Логор на острву Паг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Логор на острву Паг
Сабирни логор
Логор на острву Паг на мапи Хрватске
Логор на острву Паг
Координате 44°30′23″ СГШ; 15°00′36″ ИГД / 44.5064° СГШ; 15.0101° ИГД / 44.5064; 15.0101 Координате: 44°30′23″ СГШ; 15°00′36″ ИГД / 44.5064° СГШ; 15.0101° ИГД / 44.5064; 15.0101
Место Острво Паг, НДХ (касније Италија која је расформирала усташки логор)
Под контролом  Независна Држава Хрватска
Постојао 1941

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 — крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.

На прилазу плажи Суха је 7. септембра 1975. године подигнуто спомен обележје. Током рата у Хрватској спомен плоча је уништена. Спомен плоча је обновљена 26. јуна 2010. године, али је после само три дана уништена.[1]

Координација јеврејских општина, удружење „Јадовно 1941“, Савез антифашистичких бораца и Српско народно вијеће, поставили су нову спомен-плочу жртвама Слане и Метајне (деловима комплекса усташког концентационог комплекса Јадовно) 29. јуна 2013. међутим, у ноћи између 18. и 19. јула 2013., плоча је уништена по трећи пут.[2][3]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

  • ^ „Павелић“, Шиме Бален, pp. 78-80