Дечји логор у Сиску

С Википедије, слободне енциклопедије
Дечји логор у Сиску
Сабирни логор
Children in Sisak concentration camp.jpg
Дјеца испред барака у логору Сисак
МестоСисак
Под контролом Независна Држава Хрватска
КомандантАнтун Најжер
Постојао3. августа 1942. — 8. јануар 1943.
Број затвореника6.693
Број жртаваод 1300 до 3000

Дечји логор у Сиску, познат и под службеним називом Прихватилиште за децу избеглица, био је усташки концентрациони логор за српску децу у Независној Држави Хрватској. Овај логор за „одгој и преваспитавање" деце је основан одлуком „поглавника" Анте Павелића, као и друга два дечија логора у НДХ, Јастребарско и Горња Ријека код Крижеваца[1]. Ово стратиште за српску децу је настало 3. августа 1942, током Другог светског рата, после неуспешне офанзиве Трећег рајха (нацистичка Немачка) и Независне Државе Хрватске на партизане, домицилно српско становништво и пристигле збегове Срба из целог Поткозарја у планини Козари.[2][3] Логор је постојао у оквиру хрватског концентрационог логора у Сиску.

Логор за српску децу у Сиску је био највећи логор за децу у Независној Држави Хрватској и уз остале логоре у НДХ, једино место на Свету у коме су улогорена и убијана искључиво деца.[4][5]

У августу преко 2000 дјеце из јасеновачке еконимије Млака је пребачено у логор Сисак.[6]

„Пакао Независне Државе Хрватске”[уреди | уреди извор]

У овом документарном филму који говори о концентрационим логорима за српску децу, у продукцији Музеја жртава геноцида из Београда, директор ове установе Вељко Ђурић- Мишина, каже :

Од 1941. до 1945. године у Хрватској (тада НДХ) постојали су концентрациони логори, јединствени у историји светске цивилизације, специјализовани за смештање и убијање деце...[7]

Деца у логорима су била без имена и презимена — имала су само број[уреди | уреди извор]

Званични документ о двогодишњој девојчици- логорашици

Овој деци су у јасеновачким логорима поубијани сви сродници и у правој и у побочним сродничким линијама (мајке, сестре, баке, тетке, ујне, стрине као и сви мушки сродници), њих није имао ко да ожали а ни запамти. [3]

Споменик побијеној деци у Сиску[уреди | уреди извор]

Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине Града Сиска су 1974. године подигли скроман споменик побијеној дјеци логора у Сиску.(Споменик је недвосмислен доказ да су деца побијена и да је логор постојао. Он много више говори о геноциду него што упућује на примерено обележавање.)

Споменик за око 2000 побијене деце у логору за децу у Сиску за време НДХ

Тачан број убијене деце у логору у Сиску није познат, а подаци се крећу од 1.300 до преко 3.000 убијене деце.[8] Био је под надзором Женске лозе усташког покрета и Усташке надзорне службе. Управник дечјег логора у Сиску је био Антун Најжер, усташа који је по занимању био лекар.[4]

Логор се налазио у неколико зграда у граду Сиску: Соколани, дворани женског католичког манастира Светог Винка, магацину солане „Рајс“, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и Карантину (једна од шест барака сисачког концентрационог логора).[4]

Услови за боравак и живот деце су били ужасни. Сва деца су (чак и бебе од неколико месеци) лежала на поду, на танком слоју сламе, без одеће и ћебади.[4]

Услови у логору[уреди | уреди извор]

У сабирном логору у Сиску налазило се у то време 5.700 жена. Највећи број био је из срезова Грубишно Поље и Бјеловара. Децу су одузели од мајки и затворили у Соколски дом а жене у двориште Теслићеве фабрике стакла. Ту су лежале на голој земљи, на киши. Једном дневно око 4 часа по подне, за јело су добијале мало неслане скроби од кукурузна брашна; за 20 дана боравка у Сиску нису уопште виделе хлеба. При деоби хране усташе би их ужасно тукле корбачима. У томе су се нарочито истицали младићи, чинећи тај посао са највећим задовољством. И деца – затворена у Соколском дому такође су слабо храњена.[9]

Српска деца у логорима[уреди | уреди извор]

Велики број српске деце био је размештен по разним логорима, где се према њима поступало исто као и према мушкарцима и женама. И њих су представници власти, милосрдне сестре и усташе мучили глађу и жеђу, излагали свим временским непогодама, злостављали тукли „вадили очи, сјекли нос и уши, пребијали руке и ноге, често и пред њиховим родитељима. Уживајући у њиховом садизму.[10]

Деца која су била затворена у соколани у Сиску „била су исто тако лоше храњена као и ми“. Стога су многа бежала из логора и од грађана из вароши просила храну. „Услед глади, нереда и прехладе међу децом је био велики помор. Нарочито су млађа деца испод три године умирала у масама.[11][12]

Из овог дечијег логора у НДХ, хумани и храбри људи успели су да извуку 2.200 козарске деце и пребаце их у Загреб. Породице у Сиску и околним селима узеле су на чување 1.630 детета, 1.691 дете из сисачког логора враћено је родитељима[13].

