Пређи на садржај

Филип IV од Француске

С Википедије, слободне енциклопедије
Филип IV Лепи Капет
Филип IV (детаљ са гроба у базилици Сент Дени)
Лични подаци
Датум рођења1268.[1]
Место рођењадворац Фонтенбло, Француска
Датум смрти29. новембар 1314.(1314-11-29) (45/46 год.)
Место смртидворац Фонтенбло, Француска
ГробБазилика Сен Дени
Породица
СупружникХуана I од Наваре
ПотомствоЛуј X, Филип V, Шарл IV, Изабела Француска
РодитељиФилип III Храбри
Изабела Арагонска
ДинастијаКапета
краљ Француске
Период1285-1314
ПретходникФилип III Храбри
НаследникЛуј X
краљ Наваре
Период1284-1304
ПретходникХуана I од Наваре
НаследникЛуј X

Филип IV Лепи (фр. Philippe IV de France; 126829. новембар 1314) је био краљ Француске (1285—1314) из династије Капета. Иако је Филип био познат као згодан, па отуда и епитет le Bel, његова крута, аутократска, импозантна и нефлексибилна личност стекла му је (од стране пријатеља и од непријатеља) друге надимке, као што је Гвоздени краљ (фр. le Roi de fer). Његов жестоки противник Бернард Сесе, бискуп Памијера, рекао је за њега: „Он није ни човек ни звер. Он је статуа.“[2][а]

Филип, желећи да смањи богатство и моћ племства и свештенства, уместо тога се ослањао на веште државне службенике, као што су Гијом де Ногаре и Енгеран де Марињи, да управља краљевством. Краљ, који је тражио неоспорну монархију, приморао је своје лактапке вазале ратовима и ограничио њихове феудалне привилегије, утирући пут за трансформацију Француске из феудалне земље у централизовану рану модерну државу.[3] На међународном плану, Филипове амбиције учиниле су га веома утицајним у европским пословима, и током већег дела своје владавине настојао је да своје рођаке постави на стране престоле. Угарском су владали принчеви из његове куће. Он је покушао, али није успео, да још једног рођака учини светим римским царем.

Уништио је темпларе и протерао је Јевреје да би се домогао њиховог блага. Седиште папа је преселио из Рима у Авињон и успева да постави Француза Клемента V за папу. Брзо после његове смрти (после 14 година) династија Капет остаје без мушких наследника.[4]

Син је краља Филипа III и Изабеле Арагонске. Још као принц преговарао је о изласку краљевске породице из Арагона после неуспешног Арагонског крсташког рата. Као краљ залагао се за јачање монархије по било коју цену.

Ослањао се далеко више од својих претходника на професионалну бирократију. Током његове владавине долази до прелаза од харизматичне монархије до модерније бирократске монархије.

Оженио се Јованом од Наваре. Јована је донела Шампању и Брије као краљевски мираз, као и Краљевину Навару у Пиринејима које је било је у персоналној унији од 1284—1329, да би се касније осамосталило.

Рат са Енглеском и Фландријом

[уреди | уреди извор]

Централизација унутар Француске представљала је претњу енглеском краљу, јер се то односило и на његове поседе. Током 1294. избија рат између Енглеске и Француске. Филип IV Лепи је подстицао Шкоте против Енглеске и сматрао је да је заузимање Шкотске неприхватљиво. Дуг рат је исцрпео и Енглеску и Француску, па је 1303. склопљен мировни споразум. Мировни споразум је потврђен венчањем Изабеле Француске, ћерке Филипа IV Лепог, за енглеског престолонаследника. Касније је Изабела Француска постала један од узрока Стогодишњег рата.

Рат са Фландријом

[уреди | уреди извор]

Доживео је велики пораз у сукобу са Фландријом, где је хтео да угуши побуну. У бици златних мамуза 11. јула 1302. поражени су његови витезови и 4.000 пешака. Две године касније је предводио војску против Фландрије и успева да победи. Фландрија је присиљена да 1305. прихвати мировни уговор и да да велику одштету.

Удар на Јевреје и темпларе с циљем пљачке њихова великог блага

[уреди | уреди извор]
Два темплара горе на ломачи, из француског рукописа из петнаестог века

Пошто је рат са Енглеском био изузетно скуп Филип је одлучио да узме богатство темплара, Јевреја и католичке цркве.

