Пређи на садржај

Предраг Милетић

С Википедије, слободне енциклопедије
Предраг Милетић
Милетић 2005. г.
Лични подаци
Надимци
  • Пеђа
  • Пепи
Датум рођења(1952-09-26)26. септембар 1952. (73 год.)
Место рођењаНиш, ФНР Југославија
ЗанимањеГлумац
СупружникГордана Милетић
ДецаВук Милетић
Тадија Милетић
Рад
Активни периодод 1972. (Ниш), од 1977/78. (Београд) – данас
Битна улогаМилош Стојићевић Поцерац (Вук Караџић), Стеван Синђелић (Трагом Карађорђа)
Веза до IMDb-а

Предраг Милетић (Ниш, 26. септембар 1952) српски је глумац. Дугогодишњи је члан ансамбла Народног позоришта у Београду, где је остварио преко 40 драмских улога и био јединствен по ангажману и у драмском и у оперском сектору.[1] У каријери дугој преко пет деценија одиграо је више од 110 улога у позоришту, на телевизији и филму.[2] Селектор је Међународног фестивала монодраме и пантомиме у Земуну.[3] Аутор је књиге „Бициклом до Хиландара”.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Порекло и образовање

[уреди | уреди извор]

Предраг Милетић је рођен у Нишу 26. септембра 1952. године. Његова мајка, Ружица Милетић (девојачко Илић), била је домаћица, а отац Владимир Милетић (1919—2010) истакнути југословенски обавештајни официр, носилац бројних одликовања, укључујући и два ордена за храброст. Улица у Сићеву, где је Владимир Милетић живео, данас носи његово име.[4] Предраг има сестру Славицу.

Након завршене средње школе, уписао је драмски студио при Народном позоришту у Нишу.[5] Ту је провео три године стичући прва знања, након чега је годину дана био и у професионалном ангажману нишког театра.[5]

Преселио се у Београд где је завршио Факултет драмских уметности, у класи професорке Огњенке Милићевић, уз асистентуру Владимира Јевтовића.[1][5] Стручно се усавршавао на семинарима Олге Сковран и Еве Рут-Ронен са Краљевске академије драмских уметности у Лондону, као и код познатих оперских певача Николе Митића и Станоја Јанковића.[2]

Позоришна каријера

[уреди | уреди извор]

Професионалну каријеру у Београду започео је у Позоришту на Теразијама, где је остварио прву велику улогу Антонија у представи „Ла мама” (1978/1979).[1]

Стални члан ансамбла Драме Народног позоришта у Београду постао је 1985. године.[1] У матичној кући одиграо је преко 40 драмских улога у класичном и савременом репертоару.[1] Јединствен је по томе што је истовремено био ангажован и у драмском и у оперском сектору Народног позоришта.[1] Неке од значајнијих улога у Народном позоришту укључују:[1]

  • Убише књаза (Драгутин Жабарац)
  • Кад су цветале тикве (Влада / Суља)
  • Рат и мир (опера, Француски официр Рамбал)
  • Мајстор и Маргарита (Џелат / Бенгалски)
  • Вечити младожења (Пуковник Здравковић)
  • Коштана (Хаџи Томин син Стојан)
  • Конак (Капетан Коста Јовановић)
  • Травијата (опера, Маркиз д'Обињи)
  • Кањош Мацедоновић (Кнез Антун)
  • Рибарске свађе (Кристе)
  • Мушица (Барон фон дер Голц)
  • Укроћена горопад (Биондело / Батиста)
  • Побратим (Вук / Мијат)
  • Развојни пут Боре Шнајдера (Селимир)
  • Идиот (Генерал Иволгин)
  • Велика драма (Поп Стојан / Ранко Мијовић)
  • Зечији насип (Индустријалац / Тиосав)
  • Госпођа министарка (Риста Тодоровић)
  • Књига друга (Критичар журнала „Јутро“)
  • Године врана (Конобар Влада / Никола Пашић)
  • Деца (Деда Радован)

Иако је формално у пензији, и даље активно игра у представама Народног позоришта („Велика драма”, „Године врана”, „Деца”, „Књига друга”).[1]

Остварио је улоге и на другим сценама, попут Пуковника Џулијана у мјузиклу „Ребека” у Опери и театру Мадленианум (2012)[1] и Данила у представи „Цигани лете у небо” у Позоришту на Теразијама (2018).[2] Играо је и Његоша у обновљеној оперети „Весела удовица” у Мадлениануму.[2]

Филмска и телевизијска каријера

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Филмографија Предрага Милетића

Паралелно са позоришном, Милетић је градио и каријеру на филму и телевизији. Дебитовао је крајем 1970-их. Неке од значајнијих раних улога остварио је у ТВ филму „Личне ствари” (1979), серији „Седам секретара СКОЈ-а” (1981), филму и серији „Балкан експрес” (1983, 1984, као немачки официр Герд), ТВ филму „Карађорђева смрт” (1983), серијама „Камионџије опет возе” (1984), „Бањица” (1984) и „Сиви дом” (1986).[2][1]

