суматри. Ови орангутани расту до 1,4 метра и мужјаци су тешки око 70 килограма. У дивљини може доживети 35-40, док у заробљеништву 60 година. Ови мајмуни користе оруђе, као гранчице, да би дошли до хране. Такође, користе велики лист као кишобран током честих прашумских киша. У дивљини их је остало само око 7.500 јединки.

Статус[уреди]

Одрастао мужјак борнејског орангутана

Борнејски орангутан је угрожена животињска врста[7], док је суматрански орангутан критично угрожена врста[8] према IUCN Црвеној листи сисара. Обе врсте су сврстане у Апендикс I Вашингтонског споразума о заштити врста. Популација борнејског орангутана у дивљини броји око 50.000 јединки, а суматранског само 7.000—7.500 јединки. Орангутан је национална животињска врста у малезијској држави Сабах.

У последњих десет и више година, уништавање природног станишта орангутана је проузроковала сеча шума, копање рудника и шумски пожари.[9] Такође, томе је допринело и нелегално претварање огромних тропских шума у плантаже палминог уља.[10] Поједини научници верују да ће стални пораст ових плантажа довести до истребљења орангутана до 2012. године.[11] Ловокрадице убијају мајке да би украли бебе орангутана и користили их као кућне љубимце.

Занимљивости[уреди]

  • О орангутанима је писао још римски писац Плиније. Описао их је као веома зле животиње, сличне човеку. Ходају час на две, час на четири ноге. Пошто су веома брзе, тврдио је да се могу ухватити само онда када остаре или се разболе.[тражи се извор од 04. 2012.]

Референце[уреди]

  1. „Orangutan Foundation International: All About Orangutans”. Приступљено 1. 8. 2006. 
  2. „Tracking Orangutans from the Sky”. PLoS Biol. 3 (1): e22. 2004. doi:10.1371/journal.pbio.0030022. 
  3. David Burnie,Animal 2001,Dorling Kinderslay limited,London
  4. „Sumatran Orangutan Society”. Приступљено 1. 4. 2007. 
  5. David Burnie,Animal 2001,Dorling Kinderslay limited,London
  6. David Burnie,Animal 2001,Dorling Kinderslay limited,London
  7. Eudey, A. & Members of the Primate Specialist Group (2000). Pongo pygmaeus. 2006 IUCN црвена листа угрожених врста. IUCN 2006. Добављено: 2006-08-25.
  8. Eudey, A. & Members of the Primate Specialist Group (2000). Pongo abelii. 2006 IUCN црвена листа угрожених врста. IUCN 2006. Добављено: 2006-05-11. Database entry includes justification for why this species is critically endangered
  9. Rijksen, H.D. & Meijaard, E. (1999). Our Vanishing Relative: The Status of Wild Orang-utans at the Close of the Twentieth Century. Boston: Kluwer Academic Publishers. 
  10. http://www.foe.co.uk/resource/reports/oil_for_ape_summary.pdf
  11. Five years to save the orang utan | Environment | The Observer, Приступљено 17. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Rijksen, H.D. & Meijaard, E. (1999). Our Vanishing Relative: The Status of Wild Orang-utans at the Close of the Twentieth Century. Boston: Kluwer Academic Publishers. 

Спољашње везе[уреди]