Захвалност
Захвалност је људска особина која човеку помаже да направи неколико разлика, нпр. попут оних између здравља и патологије. Захвалност је уједно и показатељ једне од људских особина по којој можемо правити разлику између задовољних и незадовољних људи.[1][2] Највећи број људи не зна да захвалност има везе са задовољством, као што ни све особе нису вољне да у себи пробуде захвалност, јер сматрају да је захвалност некакво „непримерено“ стање које може да угрози њихову јачину и чврст став... и сматрају да би се понизили када би показали захвалност другима, па и када осете нешто попут захвалности, они то не желе да покажу, или да нема разлога да било коме буду захвални, јер све што имају им, у ствари, и припада.[3]
Између захвалности и обавезе?[уреди | уреди извор]
Захвалност не треба мешати са „задуживањем“ за учињено добро дело, што многи чине па онда у себи уместо захвалности развијају јак осећај кривицу коју задуживање у виду дуга код њих покреће. Такве особе често претерују захваљивањем, али умеју и да зазиру од оних опсоба које би им учинили неку услугу, како себе не би увукли у осећај кривице.
Такође неке особе су склоне наглим промена мишљења и осећаја, којке се смењују, па у једном тренутку могу бити веома захвални, а онда у другом, изненада сматрају да они, у ствари, немају на чему да буду захвални јер а) или им то што су добили већ и припада б) или су особу од које су нешто добили већ задужили, па што би онда били захвални? Некима се смењују овакве мисли у вези са захвалношћу често, а некима ређе. Не би било необично да било која од оваквих мисли сваком прође кроз главу, али јесте проблематично уколико неки од поменутих ставова постане наша дифолт опција.[3]
Постоји и категорија особа која живи у уверењу да се све у животу плаћа. Такве особе сматрају да све што су добили већ платили или ће тек платити, па немају разлог да буду захвални.
Бенефити[уреди | уреди извор]
Захвални људи се осећају будније, живље, заинтересованије, осећају више ентузијазма и повезаности са другима. Захвалност такође ублажава стрес, смањује осећај завист, љутњу, незадовољство, кајање и друга непријатна осећања која изазивају стресни догађаји.
Прем прелиминарним теоријама које проучавају хормоне у крви и неуротрансмитере у мозгу утврдиле су повезаност сa овим осећањем. Такође се и лева префронтална кора великог мозга, повезује са позитивним осећањима као што су љубав и саосећање, и вероватно је кључна тачка, за осећање захвалности и бројне бенифите проистекле из ње.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Wood, A. M., Maltby, J., Stewart, N., Linley, P. A., & Joseph, S. (2008). A social-cognitive model of trait and state levels of gratitude Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јул 2011).Emotion, 8, 281-290.
- ^ McCullough, M. E., Tsang, J. & Emmons, R. A. (2004). Gratitude in intermediate affective terrain: Links of grateful moods to individual differences and daily emotional experience. Journal of Personality and Social Psychology, 86,295-309. (electronic copy) Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2011)
- ^ а б Renata Senić, Zahvalnost, Psihoterapijske teme - psihološko savetovalište
Литература[уреди | уреди извор]
- Emmons, R. A., & Crumpler, C. A. (2000). Gratitude as a human strength: Appraising the evidence. Journal of Social and Clinical Psychology, 19, 56-69
- Smith, A. (1790/1976). The Theory of Moral Sentiments (6th ed.). Indianapolis, IN: Liberty Classics. (Original work published 1790).
- Linley, P. A., Joseph, S., Harrington, S., & Wood, A. M. (2006). Positive psychology: Past, present, and (possible) future.The Journal of Positive Psychology, 1, 3-16.</ref>
- Wood, A. M., Joseph, S., & Linley, P. A. (2007). Gratitude: The parent of all virtues. The Psychologist, 20, 18-21<
