Момир Коруновић

Момир Коруновић
Момир Коруновић
Лични подаци
Датум рођења	1. јануар 1883.
Место рођења	Глоговац, Краљевина Србија
Датум смрти	17. април 1969. (86 год.)
Место смрти	Београд, СФР Југославија
Уметнички рад
Поље	Архитектура

Момир Коруновић (Глоговац код Јагодине, 1. јануар 1883 — Београд, 17. април 1969) је био српски архитекта у првој половини 20. века, остао је упамћен као зачетник савременог српско-византијског стила, који је једини архитектонски оригинални стил који је настао на овим просторима.

Биографија

Завршио је студије у Београду 1906. године усавршавао се у Прагу, Риму и Паризу.

Током школске 1910/11. године као ванредни студент завршио специјализацију на Чешком техничком универзитету у Прагу. Био је тада питомац Министарства просвете и црквених дела Краљевине Србије. Када је касније постао инспектор Архитектонског одељења Министарства грађевина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца још једном боравио у Прагу - на студијском путовања 1921. године. ^[1]

Коруновић је уз рад у државној служби, био и истакнути члан панславенске организације Сокола и старешина београдског Соколског друштва „Матица" а аутор је 30-так соколских домова у Србији, па и најпознатијег - Соколског дома Београду 1 (данас "Стари ДИФ"). Пројектовао је и дрвени стадион (“соколско слетиште“) за свесоколски слета 1931. године у Београду (налазио се на месту данашњег Машинског факултета, уклоњен је након одржавања слета).^[1]

Испројектовао је и 20 цркава широм земље, као и монументалне спомен-костурнице на Зебрњаку и Мачковом камену. Његова најпознатија дела су Соколски дом у Београду (Стари ДИФ), Палата Министарства пошта (1930) у Београду (налази се између улица Косовске и Мајке Јевросима, у којој је касније била Управа заједнице телефоније, телеграфије и пошта а данас Музеј ПТТ) и Палата Поште бр. 2 (1927) код железничке станице^[2]^[3] за коју многи критичари тврде да је то његово најбоље остварење, ова палата је тешко страдала током бомбардовања у Другом светском рату, али након рата није обновљена по оригиналном решењу јер је фасада на њој наводно за нове власти у држави била у прескупом буржоаском стилу. Овом стилу изградње припадала је и зграда Маршалата Краљевског двора који је срушен 1957. године, по налогу архитеката Драгише Брашована и Николе Добровића. Коруновић је градио соколске домове и вежбаонице у Београду, Бијељини, Куманову, Јајцу, Лозници, Обреновцу, Травнику, Прокупљу. Коруновић је поред соколских домова градио велики број цркава у: Прилепу, Крупњу,^[4] Цељу,^[5] Љубљани,^[6] Марибору (срушена 1941),^[7] на Вису 1933, (срушена 1970), затим цркву-пирг Светог Јована Владимира у манастиру Светог Наума у Охриду, као и у Београду, цркву Свете Петке на Калемегдану 1937, Покрова Пресвете Богородице 1932. Коруновић је урадио спомен-обележје на Зебрњаку код Куманова које је отворено 1937. године, посвећено кумановској бици из 1912. Ову костурницу-маузолеј обелиск-светионик висок 48,5 метара срушиле су бугарске окупаторске трупе 1942. Током окупације Краљевине Југославије није радио. Након ослобођења у новој држави пензионерске дане је проводио у својој кући на Врачару где је махом правио архитектонске пројекте.