Пређи на садржај

Фудбалска репрезентација Јужне Кореје

С Википедије, слободне енциклопедије
Јужна Кореја
НадимакТигрови Азије
Црвени Ђаволи
СавезФСЈК
КонфедерацијаАФК (Азија)
СелекторЈужна Кореја Хонг Мјангбо
КапитенСон Хјунгмин
Највише наступаСон Хјунгмин (142)
Најбољи стрелацЧа Бумкун (58)
Фифин кодKOR
Основна опрема
Резервна опрема
Пласман на Фифиној ранг-листи
Тренутни 22 Стагнација (19. 11. 2025)[1]
Највиши17. (децембар 1998)
Најнижи69. (новембар 2014—јануар 2015)
Прва међународна утакмица
 Јужна Кореја 5 : 3 Мексико 
(Лондон, Уједињено Краљевство; 2. август 1948)
Највећа победа
 Јужна Кореја 16 : 0 Непал   
(Инчон, Јужна Кореја; 29. септембар 2003)
Највећи пораз
 Шведска 12 : 0 Јужна Кореја 
(Лондон, Уједињено Краљевство; 5. август 1948)
Светско првенство
Наступи11 (први пут 1954.)
Најбољи резултатЧетврто место (2002)
АФК азијски куп
Наступи15 (први пут 1956.)
Најбољи резултатПрвак (1956, 1960)
КОНКАКАФ златни куп
Наступи2 (први пут 2000.)
Најбољи резултатЧетврто место (2002)
Куп Конфедерација
Наступи1 (први пут 2001.)
Најбољи резултатГрупна фаза (2001)

Фудбалска репрезентација Јужне Кореје (кореј. 대한민국 축구 국가대표팀; према ФИФИ се води као Република Кореја[2]) представља Јужну Кореју у међународним такмичењима у мушком фудбалу и под управом је Фудбалског савеза Јужне Кореје, који је члан ФИФА и Азијске фудбалске конфедерације (АФК).

Јужна Кореја је израсла у водећу фудбалску силу у Азији од 1980-их година, учествујући на десет узастопних и укупно једанаест турнира Светског првенства, што је рекорд за било коју азијску земљу. Упркос томе што у својих првих пет учешћа на Мундијалима нису забележили ниједну победу, фудбалери Јужне Кореје су постали први (и до сада једини) азијски тим који је стигао до полуфинала, када су заједно са Јапаном били домаћини Светског првенства 2002. године. Јужна Кореја је такође освојила две титуле на АФК азијском купу, а у четири наврата је завршавала као финалиста. Поред тога, репрезентација је освојила три златне и три сребрне медаље на Азијским играма у сениорској конкуренцији.[3]

Навијачи и медији репрезентацију најчешће називају „Црвенима” због боје њихове примарне опреме. Званично удружење навијача националног тима носи назив Црвени ђаволи.[4]

Историја

[уреди | уреди извор]

Рана историја

[уреди | уреди извор]

Кореја (Чосон) се није сусрела са модерним фудбалом све до краја 19. века; често се наводи да фудбал у Кореји датира из 1882. године, када су морнари Британске краљевске морнарице са брода ХМС Flying Fish одиграли утакмицу током посете луци у Инчону.[5] Кореја је постала колонија Јапанског царства 1905. године, а потпуно је анектирана 1910. године.

Године 1921. одржан је први Свекорејски фудбалски турнир, а 1928. године организован је Фудбалски савез Чосона, чиме су постављени темељи за ширење и развој фудбала у Кореји.[6] Корејски тимови су почели да учествују на такмичењима са јапанским екипама од око 1926. године; Фудбалски клуб Чосон постао је de facto национални тим за Корејце и освојио је Царев куп 1935. године.[5] Корејци су такође наступали и за репрезентацију Јапана, а међу њима се посебно истакао Ким Јонг Сик, који је играо за Јапан на Летњим олимпијским играма 1936. године.[7]

Фудбалски савез Чосона реорганизован је 1945. године, када је јапанска окупација окончана завршетком Другог светског рата.[5][8] Након успостављања државе Јужна Кореја крајем 1940-их година, 1948. године основан је нови Фудбалски савез Јужне Кореје (КФА), који се придружио ФИФА, међународном управном телу за фудбал. Исте године, репрезентација Јужне Кореје је дебитовала на међународној сцени и победила Мексико резултатом 5:3 на Летњим олимпијским играма 1948. године у Лондону.[5]

