Ајнзацгрупе

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Einsatzgruppen)
Убијање Јевреја у Ивангороду 1942. године

Ајнзацгрупе (нем. Einsatzgruppen; превод: оперативне групе) биле су специјалне нацистичке јединице које су оперисале на запоседнутим територијама и чија је улога била да тероришу месно становништво, да ликвидирају нежељене људе, расно прогоњене и одстране потенцијалну опозицију. Из административног погледа биле су потчињене РСХА (Рајхсзихерхајтцхауптамт нем. Reichssicherheitshauptamt; превод: главна управа сигурности рајха) у Берлину под водством Рајнхарда Хајдриха а касније Ернста Калтенбрунера.

Историја[уреди | уреди извор]

Јединице Ајнзацгрупа биле су успостављене још пре аншлуса Аустрије и разбијањем Чехословачке. После инвазије на Пољску ове јединице су имале задатак да тероришу становништво, да ликвидирају непожељне и пре свега Јевреје, пољску интелигенцију и свештенство. У мају 1941. настале су јединице за подручје Совјетског Савеза за настајућу операцију Барбароса. Јединице у броју од 1.000 - 3.000 чланова делиле су се у Ајнзацкоманде или Зондеркоманде чије су вође били припадници СС јединица и разне врста припадника полиције. Ајнзатцгрупе су у почетку претежно убијале Јевреје док су касније, крајем лета 1941. године убијале без обзира да ли су мушкарци, жене или деца.

Суђење[уреди | уреди извор]

По завршетку Другог светског рата, 24 високих официра ајнзацгрупа је процесуирано на суђењу припадницима Ајнзацгрупа током 1947 и 1948, што је представљало део накнадних нирнбершких суђења које је спровела Војска Сједињених Држава. Лица су оптужена за злочине против човечности, ратне злочине и чланство у СС (која је проглашена криминалном организацијом). Између осталог је изречено 14 смртних казни и две казне доживотног затвора; само четири смртне казне су извршене, 7. јуна 1951; остале су замењене блажим казнама. Још четворици вођа ајнзацгрупа је суђено у другим земљама и над њима су спроведене смртне казне.[1]

Ото Олендорф, 1943.

Неколико вођа ајнзацгрупа, укључујући Олендорфа, је на суђењима тврдило да су пре почетка операције Барбароса добили наређење које је од њих захтевало да побију све совјетске Јевреје.[2] Још увек није пронађен ниједан доказ да је такво наређење икада издато.[3] Немачки тужилац Алфред Штрајм је истакао да ако би се утврдило да је такво наређење издато, послератни судови би могли да осуде вође ајнзацгрупа само као саучеснике у масовним убиствима. Међутим, ако би се установило да су ајнзацгрупе чиниле масовна убиства без наређења они би могли бити осуђени као починиоци масовних убистава, што би са собом повлачило строже казне, укључујући и смртну казну.[4]

Штрајм је закључио да је постојање раног свеобухватног наређења у ствари фабрикација начињена за потребе Олендорфове одбране. Ова теорија је данас широко прихваћена међу историчарима.[5] Немачки историчар Петер Лонгерих истиче да је већина наређења које су вође ајнзацгрупа добијале — посебно ако су се тицала криминалних активности — била неодређена и завијена у терминологију која је имала специфично значење за чланове режима. Вођама су даване инструкције да морају да буду „жестоки“ и „чврсти“; све Јевреје је требало посматрати као потенцијалне непријатеље са којима се требало опходити немилосрдно.[6] Британски историчар, сер Ијан Кершоу је мишљења да су Хитлерове апокалиптичне опаске пре Барбаросе о неопходности рата без милости како би се „истребиле“ снаге „јудео-бољшевизма“ биле интерпретиране од стране команданата ајнзацгрупа као дозвола и охрабрење да се упусте у екстремно антисемитско насиље, и сваки командир је по свом мишљењу одређивао колико далеко је спреман да иде.[7]

Већина починилаца нацистичких ратних злочина никада није оптужена и мирно су се вратили цивилном животу. Западнонемачка централна канцеларија тужилаштва за нацистичке ратне злочинце је оптужила само око стотињак бивших припадника ајнзацгрупа.[8] Како је време пролазило постајало је све теже да се подигну оптужнице; сведоци су постајали све старији и све мање способни да понуде корисно сведочење. Финансирање суђења није било адекватно, а владе Аустрије и Немачке нису биле превише заинтересоване да процесуирају ратне злочине, желевши да забораве нацистичку прошлост.[9]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rhodes 2002, стр. 274–275.
  2. ^ Longerich 2010, стр. 187.
  3. ^ Longerich 2010, стр. 187–189.
  4. ^ Streim 1989, стр. 439.
  5. ^ Longerich 2010, стр. 188.
  6. ^ Longerich 2010, стр. 189–190.
  7. ^ Kershaw 2008, стр. 258–259.
  8. ^ Rhodes 2002, стр. 275–276.
  9. ^ Segev 2010, стр. 226, 250, 376.

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге и часописи[уреди | уреди извор]

Онлајн извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]