Гађење

С Википедије, слободне енциклопедије
Особе са изразом гађења на лицу

Гађење или одвратност је непријатан осећај који настаје као реакција организма на покварену, неукусну и лоше припремљену храну,[1] као и на ствари и појаве које особа доживљава као прљаве, смрдљиве, ружне итд. Гађење углавном настаје као реакција на утиске који се региструју чулом укуса, али и на утиске који се добијају посредством чула вида, мириса и додира. Манифестује се најчешће као мучнина, коју прате одбојност према објекту гађења и непријатност, а понекад може доћи и до повраћања. Гађење се јавља и на храну према којој постоје негативне предрасуде, а може да се јави и према свим врстама хране у случају мамурлука и појединих обољења мозга и кичмене мождине, туберкулозе итд. Гађење према храни се понекад јавља код трудница и деце код којих је исхрана једнолична, преобилна или неизбалансирана.[2][3]

Гађење је једна од основних емоција у теорији емоција Роберта Плутчика и опширно ју је проучавао Пол Розин. Оно производи карактеристичан израз лица, један од шест универзалних израза емоција Пола Екмана. За разлику од емоција страха, беса и туге, гађење је повезано са смањењем откуцаја срца.[4]

Еволуциони значај[уреди | уреди извор]

Верује се да је емоција гађења еволуирала као одговор на непријатну храну која може нанети штету организму.[5] Уобичајени пример овога налазимо код људи који показују гађење на буђаво млеко или контаминирано месо. Сматра се да гађење изазивају предмети или људи који поседују атрибуте који означавају болест.[6]

Самопроцене и студије понашања откриле су да изазивачи гађења укључују:

Горе поменути главни стимуланси гађења су слични једни другима у смислу да сви могу потенцијално да пренесу инфекције, и најчешћи су референцирани изазивачи гађења међукултурално.[8] Због тога се верује да се гађење развило као компонента бихевиоралног имунолошког система у коме тело покушава да избегне патогене који носе болести радије него да се бори против њих након што уђу у тело. Утврђено је да овај бихејвиорални имунски систем прави свеобухватне генерализације јер је „скупље сматрати болесну особу здравом него здраву особу болесном“.[9] Истраживачи су открили да је осетљивост на гађење у негативној корелацији са агресијом, јер осећања гађења обично изазивају потребу за повлачењем, док агресија резултира потребом за приближавањем.[10] Ово се може објаснити у смислу сваке од врста гађења. За оне који су посебно осетљиви на морално гађење, они би желели да буду мање агресивни јер желе да избегну повреду других. Они који су посебно осетљиви на гнушање од патогена могу бити мотивисани жељом да се избегне могућност отворене ране на жртви агресије. Они који су осетљиви на сексуално гађење морају имати неки сексуални објекат присутан да би посебно избегавали агресију.[10] На основу ових налаза, гађење се може користити као емоционално средство за смањење агресије код појединаца. Гађење може изазвати специфичне аутономне реакције, као што су смањени крвни притисак, снижени број откуцаја срца и смањена проводљивост коже, заједно са променама у респираторном понашању.[11]

Истраживања су такође открила да људи који су осетљивији на гађење обично сматрају да је њихова сопствена група привлачнија и да имају више негативних ставова према другим групама.[12] Ово се може објаснити претпоставком да људи почињу да повезују аутсајдере и странце са болешћу и опасностима док истовремено повезују здравље, слободу од болести и безбедност са људима сличним себи.

Ако се погледа даље у хигијену, гађење је било најјачи предиктор негативних ставова према гојазним особама. Реакција гађења према гојазним особама била је повезана и са ставовима о моралним вредностима.[13]

Домени гађења[уреди | уреди извор]

Тибур, ет ал., оцртавају три домена гађења: гнушање од патогена, које „мотивише избегавање инфективних микроорганизама“; сексуално гађење, „што мотивише избегавање [опасних] сексуалних партнера и понашања“; и морално гађење, које мотивише људе да избегавају кршење друштвених норми. Гађење може имати важну улогу у одређеним облицима морала.[14]:pp. 103–22

Одвратност од патогена настаје из жеље за преживљавањем, и ултиматно из страха од смрти. Он то упоређује са „имуним системом понашања“ који је „прва линија одбране“ од потенцијално смртоносних агенаса као што су мртва тела, трула храна и повраћање.[14]:p. 105

Сексуално гађење произилази из жеље да се избегну „биолошки скупи партнери“ и разматрања последица одређених репродуктивних избора. Два примарна разматрања су суштински квалитет (нпр. симетрија тела, привлачност лица, итд.) и генетска компатибилност (нпр. избегавање инбридинга као што је табу инцеста).[14]:p. 106

Морално гађење „односи се на друштвене преступе“ и може укључивати понашања као што су лагање, крађа, убиство и силовање. За разлику од друга два домена, морално гађење „мотивише избегавање друштвених односа са појединцима који крше норме“ јер ти односи угрожавају групну кохезију.[14]:p. 107