Често је тумачио ликове са ауторитетом и историјске личности. Посебно је значајна сарадња са редитељем Ђорђем Кадијевићем на филмовима „Карађорђева смрт” и „Свето место” (1990, улога Никите), као и на серији „Вук Караџић” (1987-1988), где је играо Милоша Стојићевића Поцерца.[2] Запажене улоге су и Пуковник Соларевић у серији „Крај династије Обреновић” (1995) и Стеван Синђелић у серији „Трагом Карађорђа” (2004).[2]

У каснијем периоду појављивао се у популарним серијама као што су „Породично благо” (2002), „Бела лађа” (2007)[6], „Горки плодови” (2008), „Цват липе на Балкану” (2011-2012)[6], „Синђелићи” (2013-2014)[6], „Звездара” (2013-2015).[2]

Остао је веома активан и након 2020. године, са улогама у серијама: „Камионџије д. о. о.” (2021), „Краљ” (2021)[7], „Династија” (2021-2022)[7], „Срце злочина” (2022)[7], „Вера” (2023)[7], „Игра судбине” (2022-2023), „Јужни ветар: На граници” (2023)[7], „Закопане тајне” (2023-2024) и „Ургентни центар” (2023).[2][7] Играо је и у филму „Златни дечко” (2022) и кратком филму „Кротки” (2022).[7]

Остале активности

[уреди | уреди извор]

Предраг Милетић је аутор књиге „Бициклом до Хиландара” (978-86-905255-0-8), у којој описује путовање бициклом од Београда до Хиландара на Светој Гори са својим кумом, оперским певачем Оливером Његом.[2]

Био је председник управног одбора позоришта лутака „Пинокио” од 2014. године,[8][9] председник програмског савета (2015-2018) и селектор (од 2019) Међународног фестивала монодраме и пантомиме у Земуну.[10] Учествовао је и као члан жирија на другим позоришним фестивалима.[11]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Ожењен је Горданом Милетић од 13. маја 1979. године.[7] Имају два сина: Вука, продуцента и менаџера у култури и уметности, и Тадију, драматурга и редитеља.[12]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

За допринос раду Народног позоришта у Београду, додељене су му Плакета Народног позоришта и Златни печат Народног позоришта.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Predrag Miletić”. Народно позориште у Београду. Архивирано из оригинала 2023-12-04. г. Приступљено 2025-04-26. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Голубовић-Требјешанин, Борка (2022-12-11). „Глума је обичан живот”. Политика. Политика. Приступљено 2025-04-26. 
  3. ^ „ОБЕЛЕЖЕНА ЗАВЕТНА СЛАВА ПОЗОРИШТА ЛУТАКА ”ПИНОКИО””. Градска општина Земун. 2014-05-23. Архивирано из оригинала 2023-04-06. г. Приступљено 2025-04-26. 
  4. ^ „Дирекција за изградњу града Ниша, Билтен 2015 - ..."преко реке Нишаве у селу Сићево, Улица Владимира Милетића."” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2021-10-20. г. Приступљено 2016-02-18. 
  5. ^ а б в „Предраг Милетић”. Основна школа "Краљ Петар I" Ниш. Приступљено 2025-04-26. 
  6. ^ а б в „Предраг Милетић”. To su samo filmovi. Приступљено 2025-04-26. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж „Predrag Miletic”. IMDb. Приступљено 2025-04-26. 
  8. ^ „ОБЕЛЕЖЕНА ЗАВЕТНА СЛАВА ПОЗОРИШТА ЛУТАКА ”ПИНОКИО””. Градска општина Земун. 2014-05-23. Архивирано из оригинала 2023-04-06. г. Приступљено 2025-04-26. 
  9. ^ „ОБЕЛЕЖЕНА ЗАВЕТНА СЛАВА ПОЗОРИШТА ЛУТАКА ”ПИНОКИО””. Градска општина Земун. 2014-05-23. Архивирано из оригинала 2023-04-06. г. Приступљено 2025-04-26. 
  10. ^ „О фестивалу, Фестивал монодраме и пантомиме”. Архивирано из оригинала 2015-07-08. г. Приступљено 2015-07-10. 
  11. ^ „Четврти Фестивал малих позоришних форми – Хроника фестивала”. Народно позориште Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић”. 2018-09-15. Приступљено 2025-04-26. 
  12. ^ „Апсолутна преданост раду – упознајте Тадију Милетића”. Српски академски круг. 2015-05-29. Архивирано из оригинала 2015-10-01. г. Приступљено 2015-09-30. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Предраг_Милетић&oldid=30092251”