Фитоестрогени

С Википедије, слободне енциклопедије
Хемијске структуре најчешћих фитоестрогена присутних у биљкама (горе и доле) у поређењу са естрогеном присутним у животињама (доле)

Фитоестрогени су ксеноестрогени биљног порекла које не производи ендокрини систем човека, већ се конзумирају кроз исхрану. Они представљају разноврсну групу природних нестероидних једињења присутних у биљкама, која због своје структурне сличности са естрадиолом (17-β-естрадиол), имају потенцијал да индукују естроген и/или антиестрогене ефекте,  активирањем и блокирањем места у рецепторима за естроген.[1]

Намирнице са високим садржајем фитоестрогена[уреди | уреди извор]

Према једној студији фитоестрогена у западњачкој исхрани, храна са највећим релативним садржајем фитоестрогена била је:[1]

Највеће концентрације изофлавона налазе се у соји и производима од соје
  • Фитоестроген из црвене детелине може да штити од хормонски зависних врста рака
    семе лана и друге уљарице (које садрже највећи укупни садржај фитоестрогена),

Највеће концентрације изофлавона налазе се у соји и производима од соје, а затим у махунаркама, док су лигнани примарни извор фитоестрогена који се налазе у орашастим плодовима и уљарицама (нпр лан), а такође се налазе у житарицама, махунаркама, воћу и поврћу.[2]

Лигнани као примарни извори фитоестрогена налазе се уљарицама (нпр лану на слици),.

Садржај фитоестрогена се разликује у различитим намирницама и може значајно да варира унутар исте групе намирница (нпр сојина пића, тофу) у зависности од механизама обраде и врсте коришћене соје.

Махунарке (посебно соја), житарице од целог зрна и нека семена имају висок садржај фитоестрогена.

Механизам дејства[уреди | уреди извор]

Фитоестрогени испољавају своје ефекте првенствено кроз везивање за естрогенске рецепторе (ЕР).[3] Постоје две варијанте рецептора естрогена:

  • алфа рецептора естрогена (ЕР-α) и
  • бета рецептора естрогена (ЕР-β)

Mноги фитоестрогени показују нешто већи афинитет за ЕР-β у поређењу са ЕР-α.[3]

Кључни структурни елементи омогућавају фитоестрогенима да се вежу са високим афинитетом за рецепторе естрогена и показују ефекте сличне естрадиолу су:[4]

  • Фенолни прстен који је неопходан за везивање за рецептор естрогена
  • Прстен изофлавона који опонаша прстен естрогена на месту везивања рецептора
  • Прстен изофлавона који опонаша прстен естрогена на месту везивања рецептора
    Мала молекулска тежина слична естрогенима (МВ=272)
  • Удаљеност између две хидроксилне групе у језгру изофлавона слична је оној која се јавља у естрадиолу
  • Оптимални образац хидроксилације

Поред интеракције са ЕР, фитоестрогени могу такође да модулишу концентрацију ендогених естрогена везивањем или инактивацијом неких ензима, и могу утицати на биорасположивост полних хормона депресијом или стимулацијом синтезе глобулина који везује полне хормоне (СХБГ).[5]

Нови докази показују да се неки фитоестрогени везују за рецепторе активиране пролифератором пероксизома (ППАР) и трансактивирају их.[6][7] Ин витро студије показују активацију ППАР-а у концентрацијама изнад 1 μМ, што је више од нивоа активације ЕР-а.[8][9] При концентрацији испод 1 μМ, активација ЕР може играти доминантну улогу. При вишим концентрацијама (>1 μМ), активирају се и ЕР и ППАР. Студије су показале да и ЕР и ППАР утичу једни на друге и стога изазивају различите ефекте на начин који зависи од дозе. Коначни биолошки ефекти генистеина су одређени балансом између ових плеиотрофних деловања.[6][8][7]

Антитуморско дејство фитоестрогена[уреди | уреди извор]

Већа група фитонутријената који су из групе изофлавона (битни су за здравље жене!) на пример из соје, црвене детелине и ражи могу да штите од хормонски зависних врста рака (нпр рака дојке).[10]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Yildiz F (2005). Phytoestrogens in Functional Foods. Taylor & Francis Ltd. стр. 3–5, 210–211. ISBN 978-1-57444-508-4
  2. ^ Thompson, Lilian U.; Boucher, Beatrice A.; Liu, Zhen; Cotterchio, Michelle; Kreiger, Nancy (2006). „Phytoestrogen Content of Foods Consumed in Canada, Including Isoflavones, Lignans, and Coumestan”. Nutrition and Cancer. 54 (2): 184—201. PMID 16898863. S2CID 60328. doi:10.1207/s15327914nc5402_5. 
  3. ^ а б Turner JV, Agatonovic-Kustrin S, Glass BD (август 2007). „Molecular aspects of phytoestrogen selective binding at estrogen receptors”. Journal of Pharmaceutical Sciences. 96 (8): 1879—85. PMID 17518366. doi:10.1002/jps.20987. 
  4. ^ Yildiz F (2005). Phytoestrogens in Functional Foods. Taylor & Francis Ltd. pp. 3–5, 210–211. ISBN 978-1-57444-508-4
  5. ^ Johnston I (2003). Phytochem Functional Foods. CRC Press Inc. pp. 66–68. ISBN 978-0-8493-1754-5
  6. ^ а б Dang ZC, Lowik C (Jul 2005). "Dose-dependent effects of phytoestrogens on bone". Trends in Endocrinology and Metabolism. 16 (5): 207–13. Dang, Z.; Lowik, C. (2005). „Dose-dependent effects of phytoestrogens on bone”. Trends in Endocrinology and Metabolism. 16 (5): 207—213. PMID 15922618. S2CID 35366615. doi:10.1016/j.tem.2005.05.001. 
  7. ^ а б Dang ZC (May 2009). "Dose-dependent effects of soy phyto-oestrogen genistein on adipocytes: mechanisms of action". Obesity Reviews. 10 (3): 342–9. Dang, Z. C. (2009). „Dose-dependent effects of soy phyto-oestrogen genistein on adipocytes: Mechanisms of action”. Obesity Reviews. 10 (3): 342—349. PMID 19207876. S2CID 13804244. doi:10.1111/j.1467-789X.2008.00554.x. 
  8. ^ а б Dang ZC, Audinot V, Papapoulos SE, Boutin JA, Löwik CW (Jan 2003). "Peroxisome proliferator-activated receptor gamma (PPARgamma ) as a molecular target for the soy phytoestrogen genistein". The Journal of Biological Chemistry. 278 (2): 962–7. Dang, Zhi-Chao; Audinot, Valérie; Papapoulos, Socrates E.; Boutin, Jean A.; Löwik, Clemens W.G.M. (2003). „Peroxisome Proliferator-activated Receptor γ (PPARγ) as a Molecular Target for the Soy Phytoestrogen Genistein”. Journal of Biological Chemistry. 278 (2): 962—967. PMID 12421816. doi:10.1074/jbc.M209483200 Слободан приступ. .
  9. ^ Dang, Zhichao; Löwik, Clemens WGM (2004). „The Balance Between Concurrent Activation of ERs and PPARs Determines Daidzein-Induced Osteogenesis and Adipogenesis”. Journal of Bone and Mineral Research. 19 (5): 853—861. PMID 15068509. S2CID 30897549. doi:10.1359/jbmr.040120. .
  10. ^ Theresa L. Crenshaw and James P. Goldberg: Sexual Pharmacology.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фитоестрогени&oldid=26231599”