Стево Жигон

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Стево Жигон
Stevo Žigon 2009 Serbian stamp.jpg
Пуно имеСтево Жигон
Датум рођења(1926-12-08)8. децембар 1926.
Место рођењаЉубљана
 Flag of Yugoslavia (1918–1941).svg Краљевина СХС
Датум смрти28. децембар 2005.(2005-12-28) (79 год.)
Место смртиБеоград
  Србија и Црна Гора
СупружникЈелена Жигон
ДецаНикола Жигон
Ивана Жигон
Активни период1950—1998.
Битна улогаОтписани - Кригер
IMDb веза
Са Љубом Тадићем, 1963. године

Стево Жигон (Љубљана, 8. децембар 1926 — Београд, 28. децембар 2005) био је српски и југословенски филмски и позоришни глумац и режисер словеначког етничког порекла.

Биографија[уреди | уреди извор]

Стево Жигон рођен је у кројачкој породици од оца Штефана и мајке Марије Жигон. Његови родитељи су се након доласка Мусолинија и фашиста на власт 1922. године иселили из Италије у Љубљану, где је Стево од 1937. године похађао гимназију, а 1945. године матурирао. Фебруара 1942. године постао је члан СКОЈ-а. Као млад човек две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.

Студирао je глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952. у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду.[1] На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији.[2] На филму дебитује 1950. двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у тв серијама Отписани и Повратак отписаних. Глуми и у кратким играним филмовима (нпр. Н. Стојановића).

Године 1968. за време јунских студентских демонстрација у Београду, његова појава у дворишту Филозофског факултета и његов наступ са инсертом из позоришног комада „Дантонова смрт“ где је играо поштеног, бескомпромисног и суровог Робеспјера са његовим говором на суђењу Дантону, изазвала је експлозију одушевљења студената који су га слушали и гледали: „... када гледамо како се ови маркизи и грофови Револуције коцкају, када њих гледамо с правом се можемо упитати јесу ли они опљачкали народ...! Нема споразума, нема примирја са људима за које је Република шпекулација, а Револуција занат!!..“

По идеолошком опредељењу се изјашњавао као комуниста и био је поштовалац Стаљиновог лика и дела. Категорично је бранио идеје атеизма.

На првим вишестраначким изборима у Србији 1990. године био је кандидат Социјалистичке партије Србије за народног посланика, али није изабран.

Супруга Јелена и ћерка Ивана су такође познате глумице.

Преминуо је 28. децембра 2005. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана.

Режирао[уреди | уреди извор]

  • Драга Рут (у Мостару) 1954.
  • Агонија (у Малом театру у Москви) 1979.
  • Ожалошћена породица (у Бољшом драматическом театру у Лењинграду)

Режирао је у следећим позориштима:

Његова режија Хамлета посебно је запамћена као изазовна и полемична.

Улоге у позоришту[уреди | уреди извор]

Филмографија[уреди | уреди извор]

1950 ▼ 1960 ▼ 1970 ▼ 1980 ▼ 1990 ▼ Укупно
Дугометражни филм 5 8 12 12 3 40
ТВ филм 0 24 20 5 6 55
ТВ серија 0 5 7 7 5 24
ТВ мини серија 0 0 2 2 0 4
Кратки филм 0 0 0 2 0 2
Укупно 5 37 41 28 14 125
Год. Назив Улога
1950.-те ▲
1950. Чудотворни мач
1950. Црвени цвет Блаж
1957. Вратићу се Бранко Медан, пуковник
1958. Кала Филозоф
1959. Пет минута раја Стеван
1960.-те ▲
1960. Велики подухват
1960. Сплетка и љубав
1960. X-25 јавља Ханс Биндер
1961. Хеда Габлер
1961. Песма
1961. L'enclos
1963. Шест свечаних позивница (ТВ серија)
1964. Отровна биљка
1964. Службени положај
1965. После одмора
1965. Маестро
1965. Болничка соба
1966. Лола Ђукић и Новак Новак
1966. Премијера
1966. Балада о повратку
1966. Крешталица
1966. Амандус Жан
1966. Црни снег Емил Маргетић
1966. Рондо Младен
1966. Топле године
1967. Коктел (ТВ)
1967. Мементо Вили Милер
1967. Јегор Буличов (ТВ) Андреј Звонцов
1967. Височка хроника Јоханес Франциска
1968. Самци (ТВ серија)
1968. Бекство Сергеј Павлович Голупков
1968. Календар Јована Орловића Дарко
1968. Тишина
1968. Прљаве руке
1968. Опатица и комесар Доктор Симић
1969. Потоп (ТВ)
1969. Обична прича
1969. Безимена звезда
1969. Бура
1969. На дан пожара Дошен
1969. Недозвани
1969. Како да ти кажем ТВ серија /
1970.-те ▲
1970. Оксиген
1971. Велики посао
1971. Улази слободан човек (ТВ)
1971. Путовање на мјесто несреће Нино
1971. Чедомир Илић Министар
1972. Дамон (ТВ) Дамон
1972. Девојка са Космаја Мајор Бекер
1972. Валтер брани Сарајево Др. Мишковић
1973. Последњи
1973. Полицајци
1973. Дубравка
1973. Изгнаници
1973. Павиљон број шест Командант града
1973. Опасни сусрети
1974. Оглас Бриски
1974. Флоријановић
1974. Валтер брани Сарајево (ТВ серија) Др. Мишковић
1974. Отписани Мајор Кригер
1974. Њурци
1974. Парлог
1974. Димитрије Туцовић (ТВ серија) Лав Троцки
1974. Страх Благот Баласица
1975. Живе везе
1975. Андесонвил - Логор смрти
1974-1975. Отписани Мајор Кригер
1975. Sie kommen aus Agarthi
1976. Марија
1976 Случај матуранта Вагнера Филип Вагнер
1976. Диспут у ноћи Еразмо Ротердамски
1976. Повратак отписаних Мајор Кригер
1976. На путу издаје кнез Павле Карађорђевић
1976. Вуци и овце
1976. Идеалист Свештеник из Запоља
1978. Маска Александар фон Бах
1978. Окупација у 26 слика Хубичка
1978. Љубав у једанаестој
1978. Павиљон VI
1978. Отписани ТВ филм Кригер
1978. Повратак отписаних ТВ серија Кригер
1979. Слом Кнез Павле Карађорђевић
1979. Новинар Томац
1979. Сећам се
1980.-те ▲
1980. Луде године 2 Директор школе
1980. Чин
1980. Љетовање на југу
1981. У агонији
1981. Шеста брзина Начелник
1981. Жеђ
1981. Седам секретара СКОЈ-а
1982. Настојање
1982. Десети брат Пискав
1982. Приче из радионице Начелник
1983. Стрици со ми поведали
1983. Мртви се не враћају (мини-серија)
1983. Како сам систематски уништен од идиота Глумио је самог себе
1985. Црвени и црни Тршћански фашиста
1985. Црвена барака
1986. Примож Трубар (ТВ серија)
1986. Вечерња звона Паоло Мензе
1986. Miss
1986. Херетик
1987. Случај Хармс Професор
1987. Дом Бергманових Конрад
1987. Погрешна процена Димитрије Љотић
1988. Халоа — празник курви Професор Манфред
1988. Роман о Лондону (серија) Доктор Сергејевич Крилов
1988. Вечерња звона (ТВ серија) Паоло Мензе
1988. Вук Караџић Клеменс Метерних
1988. P.S. Post Scriptum
1990.-те ▲
1991. Туце свилених чарапа
1991. Брачна путовања Гроф Јохан фон Финсенберг
1992. Похвала светом кнезу Лазару
1993. Кажи зашто ме остави Старац
1993. Боље од бекства Позоришни редитељ
1994. Милена из Прага СС официр
1993-1994. Срећни људи Доктор Ловчевић
1994. Полицајац са Петловог брда (ТВ серија из 1994) Маринин отац
1995. Наслеђе Адвокат Спасоје
1995. Сложна браћа Рус из Унпрофора
1995. Крај династије Обреновић Чариков
1995-1996. Срећни људи 2 Доктор Ловчевић
1998. Краљевски гамбит
1998. Британски гамбит Шкотски добровољац у партизанима

Књиге[уреди | уреди извор]

Написао је:

  • „Стево Жигон - хроника“
  • „Монолог о позоришту“
  • „Драматизације и адаптације“

Признања[уреди | уреди извор]

Жигонов гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Стево Жигон”. srpskoblago.rs. Архивирано из оригинала на датум 3. 9. 2013. Приступљено 16. 5. 2013. 
  2. ^ „Стево Жигон - Глума у филмовима”. filmovi.com. Приступљено 16. 5. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стево_Жигон&oldid=23274429”