Синкјанг

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Сикјанг)
Аутономни ујгурски регион Синкјанг
кин. 新疆维吾尔自治区
пин. Xīnjiāng Wéiwú'ěr Zìzhìqū
Положај
Држава  Кина
Админ. центар Урумчи
Површина 1.646.800 km2
Становништво 2010
 — Број ст. 21.000.000
БДП (ПКМ) 60 милијарди $ (2008)
Веб-сајт [[1] Званични веб-сајт]

Синкјанг (ујг. شىنجاڭ, кин. 新疆, Xīnjiāng, званично Аутономни ујгурски регион Синкјанг) је један од пет аутономних региона НР Кине. Налази се на крајњем северозападу земље. Има површину од 1.646.800 km², што је шестина кинеске територије. Главни град Синкјанга је Урумчи. Синкјанг се налази на древном Путу свиле. Граничи се са Таџикистаном, Киргистаном и Казахстаном на западу; Авганистаном и спорним територијама Џаму и Кашмир на југозападу; Тибетом на југу, источно су провинције Ћингхај и Гансу, североисточно је Монголија а северно Русија. Дужина области Синкјанг од истока ка западу је око 1900 км.,а од севера ка југу око 1450 км.

Називи[уреди]

Име Синкјанг на кинеском значи „нова граница“. Алтернативна имена овог региона су Ујгурија, Источни Туркестан и Кинески Туркестан. Кинеска власт не прихвата ове називе [1].

Демографија[уреди]

Синкјанг данас има више од 21.000.000 становника. Процењује се да је почетком XX. века било нешто више од 2.000.000.Најмање је било Хан Кинеза око 10 %, остатак су чинили припадници другух националности од којих су најбројнији били Ујгури, Туркијски народ муслиманске вероисповести. До 1949.г.становништво је више него удвостручено на 4.3 милиона.Током 1950-их и почетком 1960-их Синкјанг је доживео велику миграцију етничких Хан Кинеза из источне Кине. То је, заједно са високом стопом наталитета међу мањинским народима, као и повећање животног века, изазвало значајан раст становништва. Данас је око 45 % Ујгура, Хан Кинеза је нешто мало мање 41 %, остало становништво 14 % чине Казаси, Хуи ( Кинески муслимани ), Киргизи и Монголи. Хан Кинези су углавном концентрисани у градовима и баве се административним и индустријским пословима, док националне мањине живе у руралним срединама и баве се пољопривредом и сточарством. Већина градова у Синкјангу налази се на падинама планина нанизани дуж Пута свиле, древног трговачког пута између Кине и Античког Рима. Урумчи је главни и највећи град, такође и главни културни центар у региону, у њему се налази Синкјангски универзитет као и главни истраживачки институти. Остали већи градови су Шихези, Аксу, и Хами или Кумул; мањи градови укључују Кашгар, Јининг и Турпан. Кашгар који се налази на западу је град у којем углавмом живе Ујгури.

Етничка мапа Синкјанга:
плаво - Ујгури,
црвено - Кинези,
жуто - Казаси

Географија[уреди]

Синкјанг окружују високе планине са три стране : Алтај на северу. Кунлун и Каракорум на југу и Памир на западу и југозападу. Други највиши врх на свету К2 са висином од 8.611 м. налази се на граници Синкјанга и територије Џаму и Кашмир. Планински ланац Тјен Шан простире се од истока ка западу и дели регион на две велике котлине: Таримска на југу и Џунгарија на северу. Најбитнија насељена места као што су Кујтуен, Шихези и главни град Урумчи налазе се на рубу ових котлина. На источном крају Тјен Шана је Турфанска депресија у којој се налази и најнижа тачка у Кини (154 м. испод нивоа мора). Јужно од Турфанске депресије је Лоп Нор-група повремено сланих језера, место које се некад користило за тестирање нуклеарних бомби. У Синкјангу се налазе и две велике пустиње: Такла Макан на југу и Гурбантунгут на северу, које спадају међу најсувљим местима на свету. Реке које теку кроз ову суву територију су променљивог корита и углавном испаравају у пустињама. Најпознатије су Тарим, Иртиш и Или.

Рељеф Синкјанга
Пустиња Такла Макан
На мапи се јасно види раздвојеност Џунгарије од Таримске котлине
Алтајске падине,Синкјанг,Кина
Река Иртиш на северу Синкјанга

Клима[уреди]

Синкјанг има суву и изразито Континенталну климу са жарким летима и дугим хладним зимама. У главном граду Урумчију годишња количина падавина је само 178 мм., а просечне температура се креће од -11°Ц у Јануару до 25° Ц у Јулу. Јужно од Тјен Шана у пустињи Такла Макан скоро да и нема падавина. Највеће количине падавина се јављају на већим надморским висинама у планинама посебно на западу. Резултат тога је стварање глечера. Њиховим топљењем пуне се реке у региону чиме се обезбеђује вода за градове и наводњавање. Флора у Синкјангу је ограничена на жбуње и дрвеће које може да издржи сушу и сурове, хладне зиме. Четинарске шуме се налазе на падинама планина. Од животињ ту се могу наћи Дивљи коњи, камиле, јакови... Такође и разне врсте птица селица пролазе кроз регион.

Економија[уреди]

Пољопривреда је традиционални економски темељ Синкјанга, мада су услови за пољопривреду ограничени дуж токова река и зависе од наводњавања. У новије време развијена је експлоатација природних ресурса као што су нафта, природни гас и угаљ. Такође се могу наћи и значајне количине бакра, олова, цинкла, никла, као и кречњак, лискун-врста минерала и гипс. За потребе локалног становништва развијене су индустрије текстила и производња хране.Након распада Совјетског савеза Синкјанг је успоставио нове трговинске везе са независним замљама Централне Азије. Као резултат тога дошло је до пораста промета индустријске робе, у пограничном појасу. За промет робе углавном се користе некадашњи путеви свиле дуж подножја Тјен Шана и Кунлун планина. Најразвијенији путеви и железничке линије налазе се северно од Тјен Шана у Џунгарији, где се и налази већина градова. Урумчи је битан железнички чвор јер спаја Кинеске градове Ланџоу и Пекинг са пругама Централне Азије.

Управа[уреди]

Влада Аутономне Ујгурске регије Синкјанг је директно под управом Централне Кинеске Владе у Пекингу. Већину високих државних позиција заузимају Ујгури, али изабрани од стране Комунистичке партије Кине. Регион је подељен на префектуре, градове и покрајине. Неке од ових Административних јединица су добиле ознаку аутономије, да би се формално назначила улога националних мањина у њиховом управљању. Упркос присуству Ујгура, локалном управом доминира Комунистичка партија Кине а она се у великој мери састоји од Хан Кинеза.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Les Ouïgours au vingtième siècle, Приступљено 25. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]