Поволшка Бугарска

Поволшка или Волшка Бугарска (рус. Волжская Булгария), односно Волшко-Камска Бугарска (рус. Волжско-Камская Булгария), или Итилска Бугарска (тат. Идел Болгар; чув. Атӑлçи́ Пӑлха́р), је била средњовјековна прабугарска држава која је од 7. до 13. вијека постојала око ушћа ријеке Каме у Волгу у данашњој Русији. Својеврсни данашњи насљедници Поволшке Бугарске су Татарстан и Чувашија, републике у саставу данашње Руске Федерације.

Настанак

Изворних података о Поволшкој Бугарској је мало. Аутентични прабугарски записи се нису сачували, па већина података потиче из тадашњих арапских, персијских, индијских и руских извора. Нешто је података прикупљено каснијих археолошким ископавањима.

Подручје Поволшке Бугарске су испочетка насељавала угро-финска племена. Прабугари су се тамо преселили из околице данашњег Азова око године 660. Водио их је Котраг, син прабугарског кана Кубрата. У 8. вијеку су населили подручје Идел-Урал (Волга-Урал), те су крајем 9. вијека постали доминантна популација и ујединили различита племена која су живјела на том подручју. Дио прабугарских племена се, пак, населио даље на запад, односно у Подунављу у данашњој Бугарској, стопивши се са тамошњим словенским становништвом, преузевши јужнословенски језик и православну вјеру те тако створивши модерну бугарску нацију.

Племена на подручју Поволшке Бугарске су се почела удруживати крајем 9. вијека. Подигли су пријестоницу Болгар, смјештену око 160 км јужно од данашњега Казања. Већина историчара сматра да нису били сасвим независни од Хазара, барем до 965. када је Хазаре уништио Свјатослав I Кијевски.

Абу ел-Гази Бахадур је назвао Поволшко Бугарски народ именом Улак.

Успон

Кијевска Русија и Поволшка Бугарска године 1237.

Највећи дио становништва Поволжја су чинила туркијска племена, међу којима су били Прабугари, Сувари, Барсили, Билари, Баланџари и дио Буртаса (према ибн Рустаху). Потомци тог дијела Поволшких Прабугара, с већим или мањим примјесама угро-финских и кипчашких турских народа су данашњи Чуваши и казански Татари. Мањи дио становништва су чинили угро-финска племена (Есегели и Паскатири) од којих су вјеројатно настали данашњи Бесермени и Татари.

Под владавином Алмиша је у 10. вијеку државна религија постао ислам. У државу је године 922/923. абасидски халиф ал-Муктадир послао Ибн Фадлана. Његова мисија је била успоставити дипломатске односе, обучити суце (кадије) и учитеље шеријатског права и помоћи изградњи тврђава и џамија. Упркос увођења ислама, дуже времена се међу Поволшким Прабугарима наставио практиковати тенгризам.

Поволшка Бугарска је била на средњем току Волге, па је зато пред крсташке ратове постала важном рутом и почела доминирати трговином између Европе и Азије. Пријестоница Болгар је постала развијени и богат град, који се по материјалном богатству могао такмичити с највећим средиштима исламског свијета. Главни трговски партнери Поволшких Прабугара су били Викинзи, Бјармија на јужној обали Бијелог мора и сливу Сјеверне Двине, Југра између ријеке Печоре и сјеверног Урала и Ненци. Њихови трговци су путовали до Багдада и Цариграда на југу односно до Кине на истоку.

Друга већа насеља су били Биљар, Сувар, Кашан и Жукотин. Данашњи градови Казањ и Јелабуга су се развили из некадашњих прабугарских тврђава. Нека од прабугарских насеља, спомињаних у руским љетописима, до данас нису откривена. Међу њих спадају Ошељ, Тухчин, Брјахимов и Тав Иле. Неке од њих су приликом најезде потпуно уништили Монголи.

Једина војничка сила која је угрожавала Поволшку Бугарску су биле руске кнежевине на западу. Руси су у 11. вијеку опустошили Бугарска, а на пријелазу из 12. у 13. вијека, владари Владимира на челу са Андрејем Богољубским и Всеволдом III, страхујући од бугарског напада са истока, превентивно напали прабугарска мјеста. Прабугари су због тога престоницу премјестили из Болгара у Биљар.

Пропаст

Црна палата у пријестоници Болгар

Ђавољи торањ у Јелабуги, 12. век

У септембру 1223. је претходница монголске Џингис-канове војске под Субедејем код Самаре прва прешла границу Поволшке Бугарске, али је поражена. Године 1236. су се Монголи вратили и у пет година покорили цијелу државу, која је тада трпила унутрашње сукобе. Поволшка Бугарска је постала дио Џочијевог каната, касније Златне Хорде. Подијељена је на неколико кнежевина, које су постали вазали Златне Хорде, и имали нешто аутономије. Године 1438. је од једне од њих настао Казањски канат.

Дио историчара вјерује да је током монголске инвазије убијено преко 80 % становништва. Преживјели су се повукли на подручје данашмње Чувашије и Татарстана створило неколико држава. Степска подручја Поволшке Бугарске су населили номадски Кипчаци и Монголи, па је због њих дошло до нестанка пољопривреде.

Преживјела прабугарска насеља су касније обновила и постала средишта трговине и у Златној Хорди.

Галерија

• 
  Поволшка Бугарска у Евроазијском свету око 1200. године
• 
  Грнчарија Поволшке Бугарске, 10—14 век
• 
  Огрлица, Поволшка Бугарска, 10—14 век

Литература

• Koesel, Karrie J. (2014). Religion and Authoritarianism: Cooperation, Conflict, and the Consequences. стр. 103. 
• Champion, Timothy (2014). Nationalism and Archaeology in Europe. стр. 227. 
• Nicolle, David (2013). Armies of the Volga Bulgars & Khanate of Kazan. стр. 14. 

Спољашње везе

• (језик: руски) Bariev, R(iza) X. 2005. Волжские Булгары : история и культура (Volga Bulgars: History and Culture). Saint Petersburg: Agat.