Пљачка јеврејске имовине

[уреди | уреди извор]

Филип IV Лепи је похапсио Јевреје 1306. и протерао их из Француске да би могао да им одузме имовину. Порасли су трошкови ратовања, а јеврејска имовина је послужила да се покрију ти трошкови. Осим тога он се најпре код Јевреја био поприлично задужио, а дуг је растао. На овај начин је решио и дуг, а на аукцијама је продао све што су Јевреји имали.

Сукоб са папом

[уреди | уреди извор]

Кад је увео порез на католичке свештенике 1296. у износу од пола годишњих прихода, изазвао је отпор католичке цркве и папе. Папа Бонифације VIII је забранио да се краљу даје црквена имовина (издавши документ CLERICISLAICOS) што изазива отворен сукоб папе и краља. Филип је сазвао сабор бискупа, племства и већих париских буржуја да би осудио папу. Сабор је дао подршку Филипу. Папа је одговорио папском булом под називом Unam Santam којом је истакао права папа да суде краљевима, док папа може да суди само Бог.[5] Филип је изашао као победник из сукоба, пошто је послао свог агента Вилијама Ногарета да ухапси Бонифација у Анањију. Папа је побегао, али је преминуо убрзо после тога. Филип IV Лепи је изабрао француског кардинала Бетрана де Гота за папу Клемента V са седиштем у Авињону. Тиме је почео период (1305—1378) француских папа са седиштем у Авињону, зван Авињонско папство. За време Авињонског папства је само један папа посетио Рим.

Уништење темплара

[уреди | уреди извор]
Спаљивање темплара

Похапсио је све темпларе у једном дану 13. октобра 1307. године. Темплари су извргнути тортури, па сви признају кривицу, тј херезу.

Једни сматрају да је уништио темпларе да би се као и код Јевреја домогао великог блага, које је тај војни ред поседовао. Темплари су били војни ред, који је одговарао само папи. Филип IV Лепи је искористио свој утицај на папу Клемента V, тако да је папа распустио ред и прогласио их херетицима.

Дуго је мистерија што се десило са темпларским благом. Постоје бројне легенде или приче да је темпларско благо завршило у Шкотској и да су се касније неки од тих витезова борили у бици за шкотску независност.

Многи темплари су мучени и суђени, а велики мајстор темплара Жак де Моле је спаљен 18. марта 1314. Наводно је де Моле на ломачи проклео Филипа IV Лепог и папу да умру током следеће године. Без обзира да ли је де Моле заиста проклео краља и папу, народ је заиста поверовао у то, пошто је папа умро у агонији месец дана касније, док је Филип IV Лепи преминуо новембра исте године.[6]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Филип II Август
 
 
 
 
 
 
 
8. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Изабела од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
4. Луј IX
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Алфонсо VIII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елеонора Енглеска
 
 
 
 
 
 
 
2. Филип III Храбри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алфонсо II од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
10. Рамон Беренгар IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Гарсенда, грофица од Форкалкјеа
 
 
 
 
 
 
 
5. Маргарета од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
11. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Маргарита од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
1. Филип IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Алфонсо II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
12. Петар II Арагонски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Санћа од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
6. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Виљем VIII од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Евдокија Комнин
 
 
 
 
 
 
 
3. Изабела Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Бела III
 
 
 
 
 
 
 
14. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Агнеса од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
7. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Петар II Куртене
 
 
 
 
 
 
 
15. Јоланда од Куртенеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Јоланда Фландријска
 
 
 
 
 
 
  • Маргерита (1288—1300)
  1. Луј X (1289—1316), краљ Француске
  2. Филип V Високи (1291—1322), краљ Француске
  3. Изабела Француска (1292—1358), каснија енглеска краљица
  4. Карло IV Лепи (1294—1328), краљ Француске
  5. Роберт (1297—1308)

Следећи краљ постаје Луј X, који умире већ 1316. године. После њега Филип V Високи влада до 1322, а затим Карло IV Лепи влада до 1328. године. Са Карлом IV Лепим окончава се династија Капета без мушких наследника, што постаје узрок Стогодишњег рата.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Ce n'est ni un homme ni une bête. C'est une statue."[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Richardson, Douglas (2011). Kimball G. Everingham, ур. Plantagenet Ancestry. 2 (2nd изд.). стр. 125. 
  2. ^ а б Contamine, Kerhervé & Rigaudière 2007, стр. 142.
  3. ^ Strayer 1980, стр. xiii.
  4. ^ Larousse, Éditions. „Philippe IV le Bel - LAROUSSE”. www.larousse.fr (на језику: француски). Приступљено 21. 1. 2022. 
  5. ^ Black 1992, стр. 48.
  6. ^ Lord 2014, стр. 65.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Француски краљеви
(12851314)