Први пут на Светском првенству

[уреди | уреди извор]
Репрезентација Јужне Кореје са председником земље Ингманом Ријем након освајања Азијског купа 1956. године

Године 1954. Јужна Кореја је по први пут учествовала у квалификацијама за Светско првенство и пласирала се на Светско првенство 1954. у Швајцарској, након што је у двомечу савладала Јапан укупним резултатом 7:3.[9] Јужна Кореја је била тек друга азијска репрезентација која је наступала на Светском првенству, после Холандске Источне Индије (Индонезије) 1938. године, и прва потпуно независна азијска нација којој је то пошло за руком. Јужна Кореја је изгубила обе одигране утакмице убедљивим резултатом: 9:0 против Мађарске (што је уједно и највећи пораз у историји Светских првенстава) и 7:0 против Турске. Њихов трећи планирани меч, против Западне Немачке, никада није одигран јер према тадашњим правилима турнира тимови који нису били носиоци у истој групи нису међусобно играли.[10] Било је потребно да прођу тридесет и две године пре него што је Јужна Кореја поново успела да се пласира на завршни турнир Светског првенства.

Две године касније, Јужна Кореја је освојила премијерно издање Азијског купа 1956. године.[11] Били су домаћини наредног шампионата 1960. године и успешно одбранили титулу, победивши током турнира Јужни Вијетнам, Израел и Републику Кину.[12] Међутим, јужнокорејски фудбалери су уместо обећаних златних медаља добили лажне, због чега су их вратили савезу.[13] Савез је обећао да ће им уручити праве медаље, али се то десило тек 2019. године. Јужна Кореја од тада више ниједанпут није освојила Азијски куп, што се у тамошњој јавности често приписује „проклетству лажних златних медаља”.[14]

Оснивање Јангзија

[уреди | уреди извор]

Године 1965. влада Јужне Кореје је оклевала да игра фудбалске утакмице против Северне Кореје, те се повукла из квалификација за Светско првенство 1966. како би избегла евентуални сусрет са северним суседима. Ким Јонг Сик, тадашњи потпредседник савеза, оценио је Северну Кореју као тим светске класе.[15] То се испоставило као тачно, пошто су се Севернокорејци пласирали у четвртфинале на завршном турниру у Енглеској.

У марту 1967. године, Централна обавештајна агенција Кореје (KCIA) основала је ФК Јангзи, окупивши најбоље фудбалере у Јужној Кореји како би интензивно тренирали.[16] Играчи Јангзија су заузврат за напорне тренинге добили бенефиције попут ослобађања од војног рока, дуготрајних припрема у иностранству и високих плата.[16] У квалификацијама за Летње олимпијске игре 1968., Јужна Кореја је елиминисана због слабије гол-разлике, иако је имала исти број бодова као и победник групе, Јапан.[17] Такође су учествовали на Азијском клупском првенству 1969. године, где су заузели друго место.[18] Међутим, Јужна Кореја није успела да се квалификује за Светско првенство 1970. упркос снажној државној подршци, а Јангзи је почео да губи залеђину када је Ким Хјонг Ук, директор агенције KCIA и главни покровитељ клуба, смењен са своје функције, док су тензије између Јужне и Северне Кореје почеле да попуштају.[16] Јангзи је коначно расформиран у марту 1970. године, а да никада није одиграо утакмицу против Северне Кореје, али су његови играчи ипак остварили добар резултат освојивши златну медаљу на Азијским играма 1970. године.[19]

Други пут на Светском првенству

[уреди | уреди извор]
Јужнокорејски фудбалери чувају Дијега Марадону на Светском првенству 1986.