Сведочење др Маргулиса[уреди | уреди извор]

Почетком 1942. године др Маргулис, лекар из Осијека, премештен је у тзв. „Дечије прихватилиште“ код Сиска, где је било око 3.200 српске деце. Децу је нашао у очајном стању, смештеној у једној рђавој згради чији је под био од цигала. Лежала су на слами, заражена тифусом и дизентеријом. Слама је била загађена и зараза је захватила готово сву децу. Др Маргулис је писмено затражио од шефа лекара једног Хрвата, којег није хтео именовати, да се слама промени. Овај му је међутим у претећој форми одговорио да НДХ „не може себи дозволити такав луксуз да промени сламу“. И тако је свих 3.200 српске деце помрло од опаких болести у „Дечијем прихватилишту“ где су се из специјалних хуманитарних „хрватских обзира налазила два лекара“.[14][15]

Жртве[уреди | уреди извор]

Прва деца су у логор стигла 3. августа 1942. године[4]. Тада је у логор доведено 906 деце[4]. Већ сутрадан, 4. августа долази још 650 деце. Трећа група деце у логор стиже 6. августа и у њој се налазило 1.272 деце[4].

У току августа и септембра 1942. године је у логор доведено још 3.971 дете које је одузето од Срба који су одабрани за присилан рад у Немачкој[4].

У периоду између 3. августа 1942. и 8. јануара 1943. године у Сиску је било затворено 6.693 српске деце[4]. Током постојања логора у сему је свакодневно умирало од 30 до 40 деце[4].

Активиста Црвеног крста Анте Думбовић је водио евиденцију према којој је из логора враћено родитељима или блиским рођацима око 1.200 деце, док је око 2.200 деце предато грађанима Сиска и околине на прехрану[4]. Тачан број умрле деце никада није утврђен[4]. Думбовић је у току пет месеци 1942. забележио 1.630 умрле деце[4]. Помињу се и подаци од 1.152 сахрањене деце, односно 1.214 умрле деце[4].

Након завршетка Другог светског рата гробар Фрањо Видец је изјавио да је број умрле деце у сандуцима увек био већи од оног који је стајао у евиденцији, док мала деца уопште нису ни пописивана[4].

Број умрле деце у логору би био знатно већи да грађани Сиска нису колонизовали или спасавали децу[4]. Међутим и та деца су често умирала или због исцрпљености, или због спорадичних усташких акција у којима су та деца убијана, а често и њихови храниоци[4].

Доктор Лазар Маргуљес из Осјека који је обилазио децу у логору тврди следеће[16]:

Прегледавајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улијепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима муха. Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце.

Период након завршетка рата и спомен гробље[уреди | уреди извор]

Након рата људи који су се вратили из заробљеништва су кренули у потрагу за својом децом. Картотека коју је водила Диана Будисављевић је коришћена веома кратко, јер ју је, заједно са фотографијама преузела ОЗНА[4]. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а многи људи никада нису пронашли децу[4].

На зграду солане Рајс 1958. године је постављена је спомен-плоча. Почетком 1990-их спомен плоча је уништена[4].

Подигнут је и споменик деци која су била у логору, у близини тадашњег дома културе, а на згради дома постављена је спомен плоча која је такође уништена почетком 1990-их[4].

Дечје гробље је 1974. пејзажно уређено, а на њему постављен и споменик[4]. Данас је гробље неодржавано и пропало. На споменику који је остао пише да је ту сахрањено око 2.000 деце[4].

Након рата у Хрватској почетком 1990-их, држава Хрватска није вршила комеморацију жртвама нити на други начин обележавала страдање у овом логору[8]. Комеморација је први пут одржана 2012. године, а њу су организовали Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине града Сиска.[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jovan (Metropolitan of Zagreb and Ljubljana): Večan pomen Jasenovac: mjesto natopljeno krvlju nevinih : spomenica povodom pedesete godišnjice velikomučeničkog Jasenovca i sedme godišnjice osvećenja ponovo izgrađene crkve rođenja Sv. Jovana Krstitelja spomen-hrama u Jasenovcu, Sveti arhijerejski sinod, Srpske pravoslavne crkve, 1990 str. 96
  2. ^ Nikolić 1979.
  3. ^ а б Lukić 1979.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ „Комеморација за децу – жртве усташког логора у Сиску“
  5. ^ Једини логор за дјецу у Европи
  6. ^ Mataušić 2008, стр. 202.
  7. ^ Beograd: Premijera filma "Pakao Nezavisne Države Hrvatske" 26. decembra | Mondo Portal
  8. ^ а б РТС: „Пуповац: Загреб без слуха за жртве“ (приступљено 7. октобра 2012)
  9. ^ Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 436,437
  10. ^ Марко Ђурић, свештеник из Савских Поља
  11. ^ Страњаковић 1991, стр. 233.
  12. ^ Јованка Марћетић, домаћица из Приједора, Београд 1. 10. 1942. године (К)
  13. ^ Ilija M. Pavlović: Milan Đ. Nedić i njegovo doba - Volume 1, Nova iskra, 1994 - str 232
  14. ^ Страњаковић 1991, стр. 234.
  15. ^ Др Магулис је ово испричао 1946. године Петру Ристићу судији из Осијека
  16. ^ „Дјечји логор у Сиску 3.08.1942—8.01.1943.“ на сајту www.jadovno.com, Приступљено 9. 4. 2013.
  17. ^ „СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКОЈ ДЈЕЦИ УБИЈЕНОЈ У СИСАЧКИМ ЛОГОРИМА“ на сајту www.jadovno.com (приступљено 7. октобра 2012)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]