Сладић
| Сладић | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Потпородица: | |
| Племе: | |
| Род: | |
| Врста: | G. glabra
|
| Биномно име | |
| Glycyrrhiza glabra | |
| Синоними[2][3][4] | |
| |
Сладић, слатки корен, госпино биље, слатко дрвце, шећерни корен, добар корен, ликорица, ликориш (лат. Glycyrrhiza glabra) вишегодишња је зељаста биљка из породице бобова (лептирњача или махунарки) — Fabaceae.
Екстракти сладића се користе у хербализму и традиционалној медицини.[5] Прекомерна конзумација сладића (више од 2 mg/kg дневно чисте глицирхидинске киселине, компоненте сладића) може да доведе до нежељених ефеката,[5] као што је хипокалијемије, повећан крвни притисак, и мишићна слабост.[6]
Етимологија[уреди | уреди извор]
Од грчке речи γλυκύρριζα (glukurrhiza), са значењем „слатки корен”,[7] од γλυκύς (glukus), „сладак” [8] и ῥίζα (rhiza), „корен”,[9][10] што је име које је формулисао Диоскорид.[11] Одатле је настао латински назив liquiritia, који је преузет у неким европским језицима (енгл. liquorice).
Опис биљке[уреди | уреди извор]
Сладић је вишегодишња зељаста биљка (полудрвенаста). Расте поред река на песковитом и глиновитом земљишту. Станиште му је у Средоземљу, а у Србији се ретко среће (Чортановци). Сладић има снажан, разгранат корен, и надземне и подземне вреже, из чијих чланака се развијају изданци. Усправна стабљика може достићи висину од 2 метра, а временом одрвени у доњем делу. Листови су непарно перасто сложени, са 4-8 пари листића. Цвет има специфичну грађу лептирњача, а круница је жуто-беле боје. Цветови у гроздастим цвастима се налазе на врху стабљике и у пазуху листова. Плод је у виду пљоснате махуне, смеђе боје. Жлездане, лепљиве длаке се налазе на свим надземним деловима биљке.
Лековити састојци[уреди | уреди извор]
У медицинске сврхе се користи осушени корен и врежа гајених биљака. Слатки корен садржи сапонозиде (6-13%), флавоноидне хетерозиде (ликвирицин, изоликвирицин) као главне активне компоненте. Садржи још скроб (25-30%), глукозу и сахарозу (10%), кумарине, тритерпенска једињења, фитостероле. Глициризинска киселина, један од главних сапонозида, јер је 40 пута слађа од сахарозе, па отуда води и назив биљке.
Деловање[уреди | уреди извор]
Глициризинска киселина има противупална својства, јер делује слично кортикостероидним хормонима. Слатки корен делује експекторантно (стимулише искашљавање), антивирусно, лаксативно, спазмолитички (опушта глатке мишиће), антифугално, имуностимулирајуће.
Примена[уреди | уреди извор]
.jpg){kind=small}
Немачка комисија Е је одобрила употребу слатког корена код катара горњих дисајних путева и чира на желуцу и дванаестопалачном цреву. Традиционално се користи за смирење кашља, упале грла, код гастритиса и упала желудачне слузнице. На упаљену желудачну слузницу слатки корен делује: противупално, захваљујући присуству глициризинске киселине и протективно, захваљујући присуству слузи. Некад се препоручује у наставку терапије кортикостероидима. Код херпеса се примењује у виду гела за спољну употребу, јер показује антивирусно дејство. Користи се и код других вирусних инфекција (хепатитис, грип, прехлада). Показао се ефикасан и код екцема и атопијског дерматитиса, због свог противупалног дејства. Екстракт слатког корена без глициризинске киселине, назива се деглициризирани слатки корен- ДГЛ, и он не показује нежељена дејстава као што је повећање крвног притиска.
Нежељена дејства[уреди | уреди извор]
Глициризинска киселина показује дејство слично кортикостероидима, па има и њихова нежељена дејства. Доводи до појачаног излучивања калијума, и задржавања натријума и воде у организму, па може довести до повећања крвног притиска и хипокалемије.
Контраиндикације[уреди | уреди извор]
Слатки корен не треба да користе труднице, хипертоничари (повишен крвни притисак), особе са обољењима бубрега и јетре. Такође не треба да га користе пацијенти који узимају кардиотоничне гликозиде (дигоксин), диуретике који доводе до губитка калијума, кортикостероиде, лаксативе који доводе до губитка калијума, јер истовремена употреба може довести до хипокалемије.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Glycyrrhiza glabra”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Приступљено 6. 3. 2008.
- ^ The Plant List: A Working List of All Plant Species, Приступљено 7. 3. 2017
- ^ The International Plant Names Index, Приступљено 7. 3. 2017
- ^ The International Plant Names Index, Приступљено 7. 3. 2017
- ^ а б „Licorice root”. National Center for Complementary and Integrative Health, US National Institutes of Health. септембар 2016. Приступљено 20. 12. 2017.
- ^ Omar, Hesham R; Komarova, Irina; El-Ghonemi, Mohamed; Ahmed, Fathy; Rashad, Rania; Abdelmalak, Hany D; Yerramadha, Muralidhar Reddy; Ali, Yaseen; Camporesi, Enrico M (2012). „How much is too much? in Licorice abuse: time to send a warning message from Therapeutic Advances in Endocrinology and Metabolism”. Ther Adv Endocrinol Metab. 3 (4): 125—38. PMC 3498851
. PMID 23185686. doi:10.1177/2042018812454322.
- ^ γλυκύρριζα, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
- ^ γλυκύς, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus
- ^ ῥίζα, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on Perseus<
- ^ liquorice Архивирано на сајту Wayback Machine (26. новембар 2010), on Oxford Dictionaries
- ^ google books Maud Grieve, Manya Marshall - A modern herbal: the medicinal, culinary, cosmetic and economic properties, cultivation and folk-lore of herbs, grasses, fungi, shrubs, & trees with all their modern scientific uses, Volume 2 Dover Publications, 1982 & Pharmacist's Guide to Medicinal Herbs Arthur M. Presser Smart Publications, 1 April 2001 2012-05-19