Године 1985. Јужна Кореја је освојила источноазијски турнир у оквиру квалификација за Светско првенство 1986., укључујући и две победе против Јапана у финалној рунди, чиме је осигурала пласман на Мундијал по први пут од 1954. године. Након што се тадашњим шампионима придружио Ча Бум Кун, један од најбољих нападача немачке Бундеслиге у то време,[20][21] јужнокорејски састав за Светско првенство 1986. сматран је златном генерацијом своје земље.[22]

Јужна Кореја је изгубила са 3:1 од каснијег шампиона Аргентине, али је Парк Чанг Сун у том првом мечу групне фазе постигао први гол за Јужну Кореју у историји Светских првенстава. У наредном колу су ремизирали 1:1 са Бугарском, да би се у последњем мечу суочили са актуелним светским прваком Италијом. Примили су водећи гол који је постигао Алесандро Алтобели, али је Чои Сун Хо изједначио сјајним ударцем изван казненог простора. Међутим, након другог гола Алтобелија уследио је и фаталан аутогол који је постигао Чо Кванг Рае, па је Јужна Кореја изгубила тај меч са 3:2, упркос томе што је Ху Џунг Му успео да ублажи пораз. Након утакмице, јужнокорејске вести и новинари оштро су критиковали главног судију Дејвида Сочу, тврдећи да је лоше водио меч, што је укључивало и одлуку да досуди једанаестерац за Италију.[23][24] Јужна Кореја се за неуспех на Светском првенству искупила освајањем златне медаље на Азијским играма 1986. године.[25]

Светско првенство 1998.

[уреди | уреди извор]

Године 1997. Ча Бум Кун је именован за селектора пред почетак квалификација за Светско првенство 1998. Јужна Кореја је везала четири победе на старту квалификација против Казахстана, Узбекистана, Јапана и Уједињених Арапских Емирата, чиме је брзо осигурала прво место у групи. На Светском првенству 1998. у Француској, изгубили су свој први меч против Мексика резултатом 3:1. Ха Сеок Џу је постигао водећи гол из слободног ударца након што је лопта променила смер, али је искључен само три минута касније због непромишљеног старта.[26] Јужна Кореја је потом потпуно надиграна од Холандије, коју је водио Гус Хидинк, претрпевши тежак пораз од 5:0 у Марсељу. Ча је смењен усред групне фазе, одмах након овог пораза од Холанђана. Једини јужнокорејски фудбалер који је добио похвале за своју игру на том мечу био је голман Ким Бјунг Џи,[27] који је примио пет голова, али је зауставио осталих 12 од укупно 17 шутева Холанђана који су ишли у оквир гола.[28] У последњем мечу у групи, тим је одиграо нерешено 1:1 против Белгије.

Хидинкова магија

[уреди | уреди извор]
Сеул током Светског првенства у фудбалу 2002.
Гус Хидинк се у великој мери сматра најуспешнијим селектором у историји јужнокорејског фудбала.[29][30]

Фудбалски савез Кореје је 18. децембра 2000. године именовао холандског стручњака Гуса Хидинка за селектора репрезентације пред предстојеће Светско првенство 2002, чији је Јужна Кореја била суорганизатор.[31] На Купу конфедерација 2001. претрпели су пораз од каснијег шампиона Француске резултатом 5:0 и нису успели да се пласирају у полуфинале, упркос победама над Аустралијом и Мексиком. Јужнокорејски новинари су оштро критиковали Хидинка и доделили му надимак „О де панг” (што на корејском значи пет према нула), након што је Јужна Кореја поново изгубила са 5:0 у пријатељском мечу против Чешке после Купа конфедерација.[32] На Конкакафовом златном купу 2002. године, Јужна Кореја је заузела четврто место са два ремија и три пораза, без иједне победе. Међутим, значајан напредак у форми приказали су у пријатељским утакмицама против европских селекција непосредно пред почетак Светског првенства.[33][34][35]

Јужна Кореја је била суорганизатор Светског првенства 2002. заједно са Јапаном. Пошто никада раније нису победили ни у једном мечу на Светским првенствима, јужнокорејски тим је свој историјски први тријумф остварио на самом почетку турнира победом над Пољском од 2:0. Наредни меч одиграли су против Сједињених Америчких Држава и извукли реми 1:1, захваљујући касном изједначујућем поготку нападача Ан Јунг Хвана. У последњем колу групне фазе састали су се са Португалијом, чија су двојица играча зарадила црвене картоне, смањивши тим на деветорицу на терену. Парк Џисонг је постигао једини гол у победи од 1:0, што је Јужној Кореји омогућило да се по први пут у својој историји квалификује у другу рунду такмичења. Сјајан успех репрезентације изазвао је општу еуфорију у јужнокорејској јавности, а огроман број људи се прикључио навијачкој групи Црвени ђаволи, која је привукла пажњу целог света својом фанатичном подршком националном тиму.[36]

