Нацистичка еугеника

С Википедије, слободне енциклопедије
Промоција нацистичке еугенике на "информативном постеру" за изложбу Чуда живота у Берлину 1935.

Нацистичка еугеника је назив за друштвену политику која је провођена у нацистичкој Њемачкој, која је углавном била утемељена на расизму, и која је у први план стављала побољшање аријевске расе кроз еугенику. У провођењу ове политике, на мети нациста нашли су се сви они који су означени као недостојни живота (нем. Lebensunwertes Leben), у првом реду криминалци, противници режима, особе заостале у развоју, хомосексуалци, слаби и неактивни, и уопште људи са посебним потребама, а све с циљем ослобађања њемачке аријевске расе од непожељних елемената и постизања идеала чисте аријевске расе.

Током провођења ове политике, више од 400.000 људи је стерилизовано против своје воље, док је око 70.000 убијено у Акцији Т4.[1]

Програм еугенике[уреди | уреди извор]

Нацистички програм еугенике провођен је по угледу на програме присилне стерилизације који су провођени у појединим дијеловима Сједињених Америчких Држава. Овде у првом реду треба истаћи законе који су усвојени у Калифорнији.[2]

Закон о превенцији наследних болести код потомака, који је усвојен 13. јула 1933., захтијевао је од љекара да пријаве сваки познати случај наследних болести, осим код жена преко 45 година старости.[3] Љекари су могли бити кажњени уколико не пријаве такве случајеве.

Прве године примјене закона, око 4000 људи се жалило на одлуке власти о стерилизацији, али је највећи број жалби, њих 3559 одбијено. Нацистички режим формирао је преко 200 Судова за наследно здравље (nem. Erbgesundheitsgerichte), а као последица њихових пресуда, преко 400.000 људи је присилно стерилизовано.[4]

Идентификација генетички болесних[уреди | уреди извор]

Закон о поједностављивању здравственог система из 1934. године створио је информативне центре за генетичку и расну хигијену, законом су такође били прописани поступци за пријављивање и процјену људи за које се сумњало да имају неки облик „наследне болести“, дефинисане у програму еугенике. Ти људи би затим били одведени пред Судове за наследно здравље који су одлучивали о стерилизацији.[5]

Подаци о томе ко се сматра „генетички болесним“ прикупљани су и из информација које су грађани давали љекарима приликом редовних љекарских прегледа, а упитници који су олакшали разврставање ових података направљени су уз помоћ Дехомага, филијале IBM-а у Њемачкој.[6]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kershaw, Ian (1991). Hitler. Longman. ISBN 978-0-582-08053-9. 
  2. ^ Eugenics and the Nazis - the California connection(језик: енглески)
  3. ^ facinghistorycampus.org - The Law for the Prevention of Hereditarily Diseased Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2009)(језик: енглески)
  4. ^ Proctor, Robert (1988). Racial Hygiene: Medicine Under the Nazis. Harvard University Press. стр. 108. ISBN 978-0-674-74578-0. 
  5. ^ Aly, Roth & Black 2004, стр. 104.
  6. ^ Black 2001, стр. 39–36

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]