Платон Атанацковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Платон Атанацковић
Платон Атанацковић.jpg
Платон Атанацковић
Датум рођења (1788-07-10)10. јул 1788.
Место рођења Сомбор
Хабзбуршка монархија
Датум смрти 21. април 1867.(1867-04-21) (78 год.)
Место смрти Нови Сад
Аустријско царство

Платон Атанацковић (Сомбор, 10. јул 1788. — Нови Сад, 21. април 1867.) је био епископ будимски (1839 — 1851) и бачки (1851 — 1867), писац, политички радник и велики добротвор српске просвјете.

Биографија[уреди]

Његово световно име било је Павле.[1] Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, запопио и постао учитељ у Сомбору 1809. године. Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (1812. До 1815). године. На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премјештена у Сомбор (1815—1829). Уз то је био и парох сомборски.

Када је 1824. године остао удовац, наумио је да се закалуђери. Представници цркве замјерали су му, што је раније писао против монаштва и морао је дуже времена да проведе као испосник у манастиру Крушедолу, гдје се и закалуђерио 1829. године. Послије тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину.

Епископско звање[уреди]

Године 1839. постављен је за будимског епископа. За вријеме српског устанка против Мађара 1848. дошао је у врло незгодан положај. Раније већ понуђено му мјесто начелника за православну цркву у угарском Министарству Просвјете успио је да одбије на згодан начин, али је бива приморан да се прими управе над цијелом српском црквом под угарском влашћу, када је патријарх Рајачић, као духовни вођа побуњених Срба, проглашен издајником. Та околност, уз премјештај Атанацковића у бачку епархију силом државне власти, била је повод каснијег дуготрајног сукоба с патријархом, иако се Атанацковић међутим придружио српској војсци код Сомбора и с њом прешао у Срем. Тај спор подастакао је Атанацковића да напише своју апологију и штампа је у Бечу 1850, под насловом Аналитика. Аустријски цар га априла 1854. године одликује за заслуге "комардерним крстом Леополд ордена".[2]

Велико родољубље Атанацковића огледа се у његовим даровима српским просвјетним установама. Он је дао (кућу вредну) 40.000 форинти у Фонд за оснивање српске правне академије у Новом Саду. Док се иста не отвори, приходи тог фонда су припадали новосадској гимназији. Купио је штампарију Др. Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији, (тзв. "Платонова штампарија"). Основао је у Сомбору "благодејаније"[1] (ђачки интернат), назван Платонеум за становање и исхрану - издржавање сиромашних ученика препарандије, помагао је народно позориште и друге установе. А на аљмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи црквицу - капелу (у којој се редовно служба одвијала недељом и празником) за гробницу, и поред ње је установио школу за децу из околине (периферије града) са станом за учитеље, и осигурао им издржавање. Године 1841. је своју личну библиотеку од 787 књига поклонио Библиотеци Матице српске,.[тражи се извор][3] Завештао је здања за Српску академију у којима се сада налази Огранак САНУ у Новом Саду.[4]

Научни и књижевни рад[уреди]

Политички рад Атанацковића види се нарочито из његове књиге Дијеталне бесједе (1845), у којој су штампани његови говори, које је у интересу српскога народа држао на маџарским земаљским саборима од 1837. до 1844.

Атанацковић је знатне заслуге стекао и за Матицу српску, чији је предсједник био од њена пријеноса у Нови Сад па до своје смрти. Као књижевни радник био је већ од 1845. почасни члан руског Обшчества исторји и древностеј при универзитету у Москви, чешког музеја у Прагу и Друштва српске словесности у Београду.

Од књижевних радова Атанацковића, којих има преко 40, најважнији је Принос родољубивих мислеј на жертвеник народнога напретка, који је је двапут издан (1856. и 1864), затим Дијеталне бесједе и Повијест резиденције епископата будимскаго, а од части и овога самог (1846); Педагогика и методика (1815) и др. Уз то је Атанацковић штампао неколико надгробних и других пригодних бесједа и посланица. Особито много је радио на школској књижевности и издао је читав низ уџбеника, из науке о вјери, о језику српском и њемачком, математици, педагогији и катихетици.

Осим тога, превео и штампао велики број књига Св. Писма старога и новога завјета, као и неке књиге страних писаца. Сматра се да је он био први преводилац појединих књига Старог завета на српски језик.[5] Тако је већ пред крај свога живота, као седамдесетседмогодишњи старац превео њемачко дјело J. F. Hilera Неотступни вођа кроз врлети и кланце живота, а за младости своје 1823. и дјелце L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, што му је исте године донијело и звање »свилодјелија професора« у српском сомборском Pedagogijumu. У борби око правописа био је на страни конзервативаца, те је и на годину дана пред смрт штампао свој Повторни напјев над азбуком, сложен старцем Мирком (1866).

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 "Застава", Пешта 1867. године
  2. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1854. године
  3. ^ „Rastko Budimpesta”. Rastko.rs. Приступљено 14. 7. 2010. 
  4. ^ „www.glas-javnosti.co.yu”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 14. 7. 2010. 
  5. ^ „www.glas-javnosti.co.yu”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 14. 7. 2010. 

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Пантелејмон (Живковић)
Епископ будимски 18391851.
Наследник:
Арсеније (Стојковић)
Претходник:
Арсеније (Стојковић
администратор
Епископ бачки 18511867. Наследник:
Герман (Анђелић)