Стево Жигон
 |
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Стево Жигон | |||||
|---|---|---|---|---|---|
Стево Жигон
|
|||||
| Пуно име | Стево Жигон | ||||
| Датум рођења | 8. децембар 1926. | ||||
| Место рођења | Љубљана Краљевина СХС |
||||
| Датум смрти | 28. децембар 2005. (79 год.) | ||||
| Место смрти | Београд Србија и Црна Гора |
||||
| Супружник | Јелена Жигон | ||||
| Деца | Ивана Жигон Никола Жигон |
||||
| Активни период | 1950-1998 | ||||
| Битна улога | Отписани - Кригер | ||||
| IMDb веза | |||||
|
|||||
Стево Жигон (Љубљана, 8. децембар 1926 — Београд, 28. децембар 2005) био је српски и југословенски филмски и позоришни глумац и режисер словеначког етничког порекла.
Садржај
Биографија[уреди]
Као млад човек две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.
Студирао глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952. у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду.[1] На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији.[2] На филму дебитује 1950. двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у тв серијама Отписани и Повратак отписаних. Глуми и у кратким играним филмовима (нпр. Н. Стојановића).
Године 1968. за време јунских студентских демонстрација у Београду, његова појава у дворишту Филозофског факултета и његов наступ са инсертом из позоришног комада „Дантонова смрт“ где је играо поштеног, бескомпромисног и суровог Робеспјера са његовим говором на суђењу Дантону, изазвала је експлозију одушевљења студената који су га слушали и гледали: „... када гледамо како се ови маркизи и грофови Револуције коцкају, када њих гледамо с правом се можемо упитати јесу ли они опљачкали народ...! Нема споразума, нема примирја са људима за које је Република шпекулација, а Револуција занат!!..“
По идеолошком опредељењу се изјашњавао као комуниста и био је поштовалац Стаљиновог лика и дела. Категорично је бранио идеје атеизма.
На првим вишестраначким изборима у Србији 1990. године био је кандидат Социјалистичке партије Србије за народног посланика, али није изабран.
Супруга Јелена и ћерка Ивана су такође познате глумице.
Преминуо 28. децембра 2005. године у Београду.
Режирао[уреди]
- Драга Рут (у Мостару) 1954.
- Агонија (у Малом театру у Москви) 1979.
- Ожалошћена породица (у Бољшом драматическом театру у Лењинграду)
Режирао је у следећим позориштима:
- Народно позориште у Београду - „Ромео и Јулија“ - 1981, „Госпођица Јулија“ (Стринберг) - 1994, „Идиот“ (Фјодор Михаилович Достојевски) - 1995, „Галеб“ (Чехов) - 2000
- Југословенско драмско позориште
- Театар поезије
- Академско позориште
- и у градовима: Нови Сад, Вршац, Сомбор, Бања Лука, Дубровник, Битола, Зеница, Зајечар, Крагујевац, Љубљана...
Његова режија Хамлета посебно је запамћена као изазовна и полемична.
Улоге у позоришту[уреди]
- Краљ Бетајнове (Ивана Цанкара) - Франц
- Антигона (Софокле) - Хемон
- Кандида (Бернард Шо) - Марчбенкс
- Федра (Расин) - Хиполит
- Глорија (Р. Маринковића) - Дон Јере
- Браћа Карамазови (Фјодор Михајлович Достојевски) - Тужилац
- Супарници (Шеридан) - Фокланд
- Дубровачка трилогија (Иво Војновић) - Госпар Михо, Марко пл. Тудизип
- Заточеници из Алтоне (Жан Пол Сартр) - Франц
- Ифигенија на Тауриди (Јохан Волфганг Гете) - Тоант
- Дантонова смрт (1968) -Робеспјер
- Маскерата (Мирослав Крлежа) - Дон Кихот
- У агонији (Мирослав Крлежа) - Крижовец
- Иванов (Антон Чехов) - Иванов
- Обична прича (Гончаров) - Петар Иванович
- Пигмалион (Бернар Шо) - Хенри Хигинс
- Хамлет (Вилијем Шекспир) - Хамлет
- Вуци и овце (Алексеј Остовски) - Беркутов
- Отело (Вилијем Шекспир) - Јаго
Филмографија[уреди]
| 1950 ▼ | 1960 ▼ | 1970 ▼ | 1980 ▼ | 1990 ▼ | Укупно | |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Дугометражни филм | 5 | 8 | 12 | 12 | 3 | 40 |
| ТВ филм | 0 | 24 | 20 | 5 | 6 | 55 |
| ТВ серија | 0 | 5 | 7 | 7 | 5 | 24 |
| ТВ мини серија | 0 | 0 | 2 | 2 | 0 | 4 |
| Кратки филм | 0 | 0 | 0 | 2 | 0 | 2 |
| Укупно | 5 | 37 | 41 | 28 | 14 | 125 |
Књиге[уреди]
Написао је:
- „Стево Жигон - хроника“
- „Монолог о позоришту“
- „Драматизације и адаптације“
Признања[уреди]
- Орден рада са златним венцем
- Седмојулска награда
- Златна арена 1970. године.
- Статуета „Јоаким Вујић“
- Награда „Бојан Ступица“
- Плакета московског Малог театра
- Плакета ЈДП
- Плакета Народног позоришта у Београду
- Медаља почасног грађанина Русије
- Златна медаља „Николај Мордвинов“
- Гран при фестивала „Златни витез“ у Москви
- Добричин прстен 2002. године.
Референце[уреди]
- ↑ „Стево Жигон”. srpskoblago.rs. Приступљено 16. 5. 2013.
- ↑ „Стево Жигон - Глума у филмовима”. filmovi.com. Приступљено 16. 5. 2013.
Спољашње везе[уреди]
- Стево Жигон на сајту PORT.rs (српски)
- Стево Жигон на сајту IMDb (енглески)
- Десет година од смрти Стеве Жигона (Б92, 25. децембар 2015)
- Десет година од смрти Стеве Жигона („Блиц“, 10. јануар 2016)
 |
Стево Жигон на Викимедијиној остави. |