Противник Јужне Кореје у осмини финала била је Италија, коју су савладали резултатом 2:1. Домаћину је рано досуђен једанаестерас, али је ударац Ан Јунг Хвана зауставио италијански голман Ђанлуиђи Буфон. Кристијан Вијери је потом довео Италију у вођство, али је Сеол Ки Хјеон постигао изједначујући гол у 88. минуту, одвевши утакмицу у продужетке. Франческо Тоти је искључен након контроверзне одлуке судије који му је показао други жути картон због наводног симулирања, а Ан се искупио за промашени пенал тако што је главом постигао победоносни златни гол, који је Јужној Кореји донео пласман у четвртфинале.[37] У четвртфиналу су се суочили са Шпанијом. Шпанци су успели два пута да затресу мрежу на овом мечу, али су оба поготка поништена од стране судија.[38][39] Победник је одлучен извођењем пенала, где је Јужна Кореја славила са 5:3, поставши тако прва афричка или азијска селекција која је стигла до полуфинала Светског првенства.[40] Невероватан низ Јужне Кореје заустављен је минималним поразом од Немачке (1:0), а турнир су завршили на четвртом месту након пораза од Турске резултатом 3:2 у мечу за треће место.

Капитен тима Хонг Мјангбо добио је Бронзану лопту као трећи најбољи играч Светског првенства, поставши први азијски фудбалер коме је припало ово признање.[41] Поред тога, Хонг је уврштен у идеалан тим првенства, заједно са саиграчем Ју Санг Чулом.[41] Овакав успех био је без преседана за земљу која пре тога није имала нити једну победу на Мундијалима. Отишли су даље од било које друге азијске селекције, елиминисавши на том путу неколико реномираних европских репрезентација, што је довело до наглог скока популарности фудбала у земљи. Хидинк је постао национални херој у Јужној Кореји и додељено му је почасно држављанство.[42]

Ера Хуа и Пака

[уреди | уреди извор]

Године 2008. Јужна Кореја је поново изабрала Хидинковог претходника, Ху Џунг Муа, за свог селектора. Ху је за новог капитена именовао Пак Џи Сунга, коме је управо он својевремено омогућио деби у националном тиму након што га је открио.[43] Под вођством Хуа и Пака, јужнокорејски тим је остао непоражен у 27 узастопних утакмица у периоду између 2008. и 2009. године.[44] У четвртој рунди квалификација за Светско првенство 2010., забележили су четири победе и четири ремија, без иједног пораза у конкуренцији Северне Кореје, Саудијске Арабије, Ирана и Уједињених Арапских Емирата.

На Светском првенству 2010. у Јужној Африци, победили су у првом мечу Грчку са 2:0, головима Ли Џунг Суа и Пак Џи Сунга. У наредном колу су се суочили са Аргентином и претрпели пораз од 4:1, уз аутогол нападача Пак Чу Јонга. Потом су одиграли нерешено 2:2 против Нигерије, а стрелци су били Ли Џунг Су и Пак Чу Јонг. Овај резултат им је омогућио пласман у нокаут фазу по први пут на турниру који је одржан изван њихове земље. У осмини финала су се састали са Уругвајем, који је рано повео преко Луиса Суареза. Јужна Кореја је изједначила у другом полувремену након што је Ли Чун Јонг постигао свој други гол на турниру, али је Суарез поново затресао мрежу у 80. минуту. Упркос томе што је имала већи посед лопте током другог полувремена, Јужна Кореја није успела да дође до новог изједначења и елиминисана је са шампионата.

Светско првенство 2022.

