Оскар Давичо
Оскар Давичо (18. јануар 1909, Шабац - 30. септембар 1989, Београд ), најмлађи је песник у кругу надреалиста. Надмашио је све остале снагом талента, плодношћу и ширином утицаја.
Живот
Рођен је у чиновничкој породици јеврејског порекла. Школовао се у Шапцу, Београду и Паризу (Сорбона). Дипломирао је француски језик и књижевност. Радио је као средњошколски наставник у Шибенику, Београду и Бихаћу. Као члан КПЈ, активно се укључује у међуратни политички живот. Постаје секретар МК КПЈ у Бихаћу. 1932 бива ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година затвора. Казну је одслужио у КПД Сремска Митровица. Од 1938 до почетка рата живи између Загреба и Београда. 1940 бива искључен из КПЈ због тога што је објавио нека дела у часопису "Печат" Мирослава Крлеже. Кад је почео Други светски рат, Давичо је боравио у Сплиту где се бавио илегалним радом. Бива ухапшен и интерниран на острву Корчула, а потом и у затвор у Италији. Из затвора бежи 1943 и враћа се у домовину где ступа у редове Прве пролетерске дивизије где остаје до ослобођења. 1945 укључује се као новинар у рад новоформираног ТАНЈУГ-а, а потом прелази у "Борбу" и "Глас". Извештава као дописник са суђења у Нирнбергу и Грчке где прати Маркосове партизане (доживљаје из Грчке описаће 1947 у књизи "Међу Маркосовим партизанима"). После тога напушта новинарство и бави се искључиво књижевношћу. Био је један од уредника часописа "Нова мисао"(1953-1954). 1955 постаје оснивач и уредник новина "Дело". '80-тих оснива и уређује у Сарајеву часопис "Даље".
Умро је у Београду 1989.
Књижевни почеци
Као песник јавио се рано. Прву песму објавио је као гимназијалац (1925). Међу надреалистичким издањима налазе се две његове књижице песама и поетских текстова Трагови (1928) и Четири стране света и тако даље (1930), песма у прози Анатомија (1930) и брошура Положај надреализма у друштвеном процесу (1939; коју је написао заједно с Душаном Матићем и Ђорђем Костићем. У тој његовој најранијој поезији све је подређено експерименту, истраживању могућности песничког израза, примени начела аутоматског писања.
Социјална фаза
Најпотпунији израз Давичо је достигао у социјалној фази, када је надреалистичка песничка искуства ставио у службу револуционарне ангажованости. "Давичо је сишао са Олимпа надреализма у социјалну поезију", написао је један критичар с левице поводом изласка његове књиге Песме (1938). Била је то, међутим, сасвим особена социјална поезија, пуна маштовитих слика, вербалног хумора, игри речима, еротике. Иако с неутралним насловом, ова збирка је, као и све наредне, тематски компактна. У пет циклуса, као у пет певања, песник је дао своју духовну аутобиографију, лирску повест својих трагања од снова детињства, преко немира и пораза младости, до откривања истинских вредности, љубави и револуције, којима се песник безусловно предаје. Најснажнији је први циклус, "Детињство", у ствари мали хуморно - реалистички еп састављен од шеснаест кратких песама испеваних у хуморно - ироничном тону и у слободном стиху с нечим од наивности и разиграности дечје поезије. Две наредне песничке збирке непосредно се надовезују на ову, развијајући свака једну од две основне теме до којих нас она доводи: Хана (1939) љубавну тему, а Вишња за зидом (1951) тему револуције, тако да оне с њоме чине особену целину, песнички триптихон, лирску трилогију.
Љубавна лирика
У Давичовој љубавној лирици нема ни трага од сентименталности нити од метафизичких импликација својствених нашој поезији од романтизма до експресионизма. Песник је сав у власти чулног и еротског, фасциниран женом и женскошћу као свемоћним начелом плођења и рађања, пред којим падају сви морални и социјални обзири. Хана је врхунац те понесене и распеване поезије чула. Њена јунакиња је девојка из града. Песник је сусреће у бакалници, амбијенту који је по себи непоетичан, и поистовећује је са светом растиња што је окружује. Други јунак, заљубљени песник, грађен је по моделима из тадашње социјалне литературе. Он потиче из нижих, презрених слојева, "од горких нигде никовића". Новина књиге није само у амбијенту и љубавним протагонистима него и у раскошном богатству слика, у смелости асоцијација и у необичном звуковном распрскавању.
