Синкјанг

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Сикјанг)
Аутономни ујгурски регион Синкјанг
кин. 新疆维吾尔自治区
пин. Xīnjiāng Wéiwú'ěr Zìzhìqū
Аутономни ујгурски регион Синкјанг на мапи Кине
Главни град Урумчи
Површина
 — укупно 1.646.800 km²
Становништво
 — 2010 21.000.000
БДП (ПКМ) 60 милијарди $ (2008)
Веб-сајт www.xinjiang.gov.cn

Синкјанг (ујг. شىنجاڭ, кин. 新疆, Xīnjiāng, званично Аутономни ујгурски регион Синкјанг) је један од пет аутономних региона НР Кине. Налази се на крајњем северозападу земље. Има површину од 1.646.800 km², што је шестина кинеске територије. Главни град Синкјанга је Урумчи. Синкјанг се налази на древном Путу свиле. Граничи се са Таџикистаном, Киргистаном и Казахстаном на западу; Авганистаном и спорним територијама Џаму и Кашмир на југозападу; Тибетом на југу, источно су провинције Ћингхај и Гансу, североисточно је Монголија а северно Русија. Дужина области Синкјанг од истока ка западу је око 1900 км.,а од севера ка југу око 1450 км.

Називи[уреди]

Име Синкјанг на кинеском значи „нова граница“. Алтернативна имена овог региона су Ујгурија, Источни Туркестан и Кинески Туркестан. Кинеска власт не прихвата ове називе [1].

Демографија[уреди]

Синкјанг данас има више од 21.000.000 становника. Процењује се да је почетком XX. века било нешто више од 2.000.000.Најмање је било Хан Кинеза око 10 %, остатак су чинили припадници другух националности од којих су најбројнији били Ујгури, Туркијски народ муслиманске вероисповести. До 1949.г.становништво је више него удвостручено на 4.3 милиона.Током 1950-их и почетком 1960-их Синкјанг је доживео велику миграцију етничких Хан Кинеза из источне Кине. То је, заједно са високом стопом наталитета међу мањинским народима, као и повећање животног века, изазвало значајан раст становништва. Данас је око 45 % Ујгура, Хан Кинеза је нешто мало мање 41 %, остало становништво 14 % чине Казаси, Хуи ( Кинески муслимани ), Киргизи и Монголи. Хан Кинези су углавном концентрисани у градовима и баве се административним и индустријским пословима, док националне мањине живе у руралним срединама и баве се пољопривредом и сточарством. Већина градова у Синкјангу налази се на падинама планина нанизани дуж Пута свиле, древног трговачког пута између Кине и Античког Рима. Урумчи је главни и највећи град, такође и главни културни центар у региону, у њему се налази Синкјангски универзитет као и главни истраживачки институти. Остали већи градови су Шихези, Аксу, и Хами или Кумул; мањи градови укључују Кашгар, Јининг и Турпан. Кашгар који се налази на западу је град у којем углавмом живе Ујгури.

Етничка мапа Синкјанга:
плаво - Ујгури,
црвено - Кинези,
жуто - Казаси

Географија[уреди]

Синкјанг окружују високе планине са три стране : Алтај на северу. Кунлун и Каракорум на југу и Памир на западу и југозападу. Други највиши врх на свету К2 са висином од 8.611 м. налази се на граници Синкјанга и територије Џаму и Кашмир. Планински ланац Тјен Шан простире се од истока ка западу и дели регион на две велике котлине: Таримска на југу и Џунгарија на северу. Најбитнија насељена места као што су Кујтуен, Шихези и главни град Урумчи налазе се на рубу ових котлина. На источном крају Тјен Шана је Турфанска депресија у којој се налази и најнижа тачка у Кини (154 м. испод нивоа мора). Јужно од Турфанске депресије је Лоп Нор-група повремено сланих језера, место које се некад користило за тестирање нуклеарних бомби. У Синкјангу се налазе и две велике пустиње: Такла Макан на југу и Гурбантунгут на северу, које спадају међу најсувљим местима на свету. Реке које теку кроз ову суву територију су променљивог корита и углавном испаравају у пустињама. Најпознатије су Тарим, Иртиш и Или.

Рељеф Синкјанга
Пустиња Такла Макан
На мапи се јасно види раздвојеност Џунгарије од Таримске котлине
Алтајске падине,Синкјанг,Кина
Река Иртиш на северу Синкјанга

Клима[уреди]

Синкјанг има суву и изразито Континенталну климу са жарким летима и дугим хладним зимама. У главном граду Урумчију годишња количина падавина је само 178 мм., а просечне температура се креће од -11°Ц у Јануару до 25° Ц у Јулу. Јужно од Тјен Шана у пустињи Такла Макан скоро да и нема падавина. Највеће количине падавина се јављају на већим надморским висинама у планинама посебно на западу. Резултат тога је стварање глечера. Њиховим топљењем пуне се реке у региону чиме се обезбеђује вода за градове и наводњавање. Флора у Синкјангу је ограничена на жбуње и дрвеће које може да издржи сушу и сурове, хладне зиме. Четинарске шуме се налазе на падинама планина. Од животињ ту се могу наћи Дивљи коњи, камиле, јакови... Такође и разне врсте птица селица пролазе кроз регион.

Економија[уреди]

Пољопривреда је традиционални економски темељ Синкјанга, мада су услови за пољопривреду ограничени дуж токова река и зависе од наводњавања. У новије време развијена је експлоатација природних ресурса као што су нафта, природни гас и угаљ. Такође се могу наћи и значајне количине бакра, олова, цинкла, никла, као и кречњак, лискун-врста минерала и гипс. За потребе локалног становништва развијене су индустрије текстила и производња хране.Након распада Совјетског савеза Синкјанг је успоставио нове трговинске везе са независним замљама Централне Азије. Као резултат тога дошло је до пораста промета индустријске робе, у пограничном појасу. За промет робе углавном се користе некадашњи путеви свиле дуж подножја Тјен Шана и Кунлун планина. Најразвијенији путеви и железничке линије налазе се северно од Тјен Шана у Џунгарији, где се и налази већина градова. Урумчи је битан железнички чвор јер спаја Кинеске градове Ланџоу и Пекинг са пругама Централне Азије.

Управа[уреди]

Влада Аутономне Ујгурске регије Синкјанг је директно под управом Централне Кинеске Владе у Пекингу. Већину високих државних позиција заузимају Ујгури, али изабрани од стране Комунистичке партије Кине. Регион је подељен на префектуре, градове и покрајине. Неке од ових Административних јединица су добиле ознаку аутономије, да би се формално назначила улога националних мањина у њиховом управљању. Упркос присуству Ујгура, локалном управом доминира Комунистичка партија Кине а она се у великој мери састоји од Хан Кинеза.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Les Ouïgours au vingtième siècle, Приступљено 25. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]