[уреди | уреди извор]
Пауло Бенто је био селектор са најдужим стажом у историји националног тима Јужне Кореје.[45]

Ким Пан Гон, званичник савеза задужен за проналажење новог селектора, ангажовао је Паула Бента и његов стручни штаб са циљем постављања дугорочних циљева након Светског првенства 2018.[46] Бенто је представио фудбалску филозофију која није зависила од противничке тактике, већ се ослањала на сопствену игру и изградњу напада од одбране.[47] Међутим, фудбалери Јужне Кореје су до тада углавном били навикнути на реактивну тактику која се фокусирала на дефанзиву. Његов стил је наишао на негативне оцене значајног броја чланова извршног одбора савеза, а нашао се и на удару домаћих медија. Након што је Ким Пан Гон поднео оставку у савезу, Бенто је прекинуо односе са техничким комитетом и наставио да води репрезентацију ослањајући се искључиво на свој стручни штаб. Упркос свему, играчима националног тима су се допали његова тактика и систематски програми тренинга, те су му пружили снажну подршку.[48]

Бентов тим се лако квалификовао за Светско првенство 2022. у Катару, бележећи одличне резултате против азијских селекција, али су медији и даље сумњали да ће његова проактивна тактика бити ефикасна против светских фудбалских сила.[49][50][51] Пред почетак турнира, Сон Хјунг Мин, освајач златне копачке Премијер лиге и кључни играч Јужне Кореје, доживео је прелом очне дупље, због чега није био у оптималној форми.[52] На самом Светском првенству, Јужна Кореја је у првом колу одиграла меч без погодака са Уругвајем, али се нашла у тешкој ситуацији након пораза од Гане резултатом 3:2 у другом мечу. Одбрана Корејаца није успела да заустави ниједан од укупно три шута Гане који су ишли у оквир гола, упркос томе што је нападач Чо Гуе Сунг постигао два поготка главом.[53] Одмах по завршетку меча, Бенто је добио црвени картон због расправе са судијом Ентонијем Тејлором,[54] те је одлучујући меч против своје домовине Португалије морао да посматра са трибина. Ипак, Јужна Кореја је савладала Португалију са 2:1 головима Ким Јанг Гвона и Хванг Хи Чана, пласиравши се тако у нокаут фазу као другопласирана у групи.[55] Упркос поразу од Бразила резултатом 4:1 у осмини финала, новинари су на крају позитивно оценили четворогодишњи циклус под Бентовим вођством, који је оставио вредно наслеђе и поставио добар смер за будућност јужнокорејског фудбала.[56]

Резултати репрезентације

[уреди | уреди извор]

Светска првенства

[уреди | уреди извор]

Учинак на такмичењима

[уреди | уреди извор]
Биланс на Светским првенствима Биланс у квалификацијама
Година Рунда ИГ П Н* И ГД ГП Састав ИГ П Н И ГД ГП
1930. до 1938. Део Јапана Део Јапана
Бразил 1950. Нису учествовали Нису учествовали
Швајцарска 1954. Групна фаза 2 0 0 2 0 16 — 2 1 1 0 7 3
Шведска 1958. Нису учествовали ФИФА им одбила пријаву[57]
Чиле 1962. Нису се квалификовали 4 2 0 2 6 9
Енглеска 1966. Нису учествовали Нису учествовали
Мексико 1970. Нису се квалификовали 4 1 2 1 6 5
Западна Немачка 1974. 8 3 4 1 10 4
Аргентина 1978. 12 5 6 1 16 9
Шпанија 1982. 3 2 0 1 7 4
Мексико 1986. Групна фаза 3 0 1 2 4 7 — 8 7 0 1 17 3
Италија 1990. 3 0 0 3 1 6 — 11 9 2 0 30 1
Сједињене Америчке Државе 1994. 3 0 2 1 4 5 — 13 9 3 1 32 5
Француска 1998. 3 0 1 2 2 9 — 12 9 2 1 28 8
Јужна Кореја Јапан 2002. Четврто место 7 3 2 2 8 6 — Квалификовали се као домаћини
Њемачка 2006. Групна фаза 3 1 1 1 3 4 — 12 7 3 2 18 7
Јужноафричка Република 2010. Осмина финала 4 1 1 2 6 8 — 14 7 7 0 22 7
Бразил 2014. Групна фаза 3 0 1 2 3 6 — 14 8 3 3 27 11
Русија 2018. 3 1 0 2 3 3 — 18 12 3 3 38 10
Катар 2022. Осмина финала 4 1 1 2 5 8 — 16 12 3 1 35 4
Канада Мексико Сједињене Америчке Државе 2026. Групна фаза 3 1 0 2 2 3 — 16 11 5 0 40 8
Мароко Португалија Шпанија 2030. Биће одређено Биће одређено
Саудијска Арабија 2034.
Укупно Четврто место 41 8 10 23 41 81 12/20[а] 167 105 44 18 339 98
  1. ^ Статистика од 1948. године, када је Јужна Кореја постала чланица ФИФА.