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Badour, Christal; Feldner, Matthew (фебруар 2016). „The Role of Disgust in Posttraumatic Stress: A Critical Review of the Empirical Literature”. Psychopathology Review. 9: 2. ISSN 2051-8315. doi:10.5127/pr.032813Слободан приступ. 
  2. ^ Husted, D.S.; Shapira, N.A.; Goodman, W.K. (2006). „The neurocircuitry of obsessive–compulsive disorder and disgust”. Progress in Neuro-Psychopharmacology and Biological Psychiatry. 30 (3): 389—399. PMID 16443315. S2CID 20685000. doi:10.1016/j.pnpbp.2005.11.024. 
  3. ^ Cisler, J.M.; Olatunji, B.O.; Lohr, J.M.; Williams, N.L. (2009). „Attentional bias differences between fear and disgust: Implications for the role of disgust in disgust-related anxiety disorders”. Cognition and Emotion. 23 (4): 675—687. PMC 2892866Слободан приступ. PMID 20589224. doi:10.1080/02699930802051599. 
  4. ^ Rozin P, Haidt J, & McCauley C.R. (2000) Disgust In M. Lewis & J.M. Haviland-Jones (Eds) Handbook of Emotions, 2nd Edition (pp637- 653). New York: Guilford Press
  5. ^ Wicker, B.; Keysers, C.; Plailly, J.; Royet, J. P.; Gallese, V.; Rizzolatti, G. (2003). „Both of us disgusted in my insula: the common neural basis of seeing and feeling disgust”. Neuron. 40 (3): 655—64. PMID 14642287. S2CID 766157. doi:10.1016/S0896-6273(03)00679-2Слободан приступ. 
  6. ^ Oaten, M.; Stevenson, R. J.; Case, T. I. (2009). „Disgust as a Disease-Avoidance Mechanism”. Psychological Bulletin. 135 (2): 303—321. PMID 19254082. doi:10.1037/a0014823. 
  7. ^ Curtis, V.; Biran, A. (2001). „Dirt, disgust, and disease: Is hygiene in our genes?”. Perspectives in Biology and Medicine. 44 (1): 17—31. CiteSeerX 10.1.1.324.760Слободан приступ. PMID 11253302. S2CID 15675303. doi:10.1353/pbm.2001.0001. 
  8. ^ Curtis, V. (2007). „Dirt, disease, and disgust: A natural history of hygiene”. Journal of Epidemiology and Community Health. 61 (8): 660—664. PMC 2652987Слободан приступ. PMID 17630362. doi:10.1136/jech.2007.062380. 
  9. ^ Schaller, M., & Duncan, L. A. (2007). The behavioral immune system: Its evolution and social psychological implications. In J. P. Forgas, M. G. Haselton, & W. von Hippel (Eds.), Evolution and the social mind: Evolutionary psychology and social cognition (pp. 293–307). New York, NY: Psychology Press.
  10. ^ а б Pond, R. S.; DeWall, C. N.; Lambert, N. M.; Deckman, T.; Bonser, I. M.; Fincham, F. D. (2012). „Repulsed by violence: Disgust sensitivity buffers trait, behavioral, and daily aggression”. Journal of Personality and Social Psychology. 102 (1): 175—188. PMID 21707194. doi:10.1037/a0024296. 
  11. ^ Ritz, T.; Thons, M.; Fahrenkrug, S.; Dahme, B. (2005). „Airways, respiration, and respiratory sinus arrhythmia during picture viewing”. Psychophysiology. 42 (5): 568—578. PMID 16176379. doi:10.1111/j.1469-8986.2005.00312.x. 
  12. ^ Navarrete, Carlos David; Fessler, Daniel M.T. (2006). „Disease avoidance and ethnocentrism: The effects of disease vulnerability and disgust sensitivity on intergroup attitudes”. Evolution and Human Behavior. 27 (4): 270—282. doi:10.1016/j.evolhumbehav.2005.12.001. 
  13. ^ Vartanian, L R (2010). „Disgust and perceived control in attitudes toward obese people”. International Journal of Obesity. 34 (8): 1302—7. PMID 20195287. doi:10.1038/ijo.2010.45Слободан приступ. 
  14. ^ а б в г Tyber, J. M.; Lieberman, D.; Griskevicius, V. (2009). „Microbes, mating, and morality: Individual differences in three functional domains of disgust”. Journal of Personality and Social Psychology. 97 (1): 103—22. CiteSeerX 10.1.1.186.6114Слободан приступ. PMID 19586243. doi:10.1037/a0015474. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Популарни медицински лексикон, треће допуњено издање, Новинарско издавачко предузеће, Загреб 1956.
  • Cohen, William A. and Ryan Johnson, eds. Filth: Dirt, Disgust, and Modern Life. University of Minnesota Press, 2005.
  • Douglas, Mary. Purity and Danger: An Analysis of Concepts of Pollution and Taboo. Praeger, 1966.
  • Kelly, Daniel. Yuck! The Nature and Moral Significance of Disgust. MIT Press, 2011.
  • Korsmeyer, Carolyn (2011) Savoring Disgust: The Foul and the Fair in Aesthetics Oxford University Press. ISBN 9780199842346.
  • McCorkle Jr., William W. Ritualizing the Disposal of the Deceased: From Corpse to Concept. Peter Lang, 2010.
  • McGinn, Colin. The Meaning of Disgust. Oxford University Press, 2011.
  • Menninghaus, Winfried. Disgust: Theory and History of a Strong Sensation. Tr. Howard Eiland and Joel Golb. SUNY Press, 2003
  • Miller, William Ian. The Anatomy of Disgust. Harvard University Press, 1997.
  • Nussbaum, Martha C. Upheavals of Thought: The Intelligence of Emotions. Cambridge University Press, 2001.
  • Nussbaum, Martha C. Hiding from Humanity: Disgust, Shame, and the Law. Princeton University Press, 2004.
  • Nussbaum, Martha C. From Disgust to Humanity: Sexual Orientation and Constitutional Law. Oxford University Press, 2010.
  • Rindisbacher, Hans J. A Cultural History of Disgust. KulturPoetik. 5: 1. 2005. pp. 119–127.
  • Wilson, Robert (2007). „Disgust: A Menippean Interview”. Canadian Review of Comparative Literature. 34: 203—213. 
  • Wilson, Robert Rawdon. The Hydra’s Tale: Imagining Disgust. University of Alberta Press, 2002.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]