Тодор Вујасиновић

тодор вујасиновић
тодор вујасиновић
	Спомен-биста у Добоју
Лични подаци
Датум рођења	16. октобар 1904.
Место рођења	Тешањ, Аустроугарска
Датум смрти	25. март 1988. (83 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, ; СФР Југославија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1930.
Служба	НОВ и ПО Југославије
Чин	генерал-мајор у резерви
У току НОБ	заменик команданта ; Првог босанског корпуса
Одликовања

Тодор Вујасиновић Тоша (Тешањ, 16. октобар 1904 — Београд, 25. март 1988), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Босне и Херцеговине и СФР Југославије и јунак социјалистичког рада.

Биографија

Рођен је 16. октобра 1904. године у селу Тешањ, Добоја. После завршене богословије^[1] студирао је филозофију у Паризу, где се повезао са класним радничким покретом и постао члан КП Француске.

По повратку у земљу 1930. године радио је на повезивању и јачању партијских организација у Краљеву, Чачку, Ужицу и Крагујевцу. Члан Комунистичке партије Југославије је од 1930. године. У току 1933. и 1934. заједно са Благојем Паровићем је радио на организовању и учвршћењу партијских организација у Србији. Био је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију 1934. и 1935. Због револуционарне активности више пута хапшен и прогањан од полиције. Априла 1935. је ухапшен и затим осуђен на годину дана робије, коју је издржао у Сремској Митровици. После изласка са робије наставља револуционарни рад у Србији и Босни. Од 1937. био је члан Покрајинскохг комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Непрестано је прогањан, а 1940. и затворен у концентрациони логор у Билећи.

Један је од организатора устанка у источној Босни, у лето 1941. године. Током Народноослободилачког рата налазио се на разним одговорним дужностима у НОВЈ:

командант Озренског партизанског одреда,
члан Оперативног штаба НОП одреда источне Босне
заменик команданта Првог босанског наросноослободилачког корпуса

Био је већник Антифашистичке скупштине народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ-а) и члан Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ). Марта 1945. године, када је образована Привремена влада Демократске Федеративне Југославије, изабран је, као представник НКОЈ, за министра саобраћаја од 1945. до 1951. године.

После ослобођења Југославије, демобилисан је из Југословенске армије и бавио се друштвено-политичким радом. Био је члан Владе и Извршног већа Народне републике Босне и Херцеговине. Био је члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије и Централног комитета Комунистичке партије Босне и Херцеговине. Биран је за посланика Савезне скупштине у свим сазивима до 1969, а после је био члан Савета федерације.

Умро је 25. марта 1988. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима и Ордена народног ослобођења, Оредна заслуга за народ са златном звездом и Ордена бртаства и јединства са златним венцем.

Библиографија

Написао је књиге:

„Косоричи из Кусача и други“, Београд 1953.
„Благоје Перовић“, Сарајево 1955.
„Сећања из илегалног партијског рада у Београду“, Годишњак града Београда 1959 ВИ стр. 287—307,
„Озренски партизански одред“, Сарајево и Загреб 1950. и Београд 1962.
„Мучне године“, Сећања на илегална времена 1930—1941, Сарајево 1965,
„Незнани“, Београд 1967.
„Јабука на војничкој карти“, Сарајево 1961

Референце

^ Текст Ђорђа Пиљевића истраживача Института за историју радничког покрета у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971.

Литература

Војна енциклопедија (књига десета). Београд 1975. година.
Енциклопедија Југославије. ЈЛЗ Загреб 1971. године.

[1] Текст Ђорђа Пиљевића истраживача Института за историју радничког покрета у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971.

[1]