АФК азијски куп

[уреди | уреди извор]

Биланс на АФК азијском купу

[уреди | уреди извор]
Биланс на АФК азијском купу Биланс у квалификацијама
Година Рунда ИГ П Н* И ГД ГП Састав ИГ П Н И ГД ГП
Хонгконг 1956. Победник 3 2 1 0 9 6 — 4 4 0 0 9 1
Јужна Кореја 1960. Победник 3 3 0 0 9 1 — Квалификовали се као домаћини
Израел 1964. Треће место 3[а] 1 0 2 2 4 — Директан пласман
Иран 1968. Нису се квалификовали 4 1 1 2 9 4
1972. Финалиста 5 1 2 2 7 6 — Директан пласман
Иран 1976. Нису се квалификовали 4 2 0 2 3 3
Кувајт 1980. Финалиста 6 4 1 1 12 6 — 3 3 0 0 10 1
Сингапур 1984. Групна фаза 4 0 2 2 1 3 — 4 3 1 0 13 0
Катар 1988. Финалиста 6 5 1 0 11 3 — 3[а] 1 1 1 5 3
Јапан 1992. Нису се квалификовали 2[а] 1 0 1 7 2
Уједињени Арапски Емирати 1996. Четвртфинале 4 1 1 2 7 11 — 3 3 0 0 17 0
Либан 2000. Треће место 6 3 1 2 9 6 — 3 3 0 0 19 0
Кина 2004. Четвртфинале 4 2 1 1 9 4 — 6 4 0 2 30 4
Индонезија Малезија Вијетнам 2007. Треће место 6 1 4 1 3 3 — 6 3 2 1 15 5
Катар 2011. Треће место 6 4 2 0 13 7 — Директан пласман
Аустралија 2015. Финалиста 6 5 0 1 8 2 — Директан пласман
Уједињени Арапски Емирати 2019. Четвртфинале 5 4 0 1 6 2 — 8 8 0 0 27 0
Катар 2023. Полуфинале 6 2 3 1 11 10 — 6 5 1 0 22 1
Саудијска Арабија 2027. Квалификовали се 6 5 1 0 20 1
Укупно 2 титуле 73 38 19 16 117 74 16/19 62 46 7 9 206 25
  1. ^ а б в Јужна Кореја је наступала са својим „Б” тимом.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The FIFA/Coca-Cola Men's World Ranking”. FIFA. 19. 11. 2025. Приступљено 19. 11. 2025. 
  2. ^ „Korea Republic”. FIFA.com. Архивирано из оригинала 1. фебруар 2022. г. Приступљено 1. фебруар 2022. 
  3. ^ Wright, Rob (6. јун 2018). „World Cup 2018: Why you should follow South Korea”. RTÉ. Архивирано из оригинала 12. јун 2018. г. Приступљено 11. јун 2018. 
  4. ^ 붉은악마 [Red Devils]. Naver (на језику: корејски). Encyclopedia of Korean Culture. Архивирано из оригинала 12. јул 2020. г. Приступљено 6. октобар 2019. 
  5. ^ а б в г Hong, Fan (2016). Sport and Nationalism in Asia: Power, Politics and Identity. Routledge. стр. 93—97. ISBN 9781317574019. 
  6. ^ „History”. Korea Football Association. Архивирано из оригинала 15. септембар 2012. г. Приступљено 6. септембар 2012. 
  7. ^ „KIM Yong Sik”. Japan National Football Team Database. Архивирано из оригинала 19. март 2016. г. Приступљено 5. октобар 2019. 
  8. ^ „Korea Football Association”. SportsKnowHow.com. Архивирано из оригинала 23. јун 2018. г. Приступљено 22. јун 2018. 
  9. ^ „A rivalry is born in Tokyo”. ФИФА. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 5. октобар 2019. 
  10. ^ „World Cup 1954”. RSSSF. Приступљено 5. октобар 2019. 
  11. ^ „Asian Nations Cup 1956”. RSSSF. 2. фебруар 2017. Приступљено 5. октобар 2019. 
  12. ^ „Asian Nations Cup 1960”. RSSSF. 21. јул 2016. Приступљено 5. октобар 2019. 
  13. ^ “40여년 잃어버린 메달 이젠 줄 수 없겠소” (на језику: корејски). The Hankyoreh. 30. март 2004. Архивирано из оригинала 11. мај 2022. г. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  14. ^ „(Yonhap Feature) S. Korean football looking to break curse of fake gold medals at Asian Cup”. Yonhap News Agency. 15. јануар 2019. Приступљено 3. април 2021. 