"Вишња за зидом"
Исти пркосни, бунтовни дух преговара и у Вишњи за зидом. Настала између 1937. и 1950, поезија те збирке сва је прожета својим бурним временом: она је револуционарно-социјална, родољубива и слободарска. То је у неку руку песничка историја револуционарног покрета у Србији, од Светозара Марковића до народне револуције, епопеја бунтовне Србије, у којој се борбени слободарски патос, сродан јакшићевском романтичарском родољубљу, спаја с комунистичком идеологијом и модерним песничким изразом.
"Зрењанин"
На истим идејним и стилским претпоставкама заснива се револуционарна поема Зрењанин (1949), о животу и смрти народног хероја Жарка Зрењанина, писана у херојско-патетичном тону и са старим надреалистичким слободама у слици и изразу. Врхунац тог правца певања доноси велика поема Човеков човек (1953), драмски узаврела, "ђавоља лирика ненаписаних драма", како ју је песник назвао. Она је сва у грчу обрачуна и самообрачуна с револуционарством као вером, с догматским стегама што ометају спонтано испољавање људскости. Без лакоће и распеваности ранијих песама, она је дата ораторијумски, сва у понесеном екстатичном расположењу.
Десет књига поезије
После Човекова човека Давичо је објавио преко десет књига поезије, међу којима можемо само неке споменути: Ненастањене очи (1954), Флора (1955), Каирос (1959), Тропи (1959), Трг М (1968), Тело телу (1975) и др. У њима су видљива нека од својстава његове лирике из социјалног раздобља, узаврела осећајност, барокно обиље слика, бизарне асоцијације, раскошно богатство метафорике, али ту нема оног што је ранију лирику чинило привлачном, нема лакоће израза, брзине стиха, наглашене аудитивности. То је понајпре поезија слика, поезија безгласне визуелности, тешка, нејасна, некомуникативна и због тога неприхваћена код читалаца и недовољно схваћена у критици.
Прозни писац
Давичо као прозни писац развио се у рату и након рата. Објавио је најпре ратни дневник Са Маркосовим партизанима (1947) а затим више књига путописне, есејистичке и полемичке прозе, десет романа и збирку приповетка Нежне приче (1984). У романима, који су, уз поезију, најзначајнији део његовог опуса, приказао је револуционарни покрет између два рата (романи о тамновању комуниста: Ћутње, 1963, Глади, 1963; Тајне, 1964, и Бекства, 1966), окупацијске прилике и НОБ (Песма, 1952; Господар заборава, 1981) и послератну изградњу (Бетон и свици, 1956; Радни наслов бескраја, 1958). Свима је заједничко то што говоре о рађању новог света и о новом човеку, борцу и градитељу. Његови јунаци су фанатични приврженици револуције и уједно снажне, импулсивне личности, пуне животне енергије, велики, незасити љубавници.
"Песма"
У Песми, првом и најбољем Давичовом роману, та два момента, став и живот, револуција и љубав, међусобно су сукобљена. Од свих романсијера 50-их година Давичо највише експериментише. У Песми та тежња ограничава се углавном на средишњи лик младог комунисте Миће Рановића, док у каснијим романима она захвата све ликове и све разине романескне структуре. Техника романа тока свести допуњује се поступком који Давичо назива "драматургијом унутрашњег живота". Писац узима један тренутак свести и од њега полази у пројекцији спољних збивања, при чему се износи не само оно што се одиста одиграло или се одиграва него и оно што се могло догодити да су ствари ишле другим током (нпр. кад у Радном наслову бескраја на теревенкама бивших бораца учествују и њихови мртви другови). Иако су Давичова истраживања значајна и занимљива, истинска снага његових романа није ипак у надстварном нити експерименталном и хипотетичком, него пре свега у реализму и поезији.
Награде и Одликовања
Добио је велики број књижевних награда, међу њима и НИН-ову награду за најбољи роман године, три пута (1956, 1963. и 1964.).
Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада.