Ухолаже

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ухолаже
Временски распон: 208–0 Ma
Јура — данас
Earwig on white background.jpg
обична ухолажа, Forficula auricularia
Научна класификација
Царство:
Тип:
Подтип:
Класа:
Ред:
Dermaptera

De Geer, 1773
подредови

Archidermaptera
Eodermaptera
Neodermaptera

Ухолаже, керешице, буба кице, ракљаче, буба-ушаре, буба кеце, коњштрпи, улоши или ушаре (Dermaptera) су ред крилатих инсеката из базалне групе Polyneoptera који обухвата око 2000 врста[1][2] груписаних у 12 фамилија. Најуочљивије карактеристике су кратка кожаста предња крила, као и наставци (церци) у облику клешта на задњем крају тела. Ова клешта имају улогу у хватању плена, одбрани од предатора, у савијању задњих крила и у парењу. Ухолаже настањују скоро све копнене екосистеме изузев антарктичких и арктичких, са центром диверзитета у тропским и суптропским пределима.

Дистрибуција[уреди]

Ухолаже из Западног Гатија

Ухолаже су изобилно заступљене широм Америка и Евроазије. Обична узолажа је уведена у Северну Америку 1907. године из Европе. Она је заступљенија у јужним и југозападним деловима Сједињених Држава.[3]:739 Једина аутохтона врста ухолажа пронађена на северу Сједињених Држава је кичмено-репна ухолажа (Doru aculeatum),[4]:144 присутна све до севера Канаде, где се крије у лисним пазусима младих биљки у јужном мочварама Онтарија. Друге фамилје које се могу наћи у Северној Америци, су Forficulidae (Doru и Forficula), Spongiphoridae, Anisolabididae, и Labiduridae.[5]

Мали број ухолажа преживљава зиму на отвореном у хладним климама. Оне се могу наћи у уским пукотинама у шумама, пољима и вртовима.[3]:739[6] Од око 1.800 врста, око 25 је присутно у Северној Америци, 45 у Европи (укључујући 7 у Великој Британији), и 60 у Аустралији.[7]

Морфолошке и еколошке карактеристике[уреди]

Мање уочљиве од горе поменутих а научно веома важне морфолошке карактеристике ухолажа обухватају: тарзусе грађене из три сегмента, јединствен систем за савијање задњих крила, прогнатну главу, неразвијену легалицу, као и одсуство оцела. Ухолаже поседују усни апарат за грицкање. Анатомски, жлезде corpora alata су фузионисане у једну, централно постављену жлезду.

Развиће ухолажа је хемиметаболно, без ступња лутке, а са 4-6 инстар стадијума ларвеног ступња. Женке чувају јаја и младе (ларве до другог инстар стадијума), често чистећи ларве од потенцијалних патогених гљива. Други инстар напушта мајку и отпочиње самосталан начин живота. Уопштено говорећи, ухолаже су грегарни инсекти, па се често организују у породице и након овог одласка ларви. Одрасле јединке могу имати редукована или развијена крила; а крилате врсте могу водити и живот без летења. Адулти су диплодне јединке, мушки пол је хетерогаметан.

Станишта која ова група инсеката преферира су стеља, кора дрвећа, пукотине стена и рипаријска станишта. Поједине врсте настањују пећине на Хавајима и у Јужној Африци. Већина врста је активна ноћу и има омниворан начин исхране. Мали број врста се храни искључиво храном биљног (хербивори) или животињског порекла (карнивори). Припадници фамилија Arixeniidae и Hemimeridae су ектопаразити појединих слепих мишева, односно глодара.

Назив групе[уреди]

Научно име ред Dermaptera дугује кожастом изгледу предњих крила, док се народно име (ухолаже) повезује у српском, и многим другим језицима, са веровањем да адулти улазе у уши људи и тамо се крећу (лазе). Иако се сматра сујеверјем и народним веровањем, ова ситуација је могла бити честа у време када су се постеље правиле од сламе, која би била станиште за ухолаже[8].

Еволуција и систематика реда[уреди]

Најстарији фосилни налаз ухолажа представљају тегмине (предња крила) из каснотријаских и ранојурских седимената. Базални, сада изумрли, таксони из реда ухолажа нису поседовали карактеристике савремених врста: тарзуси су имали пет сегмената, легалице су биле добро развијене, а предња крила су имала изражену нерватуру. Ред ухолажа у оквиру правокрилне групе инсеката вероватно је насроднији реду Grylloblatodea, заједно са којим је сродан надреду Dictyoptera[1].

Изумрли представници из периода Јуре и Креде се већином сврставају у подред Archidermaptera. У подред Eodermaptera сврставају се преостали представници из мезозоика, а у Neodermaptera савремене групе ухолажа. Последња два подреда често се обухватају називом Pandermaptera. Алтернативна схема препознаје четири подреда: Archidermaptera, Arixeniina, Forficulina и Hemimerina[9].

подред Archidermaptera
фамилија Dermapteridae
фамилија Protodiplatyidae
фамилија Turanoviidae
подред Eodermaptera
фамилија Semenoviolidae
фамилија Turanodermatidae
подред Neodermaptera (Arixeniina+Forficulina+Hemimerina)
инфраред Protodermaptera
натфамилија Pygidicranoidea
натфамилија Karschielloidea
инфраред Epidermaptera
фамилија Apachyidae
фамилија Arixeniidae
фамилија Carcinophoridae
фамилија Chelisochidae
фамилија Diplatyidae
фамилија Forficulidae
фамилија Hemimeridae
фамилија Labiduridae
фамилија Labiidae
фамилија Spongiphoridae

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Rankin S.M., Palmer J.O. 2003. In: Resh V.H, Cardé R.T. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: California, USA. ISBN 978-0-12-586990-4.
  2. ^ Zhang, Z.-Q. (2011). „Phylum Arthropoda von Siebold, 1848 In: Zhang, Z.-Q. (Ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 99—103. 
  3. 3,0 3,1 Burton, Maurice (јануар 2001). International Wildlife Encyclopedia (3 изд.). Marshall Cavendish Inc. ISBN 978-0-7614-7266-7. 
  4. ^ Robinson, William H. (2005). Handbook of urban insects and arachnids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 480. ISBN 978-0-521-81253-5. [мртва веза]
  5. ^ Marshall, Stephan A. (јун 2006). „4”. Insects: Their Natural History and Diversity: With a Photographic Guide to Insects of Eastern North America. Buffalo, NY; Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. стр. 63—64. ISBN 978-1-55297-900-6. 
  6. ^ Cranshaw, W.S. (јануар 2007). „European Earwigs”. 5.533. Colorado State University. Приступљено 25. 6. 2009. 
  7. ^ Gillott, Cedric (2005). Entomology (3 изд.). Dordrecht: Springer. стр. 175—179. ISBN 978-1-4020-3184-7. 
  8. ^ Robinson W.H. 2005. Handbook of Urban Insects and Arachnids. Cambridge University Press: Cambridge, UK. ISBN 978-0-521-81253-5.
  9. ^ Grimaldi D., Engel M.S. 2005. Evolution of the Insects. Cambridge University Press: New York, USA. ISBN 978-0-521-82149-0.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]