  15. ^ Bae, Jin-nam (20. јун 2009). 북한축구, 1966년 잉글랜드의 추억. Yonhap News Agency. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  16. ^ а б в Kim, Hyeon-hoe (12. април 2011). 축구판 실ми도 부대, 양지축구단을 А시나요 (на језику: корејски). Nate Sports. Приступљено 6. октобар 2019. 
  17. ^ Goihman, Miron (4. јануар 2018). „Games of the XIX. Olympiad - Football Qualifying Tournament”. RSSSF. Приступљено 5. август 2020. 
  18. ^ Mulcahy, Enda; Karsdorp, Dirk (26. август 2009). „Asian Club Competitions 1968/69”. RSSSF. Приступљено 5. август 2020. 
  19. ^ „Asian Games 1970”. RSSSF. 29. фебруар 2012. Приступљено 6. октобар 2019. 
  20. ^ „Top 10 Bundesliga Imports”. Goal. 1. август 2010. Приступљено 9. март 2019. 
  21. ^ Nalapat, Abilash (18. август 2015). „Matthaus on Germany's close ties with Asia and Maradona vs. Messi”. ESPN. Приступљено 26. октобар 2018. 
  22. ^ 한국 축구, 새로운 황금세대를 찾아라!. OhmyNews (на језику: корејски). 10. август 2006. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  23. ^ 이탈리아 부끄러운 과거/86년 멕시코월д컵 한국전 (на језику: корејски). Munhwa Broadcasting Corporation. 20. јун 2002. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  24. ^ 美國人주심 편파적 파울선언 남발. Naver (на језику: корејски). Maeil Business Newspaper. 11. јун 1986. Приступљено 19. септембар 2019. 
  25. ^ „Asian Games 1986”. RSSSF. 21. децембар 2009. Приступљено 6. октобар 2019. 
  26. ^ Bae, Jae-sung (22. јун 2018). '멕시코전 퇴장' 하석주 "잉어 껴안고 울었다" (на језику: корејски). JoongAng Ilbo. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  27. ^ Han, Hyeon-sung (20. септембар 2016). ‘아듀’ 김병지가 우리에게 남긴 강렬한 5가지 기억 (на језику: корејски). Sports-G. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  28. ^ Hersh, Philip (21. јун 1998). „NETHERLANDS 5, SOUTH KOREA 0”. Chicago Tribune. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  29. ^ 월드컵 한국 최고 감독은 히딩크, 비운은 차범근. Senior Today (на језику: корејски). 29. мај 2018. Архивирано из оригинала 3. јун 2021. г. Приступљено 3. јун 2021. 
  30. ^ „Guus Hiddink to S. Korean football: Don't change”. The Korea Herald. 3. јун 2022. Архивирано из оригинала 4. јануар 2023. г. Приступљено 4. јануар 2023. 
  31. ^ 히딩크 "한국팀 맡아 영광 월드컵 자신있다". Naver (на језику: корејски). Kukmin Ilbo. 18. децембар 2000. Приступљено 5. октобар 2019. 
  32. ^ 히딩크 "내 별명 '오대빵' 알고 있다". Naver (на језику: корејски). Money Today. 5. јул 2012. Приступљено 5. октобар 2019. 
  33. ^ „South Korea vs. Scotland - Football Match Summary – May 16, 2002”. ESPN. Приступљено 5. октобар 2019. 
  34. ^ „South Korea hold England”. BBC Sport. 21. мај 2002. Приступљено 5. август 2019. 
  35. ^ „Korea Republic v France, 26 May 2002”. 11v11. Приступљено 5. август 2019. 
  36. ^ „History of the Red Devils” (на језику: корејски). Joynews24. 21. мај 2006. Архивирано из оригинала 4. октобар 2011. г. Приступљено 18. јун 2010. 
  37. ^ Iwaniuk, Phil (2023-06-18). „A forensic analysis of every referee mistake in Italy v South Korea, 2002”. Planet Football. Приступљено 26. јул 2024. 
  38. ^ Lawrence, Amy (23. јун 2002). „Spain rage at referee”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. новембар 2014. г. Приступљено 21. новембар 2014. 
  39. ^ „Biggest World Cup controversies”. WorldCup.com.au. Архивирано из оригинала 26. октобар 2014. г. Приступљено 23. децембар 2014. 
  40. ^ „The Story Of The World Cup: South Korea/Japan 2002”. FirstTouchOnline.com. Архивирано из оригинала 29. новембар 2014. г. Приступљено 21. новембар 2014. 
  41. ^ а б Arora, Mudeet (5. децембар 2022). „Ultimate South Korea dream team - Son & Park in, Lee Chun-soo out”. Goal.com. Приступљено 26. јул 2024. 
  42. ^ Salmon, Andrew (2. мај 2012). „(35) Hiddink: hero from Holland and Korea's football magician”. The Korea Times. Приступљено 26. јул 2024. 
  43. ^ [스포츠칼럼] 허정무 감독과 박지성의 '찰떡궁합'이 주목받는 이유. Cheonji Ilbo. 18. мај 2010. Приступљено 29. јануар 2025.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  44. ^ 한국, 덴마크와 0–0 '무승부'...허정무호 27경기 연속 무패 (на језику: корејски). JoongAng Ilbo. 15. новембар 2009. Приступљено 15. фебруар 2020. 
  45. ^ Jee-ho, Yoo (6. децембар 2022). „(2nd LD) (World Cup) S. Korea coach Bento not returning after record-long tenure”. Yonhap News Agency. Приступљено 6. децембар 2022. 
  46. ^ „Ex Portugal boss Paulo Bento named as new South Korea coach”. The Statesman. 17. август 2018. Приступљено 6. децембар 2022. 
  47. ^ [서호정] '벤투 모셔온' 김판곤의 눈 "감독 혼자가 아닌 사단의 힘으로 16강 달성". Footballist. 5. децембар 2022. Приступљено 7. децембар 2022.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  48. ^ "난 스테이크 주문은 받아도 축구는 주문 받지 않는다"… 한국서 빛난 벤투의 뚝심. The Asia Business Daily. 4. децембар 2022. Приступљено 7. децембар 2022.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  49. ^ [10회연속 월드컵본선⑤]전문가 전망…"벤투호 빌д업 축구, 강팀에 통할지 관건". Naver. Newsis. 3. април 2022. Приступљено 30. јануар 2025.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  50. ^ 4년 공들인 벤투호 '빌드업'... EPL 득점왕 손흥민도 활용 못했다. Naver. The Chosun Ilbo. 3. јун 2022. Приступљено 30. јануар 2025.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  51. ^ '결별 이유' 밝힌 벤투 "4년 더 원했지만‥". MBC. 25. децембар 2022. Приступљено 30. јануар 2025.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  52. ^ „Son Heung-min to undergo surgery on orbital fracture”. JoongAng Ilbo. 3. новембар 2022. Приступљено 6. децембар 2022. 
  53. ^ „World Cup 2022 – South Korea 2–3 Ghana: Mohammed Kudus scores twice in pulsating encounter”. Sky Sports. 29. новембар 2022. Приступљено 6. децембар 2022. 
  54. ^ Griggs, Archie (28. новембар 2022). „South Korea boss sent off after explosive row with Anthony Taylor in World Cup loss”. Express.co.uk. Приступљено 6. децембар 2022. 
  55. ^ „S. Korea Advance to Round of 16 in World Cup with Shock Win over Portugal”. KBS World. 4. децембар 2022. Приступљено 6. децембар 2022. 
  56. ^ [월드컵 결산④]세계무대서 통한 '벤투볼'…'4년 유산' 이어가야. Naver. Newsis. 6. децембар 2022. Приступљено 7. децембар 2022.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  57. ^ „History of the FIFA World Cup Preliminary Competition (by year)” (PDF). FIFA. Архивирано из оригинала (PDF) 3. октобар 2011. г. Приступљено 17. новембар 2011. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Јужне_Кореје&oldid=31069178”